Уставни суд, Велико већe, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Милан Станић , др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Светислава Живковића из Раброва , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. маја 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Светислава Живковића изјављена против пресуде Управног суда У. 3978/10 од 1. децембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Светислав Живковић из Раброва, преко пуномоћника Ружице Лекић, адвоката из Пожаревца, поднео је 4. фебруара 2011. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда Србије У. 3978/10 од 1. децембра 2010. године, због повреде права на здравствену заштит у из члана 68. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је Управни суд одбио као неосновану тужбу подносиоца изјављену против коначног решења надлежног министарства којим му је утврђена аконтација доприноса за здравствено осигурање за 2007. годину; да је другостепени орган у свом решењу само констатовао да измећу Републике Југославије и Швајцарске конфедерације постоји Конвенција о социјалном осигурању, а да је Управни суд погрешно цитирао констатацију другостепеног органа, „не наводећи притом разлоге, нити пропис на основу кога се селективно примењује наведена конвенција, која регулише све видове социјалног осигурања, па и здравствено осигурање“.
Подносилац уставне жалбе истиче да му је противно закон у ускраћено право на здравствену заштиту, јер је иста условљена уплатом доп риноса за здравствено осигурање погрешном применом одредбе члана 17. ст ав 1. тачка 23. Закона о здравственом осигурању .
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорену пресуду Управног суда.
Подносилац уставне жалбе је у поднеску од 9. септембра 2011. године истакао да је Управни суд пресудом У. 3979/10 од 24. јуна 2011. године другачије одлучио о истом правном питању, јер је уважио његову тужбу изјављену против коначног решења Министарства финансија којим је утврђена аконтација доприноса за здравствено осигурање осигурање за период од 16. августа до 31. децембра 2006. године
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт, пресуду Управног суда У. 3979/10 од 24. јуна 2011. године и остал у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Управног суда У. 3978/10 од 1. децембра 2010. године одбијена је као неоснована тужба Светислава Живковића, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Министарства финансија – Пореска управа – Регионални центар Београд број 4314-6/2007 од 15. априла 2008. године. У образложењу оспорене пресуде је најпре констатовано да је наведеним коначним решењем одбијена жалба подносиоца изјављена против решења Министарства финансија – Пореск а управа – Експозитура Кучево број 431-8/14 од 8. октобра 2007. године, којим је подносиоцу утврђена аконтација доприноса за здравствено осигурање за период од 1. јануара до 31. децембра 2007. године . Даље је констатовано да је у тужби наведено: да образложење првостепеног решења не садржи разлоге на основу којих је тај орган закључио да су у конкретном случају испуњени услови прописани одредбом члана 17. ст ав 1. тач ка 3 ) Закона о здравственом осигурању; да тужени орган у побијаном решењу није навео разлоге за селективну примену Конвенције закључене између Републике Југославије и Швајцарске конфедерације о социјалном осигурању, „која регулише све видове социјалног осигурања , укључујући и здравствено“. Управни суд је оценио да је тужени орган правилно одлучио када је одбио жалбу подносиоца, из разлога које је у свему као правилне и законите прихватио и тај суд. Управни суд је овакву оцену засновао на томе што се из образложења побијаног решења и списа предмета види да је првостепени орган на основу члана 17. став 1. тачка 23. Закона о здравственом осигурању („Службени гласник PC “, број 107/05) и чл ана 8. став 1 . тач ка 14 ) Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Службени гласник РС“, бр . 84/04 и 61/05), подносиоцу као осигуранику утврдио аконтацију доприноса за здравствено осигурање за спорни период , при чему је основицу доприноса за иностране пензионере утврдио сходно чл. 31, 37. и 42. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, а стопу доприноса за обавезно здравствено осигурање, сходно одредби члана 44. истог закона. Управни суд је даље навео: да се у списима налази оверен превод са немачког обрачуна иностране пензије за подносиоца као корисника, те потврда Републичког завода за здравствено осигурање – Филијала Пожаревац од 16. августа 2006. године о праву на коришћење здравствене заштите осигураника и чланова породице, из које произилази да тужилац право на коришћење здравствене заштите остварује као инострани пензионер Швајцарске; да је другостепени орган констатовао да иако између Републике Југославије и Швајцарске Конфедерације постоји Конвенција о социјалном осигурању, она се примењује на законодавство о пензијском осигурању (старосно и породично осигурање), на законодавство о инвалидском осигурању, на законодавство о здравственом осигурању, уколико оно обухвата професионалне и непрофесионалне несреће и професионална обољења, као и на законодавство о дечијим додацима. Оцењујући наводе тужбе, Управни суд је нашао да су исти без утицаја на правилност и законитост побија ног решења, с обзиром на то да су истоветни наводима жалбе, које је тужени орган, по мишљењу тог суда, потпуно и правилно оценио .
Пресудом Управног суда У. 3979/10 од 24. јуна 2011. године уважена је тужба и поништено решење Министарства финансија којим је подносиоцу уставне жалбе коначно утврђена аконтација доприноса за здравствено осигурање за период од 1 6. августа д о 31. децембра 2006. године . Полазећи од тога да је тужени орган у образложењу решења само констатовао да постоји конвенција (споразум) између Републике Југославије и Швајцарске Конфедерације о социјалном осигурању, али није навео број и датум закљученог споразума, нити означио одредбе тог споразума које је применио, Управни суд је оценио да је побијано коначно решење донето уз повреду правила поступка из члана 199. став 2. Закона о општем управном поступку.
4. Одредбом члана 68. став 3. Устава на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом.
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона и других прописа :
Одредбом члана 17. став 1. тачка 23) Закона о здравственом осигурању („Службени гласник PC “, бр. 107/05 и 109/05 ) прописано је да су осигураници физичка лица која су обавезно оси гурана у складу са овим законом – поред осталих, држављани Републике Србије који примају пензију или инвалиднину искључиво од иностраног носиоца осигурања док бораве или имају пребивалиште на територији Републике, односно који примају пензију од државе са којом не постоји билатерални споразум о социјалном осигурању или ако права из здравственог осигурања по прописима државе исплатиоца пензије, за себе или чланове своје породице, не могу користити или остваривати ван територије те државе.
Одредбом члана 8. став 1. тачка 14) Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Службени гласник РС“, бр. 84/04 и 61/05) прописано је да су о бвезници доприноса за здравствено осигурање осигураници у складу са законом који уређује систем обавезног здравственог осигурања –између осталих, инострани пензионери .
Чланом 1б Уредбе о ратификацији Конвенције између Југославије и Швајцарске о социјалном осигурању („ Службени лист ФНРЈ - Међународни уговори“, бр. 8/63 и 12/64 и „ Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 12/84 ), која је била на снази у време доношења првостепеног решења којим је подносиоцу уставне жалбе утврђена аконтација доприноса за здравствено осигурање, било је прописано да се ова конвенција примењује у Југославији:
1) на законодавство о пензионом осигурању (старосно и породично осигурање);
2) на законодавство о инвалидском осигурању, укључујући осигурање за случај несрећа на послу и професионалних обољења;
3) на законодавство о здравственом осигурању, уколико оно обухвата професионалне и непрофесионалне несреће и професионална обољења;
4) на законодавство о дечијим додацима.
Закон о потврђивању Споразума између Републике Србије и Швајцарске Конфедерације о социјалној сигурности објављен је у „ Службеном гласник у РС - Међународни уговори “, број 13/ 10 од 27. децембра 2010. године, а ступио је на снагу 3. јануара 2011. године. Наведени споразум се односи и на прописе о здравственом осигурању и здравственој заштити Србије и Швајцарске, ако њиме није другачије одређено (члан 2. став 1.) .
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је право на здравствену заштиту условљено уплатом доприноса за здравствено осигурање, иако нису били испуњени услови за примену члана 17. став 1. тачка 23) Закона о здравственом осигурању. Полазећи од навода уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац повреду права на здравствену заштиту везује за повреду права на правично суђење, жалећи се, у суштини, на произвољну примену материјалног права и различито одлучивање Управног суда поводом истог правног питања.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Оцењујући о снованост уставн е жалб е са становишта наведеног уставног права, Уставни суд је имао у виду да се уставна гаранција правичног суђења, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложен а на уставноправно прихватљив начин , јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда .
Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, односно ако је примена закона била очигледно произвољна или д искриминаторска.
Примењујући наведена становишта на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да образложење оспорене пресуде Управног суда садржи разлоге за оцену о томе да побијаним решењем није повређен закон на штету подносиоца уставне жалбе, јер је, сагласно одредбама члана 17. став 1. тачка 23) Закона о здравственом осигурању и члана 8. став 1. тачка 14) Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, утврђено да је подносилац уставне жалбе обвезник доприноса за здравствено осигурање. Овај суд констатује да је Управни суд пропустио да отклони повреду правила поступка учињену од стране другостепеног органа и наведе број службеног гласила у коме је објављена Уредба о ратификацији Конвенције између Југославије и Швајцарске о социјалном осигурању, као и да означи одредбу члана 1б тачка 3), према којој се Конвенција односи на законодавство о здравственом осигурању, само уколико оно обухвата професионалне и непрофесионалне несреће и професионална обољења. Уставни суд, међутим, истиче да је у образложењу оспорене пресуде цитирана материјалноправна одредба на основу које је одлучено о обавези подносиоца уставне жалбе и да је Конвенција између Југославије и Швајцарске о социјалном осигурању, у време доношења побијаног решења и оспорене пресуде, била једини међународни уговор који је уређивао питања социјалног осигурања са Швајцарском Конфедерацијом. С тим у вези, Уставни суд указује да је 3. јануара 2011. године ступио на снагу Закон о потврђивању Споразума између Републике Србије и Швајцарске Конфедерације о социјалној сигурности („ Службени гласник РС - Међународни уговори “, број 13/ 10), који се односи и на прописе о здравственом осигурању и здравственој заштити Србије и Швајцарске, ако споразумом није другачије одређено (члан 2. став 1.) .
Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да се уставном жалбом неосновано указује на то да раније важећа Конвенција између Југославије и Швајцарске о социјалном осигурању „ регулише све видове социјалног осигурања, па и здравствено осигурање“ и да „није наведен пропис на основу кога се ова конвенција примењује у Србији селективно“.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да се оспорена пресуда заснива на уставноправно прихватљивој примени материјалног права и да наведеним пропустом Управног суда нису доведени у питање захтеви правичнос ти из члана 32. став 1. Устава.
6. Уставни суд, такође, указује да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу (Европски суд за људска права, одлука у предмету „Unedic против Француске“, од 18. децембр а 2008. године, § 74 .). Развој судске праксе сам по себи не противречи добром дељењу правде, али у случају постојања добро установљене судске праксе (well-established jurisprudence) обавеза највишег суда је да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, како не би повредио право учесника у поступку на довољно образложену судску одлуку (Европски суд за људска права, у случају „Atanasovski против ’бивше југословенске Републике Македоније’“, одлука од 14. јануара 2010. године, § 38 .).
Полазећи од чињеница и околности утврђених у овом уставносудском поступку, Уставни суд је оценио да у конкретном случају постоји идентитет чињеничног и правног стања у управним споровима који су у предметима У. 3978/10 и У. 3979/10 вођени пред Управним судом и да је наведени суд донео различите одлуке о основаности тужбе у тим предметима. Уставни суд је, наиме, утврдио да је Управни суд заузео различита становишта у погледу пропуштања туженог органа да у образложењу решења наведе број и датум закључења међународног уговора, као и одредбу уговора коју је применио, у ситуацији када је цитирана садржина примењене одредбе и означен назив међународног уговора.
Уставни суд је, међутим, имао у виду да је у време доношења пресуде Управног суда У. 3979/10 од 24. јуна 2011. године већ био ступио на снагу међународни уговор којим су на другачији начин уређена питања социјалног осигурања између Републике Србије и Швајцарске Конфедерације, те је, приликом оцењивања законитости побијаног решења, требало прецизирати назив међународног уговора и навести број гласила у коме је објављен пропис о његовом потврђивању, чиме би се истовремено отклониле повреда правила управног поступка учињена од стране другостепеног органа и недоумица код подносиоца уставне жалбе о основаности навода његове тужбе. Међутим, имајући у виду да из пресуде Управног суда У. 3979/10 од 24. јуна 2011. године произлази да је о обавези подносиоца уставне жалбе, такође, одлучено применом Конвенције између Југославије и Швајцарске о социјалном осигурању, Уставни суд налази да ни уважавањем тужбе подносиоца уставне жалбе у предмету Управног суда У. 3979/10, није доведена у питање правна сигурност – да о обавези плаћања доприноса за социјално осигурање за спорни период неће бити одлучено на другачији начин.
Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу одбио у целини као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС).
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се наводи: да је Управни суд одбио као неосновану тужбу подносиоца изјављену против коначног решења надлежног министарства којим му је утврђена аконтација доприноса за здравствено осигурање за 2007. годину; да је другостепени орган у свом решењу само констатовао да измећу Републике Југославије и Швајцарске конфедерације постоји Конвенција о социјалном осигурању, а да је Управни суд погрешно цитирао констатацију другостепеног органа, „не наводећи притом разлоге, нити пропис на основу кога се селективно примењује наведена конвенција, која регулише све видове социјалног осигурања, па и здравствено осигурање“.
Подносилац уставне жалбе истиче да му је противно закон у ускраћено право на здравствену заштиту, јер је иста условљена уплатом доп риноса за здравствено осигурање погрешном применом одредбе члана 17. ст ав 1. тачка 23. Закона о здравственом осигурању .
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорену пресуду Управног суда.
Подносилац уставне жалбе је у поднеску од 9. септембра 2011. године истакао да је Управни суд пресудом У. 3979/10 од 24. јуна 2011. године другачије одлучио о истом правном питању, јер је уважио његову тужбу изјављену против коначног решења Министарства финансија којим је утврђена аконтација доприноса за здравствено осигурање осигурање за период од 16. августа до 31. децембра 2006. године
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт, пресуду Управног суда У. 3979/10 од 24. јуна 2011. године и остал у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Управног суда У. 3978/10 од 1. децембра 2010. године одбијена је као неоснована тужба Светислава Живковића, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Министарства финансија – Пореска управа – Регионални центар Београд број 4314-6/2007 од 15. априла 2008. године. У образложењу оспорене пресуде је најпре констатовано да је наведеним коначним решењем одбијена жалба подносиоца изјављена против решења Министарства финансија – Пореск а управа – Експозитура Кучево број 431-8/14 од 8. октобра 2007. године, којим је подносиоцу утврђена аконтација доприноса за здравствено осигурање за период од 1. јануара до 31. децембра 2007. године . Даље је констатовано да је у тужби наведено: да образложење првостепеног решења не садржи разлоге на основу којих је тај орган закључио да су у конкретном случају испуњени услови прописани одредбом члана 17. ст ав 1. тач ка 3 ) Закона о здравственом осигурању; да тужени орган у побијаном решењу није навео разлоге за селективну примену Конвенције закључене између Републике Југославије и Швајцарске конфедерације о социјалном осигурању, „која регулише све видове социјалног осигурања , укључујући и здравствено“. Управни суд је оценио да је тужени орган правилно одлучио када је одбио жалбу подносиоца, из разлога које је у свему као правилне и законите прихватио и тај суд. Управни суд је овакву оцену засновао на томе што се из образложења побијаног решења и списа предмета види да је првостепени орган на основу члана 17. став 1. тачка 23. Закона о здравственом осигурању („Службени гласник PC “, број 107/05) и чл ана 8. став 1 . тач ка 14 ) Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Службени гласник РС“, бр . 84/04 и 61/05), подносиоцу као осигуранику утврдио аконтацију доприноса за здравствено осигурање за спорни период , при чему је основицу доприноса за иностране пензионере утврдио сходно чл. 31, 37. и 42. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, а стопу доприноса за обавезно здравствено осигурање, сходно одредби члана 44. истог закона. Управни суд је даље навео: да се у списима налази оверен превод са немачког обрачуна иностране пензије за подносиоца као корисника, те потврда Републичког завода за здравствено осигурање – Филијала Пожаревац од 16. августа 2006. године о праву на коришћење здравствене заштите осигураника и чланова породице, из које произилази да тужилац право на коришћење здравствене заштите остварује као инострани пензионер Швајцарске; да је другостепени орган констатовао да иако између Републике Југославије и Швајцарске Конфедерације постоји Конвенција о социјалном осигурању, она се примењује на законодавство о пензијском осигурању (старосно и породично осигурање), на законодавство о инвалидском осигурању, на законодавство о здравственом осигурању, уколико оно обухвата професионалне и непрофесионалне несреће и професионална обољења, као и на законодавство о дечијим додацима. Оцењујући наводе тужбе, Управни суд је нашао да су исти без утицаја на правилност и законитост побија ног решења, с обзиром на то да су истоветни наводима жалбе, које је тужени орган, по мишљењу тог суда, потпуно и правилно оценио .
Пресудом Управног суда У. 3979/10 од 24. јуна 2011. године уважена је тужба и поништено решење Министарства финансија којим је подносиоцу уставне жалбе коначно утврђена аконтација доприноса за здравствено осигурање за период од 1 6. августа д о 31. децембра 2006. године . Полазећи од тога да је тужени орган у образложењу решења само констатовао да постоји конвенција (споразум) између Републике Југославије и Швајцарске Конфедерације о социјалном осигурању, али није навео број и датум закљученог споразума, нити означио одредбе тог споразума које је применио, Управни суд је оценио да је побијано коначно решење донето уз повреду правила поступка из члана 199. став 2. Закона о општем управном поступку.
4. Одредбом члана 68. став 3. Устава на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом.
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона и других прописа :
Одредбом члана 17. став 1. тачка 23) Закона о здравственом осигурању („Службени гласник PC “, бр. 107/05 и 109/05 ) прописано је да су осигураници физичка лица која су обавезно оси гурана у складу са овим законом – поред осталих, држављани Републике Србије који примају пензију или инвалиднину искључиво од иностраног носиоца осигурања док бораве или имају пребивалиште на територији Републике, односно који примају пензију од државе са којом не постоји билатерални споразум о социјалном осигурању или ако права из здравственог осигурања по прописима државе исплатиоца пензије, за себе или чланове своје породице, не могу користити или остваривати ван територије те државе.
Одредбом члана 8. став 1. тачка 14) Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Службени гласник РС“, бр. 84/04 и 61/05) прописано је да су о бвезници доприноса за здравствено осигурање осигураници у складу са законом који уређује систем обавезног здравственог осигурања –између осталих, инострани пензионери .
Чланом 1б Уредбе о ратификацији Конвенције између Југославије и Швајцарске о социјалном осигурању („ Службени лист ФНРЈ - Међународни уговори“, бр. 8/63 и 12/64 и „ Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 12/84 ), која је била на снази у време доношења првостепеног решења којим је подносиоцу уставне жалбе утврђена аконтација доприноса за здравствено осигурање, било је прописано да се ова конвенција примењује у Југославији:
1) на законодавство о пензионом осигурању (старосно и породично осигурање);
2) на законодавство о инвалидском осигурању, укључујући осигурање за случај несрећа на послу и професионалних обољења;
3) на законодавство о здравственом осигурању, уколико оно обухвата професионалне и непрофесионалне несреће и професионална обољења;
4) на законодавство о дечијим додацима.
Закон о потврђивању Споразума између Републике Србије и Швајцарске Конфедерације о социјалној сигурности објављен је у „ Службеном гласник у РС - Међународни уговори “, број 13/ 10 од 27. децембра 2010. године, а ступио је на снагу 3. јануара 2011. године. Наведени споразум се односи и на прописе о здравственом осигурању и здравственој заштити Србије и Швајцарске, ако њиме није другачије одређено (члан 2. став 1.) .
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је право на здравствену заштиту условљено уплатом доприноса за здравствено осигурање, иако нису били испуњени услови за примену члана 17. став 1. тачка 23) Закона о здравственом осигурању. Полазећи од навода уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац повреду права на здравствену заштиту везује за повреду права на правично суђење, жалећи се, у суштини, на произвољну примену материјалног права и различито одлучивање Управног суда поводом истог правног питања.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Оцењујући о снованост уставн е жалб е са становишта наведеног уставног права, Уставни суд је имао у виду да се уставна гаранција правичног суђења, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложен а на уставноправно прихватљив начин , јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда .
Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, односно ако је примена закона била очигледно произвољна или д искриминаторска.
Примењујући наведена становишта на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да образложење оспорене пресуде Управног суда садржи разлоге за оцену о томе да побијаним решењем није повређен закон на штету подносиоца уставне жалбе, јер је, сагласно одредбама члана 17. став 1. тачка 23) Закона о здравственом осигурању и члана 8. став 1. тачка 14) Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, утврђено да је подносилац уставне жалбе обвезник доприноса за здравствено осигурање. Овај суд констатује да је Управни суд пропустио да отклони повреду правила поступка учињену од стране другостепеног органа и наведе број службеног гласила у коме је објављена Уредба о ратификацији Конвенције између Југославије и Швајцарске о социјалном осигурању, као и да означи одредбу члана 1б тачка 3), према којој се Конвенција односи на законодавство о здравственом осигурању, само уколико оно обухвата професионалне и непрофесионалне несреће и професионална обољења. Уставни суд, међутим, истиче да је у образложењу оспорене пресуде цитирана материјалноправна одредба на основу које је одлучено о обавези подносиоца уставне жалбе и да је Конвенција између Југославије и Швајцарске о социјалном осигурању, у време доношења побијаног решења и оспорене пресуде, била једини међународни уговор који је уређивао питања социјалног осигурања са Швајцарском Конфедерацијом. С тим у вези, Уставни суд указује да је 3. јануара 2011. године ступио на снагу Закон о потврђивању Споразума између Републике Србије и Швајцарске Конфедерације о социјалној сигурности („ Службени гласник РС - Међународни уговори “, број 13/ 10), који се односи и на прописе о здравственом осигурању и здравственој заштити Србије и Швајцарске, ако споразумом није другачије одређено (члан 2. став 1.) .
Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да се уставном жалбом неосновано указује на то да раније важећа Конвенција између Југославије и Швајцарске о социјалном осигурању „ регулише све видове социјалног осигурања, па и здравствено осигурање“ и да „није наведен пропис на основу кога се ова конвенција примењује у Србији селективно“.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да се оспорена пресуда заснива на уставноправно прихватљивој примени материјалног права и да наведеним пропустом Управног суда нису доведени у питање захтеви правичнос ти из члана 32. став 1. Устава.
6. Уставни суд, такође, указује да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу (Европски суд за људска права, одлука у предмету „Unedic против Француске“, од 18. децембр а 2008. године, § 74 .). Развој судске праксе сам по себи не противречи добром дељењу правде, али у случају постојања добро установљене судске праксе (well-established jurisprudence) обавеза највишег суда је да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, како не би повредио право учесника у поступку на довољно образложену судску одлуку (Европски суд за људска права, у случају „Atanasovski против ’бивше југословенске Републике Македоније’“, одлука од 14. јануара 2010. године, § 38 .).
Полазећи од чињеница и околности утврђених у овом уставносудском поступку, Уставни суд је оценио да у конкретном случају постоји идентитет чињеничног и правног стања у управним споровима који су у предметима У. 3978/10 и У. 3979/10 вођени пред Управним судом и да је наведени суд донео различите одлуке о основаности тужбе у тим предметима. Уставни суд је, наиме, утврдио да је Управни суд заузео различита становишта у погледу пропуштања туженог органа да у образложењу решења наведе број и датум закључења међународног уговора, као и одредбу уговора коју је применио, у ситуацији када је цитирана садржина примењене одредбе и означен назив међународног уговора.
Уставни суд је, међутим, имао у виду да је у време доношења пресуде Управног суда У. 3979/10 од 24. јуна 2011. године већ био ступио на снагу међународни уговор којим су на другачији начин уређена питања социјалног осигурања између Републике Србије и Швајцарске Конфедерације, те је, приликом оцењивања законитости побијаног решења, требало прецизирати назив међународног уговора и навести број гласила у коме је објављен пропис о његовом потврђивању, чиме би се истовремено отклониле повреда правила управног поступка учињена од стране другостепеног органа и недоумица код подносиоца уставне жалбе о основаности навода његове тужбе. Међутим, имајући у виду да из пресуде Управног суда У. 3979/10 од 24. јуна 2011. године произлази да је о обавези подносиоца уставне жалбе, такође, одлучено применом Конвенције између Југославије и Швајцарске о социјалном осигурању, Уставни суд налази да ни уважавањем тужбе подносиоца уставне жалбе у предмету Управног суда У. 3979/10, није доведена у питање правна сигурност – да о обавези плаћања доприноса за социјално осигурање за спорни период неће бити одлучено на другачији начин.
Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу одбио у целини као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС).
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић