Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа , и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ружице Јелесић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. маја 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ружице Јелесић изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 942/06 од 23. октобра 2007. године, пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 5649/10 од 30. јуна 2010. године и пресуде Врховног касационог суда Рев2. 15/11 од 1. јуна 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ружица Јелесић из Београда поднела је 28. новембра 2011. године, преко пуномоћника Александра Андрића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 942/06 од 23. октобра 2007. године, пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 5649/10 од 30. јуна 2010. године и пресуде Врховног касационог суда Рев2. 15/11 од 1. јуна 2011. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе је навела да су оспорене пресуде незаконите и неуставне, јер су донете противно Одлуци Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године. Даље је навела да су решења о којима је одлучено оспореним пресудама и на основу којих јој је престао радни однос, незаконита, јер су их донели ненадлежни републички орган, на основу подзаконског акта - уредбе Владе Републике Србије. Такође је навела да је првостепена пресуда донета после протека рока који је Законом о раду предвиђен за доношење одлука у радним споровима, због чега сматра да јој је повређено и право на суђење у разумном року. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и укине оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у доказе достављене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари.
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 942/06 од 23. октобра 2007. године одбијен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се пониште као незаконита решења тужене Републике Србије – Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1157/1 26 од 28. августа 2006. године и број 112-01-1284/06-07 од 11. септембра 2006. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је наведеним решењем од 28. августа 2006. године утврђено да је тужиља, као запослена у бившој Служби за законодавство Савета министара, остала нераспоређена у Управи за заједничке послове републичких органа почев од 31. августа 2006. године као даном исплате отпремнине; да је ово решење донето на основу одредаба члана 2. став 1, члана 64а став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима и одредаба члана 1. став 2. тачка 10) и члана 23б став 1. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, у вези са чланом 183. Закона о државним службеницима; да је наведеним другостепеним решењем тужене од 11. септембра 2006. године одбијен приговор тужиље изјављен против првостепеног решења; да је ово решење донето на основу члана 2. став 1. и члана 71. став 3. Закона о радним односима у државним органима и члана 183. Закона о државним службеницима; да се на основу става Уставног суда садржаног у одлукама „У. 134/2006 и У. 135/2006, обема од 20. јула 2006. године“, на питања радноправног статуса и права која из њега произлазе за изабрана, постављена и запослена лица која су радила у институцијама, службама и органима бивше државне заједнице Србије и Црне Горе примењују одговарајуће одредбе Закона о радним односима у државним органима, на основу којих је тужиља остала нераспоређена и по ком основу јој је престао радни однос код тужене, с позивом на одредбе члана 64а став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима. Основ образложења првостепене пресуде чини закључак суда да је оспореним решењима, на основу одредаба члана 64а став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима, у оквиру потреба Управе за заједничке послове републичких органа за одређеним бројем запослених, решен радноправни статус тужиље и да, сагласно поменутој законској одредби, није постојала обавеза тужене да тражи могућност распоређивања тужиље на рад у други државни орган.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 5649/10 од 30. јуна 2010. године потврђена је наведена првостепена пресуда. Другостепени суд је, позивајући се на одредбе члана 64а став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима, оценио да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, истакавши да се у конкретном случају преузимања послова из надлежности савезног органа не испитује основаност потребе тог органа, већ је то, у смислу одредбе члана 68а наведеног закона, дискреционо овлашћење функционера који руководи тим органом, а према потребама тог органа, те да је тужиљи законито решен њен радноправни статус исплатом отпремнине. Другостепени суд је такође навео и да нису постојали услови за преузимње тужиље, јер тужиља није доказала да су постојала слободна радна места за која је она испуњавала услове са становишта врсте и степена своје стручне спреме, знања и способности.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1 5/11 од 1. јуна 2011. године одбијена је ревизија тужиље изјављена против наведене другостепене пресуде. По оцени ревизијског суда, нижестепени судови су на утврђено чињенично стање правилно применили материјално право, због чега су одлуке тужене донете правилном примен ом одред аба члана 64а став 2. тачка 6) у вези члана 67. ст. 3. и 4. и члана 66. став 1. Закона о радним односима у државним органима, јер је, у конкретном случају, по спроведеном поступку преузимања потребног броја запослених, утврђено да не постоји п отреба за преузимањем тужиље за обављање преузетих послова.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подноситељка позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да се јемчи право на рад, у складу са законом и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. ст. 1. и 3).
Одредбама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени, као и да запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. ст. 3. и 4); да ће у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузети, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
Чланом 2. тачка 3) Уредбе о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и служби Савета министара ("Службени гласник РС", бр. 49/06 и 63/06), која је престала да важи на основу Уредбе о престанку важења Уредбе ("Службени гласник РС", број 118/08), констатовано је, између осталог, да престаје да ради Савет министара, као институција бивше Србије и Црне Горе, а чланом 3. тачка 4) исте уредбе, да престаје да ради Служба за законодавство, као служба Савета министара. Чланом 5. став 2. исте уредбе је било одређено да све остале предмете институција бивше Србије и Црне Горе и служби Савета министара које престају да раде преузима Управа за заједничке послове републичких органа.
Чланом 8. став 3. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе ("Службени гласник РС", бр. 49/06 и 63/06), која је престала да важи на основу Уредбе о престанку важења Уредбе ("Службени гласник РС", број 118/08), било је прописано да остале предмете и архиву из надлежности који престају да се финансирају преузима Управа за заједничке послове републичких органа.
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама нису повређена наведена уставна права подноситељке.
Уставни суд налази да нису основани наводи подноситељке уставне жалбе да су редовни судови засновали своје пресуде на незаконито донетим решењима Управе за заједничке послове републичких органа, због тога што су донета на основу одредаба Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, за које је утврђено да нису у складу са Уставом и законом. Наиме, Одлуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) јесте утврђено да одредбе чл. 10. до 14. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, број 49/06) нису у сагласности са Уставом и законом. Међутим, наведена решења нису донета на основу одредаба наведене Уредбе за које је утврђена неуставност и незаконитост, већ су донета сагласно одредбама члана 1. став 2. тачка 10) и члана 23б став 1. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних и постављених лица и члана 64а став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима.
Управа за заједничке послове републичких органа је наведеним решењима утврдила да не постоји потреба за преузимањем подноситељке уставне жалбе, а истим решењима је подноситељка остала нераспоређена у Управи за заједничке послове републичких органа почев од 31. августа 2006. године. Из наведене одредбе члана 68а Закона о радним односима у државним органима не произлази обавеза тражења могућности распоређивања запосленог у другом државном органу.
Уставни суд је стао на становиште да се не може сматрати да су заузети ставови редовних судова изражени кроз оспорене пресуде последица неприхватљиве примене меродавног материјалног права. Уставни суд истиче да је подноситељка уставне жалбе била запослена у бившој Служби за законодавство Савета министара државне заједнице Србија и Црна Гора. Престанком постојања државне з аједнице Србија и Црна Гора, престала је и потреба за обављањем послова које је обављала бивша Служба за законодавство Савета министара, па како суштински није било преузетих послова (не и предмета) од стране Републике Србије, то није ни било обавезе распоређивања запослених. С обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос у складу са важећим законским одредбама, Уставни суд оцењује да оспореним пресудама није повређено подноситељкино право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити право на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава. Уставни суд констатује да је исти став заузео и у својим одлукама Уж-1225/2008 од 17. марта 2011. године и Уж-4259/2010 од 20. јуна 2013. године.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу подноситељке изјављену против оспорених пресуда, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС).
6. Такође, Уставни суд је из садржине уставне жалбе, а посебно из захтева о коме Уставни суд поводом изјављене уставне жалбе треба да одлучи, закључио да се подноситељка само формално позвала на повреду права на суђење у разумном року, пошто се њен захтев односио само на поништај оспорених пресуда. Стога се Уставни суд, крећући се у границама захтева уставне жалбе, није посебно упуштао у оцену овог навода.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић