Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић , др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Р . из Л, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. маја 2014 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Р . и утврђује да је у извршном поступку који се водио пред О пштинским судом у Лесковцу у предмету број И. 2943/09, а сада се води пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 9147/10, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , а тиме, последично, и право и дужност родитеља из члана 65. став 1. Устава.
2. Налаже се Основном суду у Лесковцу да предуз ме све мере како би се извршни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
3. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Р. из Л. је 11. августа 2011. године, преко пуномоћника З. С, адвоката из Л, поднео уставну жалбу, због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права и дужности родитеља утврђених одредбом члана 65. став 1. Устава, у извршном поступку који се водио пред Општинским судом у Лесковцу у предмету број И. 2943/09, а сада се води пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 9147/10.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог, навео: да је 4. августа 2009. године поднео Општинском суду у Лесковцу предлог за дозволу извршења ради виђања деце, на основу правноснажне пресуде Општинског суда у Лесковцу П. 341/08 од 22. септембра 2008. године; да је Општински суд у Лесковцу 11. септембра 2009. године донео решење И. 2943/09 којим је усвојен предлог за извршење; да је Виши суд у Лесковцу решењем Гж. 511/10 од 1. јуна 2010. године одбио као неосновану жалбу пуномоћника извршног дужника и потврдио решење о дозволи извршења Општинског суда у Лесковцу И. 2943/09 од 11. септембра 2009. године; да наведено првостепено решење о извршењу ни након његове правноснажности није извршено; да је, након тога, поднео предлог за извршење против извршног дужника, са предлогом за изрицање новчане казне о којем Основни суд у Лесковцу није одлучио, нити је извршни поступак окончао.
Уставном суду се предлаже да усвоји жалбу, утврди повреду означених Уставом гарантованих права, наложи надлежном суду да пре дузме све мере како би се извршни поступак окончао у најкраћем року, као и да му се одреди право на накнаду нематеријалне штете. Подносилац је истакао и захтев за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, Уставни суд у току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. При томе, до увођења посебног правног средства за заштиту права на суђење у разумном року, уколико је уставна жалба поднета због трајања поступка који је још увек у току, према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), којим се уређује поступак по уставној жалби, уставна жалба се могла изјавити и ако нису исцрпљена сва правна средства.
Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни (члан 65. став 1.).
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Лесковцу И. 2943/09, сада Основног суда у Лесковцу И. 9147/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је, као извршни поверилац, 4. августа 2009. године поднео Општинском суду у Лесковцу предлог за извршење, ради виђања деце, на основу правноснажне и извршне пресуде тог суда П. 341/08 од 22. септембра 2008. године.
Општински суд у Лесковцу је 11. септембра 2009. године донео решење И. 2943/09 којим је, у ставу првом, одређено извршење против извршног дужника - мајке малолетне заједничке деце и уређен начин виђања подносиоца уставне жалбе, као оца, са његовом малолетном децом. Ставом другим тог решења одређено је да се извршном дужнику, уколико не поступи по ставу првом решења, изриче новчана казна у износу од 3.000,00 динара која ће се понављати све док извршење не буде у потпуности спроведено, а највише до десетоструког износа прве изречене казне и да се новчана казна наплаћује по службеној дужности према одредбама члана 45. Закона о извршном поступку. Ставом трећим решења одређено је да ће се извршење, ако не буде спроведено изрицањем и извршењем одлуке о новчаној казни, спровести одузимањем малолетне деце од извршног дужника и предајом извршном повериоцу ради виђања деце.
Пуномоћник извршног дужника је 16. октобра 2009. године изјавио жалбу против наведеног првостепеног решења.
Виши суд у Лесковцу је решењем Гж. 511/10 од 1. јуна 2010. године одбио као неосновану жалбу пуномоћника извршног дужника и потврдио решење Општинског суда у Лесковцу И. 2943/09 од 11. септембра 2009. године.
Основни суд у Лесковцу је 9. јула 2010. године одржао рочиште на лицу места, у стану извршног дужника, на којем је извршном дужнику наложено да омогући извршном повериоцу да виђа малолетну децу како је одређено решењем о извршењу И. 2943/09 од 11. септембра 2009. године. На записнику о наведеном рочишту је констатовано да извршни дужник није хтео да потпише записник. Предмет је након тога, 13. јула 2010. године, архивиран.
Извршни поверилац је 6. августа 2010. године Основном суду у Лесковцу поново поднео предлог за извршење, са предлогом за изрицање новчане казне према извршном дужнику, а због непоступања према правноснажном решењу о извршењу И. 2943/09 од 11. септембра 2009. године. Након што је поводом овог предлога заказивао рочишта за 14. и 28. септембар 2010. године, налажући извршном дужнику да се поднеском изјасни у погледу предлога за ново кажњавање, суд је, 20. октобра 2011. године, решењем И. 9147/10, одбио као неоснован предлог за извршење извршног повериоца који је поднет 6. августа 2010. године. У образложењу решења је, између осталог, наведено да је суд извршио увид у списе предмета И. 8845/10 и утврдио да је на основу исте извршне исправе већ донето решење о извршењу у предмету И. 8854/10.
Извршни поверилац је још 12. новембра 2010. године ургирао да се извршни поступак оконча.
До дана одлучивања Уставног суда по поднетој уставној жалби поступак није окончан, с тим што је последњи поднесак о коме суд треба да одлучи приговор који је поднет 19. августа 2013. године.
4. Приликом испитивања навода уставне жалбе, Уставни суд је имао у виду и одредбе Породичног закона („Службени гласник РС“, број 18/05), којима је прописано: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.) и да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.), као и одредбе Закона о извршном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04), у складу са којима је донето решење о извршењу у овом поступку, а којима је било прописано не само да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 5. став 1.) , већ да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета и да ће се, а ко се извршење није могло спровести изрицањем и извршењем одлуке о новчаној казни, извршење спровести одузимањем детета од лица код кога се дете налази и предајом детета родитељу односно другом лицу или организацији којој је дете поверено на чување и васпитање (члан 224. ст. 1. и 4.). Одредбама важећег Закона о извршењу и обезбеђењу, у складу са којим су настављени сви неокончани поступци извршења, извршни поступак је генерално уређен на начин да се у још већој мери обезбеди ефикасност извршења.
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре указује на свој став, заснован и на ставовима и пракси Европског суда за људска права, да се гаранције права на правично суђење, а чији је елемент и право на суђење у разумном року, односе и на поступке извршења, јер је обавеза суда и других надлежних органа да предузму све неопходне мере да се изврши правоснажна и извршна судска одлука.
Уставни суд даље констатује да је поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом започео 4. августа 2009. године и да до дана одлучивања Уставног суда, дакле после више од четири године и девет месеци, извршење пресуде којом је уређен начин виђања подносиоца уставне жалбе са његовом децом, није спроведено.
Имајући у виду наведено трајање поступка, значај поступка не само за подносиоца уставне жалбе као извршног повериоца, већ и за психофизички развој његове деце са којом треба да оствари контакт, затим понашање самог подносиоца који ничим није допринео неоправдано дугом трајању поступка, те поступање судова који су били надлежни да спроведу извршење, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року. Ово из разлога што је Уставни суд оценио да искључиву одговорност за неделотворно спровођење извршења, у конкретном случају, сносе надлежни судови, који осим доношења решења о извршењу суштински нису предузели ниједну радњу да се поступак оконча. Недопустива неактивност суда посебно добија на значају када се има у виду, прво, да сем одбијања извршног дужника да омогући извршење није постојала ниједна друга околност која објективно може утицати на могућност ефикасног спровођења поступка, и друго, што су самим решењем о извршењу били, сагласно Закону, предвиђени правни механизми којима се може спречити опструкција извршног дужника, а које суд, иако их је одредио, није спровео.
6. Испитујући претпоставке за поступање по поднетој уставној жалби у односу на истакнуте повреде права и дужности родитеља из члана 65. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да неразумно дуго трајање извршног поступка у конкретном случају има за последицу да подносилац уставне жалбе не може да са својом децом оствари правноснажно утврђени начин виђања и комуникације како би успоставио однос који је нарушен разводом брака између њега и извршног дужника, те је оценио да је у овом случају уставна жалба допуштена и у односу на истакнуте повреде означеног уставног права.
Наиме, Уставни суд указује да су права родитеља из члана 65. став 1. Устава изведена из њихових Уставом утврђених дужности да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да стога родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета, али је предуслов да родитељ врши своје уставне дужности према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом. Осим тога, ставови Европског суда за људска права у погледу примене члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода којим је гарантовано право на поштовање породичног живота, упућују на то да међусобни контакт родитеља и детета представља суштински елемент породичног живота (видети пресуду у предмету Monory против Румуније, број представке 71099/01, од 5. априла 2005. године, став 70. и пресуду у предмету ВАМ против Србије, став 130.). Коначно, Европски суд за људска права је, као и сам Уставни суд, заузео и став да гаранције садржане у праву на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције подразумевају и позитивну обавезу државе да у сфери вршења родитељског права појединаца предузме све мере како би се родитељ(и) поново спојио/спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогуће, поред осталог и у разумном року (видети: пресуду у предмету ВМА против Србије, ст. 132. и 133. и Одлуку Уставног суда Уж-5261/2010 од 12. јула 2012. године).
7. На основу свега претходно изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе у извршном поступку који се сада води пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 9147/10 повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава , а тиме, последично, и право и дужност родитеља из члана 65. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 2. изреке, одлучио да се штетне последице утврђених повреда уставних права отклоне налагањем Основ ном суду у Лесковцу да предузме све неопходне мере како би се извршни поступ ак који се пред тим судом води у предме ту И. 9143/10 окончао у најкраћем року.
9. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари досуђивањем накнаде нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања оспореног поступка, као и значај права за подносиоца уставне жалбе. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео превасходно због неажурног и неадекватног поступања суда .
10. Поводом захтева подносиоца за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, овај суд указује да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред овим судом сносе своје трошкове.
11. На основу изнетог и одред аба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.