Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. В. из Н. С, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. априла 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. В. изјављена против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 23/13 од 25. јуна 2013. године и решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 530/13 од 9. јула 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. В. из Н. С. је 19. јула 2013. године, преко пуномоћника С. Д. С, адвоката из Б, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 23/13 од 25. јуна 2013. године и решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 530/13 од 9. јула 2013. године, због повреде права на ограничено трајање притвора, зајемченог одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и члана 5. ст. 3. и 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи:
- да је судија за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење, након саслушања подносиоца по наредби о проширењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кт. 22/12 од 11. јуна 2013. године, донео оспорено решење Ки.По1. 23/13 од 25. јуна 2013. године којим му је одредио притвор на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, који се има рачунати од дана и часа лишења слободе;
- да се приликом доношења оспореног решења подносилац већ седам месеци налазио у притвору, који му је након подизања оптужнице „у истом предмету“ продужен по решењу већа Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 429/13 од 06. јуна 2013. године , те да у оспореном решењу „није наведено да је према Р . В. већ раније, по чињенично и правно истом догађању, у истом предмету одређен притвор решењем истог судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 28/12 од 26. новембра 2012. године, који му се рачуна од 24. новембра 2012. године, када је лишен слободе, и да је кривични поступак покренут наредбом за спровођење истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 22/12 од 24. новембра 2012. године;
- да је Тужилаштво за организовани криминал „да би одржало рок и издејствовало продужење притвора и након што се окривљени Р. В. већ шест месеци налазио у притвору, поделило предмет, па је под истим Кти. бројем настављено спровоћење истраге, док је у другом делу истог предмета подигнута оптужница“;
- да је „ово незаконито вођење два кривична поступка против једног лица, пред истим судом, за исто кривично дело у продуженом трајању, под једним Кти. бројем дељења предмета код суда створило основ за доношење противуставних и противзаконитих решења о одређивању притвора“;
- да је „у истом предмету Тужилаштва за организовани криминал, који има број Кти. 22/12, покренута истрага 24. новембра 2012. године против Р. В. због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика, па је дана 21. маја 2013. године подигнута оптужница за део предмета, док је у делу настављена истрага“;
- да је „дакле у истом предмету одређен притвор који се рачуна од 24. новембра 2012. године и који је током истраге трајао свих шест месеци (максимум трајања по Закону и Уставу), а затим је након подизања оптужнице о притвору наставило да одлучује надлежно веће по закону“;
- да „у конкретном случају, у делу предмета који је заостао (непрописно) у истрази, више није могло да се одлучује о одређивању или продужењу притвора од стране судије за претходни поступак, јер је Р. В . већ по истом предмету провео током истраге максималних шест месеци у притвору“;
- да је „поступајући по жалби одбране Р. В, веће Посебног одељења Вишег суда у Београду донело решење Кв.По1. 530/13 од 9. јула 2013. године, које се такође оспорава, јер је одлучујући о жалби (само је делимично уважена и отклоњен је законски основ из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку) потврдило противуставно и незаконито решење судије за претходни поступак“, не одредивши се према делу жалбе којим се указује на повреду Закона и кршење Уставом загарантованог права на слободу подносиоца да у току истраге притвор може да траје највише 6 месеци“;
- да је „истовремено, поступајући по делу предмета у коме је подигнута оптужница, веће Посебног одељења Вишег суда у Београду донело решење Кв.По1. 451/13 од 18. јуна 2013. године, којим је одређено јемство и које је потврђено решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 278/13 од 08. јула 2013. године“; да је „након што су пружени докази суду да је извршен упис хипотека и положен новац у депозит суда, чиме је у потпуности положено јемство за окривљеног Р. В, он морао бити пуштен на слободу 15. јула 2013. године“, али да је „међутим, пре него је изашао на слободу, задржан у притвору“ по противуставним и противзаконитим оспореним решењима;
Из свега изнетог, подносилац уставне жалбе закључује да су му оспореним решењима повређена права зајемчена одредбама члана 31. Устава, јер није поштована уставна одредба да притвор у истрази може трајати најдуже шест месеци. Сматра да притвор „није могао бити поново одређен од стране судије за претходни поступак по предлогу Тужиоца за организовани криминал у току истраге, коју води тужилац, по истом предмету Кти. 22/12“, из разлога „што је део истраге по предмету Кти. 22/12 окончан и што је подигнута оптужница 21. маја 2013. године, чиме је одлучивање о притвору прешло у надлежност већа истог суда и Апелационог суда у Београду“.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду означеног права, поништи оспорена решења и одложи њихово извршење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења, другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду-Посебно одељење VIII Су. 52/13-184 од 23. октобра 2013. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца су се у време подношења уставне жалбе водила два поступка, и то: пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету К.По1. 61/13, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кто. 7/13 од 17. маја 2013. године; у предмету Тужилаштва за организовани криминал Кти. 22/12, по наредби о проширењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 22/12 од 11. јуна 2013. године .
А) Чињенице које се односе на кривични поступак у предмету К.По1. 61/13
Тужилаштво за организовани криминал је 24. новембра 2012. године донело наредбу о спровођењу истраге Кти. 22/12 против подносиоца уставне жалбе (и других лица), због постојања основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење је 26. новембра 2012. године донео решење Ки.По1. 28/12 којим је према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 3) ЗКП, а који му се рачунао од 24. новембра 2012. године када је лишен слободе.
Притвор је одређен и против других лица.
Током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван .
Тужилаштво за организовани криминал је 14. маја 2013. године донело наредбу о завршетку истраге, те је, својим актом Кто. 7/13 од 17. маја 2013. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужницу због постојања оправдане сумње да је извршио продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика.
Притвор је након подизања оптужнице према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП.
Решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 451/13 од 18. јуна 2013. године је, поред осталог, усвојен предлог браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, па је одређено јемство ради обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка и одређено је да се подносилац има пустити на слободу након пружања доказа суду да је извршен упис хипотеке код надлежног органа и положен новац у депозит суда. Тужилаштво за организовани криминал је против наведеног решења изјавило жалбу која је одбијена као неоснована решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 278/13 од 8. јула 2013. године.
Б) Чињенице које се односе на поступак у предмету Кти. 22/13
Тужилаштво за организовани криминал је 11. јуна 2013. године донело наредбу о проширењу истраге Кти. 22/12 против подносиоца уставне жалбе (и других лица), због постојања основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика.
Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење је, након саслушања подносиоца уставне жалбе и увида у доказе који су достављени уз наредбу, 25. јуна 2013. године донео оспорено решење Ки.По1. 23/12 којим је према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, који ће му се рачунати од часа лишења слободе. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, истакнуто да је судија за претходни поступак имао у виду „да се осумњичени Р. В. тренутно налази у притвору по решењу судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебног одељења Ки.По1. 28/12 од 26. новембра 2012. године, који му је последњи пут продужен решењем К.По1. 61/13-Кв. 429/13 од 6. јуна 2013. године, на основу члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, али сматра да уколико би осумњичени био пуштен на слободу, могао ометати поступак утицањем...“.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе је против решења о одређивању притвора изјавио жалбу.
Веће Вишег суд а у Београду-Посебно одељење је 9. јула 2013. године, оспореним решењем Кв.По1. 530/13, делимично уважило жалбу, преиначи ло решење судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 23/13 од 25. јуна 2013. године тако што је отклони ло законски основ из тачке 3) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку за одређивање притвора, док је у преосталом делу жалбу одбило као неосновану.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут 13. августа 2013. године решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 23/13, с обиром да више нису постојали разлози предвиђени одредбом члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Након завршетка истраге, Тужилаштво за организовани криминал је 5. септембра 2013. године својим актом Кто. 7/13 против подносиоца уставне жалбе подигло оптужницу и предмет је пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење заведен под бројем К.По1. 85/13.
Решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 44/14 од 30. јануара 2014. године спојени су кривични поступци у предметима тог суда К.По1. 85/13 и К.По1. 61/13 и одлучено је да ће се надаље спровести јединствени поступак и донети једна одлука у предмету К.По1. 61/13.
4. Одредбама члана 31. Устава је, поред осталог, утврђено: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Одредбама члана 210. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) , прописано је: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (став 1.); да је д ужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (став 2.); да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (став 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче.
Трајање притвора у истрази прописано је одредбама члана 215. ЗКП према којима: на основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе, а судија за претходни поступак дужан је да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); в еће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и п ротив овог решења дозвољена је жалба која не задржава извршење решења (став 2.); а ко се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 3.).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.).
Одредба члана 296. став 1. ЗКП прописује да се истрага покреће наредбом надлежног јавног тужиоца, док ће, сагласно одредби члана 310. став 1. ЗКП, када нађе да је стање ствари у истрази довољно разјашњено, јавни тужилац донети наредбу о завршетку истраге коју ће доставити осумњиченом и његовом браниоцу, ако га има, и обавестиће оштећеног о завршетку истраге. Према одредби члана 277. став 2. ЗКП, наредба је извршна одмах по доношењу, осим ако орган који је наредбу издао не одреди другачије.
Према одредбама члана 306. ЗКП, истрага се спроводи само у погледу осумњиченог и кривичног дела на које се односи наредба о спровођењу истраге (став 1.), а ако се у току истраге покаже да поступак треба проширити на које друго кривично дело или против другог лица, јавни тужилац ће наредбом проширити истрагу (став 2.), у погледу проширења истраге важе одредбе чл. 296. и 297. овог законика.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредбе члана 31. Устава, којом се гарантује ограничено трајање притвора у фази истраге и после подизања оптужнице, Уставни суд сматра да са аспекта заштите људских права притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу. Због наведеног карактера ове кривично-процесне мере, одредбом члана 31. став 1. Устава је утврђено да притвор у фази истраге може трајати најдуже шест месеци, до ког рока оптужница мора бити подигнута, или се окривљени пушта на слободу, док је одредбом члана 31. став 2. Устава утврђено да суд после подизања оптужнице трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Подносилац сматра да оспореним решењима „у делу предмета који је заостао (непрописно) у истрази, више није могло да се одлучује о одређивању или продужењу притвора од стране судије за претходни поступак, јер је већ по истом предмету провео током истраге максималних шест месеци у притвору“.
У конкретном случају, поставља се питање да ли је оспореним решењима притвор према подносиоцу уставне жалбе могао бити поново одређен у фази проширења истраге у предмету Кти. 22/12, с обзиром на то да је претходно, у фази оптужења у предмету К.По1. 61/13, прихваћено јемство ради обезбеђења присуства подносиоца и несметаног вођења тог кривичног поступка и одређено да ће се подносилац пустити на слободу након пружања доказа да је извршен упис хипотеке код надлежног органа и положен новац у депозит суда.
Одлучујући о уставној жалби, Уставни суд је пошао од неспорне чињенице да је истрага у предмету Тужилаштва за организовани криминал Кти. 22/12 претходно била завршена (наредбом о завршетку истраге Тужилаштва за организовани криминал од 14. маја 2013. године) и да је овлашћени тужилац 17. маја 2013. године подигао оптужницу и предао је кривичном суду ради даљег вођења кривичног поступка. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе након подизања наведене отужнице, у предмету К.По1. 61/13, продужен због постојања опасности од бекства (члан 211. став 1. тачка 1) ЗКП). Виши суд у Београду-Посебно одељење је усвојио предлог браниоца, овде подносиоца уставне жалбе и одредио јемство ради обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка. Такође, одредио је и да ће се подносилац пустити на слободу након пружања доказа суду да је извршен упис хипотеке код надлежног органа и положен новац у депозит суда. По оцени надлежног суда, били су испуњени сви законом прописани услови за одређивање јемства из члана 202. ЗКП.
Са друге стране, оспореним решењима притвор је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно одређен решењем Ки.По1. 23/13 из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су, по налажењу суда, указивале да ће подносилац ометати поступак утицањем на сведоке, с тим што је одређено да се исти има рачунати од дана и часа лишења слободе, будући да је суду било познато да у тренутку доношења наведених решења подносилац још увек није био пуштен на слободу по решењу о одређивању јемства.
По оцени Уставног суда, у конкретном случају, против подносиоца уставне жалбе су се у време доношења оспорених решења водила два одвојена поступка, и то – у предмету К.По1. 61/13 који је био у фази након оптужења и предмету Кти. 22/12 који је био у фази истраге, па у овој процесној ситуацији, у поступку који је био у фази истраге, а у коме су донета оспорена решења, у целини важи режим притвора у истрази како у погледу његовог одређивања и укупног трајања, тако и у погледу рокова у којима се мора испитивати да ли још постоје разлози за притвор и ко је надлежан да о томе одлучује (чл. 213, 214. и 215. ЗКП).
Полазећи од наведеног становишта Уставног суда, да су се против подносиоца уставне жалбе водила два одвојена поступка, а имајући у виду да је притвор мера која се предузима према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка, Суд оцењује да чињеница да је у поступку К.По1. 61/13 притвор замењен блажом мером (јемством), не значи да се у другом поступку притвор није могао поново одредити. Наиме, разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења редовног кривичног поступка прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП. У конкретном случају, оспореним решењима Вишег суда у Београду-Посебно одељење, притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен из разлога доказне опструкције, тачније због постојања особитих околности које су, по налажењу тога суда, указивале да ће подносилац ометати поступак у предмету Кти. 22/12 утицањем на сведоке тачка 2) члана 211. став 1. Законика . Стога, Уставни суд закључује да се притвор, као мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметаног вођења кривичног поступка, може (поново) одредити у свакој ситуацији у којој надлежни суд нађе да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити другом, блажом, мером, а под Уставом и Закоником о кривичном поступку утврђеним условима. При томе, није од утицаја што је Тужилаштво донело наредбу о „проширењу“ истраге, с обзиром на то да је она претходно вођена већ била окончана и да је резултирала подношењем и потврђивањем оптужнице.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.