Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Г. из Б , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. априла 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. Г . изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 946/06 од 23. октобра 2007. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 2/08 од 11. септембра 2009. године и пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1604/10 од 3. марта 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Г . из Б . поднела је 9. јуна 2011. године Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе је навела да су оспорене пресуде незаконите и неуставне, јер су донете противно Одлуци Уставног суда IУ- 135/2006 од 20. јула 2006. године . Даље је навела да су решења о којима је одлучено оспореним пресудама и на основу којих јој је престао радни однос, не законита, јер су их донели ненадлежни републички орган, на основу подзаконског акта - уредбе Владе Републике Србије. Такође је навела да је првостепена пресуда донета после протека рока који је Законом о раду предвиђен за доношење одлука у радним споровима, те да је ревизијску пресуду примила у мају 2011. године, због чега сматра да јој је повређено и право на суђење у разумном року. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и укине оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду П1. 520/10 (раније предмет Првог општинског суда у Београду П1. 946/06), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 946/06 од 23. октобра 2007. године одбијен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се пониште као незаконита решења тужене Републике Србије – Управе за заједничке послове републичких органа бр. 112-01-1157/115 од 28. августа 2006. године и 112-01-1222/06-07 од 11. септембра 2006. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је решењем тужене Републике Србије – Управе за заједничке подлове републичких органа број 112-001-1157/115 од 28. августа 2006. године утврђено да је тужиља као запослена у бившој Служби за законодавство Савета министара (Уставни суд констатује да је у решењу наведено да је тужиља била запослена у Служби за заједничке послове Савета министара), остала нераспоређена у Управи за заједничке послове републичких органа почев од 31. августа 2006. године као даном исплате отпремнине; да је ово решење донето на основу одредаба члана 2. став 1, члана 64а став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима и одредаба члана 1. став 2. тачка 10) и члана 23б став 1. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица у вези са чланом 183. Закона о државним службеницима; да је оспореним другостепеним решењем тужене број 112-01-1222/06-07 од 11. септембра 2006. године одбијен приговор тужиље изјављен против првостепеног решења; да је, у конкретном случају, 9. јуна 2006. године престала са радом Служба за заједничке послове Савета министара сагласно Уредби о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и служби Савета министара, а да је Управа за заједничке послове републичких органа преузела и потребан број запослених који су радили на преузетим пословима. Основ образложења првостепене пресуде чини закључак суда да је оспореним решењима, на основу одредаба члана 64а став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима, у оквиру потреба Управе за заједничке послове републичких органа за одређеним бројем запослених, решен радно-правни статус тужиље и да, сагласно поменутој законској одредби, није постојала обавеза тужене да тражи могућност распоређивања тужиље на рад у други државни орган.
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 2/08 од 11. септембра 2008. године потврђена је наведена првостепена пресуда. Другостепени суд је, позивајући се на одредбе члана 66, члана 67. ст. 2. и 3. и члана 68а Закона о радним односима у државним органима, оценио да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, истакавши да у конкретном случају није постојала обавеза тужене да тужиљу распореди на рад у други државни орган, нити обавеза да се таква могућност тражи, јер се ради о специфичној ситуацији укидања државног органа.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1604/10 од 3. марта 2011. године одбијена је тужиљина ревизија изјављена против другостепене пресуде. По оцени ревизијског суда правилно су примењене одредбе члана 67. ст. 3. и 4. и члана 68а Закона о радним односима у државним органима јер, у конкретном случају, у Управи за заједничке послове републичких органа није било потребе за радом тужиље из ког разлога тужиља није ни преузета у оквиру потребног броја радника, услед чега је стекла статус нераспоређеног радника.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подноситељка позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. ст. 1. и 3.).
Одредбама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени, као и да запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. ст. 3. и 4.); да ће у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преу зети, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
Чланом 2. тачка 3) Уредбе о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и служби Савета министара ("Службени гласник РС", бр. 49/06 и 63/06), која је престала да важи на основу Уредбе о престанку важења Уредбе ("Службени гласник РС", бр. 118/08), констатовано је, између осталог, да престаје да ради Савет министара, као институција бивше Србије и Црне Горе. Чланом 5. став 2. исте уредбе је било одређено да све остале предмете институција бивше Србије и Црне Горе и служби Савета министара које престају да раде преузима Управа за заједничке послове републичких органа.
Чланом 8. став 3. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе ("Службени гласник РС", бр. 49/06 и 63/06), која је престала да важи на основу Уредбе о престанку важења Уредбе ("Службени гласник РС", број 118/08), било је прописано да остале предмете и архиву из надлежности који престају да се финансирају преузима Управа за заједничке послове републичких органа.
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама нису повређена наведена уставна права подноситељке.
Уставни суд налази да нису основани наводи под носитељке уставне жалбе да су редовни судови засновали своје пресуде на незаконито донетим решењима Управе за заједничке послове републичких органа бр. 112-01-1157/115 од 28. августа 2006. године и 112-01-1222/06-07 од 11. септембра 2006. године, због тога што су донета на основу одредаба Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, за које је утврђено да нису у складу са Уставом и законом. Наиме, Одлуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) јесте утврђено да одредбе чл. 10. до 14. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, број 49/06) нису у сагласности са Уставом и законом. Међутим, наведена решења нису донета на основу одредаба наведене Уредбе за које је утврђена неуставност и незаконитост, већ су донета сагласно одредбама члана 1. став 2. тачка 10) и члана 23б. став 1. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних и постављених лица и члана 64а) став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о рад ним односима у државним органим.
Управа за заједничке послове републичких органа је наведеним решењима утврдила да не постоји п отреба за преузимањем подноситељке уставне жалбе, а истим решењима је подноситељка остала нераспоре ђена у Управи за заједничке послове републичких органа почев од 31. августа 2006. године. Из наведене одредбе члана 68а Закона о радним односима у државним органима не произлази обавеза тражења могућности распоређивања запосленог у другом државном органу.
Уставни суд је стао на становиште да се не може сматрати да су заузети став ови редовних судова изражени кроз оспорене пресуде, последица неприхватљиве примене меродавног материјалног права. Уставни суд истиче да је подноситељка уставне жалбе била запослен а у бившој Служби за заједничке послове Савета министара државне Заједнице Србија и Црна Г ора. Престанком постојања државне Заједнице Србија и Црна Гора, престала је и потреба за обављањем послова које је обављала бивша Служба за заједничке послове Савета министара, па како суштински није било преузетих послова (не и предмета) од стране Републике Србије, то није ни било обавезе распоређивања запослених. С обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос у складу са важећим законским одредбама, Уставни суд оцењује да оспореним пресудама Првог општинског суда у Београду П1. 946/06 од 23. октобра 2007. године, Окружног суда у Београду Гж1. 2/08 од 11. септембра 2009. године и Врховног касационог суда Рев2. 1604/10 од 3. марта 2011. године није повређено подноситељкино право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити право на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава. (Уставни суд је исти став заузео у својој Одлуци Уж-1225/2008 од 17. марта 2011. године и у Одлуци Уж-4259/2010 од 20. јуна 2013. године) .
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу подноситељке изјављену против оспорених пресуда , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 - Одлука УС).
6. Такође, Уставни суд је из садржине уставне жалбе, а посебно из захтева о коме Уставни суд поводом изјављене уставне жалбе треба да одлучи, закључио да се подноситељка само формално поз вала на повреду права на суђење у разумном року, пошто се њен захтев односио само на поништај оспорених пресуда . Стога се Уставни суд, крећући се у границама захтева уставне жалбе, није посебно упуштао у оцену овог навода.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.