Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Небојше Авлијаша из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. априла 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Небојше Авлијаша изјављена против решењa Апелационог суда у Београду Кж2. 3887/10 од 29. октобра 2010. године и решења Вишег суда у Београду Пои. 4/10 од 10. јула 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Небојша Авлијаш из Београда изјавио је Уставном суду 14. јануара 2011. године уставну жалбу, а 28. новембра 2013. године њену допуну, против решењa наведених у изреци, због повреде права из члана 32. став 1, члана 34. ст. 1. и 3. и члана 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи:
- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду Пои. 4/10 од 10. јула 2010. године подносиоцу привремено одузета имовина: земљиште површине 0.10.00 ха на к.п . 40/1 ЗКУЛ 2041 КО Земун 4 по решењу Четвртог општинског суда у Београду ДН 382/05 ; земљиште површне 0.19.67 ха на к.п. 522 ЗКУЛ 2141 КО Земун 4 ; стан повришне 67,65м2 у улици Кнеза Милоша 64/4 ЗКУЛ 268 КО Београд 6 ; аутомобил мерцедес 600 купе год. произ. 2000 . pe г. бр. БГ 651-207;
- да је Апелациони суд у Београду , одлучујући о подносиочевој жалби против оспореног првостепеног решења донео 29. октобра 2010. године оспорено другостепено решење Кж2. 3887/10, којим је подносиочеву жалбу одбио као неосновану.
Подносилац сматра да је оспореним решењима повређено његово право на имовину из члана 58. ст. 2. и 4. Устава, јер су доносиоци оспорених решења, применом неуставног Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и доношењем оспорених решења, подносиоцу уставне жалбе одузели имовину супротно одредбама члана 20. и члана 58. ст. 2. и 4. Устава, без постојања јавног интереса и без накнаде.
Подносилац сматра да је оспореним решењима повређено његово право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава:
- јер оспорена решења није донео независан и непристрасан суд, у правичној и јавној расправи, с обзиром на то да редован суд није независан, већ је орган коме је законодавац дао задатак да, заједно и равноправно с јавним тужиоцем и полицијом, открива, одузима и управља имовином проистеклом из кривичног дела, чиме је изгубио своју независност;
- јер је суд неосновано извршио привремено одузимање имовине, не утврђујућу нити ценећи доказе које је подносилац доставио, нити је дао икакве разлоге за свој став да је његова имовина стечена незаконито, због чега се оспорена решења не могу испитати;
- јер је суд, уместо да, у оквиру свог поступка, цени да ли пропис повређује или угрожава људска и мањинска права, па да покрене поступак за оцену уставности Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, применио такав, неуставан закон;
- јер је неучествовањем подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца у финансијској истрази, те одређивањем да су подаци у вези са том истрагом поверљиви и представљају службену тајну, подносиоцу уставне жалбе ускраћена могућност да припреми доказе којима би могао да оспори наводе из финансијске истраге;
- јер је извршна власт извршила недозвољен притисак на судску власт да донесе решење о привременом одузимању имовине подносиоца, чиме је суд показао да није независан;
- јер се суђење по захтеву за привремено одузимање имовине и главни претрес одржавају пред истим председником већа, односно већем, па доношењем решења о привременом одузимању имовине председник већа и веће пред којим се држи главни претрес постаје заинтересовано за исход кривичног поступка, чиме суд престаје бити непристрасан.
Подносилац сматра да је оспореним решењима повређено и његово право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 1. Устава тиме што је законодавац, применом неуставног Закона о одузимању имовине стечене кривичним делом, привремено одузео од подносиоца уставне жалбе имовину која је стечена „пре чињења наводног кривичног дела“, па је тиме прекршена и претпоставка невиности.
Подносилац је предложио Уставном суду да поништи оспорена решења и утврди основ за накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоцу уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио:
Решењем Вишег суда у Београду Пои. 4/10 од 10. јула 2010. године делимично је усвојен захтев Вишег јавног тужилаштва у Београду Оик. 4/09 од 8. априла 2010. године за привремено одузимање имовине, па је „имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, извршеног од стране окривљених М.Ђ, Р.М, М.Б, Небојше Авлијаша и П.М, против којих се пред Вишим судом у Београду води кривични поступак по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 2178/07 од 26. маја 2008. године, у односу на окривљене М.Ђ, Р.Л, Р.М, Д.К. и Ђ.Б, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 . став 4 . у вези ст. 3 . и 1 . у вези члана 33 . Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) у саизвршилаштву, окривљеног Ђ.Б. подстрекавањем у вези члана 34 . КЗ, окривљених Д.К, Небојше Авлијаша, С.Ј. и В.Ј, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 . став 4 . у вези ст. 3 . и 1 . КЗ, a у вези члана 33 . КЗ, окривљених С.Ј. и В.Ј. подстрекавањем у вези члана 34 . КЗ и окривљених Д.К, Небојше Авлијаша, П.М. и Ђ.Б. због кривичног дела злоупотреба службеног положаја у покушају из члана 359 . став 4 . у вези ст. 3 . и 1. КЗ, a у вези чл. 30 . и 33 . КЗ, окривљеног Ђ.Б. у подстрекавању у вези члана 34 . КЗ, и имовина потом пренета на трећа лица, привремено одузета, између осталог, „од окривљеног - власника Авлијаш Небојше из Београда улица Миће Радаковића 9/9 рођеног 13.01.1959. године у Сарајеву, БИХ од оца Војина ЈМБГ 1301959172696: земљиште површине 0.10.00 ха на к.п . 40/1 ЗКУЛ 2041 КО Земун 4 по решењу Четвртог општинског суда у Београду ДН 382/05 ; земљиште површне 0.19.67 ха на к.п. 522 ЗКУЛ 2141 КО Земун 4 ; стан повришне 67,65м2 у улици Кнеза Милоша 64/4 ЗКУЛ 268 КО Београд 6 ; аутомобил мерцедес 600 купе год. произ. 2000 . рег. бр. БГ 651-207 “. У односу на неке од окривљених-власника и трећа лица-власнике, суд је одбио захтев за привремено одузимање имовине, али се овај део оспореног решења не односи на окривљеног Небојшу Авлијаша. Према оспореном решењу, привремено одузимање наведене имовине траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено:
- да је пред Вишим судом у Београду у предмету К. 833/08 подигнута оптужница Кт. 2178/07 од 26. маја 2008. године и да се води кривични поступак против окривљених због основане сумње да су извршили напред наведена кривична дела;
- да „окр. Небојша Авлијаш за наводе своје изјаве као и приложене доказе о адвокатској делатности у наведеном периоду и заступање лица и предузећа као адвокат није пружио уредне доказе о оствареним хонорарима тј. оствареним опорезованим примањима и законито стеченим приходима по том основу, нити је несумњиво доказао да је средства за куповину стана прибавио продајом непокретности добијених у поклон и наслеђе за које наводе је доставио уговоре и решења, па је суд нашао да постоји очигледна несразмера између имовине у власништву окр. Небојше Авлијаша и његових законитих прихода, а постоји опасност отуђења ове имовине, чиме би њено евентуално трајно одузимање било у знатној мери отежано или онемогућено, те да је захтев тужиоца за привремено одузимање имовине власника Небојше Авлијаша у потпуности основан“.
Апелациони суд у Београду је, одлучујући о подносиочевој жалби против оспореног првостепеног решења, донео 29. октобра 2010. године оспорено другостепено решење Кж2. 3887/10, којим је подносиочеву жалбу одбио као неосновану.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, између осталог, наведено: „По оцени овог суда, првостепено решење о привременом одузимању имовине садржи у изреци образложења све податке који су по закону потребни – члан 25 . став 2 . Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и то: податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, детаљне податке о имовини која се одузима, околности из којих произлази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела, потребу за привременим одузимањем имовине и време на које се одузима, а то је да мера може трајати до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине... Жалбени наводи окривљеног Авлијаш Небојше оцењени су као неосновани, с обзиром да је првостепени суд правилно утврдио на основу изведених доказа да постоји основана сумња да су наведене непокретности и покретне ствари, управо проистекле из кривичног дела. За овакав свој став првостепени суд је дао јасне и довољне разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд. Неосновано се жалбом и допунама жалбе истиче супротно – да првостепени суд није применио одредбе Закона о одузимању имовине, односно да их је погрешно применио, да околности из којих произилази основана сумња да је предметни стан наводно проистекао из кривичног дела мора да буде наведено у захтеву јавног тужиоца, а што није, те да не постоји ни један разлог који оправдава потребу за привременим одузимањем имовине. Осим тога жалбом се тврди да по протеку законског рока, рочиште за привремено одузимање није могло да се одржи, имајући у виду да је захтев тужилаштва поднет 9. априла, а да је рочиште започето 9. јуна 2010. године, дакле по протеку законског рока од 5 дана, да то рочиште не може да се прекида, и да је ово рочиште за привремено одузимање имовине одржано без чланова поступајућег већа , од стране самог председника већа. У жалби се цитирају уставне и законске норме које се односе на одузимање или ограничење права својине у јавном интересу, одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина и казни. Наводи се да првостепени суд није дао разлоге о одлучним чињеницама тј. није уопште одлучивао о предлогу овде окривљеног да се застане са предметним поступком до одлуке о уставности овог закона, да првостепени суд није дао било какве разлоге о доказима које је сам окривљени преко свог пуномоћника приложио, да првостепени суд у побијаном решењу није навео ни приближну вредност станова у центру Београда, да није навео која одредба статута ДП ПИК "Земун" наводно одређује да је потребна сагласност Управног одбора за закључење уговора, цитирају се одредбе кривичног поступка везане за радње доказивања. У жалби се наводе редовни приходи који су били остварени у радном односу од стране окривљеног. Осим тога у решењу ce наводи да се подаци о зарадама самосталне делатности не евидентирају у Републичком фонду ПИО, а како се то тврди у жалби, те да је извештај тог фонда по ставу одбране, издат од ненадлежног органа, да тај извештај није ни валидан ни непосредни доказ на околност да ли се неко бавио адвокатуром или не, јер као основица за утврђивање доприноса за самосталну делатност служи паушално утврђени приход, а не зарада. У жалби се наводи да je по основу животног осигурања окривљени наплатио накнаду нематеријалне штете у износу од 11.257 немачких марака и о томе приложио и доказ, наводе се и цитирају и други докази који су приложени, дају тумачења о доказној снази аутентичности исправе, наводе докази и садржина о стицању и вредности имовине означене у побијаном решењу, цитирају одредбе статута ДП ПИК "Земун", одредбе уредбе о ближим условима, критеријумима и елементима за паушално опорезивање обвезника пореза на приходе за самосталну делатност, одредбе Устава Републике Србије и одредбе Закона о одузимању имовине стечене кривичним делом. Правилно је првостепени суд из доказа изведених на рочишту и писмених доказа, утврдио да је на непокретности означеној у побијаном решењу, на основу решења суда, укњижено право коришћења у корист Авлијаш Небојше, па је цитирајући све уговоре и решења суда, као и све писмене доказе, утврдио као и из извештаја Републичког фонда ПИО о његовим примањима, те ценећи при томе све изведене доказе прикупљене у поступку финансијске истраге правилно закључио, да није несумњиво доказано да је окривљени средства за куповину наведених непокретности, коришћења истих, а одузетих овим решењем прибавио на законит начин, те да постоји очигледна несразмера између имовине у власништву окривљеног Небојше Авлијаша и његових законитих прихода. Истовремено првостепени суд је правилно утврдио да постоји опасност отуђења те имовине чиме би њено касније евентуално трајно одузимање било у знатној мери отежано или онемогућено. Такође, не стоје ни наводи у жалбама окривљених и њихових бранилаца као и пуномоћника трећих лица да је побијаним решењем од окривљених и трећих лица одузета имовина која је стечена пре извршења кривичног дела које се оптужницом ВЈТ ставља на терет. Наиме, првостепени суд је поступао у складу са чланом 3 . Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела где je у ставу 1 . наведено: "имовином се сматра добро сваке врсте материјално или нематеријално, покретно или непокретно, проценљиво или непроценљиво велике вредности и исправе у било којој форми којима се доказује право или интерес у односу на такво добро. Имовином се сматра и приход или друга корист остварена непосредно или посредно из кривичног дела као и добро у које је она претворена или са којим је помешана". У ставу 2 . истог члана наводи се "имовина стечена из кривичног дела сматра се имовином окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је очигледно у несразмери са његовим приходима" у ставу 3 . се наводи „окривљеним се сматра осумњичено лице против кога је кривични поступак покренут или је осуђен за кривично дело" из члана 2 . овог закона, у ставу 6 . истог члана се наводи „да се трећим лицем сматра физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела" а ставом 7. истог члана се наводи „власником се сматра окривљени, сведок сарадник, оставилац, правни следбеник или треће лице“. Апелациони суд је водио рачуна о примени Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, и сматра да Закон није примењен ретроактивно. Управо због правне сигурости, у самом закону је наведено у којој фази поступка јавни тужилац може поднети захтев. У конкретном случају ВЈТ је поднело захтев на основу одредбе чл. 21 . и 22 . Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, након подигнуте оптужнице, и у време подношења захтева ВЈТ био је на снази Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 34. Устава утврђено је, поред осталог: да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (став 1.); да н ико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (став 3.) .
Одредбама члана 58. Устава утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да п раво својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се за коном може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је о дузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.) .
Одредбом члана 3. став 2. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“, број 97/08), поред осталог, прописано је: да се имовином сматра добро сваке врсте, материјално или нематеријално, покретно или непокретно, процењиво или непроцењиво велике вредности и исправе у било којој форми којима се доказује право или интерес у односу на такво добро , као и да се имовином сматра и приход или друга корист остварена, непосредно или посредно, из кривичног дела, као и добро у које је она претворена или са којим је помешана (тачка 1)); да се и мовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима (тачка 2)); да се окривљеним сматра осумњичени, лице против кога је кривични поступак покренут или осуђени за кривично дело из члана 2. овог закона (тачка 3)); да се т рећим лицем сматра физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела (тачка 6)); да се власником сматра окривљени, сведок сарадник, оставилац, правни следбеник или треће лице (тачка 7)); да се о дузимањем сматра привремено или трајно одузимање од власника имовине проистекле из кривичног дела (тачка 8)) .
Одредбама члана 21. овог закона прописано је: да када постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено, јавни тужилац може поднети захтев за привремено одузимање имовине (став 1.); да захтев из става 1. овог члана садржи податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, означење имовине коју треба одузети, доказе о имовини, околности из којих произилази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела и разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине (став 2.); да о захтеву из става 1. овог члана у зависности од фазе поступка одлучује истражни судија, председник већа, односно веће пред којим се држи главни претрес (став 3.).
Осталим одредбама Закона, које су релевантне у конкретном случају, прописано је: да ће пре доношења одлуке о захтеву за привремено одузимање имовине суд заказати рочиште на које ће позвати власника, његовог браниоца, односно пуномоћника ако га има и јавног тужиоца (члан 23. став 1.); да ће се рочиште из члана 23. став 1. овог закона одржати у року од пет дана од дана подношења захтева за привремено одузимање имовине, а да ће се започето рочиште довршити без прекидања (члан 24. став 1.); да јавни тужилац износи доказе о имовини коју власник поседује, околности о основаној сумњи да имовина проистиче из кривичног дела и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено (члан 24. став 2.); да в ласник и његов бранилац, односно пуномоћник оспоравају наводе јавног тужиоца (члан 24. став 3.); да по окончању рочишта суд доноси решење којим усваја или одбија захтев за привремено одузимање имовине (члан 25. став 1.); да се против решења из члана 25. став 1. овог закона може изјавити жалба у року од три дана од дана достављања решења и да о жалби против решења одлучује ванрасправно веће, односно виши суд (члан 26. ст. 1. и 2.); да привремено одузимање имовине траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине и да у случају смрти власника или ако се појаве околности које доводе у питање оправданост привременог одузимања имовине, суд може преиспитати донету одлуку (члан 27.).
5. Према цитираним одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, имовина проистекла из кривичног дела може се привремено или трајно одузети како од окривљеног, против кога се кривични поступак води, тако и од лица на које је имовина за коју се сматра да је стечена кривичним делом пренета. Поступак привременог одузимања имовине је јединствен поступак који се покреће захтевом овлашћеног предлагача, односно јавног тужиоца, а окончава одлуком надлежног суда и то у нарочито хитном поступку. Јавни тужилац овакав захтев може поднети поступајућем суду у свакој фази кривичног поступка, уколико процени да постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено. Овај захтев мора да садржи податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, означење имовине коју треба одузети, доказе о имовини, околности из којих произилази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела и разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине. И мовином проистеклом из кривичног дела сматра се имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима. О овом захтеву, у зависности од фазе у којој се поступак налази, одлучује истражни судија, председник већа, односно веће пред којим се држи главни претрес.
С обзиром на то да се рочиште држи у року од пет дана од дана подношења захтева за привремено одузимање имовине и да се довршава без прекидања (члан 24. став 1. Закона), да на рочишту јавни тужилац износи доказе о имовини коју власник поседује, околности о основаној сумњи да имовина проистиче из кривичног дела и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено (члан 24. став 2. Закона), да на том истом рочишту в ласник и његов бранилац, односно пуномоћник оспоравају наводе јавног тужиоца (члан 24. став 3. Закона), а да се по његовом окончању доноси одлука о захтеву (члан 25. став 1. Закона), према гледишту Уставног суда такво решење се може оценити као целисходно. Наиме, ако има места привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела, правовремено донета судска одлука омогућава да се касније расправи питање трајног одузимања имовине. Истовремено је и у интересу власника да се о захтеву тужиоца о одређивању ове превентивне мере благовремено одлучи, тј. да му се омогући да, у случају да суд не прихвати наводе о постојању опасности да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено, располаже имовином. Против одлуке суда којом је привремено одузета имовина проистекла из кривичног дела, допуштена је жалба о којој одлучује суд (члан 26. ст. 1. и 3. Закона), чиме је обезбеђено право на правно средство у складу са чланом 36. став 2. Устава.
Дакле, да би се могло претпоставити да одређена имовина проистиче из кривичног дела, неопходно је да буде испуњено више услова. Први је да се ради о имовини окривљеног, сведока сарадника или оставиоца (тј. изворног власника) , која стоји у очигледној несразмери са његовима законитим приходима (члан 3. тачка 2 ) Закона). Ово законско решење има за последицу редукцију доказног стандарда који се примењује при утврђивању (не)законитог порекла одређене имовине и доводи до подел е терета доказивања између јавног тужиоца, на једној, и изворног власника имовине, на другој страни. При томе, Уставни суд констатује да је неопходно утврдити законите приходе изворног власника имовине, под којима би требало разумети свако увећање имовине које подлеже опорезивању. Након тога је потребно установити постојање очигледне несразмере између имовине изворног власника и законитих прихода које остварује. Имајући у виду садржај појма очигледне несразмере између законитих прихода и имовине изворног власника, према становишту Уставног суда, о очигледној несразмери се може говорити само ако постоји разумно уверење да имовина упадљиво превазилази законите приходе (у том смислу видети : ЕСЉП, Geerings против Холандије, 1. март 2007. године, § 47.).
Мирно уживање својине и других имовинских права се јемчи чланом 58. став 1. Устава, под условом да су својина и имовина стечени на основу закона. Дакле, уколико су приликом привременог одузимања имовине стечене кривичним делом испуњени Законом прописани услови, ради се о законом утврђеном ограничењу начина коришћења имовине из члана 58. став 3. Устава.
Уставни суд подсећа да је, испитујући сагласност наведених одредаба закона са Уставом, у Решењу IУз-117/2009 од 30. јуна 2011. године, закључио да нема места покретању поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.
6. У конкретном случају захтев Вишег јавног тужилаштва за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела поднет је у фази главног претреса, па је председница већа Вишег суда у Београду била надлежна за одлучивање о захтеву, а Апелациони суд у Београду за одлучивање о жалби против решења о привременом одузимању те имовине. Иако се кривични поступак води против М.Ђ, Р.М, П.М, Р.Л, Д.К, Ђ.Б. и Небојше Авлијаша, због основане сумње да су извршили више кривичних дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 . став 4 . у вези ст. 3 . и 1 . у вези чл. 30, 33 . и 34. КЗ, захтев за привременим одузимањем имовине поднет је у том кривичном поступку против окривљених и трећих лица, с обзиром на постојање сумње да су окривљени предметну имовину пренели на њих.
Надлежни тужилац је сматрао да су окривљени и њихови најближи сродници власници наведене имовине велике вредности, а да нису обвезници пореза на доходак грађана на подручју Републике Србије, односно да њихови приходи који подлежу опорезивању нису били довољни за куповину непокретности одузетих оспореним решењем, због чега постоји очигледна несразмера између такве вредности имовине која је обухваћена захтевом за привремено одузимање и законитих прихода власника и трећих лица, па је, а имајући у виду и тежину дела која се стављају на терет власницима – окривљенима, Више јавно тужилаштво нашло да постоји опасност да би касније одузимање ове имовине било онемогућено или знатно отежано, због чега је и ставило овај захтев.
У спроведеном хитном поступку, Више јавно тужилаштво је изнело доказе о имовини коју окривљени као власници поседуј у, навело околности о основаној сумњи да та имовина проистиче из кривичног дела и да није у сразмери са њиховим законитим приходима, као и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено . Окривљенима и трећим лицима је пружена могућност да оспорава ју изнете наводе Вишег јавног тужиоца. Међутим, према оцени председнице поступајућег већа, подносилац уставне жалбе као окривљени за сада није успео да оспори наводе Вишег јавног тужиоца, односно није доказао да је имовина, за коју се основано претпоставља да је проистекла из кривичног дела, у сразмери са његовим приходима, па је донето решење о њеном привременом одузимању, што, по оцени Уставног суда, ту имовину сврстава у категорију имовине коју не штите одредбе члана 58. Устава, односно не третира је имовином стеченом на основу закона, па се њено располагање може ограничити у јавном интересу, с обзиром на то да је такво ограничење у складу са Уставом као највишим правним актом.
У односу на конкретну имовину која је привремено одузета оспореним решењима, поводом које је уставна жалба и поднета, у доказном поступку који је председница поступајућег већа спровела, прочитани су, цењени и изведени, између осталих, докази прикупљени у поступку финансијске истраге, као и докази достављени од стране пуномоћника подносиоца Небојше Авлијаша. Поред осталог, прочитани су уговори и писмена о стицању предметне имовине, као и сви други докази из којих се могу утврдити законити приходи окривљеног, на основу чега је и утврђена очигледна несразмера између истих и вредности имовине која је привремено одузета.
При томе, по оцени Уставног суда, није од значаја ко је формални власник имовине која се, из наведених разлога одузима, као што није потребно ни да је конкретна имовина стечена конкретним кривичним делом, већ је довољна основана сумња да је одређена имовина стечена кривичним делом. Стога, разлоге за привремено одузимање имовине Уставни суд сматра на закону заснованим, довољним и уставноправно прихватљивим.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају законом установљен суд, правично и у разумном року јавно расправљао и одлучио о привременом одузимању имовине од подносиоца уставне жалбе као окривљеног, чиме су били испуњени захтеви утврђени садржином и обимом гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, услед чега сматра да подносиоцу није повређено ни право на имовину из члана 58. Устава, у смислу Уставом утврђених услова за заштиту тог људског права, које није апсолутне природе.
7. Подносилац истиче да је оспореним решењима повређено и његово право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. ст. 1. и 3. Устава тиме што је законодавац, применом неуставног Закона о одузимању имовине стечене кривичним делом, привремено одузео од подносиоца уставне жалбе имовину која је стечена „пре чињења наводног кривичног дела“, па је тиме прекршена и претпоставка невиности.
По оцени Уставног суда, наводе о повреди права на правну сигурност у казненом праву подносилац заправо заснива на повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и повреди права на имовину из члана 58. Устава, као и на тврдњи да је примењени Закон о одузимању имовине стечене кривичним делом неуставан.
Имајући у виду да је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у односу на истакнуте повреде права из члана 32. став 1. и члана 58. Устава неоснована, да је Решењем IУз-117/2009 од 30. јуна 2011. године закључио да нема места покретању поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, да је претходно изнео свој став да за привремено одузимање имовине за коју се претпоставља да је стечена кривичним делом није неопходан услов да је конкретна имовина стечена конкретним кривичним делом, већ је довољна основана сумња да је одређена имовина стечена кривичним делом, као и да сматра да м ера привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела не представља кривично-правну санкцију, већ посебним законом установљену превентивну меру која спречава превремено отуђење ове имовине, Уставни суд наводе уставне жалбе о повреди права на правну сигурност у казненом праву, зајемченог одредбама члана 34. ст. 1. и 3. Устава, сматра неоснованим.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), уставну жалбу у целости одбио као неосновану.
9. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић