Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Х . из Б . В, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. априла 201 4. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. Х , изјављена против решења Основног суда у Суботици К в. 1110/11 од 11. јула 2011. године и решења Апелационог суда у Новом Саду К ж2. 1806/11 од 21. јула 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Х . из Б . В . је 3. августа 2011. године, преко пуномоћника В . Ј . Ђ, адвоката из С, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Суботици Кв. 1110/11 од 11. јула 2011. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1806/11 од 21. јула 2011. године, због повреде права на слободу и безбедност, зајемченог одредб ом члана 27. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби , поред осталог, наводи: да у оспореним решењима нису дати релевантни и довољни разлози за продужење притвора; да особите околности које по ставу суда оправдавају продужење притвора нису довољне; да ранија осуђиваност подносиоца за кривично дело из области безбедности саобраћаја, чињеница да се против њега истовремено води други поступак за истоврсно кривично дело и да је без сталних извора прихода „ни појединачно, ни заједнички посматрано“ није довољно да буде притворен.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду означеног права, поништи оспорена решења, досуди му трошкове заступања и утврди накнаду нематеријалне штете .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено кили ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
У време подношења уставне жалбе се пред Основним судом у Суботици спроводила истрага (по решењу истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 914/11 од 29. јуна 2011. године) против Атиле Хусара, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 914/11 од 29. јуна 2011. године, а који се рачунао од 28. јуна 2011. године када је лишен слободе, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем основног суда у Суботици Кв. 1110/11 од 11. јула 2011. године је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен за најдуже 30 дана, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да „постоје особите околности које указују да би окривљени пуштањем на слободу могао да понови кривично дело“. Даље је наведено да се „ради о лицу против кога је пред овим судом Основно јавно тужилаштво у Суботици поднело оптужни предлог Кт. 1188/11 од 13. јуна 2011. године због кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 2. Кривичног законика којим актом му се ставља на терет да је наведено кривично дело учинио 28. маја 2011. године и да „према ставу већа околност да се против окривљеног води други кривични поступак пред овим судом (К. 1012/11), за истоврсно кривично дело... представља особиту околност која указује на бојазан да би окривљени, уколико би био на слободи, могао да понови дело“. Коначно, наведено је да би у случају пуштања на слободу окривљени могао поновити кривично дело ради прибављања средстава за егзистенцију, јер „се ради о лицу које је незапослено, без сталних примања и имовине, да је отац троје малолетне деце, чија је супруга незапослена“.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж2. 1806/11 од 21. јула 2011. године одбио као неосновану изјављену жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе. У образложењу решења је наведено: да је „првостепени суд правилно поступио када је окривљеном Атили Хусару продужио притвор са разлога прописаних чланом 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку“; да „како то произлази и из списа кривичног предмета и из побијаног решења, против окривљеног се пред истим судом води кривични поступак за истовресно кривично дело, а за које постоји основана сумња да га је извршио у кратком временском размаку у односу на кривично дело у конкретном кривичном поступку“; да „других извора прихода нема, тако да и по становишту другостепеног суда ово јесу особите околности које указују на постојање основане бојазни да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао поновити кривично дело, тако да се даље задржавање окривљеног у притвору по овом законском основу показује оправданим“.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку ( „Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13) је прописано да ко у намери да себи или другом прибави какву корист, омогућава другом недозвољени прелаз границе Србије или недозвољени боравак или транзит кроз Србију, казниће се затвором од шест месеци до пет година, а ако је дело из става 2. овог члана учињено од стране групе, злоупотребом службеног положаја, или на начин којим се угрожава живот или здравље лица чији се недозвољени прелаз границе Србије, боравак или транзит омогућава или је кријумчарен већи број лица, учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година (недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи - члан 350. ст. 2. и 3.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, били су прописани су у тач. 1) до 5) члана 142. став 1. ЗКП. У тачки 3) наведеног члана ЗКП је било прописано да се притвор против неког лица може одредити ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења Основног суда у Суботици и Апелационог суда у Новом Саду, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор продужен из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. У односу на овај притворски разлог, у образложењу оспореног решења Основног суда у Суботици Кв. 1110/11 од 11. јула 2011. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика. Даље је наведено да се против подносиоца пред истим судом води други кривични поступак у предмету К. 1012/11, за истоврсно кривично дело, што је по оцени суда, уз чињеницу да је незапослен, без сталних примања и имовине, а да има троје малолетне деце и незапослену супругу, указивало на постојање особитих околности које указују да ће поновити кривично дело. Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1806/11 од 21. јула 2011. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и потврђено је првостепено решење о продужењу притвора по наведеном притворском основу.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. У конкретном случају, Уставни суд не спори да док се не донесе правноснажна кривична пресуда окривљени се не може сматрати лицем осуђиваним за било које кривично дело. Међутим, истовремено вођење више поступака због постојања основане сумње да је окривљени извршио више истоврсних кривичних дела, по оцени Уставног суда, може представљати особиту околност која указује на постојање реалне опасности да ће окривљени пуштањем на слободу поновити кривично дело (видети, поред осталих, одлуку Суда у предмету Уж-3102/2011 од 8. марта 2012. године) . По оцени Уставног суда, редовни судови су аргументовано образложили да околност да се против подносиоца уставне жалбе пред истим судом води кривични поступак за истовресно кривично дело, а за које постоји основана сумња да га је извршио у кратком временском размаку у односу на кривично дело у кривичном поступку у коме су донета оспорена решења, у конкретном случају, представљају оне особите околности које оправдавају бојазан да би подносилац уставне жалбе боравком на слободи могао поновити кривично дело, те да је против подносиоца неопходно продужење притвора из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Стога је Уставни суд оценио као неосноване наводе подносиоца да надлежни судови нису дали релевантне и довољне разлоге за одлуку да му продуже притвор.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.