Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. В. из Ј, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. марта 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. В. изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Сремској Митровици у предмету К. 11/10.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. В. из Ј. је 10. октобра 201 1. године, преко пуномоћника Ђ. К, адвоката из Б, поднео Уставном суду уставну жалбу „због повреде права на суђење у разумном року за време трајања притвора“, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Сремској Митровици у предмету К. 11/10, и као повређена права означио право на ограничено трајање притвора, прав о на суђење у разумном року и посебно прав о окривљеног да му се суди без одуговлачења из члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 33. с тав 6. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да се налази у притвору од 5. априла 2009. године по решењу истражног судије Окружног суда у Сремској Митровици Кри. 44/08; да је оптужница подигнута 20. јула 2009. године; да је за сво време трајања поступка одржано укупно осам рочишта за главни претрес; да је последње рочиште за главни претрес одржано 15. априла 2011. године и да више од пет месеци није заказано ново рочиште; да „са једне стране имамо незаказивање главног претреса, а са друге стране суд у континуитету продужава притвор подносиоцу“. Подносилац даље истиче да „недовољно брзо заказивање главних претреса представља повреду Уставом загарантованих права, а у конкретном предмету то значи и до даљег трајање притвора за подносиоца уставне жалбе“ и да „све наведено предст авља врсту опструкције суђења од стране суда док се оптужени налази у притвору“. Посебно указује да „ни обим предмета ни број саслушаних сведока нису захтевали толико велике паузе између главних претреса“ и да је „у конкретном случају хитност у поступању потпуно изостала што је очигледно из броја заказаних и одржаних главних претреса“. Из свега изнетог, подносилац закључује да „трајање притвора кривични поступак чини још хитнијим, а у случају подносиоца уставне жалбе поступци суда и опструкција суђења јесу одуговлачење“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, као и права на накнаду материјалне и нематеријалне штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Сремској Митровици Су. VIII -43/12-1 од 19. марта 201 2. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Против подносиоца уставне жалбе вођен је кривични поступак пред Вишим судом у Сремској Митровици у предмету К. 11/10, који у време подношења уставне жалбе није био правноснажно окончан.
Поступак је покренут 5. априла 2009. године, доношењем решења да се против подноси оца уставне жалбе спроведе истрага пред ранијим Окружним судом у Сремској Митровици.
Након спроведене истраге, која је трајала нешто више од три месеца, Окружно јавно тужилаштво у Сремској Митровици је својим актом Кт. 96/09 од 20. јула 2009. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужницу због кривичног дела убиство из члана 113. Кривичног законика у стицају са кривичним делом недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. истог законика.
Из одговора Вишег суда у Сремској Мировици произлази да је током кривичног поступка Окружни (потом Виши) суд у Сремској Митровици рочишт а за главни претрес заказао 16 пута, од којих је 12 одржано, а четири није (рочиште за главни претрес које је било заказано за 27. август је презаказано за 2. септембар, али није одржано због смртног случаја у породици члана судећег већа; 31. јануара 2011. године, јер нису враћени списи са вештачења; 22. фебруара 2012. године, јер списи предмета нису враћени из затворске болнице са вештачења; 11. априла 2012. године, јер је бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, тражио одлагање због службеног пута).
Рочишта за главни претрес су заказивана: током 2009. године - два пута; током 2010. године – осам пута; током 2011. године – три пута; током 2012. године – три пута).
Током трајања поступка, обављена је реконструкција догађаја (7. јула 2010. године).
На рочишту за главни претрес које је било одржано 30. новембра 2010. године бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, је предложио да се обави ново судско-медицинско и балистичко вештачење. На истом рочишту, заменик Вишег јавног тужиоца у Сремској Митровици је предложио да се обави допунско психијатријско вештачење окривљеног. Стога је Виши суд у Сремској Митровици истог дана одредио и донео наредбу за ново комбиновано балистичко-судскомедицинско вештачење и одредио рок од десет дана од дана пријема наредбе за поступање. Истовремено, председник поступајућег већа је одредио датум новог рочишта за главни претрес за 31. јануар 2011. године.
На рочишту за главни претрес које је било одржано 15. априла 201 1. године, на предлог вештака а уз сагласност браниоца, одређено је ДНК вештачење, које је поверено Биолошком факултету у Београду.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), Виши суд у Сремској Митровици је 7. маја 2012. године донео пресуду, која је 11. децембра 2012. године преиначена од стране другостепеног суда у делу одлуке о кривичној санкцији (тако што је окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе изречена блажа казна), чиме је кривични поступак правноснажно окончан.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 4. априла 200 9. године до 7. маја 201 2. године, дакле три године и месец дана.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем дежурног истражног судије Окружног суда у Сремској Митровици Кри. 44/09 од 5. априла 2009. године (а који му се рачунао од 4. априла 2009. године када је лишен слободе), на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван током трајања истражног поступка.
Након подизања оптужнице, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку, док, по налажењу суда, више није било основа за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору из разлога прописаног одредбом члана 142. став 2. тачка 2) ЗКП.
Притвор је подносиоцу последњи пут пре изјављивања уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 541/10 од 18. августа 2010. године. Виши суд у Сремској Митровици је, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, поред осталог, навео: да из списа предмета произлази основана сумња да је оптужени извршио кривично дело убиство, за које кривично дело је прописана казна затвора у трајању од пет до петнаест година; да постоје посебно тешке околности које оправдавају даље задржавање оптуженог у притвору на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку; да постоји основана сумња да је оптужени лишио живота оштећеног кога је прво металном шипком ударио више пута у пределу главе, а након што је оштећени искочио кроз прозор „кроз који је и ушао у објекат власништво супруге оптуженог, након чега је и дошло до сукоба, а потом је оптужени из појаса тренерке извадио пиштољ, који је неовлашћено носио“ и лишио га живота испаливши у њега два хица.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут 7. маја 2012. године, након доношења првостепене пресуде.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) ; да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време подношења уставне жалбе, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Одредбом члана 113. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13) прописано је да ко другог лиши живота, казниће се затвором од пет до петнаест година (кривично дело убиство).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, пре свега, констатује да је подносилац уставну жалбу поднео „због повреде права на суђење у разумном року за време трајања притвора“, а да је као повређена права означио права из члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава.
Уставни суд указује на свој став да уставно јемство из члана 31, да суд трајање притвора своди на најкраће време имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Имајући у виду да подносилац у уставној жалби није оспорио решења којима је притвор према њему продужен, нити је оспорио разлоге на којима се заснивају одлуке надлежног суда о притвору, већ искључиво поступање Вишег суда у Сремској Митровици у вези са хитношћу вођења поступка у притворском предмету, Уставни суд је питање хитности вођења поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора, ценио у оквиру права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Истовремено, будући да се правом из члана 33. став 6. Устава сваком коме се суди за кривично дело јемчи право да му се суди без одуговлачења, Уставни суд налази да је наведено право окривљеног саставни део и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава , те стога Суд сматра да није неопходно да се основаност уставне жалбе подносиоца у односу на право из члана 33. став 6. Устава разматра посебно.
6. Испитујући основаност уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд пре свега наглашава да у кривичним предметима када се оптужено лице налази у притвору, постоји посебна потреба за експедитивним радом судова (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Motsnik против Естоније, од 29. априла 2003. године, став 40.) и да оптужено лице у притвору има право да се његовом предмету да приоритет. Такође, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да на оцену разумне дужине трајања конкретног судског поступка, поред самог временског трајања утичу и други чиниоци, као што су сложеност предмета о коме се пред судом расправља и одлучује, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежних органа који воде поступак и значај предмета расправљања за подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд указује да се поступак који се води ради утврђивања постојања кривичног дела убиство објективно може сматрати веома сложеним, имајући у виду пре свега чињенична питања која се током тог поступка морају расправити, те сагласно томе, сложеност доказног поступка који је потребно спровести, а који је, у конкретном случају, п одразумевао, поред осталог, вршење реконструкције догађаја, као и спровођење судско-медицинског, балистичког, психијатријског и ДНК вештањења. У смислу претходно наведеног, Уставни суд констатује и да је, управо на предлог браниоца подносиоца уставне жалбе, вршено и допунско судско-медицинско и балистичко вештачење ради разјашњења појединих чињеница и околности од значаја за пресуђење.
У вези са понашањем подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да се подносилац током трајања првостепеног кривичног поступка налазио у притвору, те објективно није могао бити одговоран за било какво кашњење. Иако је бранилац подносиоца уставне жалбе тражио одлагање једног рочишта за главни претрес (11. априла 2012. године) због службеног пута, Уставни суд налази да ова чињеница није битно утицала на дужину трајања поступка.
Уставни суд је утврдио да је истрага у оспореном поступку окончана за нешто више од три месеца. Такође, Суд је утврдио да је од подизања оптужнице (20. јула 2009. године) до доношења првостепене пресуде (7. мај а 2012. године) протекло две године и десет месеци, за које време је обављена реконструкција догађаја, спроведено ДНК вештачење и допунско судско-медицинско, балистичко и психијатријско вештачење. Такође, Уставни суд је утврдио да је Виши суд у Сремској Митровици главни претрес редовно заказивао, односно да се активно бавио предметом. Рочишта су заказивана у примереним роковима, укупно 16 пута, од чега је 12 одржано, без уочљиве неактивности у поступању.
Подносилац уставне жалбе је имао несумњив интерес, имајући у виду да се све време трајања првостепеног поступка налазио у притвору, да се о оптужбама против њега одлучи у што краћем року. С тим у вези, Уставни суд поново наглашава да чињеницу да се окривљени током суђења налази у притвору треба посебно разматрати приликом оцене да ли је кривични поступак вођен у разумном року (видети, поред осталих, одлуку ЕСЉП у предмету Abdoella против Холандије, од 25. новембра 1992. године, Серија А бр. 248-А, став 24). Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до подношења уставне жалбе 10. октобра 2011. године, налазио у притвору две године и шест месеци, рачунајући од 4. априла 2009. године када је лишен слободе, као и да му је притвор укинут 7. маја 2012. године када је првостепена пресуда донета. Надлежни судови су сматрали да је задржавање у притвору подносиоца уставне жалбе било неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка, а због тежине кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне (у конкретном случају за кривично дело убиство прописана је казна затвора у трајању од пет до петнаест година) и због посебно тешких околности дела које су додатно образложене. Такође, поступајући суд је, када је утврдио да је преста о законски основ и сви разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, притвор укинуо и он је пуштен на слободу, иако у том тренутку поступак против њега није био правноснажно окончан.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да укупна дужина трајања поступка, као јединствене целине, не излази из оквира разумног рока, имајући у виду околности конкретног случаја, упркос чињеници да се подносилац уставне жалбе налазио у притвору две године и шест месеци до дана подношења уставне жалбе, односно укупно три године и један месец. Оваква оцена Уставног суда сагласна је како досадашњој пракси овог суда, тако и пракси Европског суда за људска права .
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС).
7. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.