Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. И. из Н, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. марта 2014. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. И. изјављена против пресуде Основног суда у Нишу К. 4861/10 од 22. марта 2011. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Кж. 2334/11 од 7. октобра 2011. године и утврђује се да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Нишу Кж. 2334/11 од 7. октобра 2011. године и одређује се да наведени суд донесе нову одлуку о жалбама окривљеног С. И. и његовог браниоца изјављеним против пресуде Основног суда у Нишу К. 4861/10 од 22. марта 2011. године.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Нишу Кж. 2334/11 од 7. октобра 2011. године и одређује се да наведени суд донесе нову одлуку о жалбама окривљеног С. И. и његовог браниоца изјављеним против пресуде Основног суда у Нишу К. 4861/10 од 22. марта 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. И. из Н. је поднео 22. фебруара 2012. године Уставном суду уставну жалбу против пресуда означених у изреци, због повреде права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава Републике Србије. Подносилац је истакао и повреду права из члана 4. Протокола број 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, но како се наведено право јемчи и Уставом Републике Србије, Уставни суд постојање повреде овог права цени у односу на одредбу члана 34. став 4. Устава.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је подносилац правноснажно оглашен кривим због кривичног дела увредa у стицају са кривичним делом лака телесна повреда, те осуђен на јединствену новчану казну у износу од 70.000,00 динара, која му може бити замењена казном затвора, уколико исту не плати у одређеном року, и то тако што би се за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредио један дан казне затвора.
Подносилац уставне жалбе је навео да је два пута био правноснажно осуђен за исти догађај, и то први пут од стране Прекршајног суда у Нишу, а други пут од стране Основног суда у Нишу. Предложио је да Уставни суд поништи оспорене пресуде и да „наложи да му се врати новац од плаћене казне“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. У спроведеном поступку пред Уставним судом утврђено је да је поводом истог животног догађаја против подносиоца уставне жалбе првобитно вођен прекршајни, а затим и кривични поступак, те да је у оба судска поступка подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим и осуђен на новчане казне у различитим износима. У прекршајном поступку, који је вођен по пријави Министарства унутрашњих послова Републике Србије – Полицијска испостава Медијана подносилац је правноснажно новчано кажњен због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, док су оспорене пресуде донете у кривичном поступку који је вођен по оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Нишу због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика и по приватној кривичној тужби М.Б. због кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 1. Кривичног законика и кривичног дела увредa из члана 170. Кривичног законика. Подносилац уставне жалбе је оспореним пресудама оглашен кривим због кривичних дела лаке телесне повреде и увреде по приватној кривичној тужби М.Б, док је ослобођен од оптужбе Основног јавног тужилаштва да је извршио кривично дело угрожавање сигурности.
3.1. Чињенице и околности које се тичу прекршајног поступка који је вођен против подносиоца уставне жалбе:
У прекршајном поступку који је вођен по захтеву Министарства унутрашњих послова Републике Србије – Полицијска испостава Медијана пред Прекршајним судом у Нишу – Одељење у Житорађи у предмету Пр. 30-17178/10 утврђено је да је подносилац уставне жалбе дана 15. децембра 2009. године, око 20,00 часова , у Н, у Улици Б . Б. 1/4 у ходнику стана, нарушавао јавни ред и мир и насиљем угрозио мир и личну сигурност М.Б, као и мир и спокојство осталих грађана, на тај начин што се расправљао са оштећеном М.Б. којој је упутио речи „Пичка ти материна, излази из мог стана, сваки пут кад дођеш зовеш ми полицију, хајде одмах излази напоље“, а након тога ју је рукама ухватио за њене руке и „извлачио“ из стана низ степенице, где је оштећена пала и задобила повреде у виду крвних подлива и нагњечења десног колена, десне подлактице и леве надлактице. Пресудом Прекршајног суда у Нишу – Одељење у Житорађи Пр. 30-17178/10 од 14. јула 2010. године, која је потврђена пресудом Вишег прекршајног суда Прж. 34133/10 од 2. новембра 2010. године, подносилац уставне жалбе је правноснажно оглашен кривим због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и осуђен на новчану казну у износу од 16.000,00 динара, с тим да је одређено да ће наведена казна бити замењена казном затвора уколико у одређеном року не буде плаћена.
3.2. Чињенице и околности које се тичу кривичног поступка у којем су донете оспорене пресуде:
Оспорене пресуде су донете у кривичном поступку који је вођен против подносиоца уставне жалбе по оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Нишу због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика и по приватној кривичној тужби М.Б. због кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 1. Кривичног законика и кривичног дела увредa из члана 170. Кривичног законика. Подносилац уставне жалбе је оспореним пресудама оглашен кривим због кривичних дела лаке телесне повреде и увреде по приватној кривичној тужби М.Б, док је ослобођен од оптужбе Основног јавног тужилаштва да је извршио кривично дело угрожавање сигурности.
Оспореним пресудама подносилац уставне жалбе је правноснажно оглашен кривим зато што је дана 15. децембра 2009. године у Н, у Улици Б. Б. 1, у стану број 4 увредио и лако телесно повредио приватну тужиљу М.Б, на тај начин што је, рекао „Ђубре једно ти не смеш више овде да долазиш“, а затим је ухватио рукама за врат и спустио јој главу до земље, након чега је отворио врата и почео да је гура низ степенице, том приликом јој наневши лаку телесну повреду у виду многобројних крвних подлива по телу, нагњечења десног колена, крвног подлива десне подлактице и леве надлактице, оштећења вратних мишића и вратних жила. Из образложења оспорених пресуда произлази да је Основни суд у Нишу у спроведеном доказном поступку ценио пресуду Прекршајног су да у Нишу – Одељење у Житорађи Пр. 30-17178/10 од 14. јула 2010. године, а да је другостепени суд оценио да постојање разлике између чињеничног описа изреке прекршајне пресуде и чињеничног описа кривичне пресуде нису од утицаја на правилност и законитост ожалбене првостепене пресуде. Одлучујући о кривичној санкцији судови у оспореним пресудама у висину новчане казне нису урачунали казну из прекршајног поступка.
4. Одредбом члана 34. став 4. Устава утврђено је да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Одредбама Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених пресуда било је прописано: да нико не може да буде гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правноснажно обустављен или оптужба правноснажно одбијена (члана 6. став 1.); да повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена (члан 369. став 1. тачка 2)); да другостепени суд испитује пресуду у оном делу у којем се побија жалбом, али мора увек по службеној дужности испитати да ли је на штету оптуженог повређен кривични закон (члан 369) (члан 380. став 1. тачка 2)).
Одредбама Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13) (у даљем тексту: КЗ) прописано је: да ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши, казниће се новчаном казном или затвором до једне године (члан 122. став 1.); да се гоњење за дело из става 1. овог члана предузима се по приватној тужби (члан 122. став 4.); да ко увреди другог, казниће се новчаном казном од двадесет до сто дневних износа или новчаном казном од четрдесет хиљада до двеста хиљада динара (члан 170. став 1.); да се гоњење за дело из чл. 170. до 172. овог законика предузима се по приватној тужби (члан 177. став 1.).
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру ("Службени гласник РС", бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) (у даљем тексту: ЗЈРМ) прописано је да ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир - казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Разматрајући поднету уставну жалбу, Уставни суд је најпре испитивао испуњеност претпоставки за њену допуштеност. У том смислу, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је истицао повреду начела ne bis in idem у току кривичног поступка у којем су донете оспорене пресуде. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање Уставни суд је из образложења оспорених пресуда утврдио да су и Основни суд у Нишу и Апелациони суд у Нишу несумњиво имали сазнања да је поводом истог животног догађаја окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, већ правноснажно пресуђено у прекршајном поступку. Наиме, из образложења оспорених пресуда произлази да је Основни суд у Нишу у спроведеном доказном поступку прочитао правноснажну пресуду Прекршајног суда у Нишу – Одељење у Житорађи Пр. 30-17178/10 од 14. јула 2010. године, а да је другостепени суд оценио да „постојање разлике између чињеничног описа изреке прекршајне пресуде и чињеничног описа кривичне пресуде нису од утицаја на правилност и законитост ожалбене првостепене пресуде“. По оцени Уставног суда , другостепени суд у кривичном поступку обавезан је да по службеној дужности води рачуна о евентуалној повреди начела ne bis in idem, што произлази из одредбе члана 34. став 4. Устава, као и цитираних одредби члана 380. став 1. тачка 2) у вези са чланом 369. став 1. тачка 2) ЗКП. Како је суд правног лека имао сазнања да је оптужени, овде подносилац уставне жалбе, у истој ствари раније правноснажно осуђен у прекршајном поступку, те је био дужан да о таквој повреди права оптуженог води рачуна по службеној дужности, Уставни суд је на становишту да, у конкретном случају, мериторним испитивањем навода уставне жалбе који се тичу истакнуте повреде уставног начела ne bis in idem, Суд не поступа као инстанциони суд, без обзира на то да ли је подносилац у судском поступку који је претходио подношењу уставне жалбе изричито захтевао заштиту принципа тзв. забране двоструке угрожености.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је уставна жалба допуштена.
6. По оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе, истичући повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава, искључиво указује на постојање повреде начела ne bis in idem, зајемченог одредбом члана 34. став 4. Устава, што потврђују његови наводи да је и у прекршајном и у кривичном поступку оглашен кривим за исти догађај и исте чињенице, те да је на тај начин повређено право на правну сигурност у казненом праву, при томе цитирајући одредбу члана 34. став 4. Устава, као и околност да је истакао и повреду пра ва из члана 4. Протокола број 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којим се такође гарантује заштита принципа забране двоструке угрожености.
Оцењујући наводе уставне жалбе о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд је, уважавајући праксу и критеријуме Европског суда за људска права, утврђивао: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка (bis).
6.1. У односу на прво спорно питање, Уставни суд констатује следеће: да би се, у конкретном случају, утврдило да ли осуда подносиоца уставне жалбе у прекршајном поступку (који се по правилу води за тзв. лакша кажњива дела) представља сметњу за вођење кривичног поступка против њега за кривично дело, неопходно је одлучити да ли се конкретан прекршајни поступак односио на тзв. „кривичну“ ствар, односно да ли је прва осуда по својој природи била „кривична“.
У утврђеној судској пракси Европског суда за људска права постављена су три критеријума, која су општепозната као „мерила Енгел“ (видети, пре свих, одлуку Енгел и други против Холандије, од 8. јуна 1976. године), која треба размотрити при утврђивању да ли се ради о „оптужби за кривично дело“, а то су: 1) правна квалификација дела према домаћем законодавству, 2) природа дела која подразумева два кумулативна поткритеријума, и то обим прекршене норме и сврху казне и 3) природа и степен тежине казне.
Европски суд за људска права је у више својих пресуда (видети између осталих: Марести против Хрватске, од 25. јула 2009. године, број представке 55759/07 и Муслија против Босне и Хецеговине , од 14. јануара 2014. године, број представке 32042/11) применом тзв. „Енгел мерила“ констатовао да одређена дела имају кривичну конотацију иако се према релевантном домаћем праву сматрају делима малог друштвеног значаја да би се на њих примењивао кривични закон и поступак. Такође, позивање на „лакшу“ природу дела, само по себи не искључује његову квалификацију као „кривичног“ у аутономном смислу Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Надаље, степен и тежина санкције се утврђује с обзиром на највишу запрећену казну коју предвиђа релевантни закон, без обзира на то која је казна по врсти и мери у конкретном случају изречена.
С тим у вези, Уставни суд, најпре, указује да је одредбом члана 33. став 8. Устава утврђено да сва права која има окривљени за кривично дело, има сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело, док из одредбе члана 34. став 4. Устава недвосмислено произлази да се начелом ne bis in idem гарантује забрана двоструке угрожености појединца како у кривичном, тако и у поступцима за свако друго кажњиво дело. Стога Уставни суд, у складу са већ устаљеном праксом Европског суда за људска права, у начелу прихвата могућност да осуда једног лица у поступку за „неко друго кажњиво дело“ може представљати процесну сметњу да се против њега води кривични поступак поводом истог животног догађаја, и то под истим условима под којима вођење кривичног судског поступка и осуда за кривично дело активира забрану за вођење другог казненог поступка против њега поводом истог животног догађаја.
Испитујући постојање наведених критеријума у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе у прекршајном поступку оглашен кривим према Закону о јавном реду и миру, због прекршаја којим се новчаном казном или казном затвора до 60 дана санкционише дрско и насилничко понашање у циљу заштите људског достојанства, јавног реда, али у извесном слислу и до одређеног степена и телесног интегритета сваког појединца. По оцени Уставног суда, одредба члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру усмерена је према свим грађанима и њоме се грађани штите од непристојног и дрског вређања, па у извесном смислу и од физичких насртаја других особа, а које вредности и интереси, несумњиво, спадају у сферу заштите кривичног права. Додатно, имајући у виду да је за наведни прекршај законом, алтернативно са новчаном казном, запрећена казна затво ра до 60 дана чија је сврха кажњавање и одвраћање од друштвено непожељног понашања, која је својствена кривичним санкцијама, Уставни суд сматра да околност да је подносилац уставне жалбе у конкретном случају био осуђен на новчану казну, не може да умањи кривичноправни карактер наведене санкције. Ово додатно стога што, уколико осуђени у одређеном року не плати новчану казну, суд по службеној дужности врши замену новчане казне казном затвора. С тим у вези, Уставни суд указује и на праксу Европског суда за људска права, потврђену у више наврата , да се степен тежине казне утврђује с обзиром на највећу могућу казну коју предвиђа меродавно право, те да када запрећена казна укључује губитак слободе, постоји претпоставка да оно што се подносиоцу стављало на терет представља „оптужбу за кривично дело“.
Имајући у виду све наведено, а нарочито уставноправни оквир заштите начела забране двоструке угрожености прокламован у одредбама члана 34. став 4. у вези са чланом 33. став 8. Устава, Уставни суд закључује да прекршајни поступак који је вођен против подносиоца уставне жалбе јесте вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
6.2. Везано за друго спорно питање, Уставни суд налази да је питање утврђивања идентитета дела кључно питање, с обзиром на то да се једним друштвено неприхватљивим понашањем могу истовремено угрозити различита заштићена добра, те остварити обележја два или више кажњивих дела која могу бити у надлежности истог или различитих органа гоњења исте државе. Ово питање је нарочито важно у оним случајевима у којима би последице прешироког тумачења начела ne bis in idem биле штетне у заштити темељних друштвених вредности и сврси која се остварује у сваком појединачном казненом поступку.
Испитујући да ли у конкретном случају постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен кривим у прекршајном и кривичном поступку (idem), Уставни суд је пошао од утврђених критеријума и праксе Европског суда за људска права. Након што је у предмету Сергеј Золотукхин против Русије (број представке 14939/03) применио критеријум „материјалног идентитета дела“, Европски суд за људска права је у значајној мери консолидовао своју праксу, те је и у већ помињаним пресудама Марести против Хрватске и Муслија против Босне и Хецеговине примењиван чињенично утемељени приступ, за разлику од приступа утемељеног на идентитету правних квалификација дела или идентитету заштићених добара. Према томе , Европски суд за људска права је заузео становиште да се члан 4. Протокола 7. мора схватити на начин да забрањује казнени прогон или суђење за друго дело у мери у којој оно произлази из истоветних чињеница или чињеница које су у суштини битно исте као и прво кажњиво дело за које је већ донета правноснажна осуђујућа или ослобађајућа пресуда. На овај начин осигурано је усклађено тумачење појма „исто дело“ као елемента idem у начелу ne bis in idem.
Уставни суд је, у конкретном предмету, утврдио да је подносилац уставне жалбе најпре прекршајно оглашен кривим што је 15. децембра 2009. године око 20,00 часова у Н. у Улици Б. Б. 1 у ходнику стана број 4 ......вређањем и насиљем угрозио мир и личну сигурност оштећене М.Б.....а након тога ју је „извлачио“ из стана низ степенице, где је оштећена пала и задобила повреде у виду крвних подлива и нагњечења десног колена, десне подлактице и леве надлактице. Након правноснажности наведене прекршајне пресуде, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим у кривичном поступку по приватној кривичној тужби оштећене М.Б. што је 15. децембра 2009. године у Н. у Улици Б. Б. 1 у стану број 4 увредио и лако телесно повредио приватну тужиљу.......а затим почео да је гура низ степенице, том приликом јој наневши лаку телесну повреду у виду многобројних крвних подлива по телу, нагњечења десног колена, крвног подлива десне подлактице и леве надлактице, оштећења вратних мишића и вратних жила.
Дакле, Уставни суд закључује да су чињенице које су обухваћене изреком прекршајне пресуде којом је подносилац правноснажно оглашен кривим идентичне оним чињеницама које представљају елементе кривичних дела увреде и лаке телесне повреде за које подносилац уставне жалбе оглашен кривим у кривичном поступку, након што је прекршајна осуда постала праноснажна (res iudicata). Дакле, иако из законског описа прекршаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ не произлази да је наношење телесних повреда битан елемент тог прекршаја, прекршајни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе крив и за наношење телесних повреда.
Уставни суд на овом месту жели да укаже да непостојање јасног разграничења између кривичних дела и прекршаја у српском законодавству не сме да доведе до ситуације да у судској пракси пресуђена ствар у прекршајном поступку преставља сметњу за прогон учинилаца кривичних дела. Такође, суштина кривичноправне заштите темељних друштвених вредности, пре свих, живота и телесног интегритета сваког појединца би била доведена у питање када би прекршајни суд својом изреком проширио чињенични опис прекршаја и тако обухватио чињенични супстрат кривичног дела, те активирао забрану ne bis in idem у кривичном поступку, у случају када елементи дела из изреке прекршајне одлуке не представљају битне елементе прописане законом за конкретан прекршај, већ искључиво чине биће неког кривичног дела. Уставни суд стоји на становишту да се прекршајни судови морају ограничити на утврђивање оних чињеница које чине биће прекршаја и да препусте кривичном суду да утврђује чињенице битне за постојање кривичног дела. Конкретно, један у основи јединствен догађај, који започиње као ремећење јавног реда и мира, а завршава као повреда телесног интегритета, може се временски и садржински сагледати као две засебне целине, односно као два различита чињенична стања, једно у прекршајном а друго у кривичном поступку. У том случају учиниоцу не би у прекршајном и кривичном поступку биле стављене на терет исте чињенице, па не би дошло ни до повреде начела ne bis in idem.
Полазећи од наведеног, а уважавајући праксу Европског суда за људска права, Уставни суд сматра да специфичност и мане српског казненог законодавства, те „лутања“ правосудне судске праксе не смеју довести до тога да се уским тумачењем критеријума материјалног идентитета дела из пресуде Золотукхин против Русије, од 10. фебруара 2009. године и заштитом конвенцијског начела ne bis in idem, угрозе претежније конвенцијске обавезе сваке државе чланице, а то је пре свих, заштита права жртве на живот из члана 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , које представља највредније људско право, те права на неповредивост телесног и душевног интегритета из члана 3. ове конвенције. Стога Уставни суд сматра да је у циљу заштите претежнијег инетереса, поред утврђеног критеријума чињеничног идентитета дела, потребно у сваком конкретном случају размотрити и додатне, тзв. корективне критеријуме: а) идентитет заштићеног добра и тежине последице дела, б) идентитет санкције, како би се одговорило на питање да ли су дела због којих се подносилац уставне жалбе гони или је осуђен у различитим поступцима иста ( idem).
Испитујући постојање наведених корективних критеријума у конкретном случају, Уставни суд је утврдио:
а) У погледу критеријума идентичности заштићених објеката и тежине последице дела, Уставни суд указује да се, како је то већ напред наведено, одредбом члана 6. став 3. ЗЈРМ штите појединци од непристојног и дрског вређања, али и од физичких насртаја од стране других лица. Дакле, Уставни суд сматра да се наведеним законом телесни интегритет штити само до степена његове угрожености, док се заштита од нарушавања телесног интегритета (лакшег и тежег) обезбеђује кривичним законодавством. Одредбама члана 122. КЗ санкционише се понашање којим је нарушен телесни интегритет, односно понашање којим се, не само физички насрће на другог појединца, већ управо оно понашање које је проузроковало телесну повреду.
Уставни суд констатује да је у конкретном случају прекршајни суд непотребно проширио чињенични опис прекршаја и тако обухватио чињенични супстрат кривичног дела лаке телесне повреде. Међутим, иако постоји разлика у степену заштите телесног интегритета која се обезбеђује санкционисањем предметног прекрашаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ и кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. став 1. КЗ, по оцени Уставног суда, та разлика је у конкретном случају незнатна. Наиме, одредбом члана 122. став 1. КЗ пружа се кривичноправана заштита од лакшег нарушавања телесног интегритета којим се ни на који начин не доводи у опасност живот повређеног – тзв „обична“ лака телесна повреда. Стога је Уставни суд закључио да , у конкретном случају, прекршајно кажњавање подносиоца уставне жалбе за прекршај из члана 6. став 3. ЗЈРМ представља сметњу за његово кривично гоњење због кривичног дела увреде и „обичне“ лаке телесне повреде, због постојања, у битном, идентитета заштићених добара и тежине последице.
б) Важна питања забране ne bis in idem повезане су и са питањем казнене природе санкције изречене изван кривичног поступка. Када је реч о оцени казненог карактера неке санкције , Европски суд за људска права је поред већ анализираних тзв. „Енгел“ критеријума, у пресуди Welch против Уједињеног Краљевства (представка број 17440/90) указао да казнену природу неке мере треба утврђивати с обзиром на следеће критеријуме: 1) природа и циљ санкције (превенција, репарација, репресија); 2) квалификација санкције према унутрашњем праву; 3) поступак одређивања и извршења и 4) тежина (првенствено запрећене) санкције.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд указује да новчана казна прописана алтернативно са казном затвора за прекршај из члана 6. став 3. ЗЈРМ, поре д своје превентивне сврхе – да одврати од друштвено непожељног понашања, има за циљ и да казни преступника за дрско и насилничко понашање, што је својствено свим кривичним санкцијама. Дакле, оцењујући тежину конкретне прекршајне санкције, Уставни суд сматра да запрећена казна затвора до 60 дана, несумњиво указује на њен кривичноправни карактер. С тим у вези Уставни суд стоји на становишту да околност да је подносилац уставне жалбе у конкретном случају био осуђен само на новчану казну, не може да умањи кривичноправни карактер наведене санкције. Ово додатно стога што, уколико осуђени у одређеном року не плати новчану казну, суд по службеној дужности врши замену новчане казне казном затвора.
Надаље, испитујући да ли у конкретном случају постоји идентитет прекршајне и кривичне санкције Уставни суд констатује да је за извршење прекршаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ законом запрећена новчана казна до 30.000,00 динара или казна затвора до 60 дана, а да је за кривично дело увреде из члана 170. став 1. КЗ прописана само новчана казна, док су за кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. КЗ алтернативно прописане новчана и казна затвора до једне године. Подносилац уставне жалбе је у прекршајном поступку осуђен на новчану казну у износу од 16.000,00 динара а у кривичном поступку му је за кривично дело увреде претходно утврђена новчана казна у износу од 40.000,00, а за кривично дело лаке телесне повреде у износу од 30.000,00 динара, те је осуђен на јединствену новчану казну у износу од 70.000,00 динара. Дакле, у конкретном случају, судови су у (готово) истом чињеничном опису изрекли идентичне казне по врсти.
Уставни суд стоји на становишту да се у случајевима правноснажне осуде за прекршаје који су по својој тежини на самој граници са кривичним делима, за које прекршајно законодавство предвиђа и казну затвора или високе новчане казне, искључује могућност накнадног вођења кривичног поступка за тзв. „лакша“ кривична дела за која се кривичним законодавством прописује као главна новчана казна или се у кривичном поступку по правилу изричу условне осуде.
Конкретно, по оцени Уставног суда, разлике у висини запрећених и изречених санкција су пропорционалне значају заштићених добара. Како је претходно оцењено да разлика која постоји у степену заштите наведених вредности, у конкретном случају не утиче битно на идентитет заштићених добара и тежину последице у судским поступцима који су вођени против подносиоца, те додатно имајући у виду да да је подносилац уставне жалбе у оба судска поступка правноснажно осуђен на казне које су исте по врсти, Уставни суд је закључио да у конкретном случају постоји идентитет санкција, иако су оне одмерене у различитим износима.
Следом свега наведеног Уставни суд је оценио да су у конкретном случају кривична дела увреде и лаке телесне повреде консумирана наведеним прекршајем против јавног реда и мира, те да су дела због којих је подносилац уставне жалбе два пута оглашен кривим иста (idem).
6.3. Испитујући да ли је у конкретном случају постојала двoструкост поступка, Уставни суд најпре констатује да је утврдио да је Прекршајни суд у Нишу – Одељење суда у Житорађи донео осуђујућу пресуду 14. јула 2010. године, која је постала правноснажна 2. новембра 2010. године. Кривични поступак је покренут 28. априла 2010. године, док прекршајни поступак није био окончан. Дакле ова два поступка су у једном периоду вођена истовремено. У време када је осуда из прекршајног поступка постала правноснажна и стекла статус „res iudicata“, кривични поступак у том предмету водио се пред првостепеним судом. У тим околностима Уставни суд, уважавајући установљену праксу Европског суда за људска права, сматра да је Основни суд у Нишу морао обуставити кривични поступак након доношења правноснажне одлуке у прекршајном поступку ( видети случајеве Золотукин против Русије и Муслија против Босне и Херцеговине , цитиране горе).
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана понављања поступка који је окончан одлуком која је стекла статус „res iudicata“, а да је Уставни суд утврдио да је подносилац уставне жалбе првобитно осуђен у прекршајном поступку који се у смислу одредаба члана 34. став 4. и члана 33. став 8. Устава изједначава са кривичним поступком, те да је након правноснажности прекршајне пресуде он оглашен кривим за кривична дела која су се односила на исто понашање за које је кажњен у прекршајном и која су обухватала у суштини исте чињенице, а за која је применом и корективних критеријума утврђено да се ради о истом делу (idem), Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама дошло до повреде начела ne bis in idem.
7. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Нишу поново одлучио о жалби подносиоца и његовог браниоца изјављеној против оспорене првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је подносилац правноснажно оглашен кривим због кривичног дела увредa у стицају са кривичним делом лака телесна повреда, те осуђен на јединствену новчану казну у износу од 70.000,00 динара, која му може бити замењена казном затвора, уколико исту не плати у одређеном року, и то тако што би се за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредио један дан казне затвора.
Подносилац уставне жалбе је навео да је два пута био правноснажно осуђен за исти догађај, и то први пут од стране Прекршајног суда у Нишу, а други пут од стране Основног суда у Нишу. Предложио је да Уставни суд поништи оспорене пресуде и да „наложи да му се врати новац од плаћене казне“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. У спроведеном поступку пред Уставним судом утврђено је да је поводом истог животног догађаја против подносиоца уставне жалбе првобитно вођен прекршајни, а затим и кривични поступак, те да је у оба судска поступка подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим и осуђен на новчане казне у различитим износима. У прекршајном поступку, који је вођен по пријави Министарства унутрашњих послова Републике Србије – Полицијска испостава Медијана подносилац је правноснажно новчано кажњен због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, док су оспорене пресуде донете у кривичном поступку који је вођен по оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Нишу због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика и по приватној кривичној тужби М.Б. због кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 1. Кривичног законика и кривичног дела увредa из члана 170. Кривичног законика. Подносилац уставне жалбе је оспореним пресудама оглашен кривим због кривичних дела лаке телесне повреде и увреде по приватној кривичној тужби М.Б, док је ослобођен од оптужбе Основног јавног тужилаштва да је извршио кривично дело угрожавање сигурности.
3.1. Чињенице и околности које се тичу прекршајног поступка који је вођен против подносиоца уставне жалбе:
У прекршајном поступку који је вођен по захтеву Министарства унутрашњих послова Републике Србије – Полицијска испостава Медијана пред Прекршајним судом у Нишу – Одељење у Житорађи у предмету Пр. 30-17178/10 утврђено је да је подносилац уставне жалбе дана 15. децембра 2009. године, око 20,00 часова , у Н, у Улици Б . Б. 1/4 у ходнику стана, нарушавао јавни ред и мир и насиљем угрозио мир и личну сигурност М.Б, као и мир и спокојство осталих грађана, на тај начин што се расправљао са оштећеном М.Б. којој је упутио речи „Пичка ти материна, излази из мог стана, сваки пут кад дођеш зовеш ми полицију, хајде одмах излази напоље“, а након тога ју је рукама ухватио за њене руке и „извлачио“ из стана низ степенице, где је оштећена пала и задобила повреде у виду крвних подлива и нагњечења десног колена, десне подлактице и леве надлактице. Пресудом Прекршајног суда у Нишу – Одељење у Житорађи Пр. 30-17178/10 од 14. јула 2010. године, која је потврђена пресудом Вишег прекршајног суда Прж. 34133/10 од 2. новембра 2010. године, подносилац уставне жалбе је правноснажно оглашен кривим због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и осуђен на новчану казну у износу од 16.000,00 динара, с тим да је одређено да ће наведена казна бити замењена казном затвора уколико у одређеном року не буде плаћена.
3.2. Чињенице и околности које се тичу кривичног поступка у којем су донете оспорене пресуде:
Оспорене пресуде су донете у кривичном поступку који је вођен против подносиоца уставне жалбе по оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Нишу због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика и по приватној кривичној тужби М.Б. због кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 1. Кривичног законика и кривичног дела увредa из члана 170. Кривичног законика. Подносилац уставне жалбе је оспореним пресудама оглашен кривим због кривичних дела лаке телесне повреде и увреде по приватној кривичној тужби М.Б, док је ослобођен од оптужбе Основног јавног тужилаштва да је извршио кривично дело угрожавање сигурности.
Оспореним пресудама подносилац уставне жалбе је правноснажно оглашен кривим зато што је дана 15. децембра 2009. године у Н, у Улици Б. Б. 1, у стану број 4 увредио и лако телесно повредио приватну тужиљу М.Б, на тај начин што је, рекао „Ђубре једно ти не смеш више овде да долазиш“, а затим је ухватио рукама за врат и спустио јој главу до земље, након чега је отворио врата и почео да је гура низ степенице, том приликом јој наневши лаку телесну повреду у виду многобројних крвних подлива по телу, нагњечења десног колена, крвног подлива десне подлактице и леве надлактице, оштећења вратних мишића и вратних жила. Из образложења оспорених пресуда произлази да је Основни суд у Нишу у спроведеном доказном поступку ценио пресуду Прекршајног су да у Нишу – Одељење у Житорађи Пр. 30-17178/10 од 14. јула 2010. године, а да је другостепени суд оценио да постојање разлике између чињеничног описа изреке прекршајне пресуде и чињеничног описа кривичне пресуде нису од утицаја на правилност и законитост ожалбене првостепене пресуде. Одлучујући о кривичној санкцији судови у оспореним пресудама у висину новчане казне нису урачунали казну из прекршајног поступка.
4. Одредбом члана 34. став 4. Устава утврђено је да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Одредбама Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених пресуда било је прописано: да нико не може да буде гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правноснажно обустављен или оптужба правноснажно одбијена (члана 6. став 1.); да повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена (члан 369. став 1. тачка 2)); да другостепени суд испитује пресуду у оном делу у којем се побија жалбом, али мора увек по службеној дужности испитати да ли је на штету оптуженог повређен кривични закон (члан 369) (члан 380. став 1. тачка 2)).
Одредбама Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13) (у даљем тексту: КЗ) прописано је: да ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши, казниће се новчаном казном или затвором до једне године (члан 122. став 1.); да се гоњење за дело из става 1. овог члана предузима се по приватној тужби (члан 122. став 4.); да ко увреди другог, казниће се новчаном казном од двадесет до сто дневних износа или новчаном казном од четрдесет хиљада до двеста хиљада динара (члан 170. став 1.); да се гоњење за дело из чл. 170. до 172. овог законика предузима се по приватној тужби (члан 177. став 1.).
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру ("Службени гласник РС", бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) (у даљем тексту: ЗЈРМ) прописано је да ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир - казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Разматрајући поднету уставну жалбу, Уставни суд је најпре испитивао испуњеност претпоставки за њену допуштеност. У том смислу, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је истицао повреду начела ne bis in idem у току кривичног поступка у којем су донете оспорене пресуде. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање Уставни суд је из образложења оспорених пресуда утврдио да су и Основни суд у Нишу и Апелациони суд у Нишу несумњиво имали сазнања да је поводом истог животног догађаја окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, већ правноснажно пресуђено у прекршајном поступку. Наиме, из образложења оспорених пресуда произлази да је Основни суд у Нишу у спроведеном доказном поступку прочитао правноснажну пресуду Прекршајног суда у Нишу – Одељење у Житорађи Пр. 30-17178/10 од 14. јула 2010. године, а да је другостепени суд оценио да „постојање разлике између чињеничног описа изреке прекршајне пресуде и чињеничног описа кривичне пресуде нису од утицаја на правилност и законитост ожалбене првостепене пресуде“. По оцени Уставног суда , другостепени суд у кривичном поступку обавезан је да по службеној дужности води рачуна о евентуалној повреди начела ne bis in idem, што произлази из одредбе члана 34. став 4. Устава, као и цитираних одредби члана 380. став 1. тачка 2) у вези са чланом 369. став 1. тачка 2) ЗКП. Како је суд правног лека имао сазнања да је оптужени, овде подносилац уставне жалбе, у истој ствари раније правноснажно осуђен у прекршајном поступку, те је био дужан да о таквој повреди права оптуженог води рачуна по службеној дужности, Уставни суд је на становишту да, у конкретном случају, мериторним испитивањем навода уставне жалбе који се тичу истакнуте повреде уставног начела ne bis in idem, Суд не поступа као инстанциони суд, без обзира на то да ли је подносилац у судском поступку који је претходио подношењу уставне жалбе изричито захтевао заштиту принципа тзв. забране двоструке угрожености.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је уставна жалба допуштена.
6. По оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе, истичући повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава, искључиво указује на постојање повреде начела ne bis in idem, зајемченог одредбом члана 34. став 4. Устава, што потврђују његови наводи да је и у прекршајном и у кривичном поступку оглашен кривим за исти догађај и исте чињенице, те да је на тај начин повређено право на правну сигурност у казненом праву, при томе цитирајући одредбу члана 34. став 4. Устава, као и околност да је истакао и повреду пра ва из члана 4. Протокола број 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којим се такође гарантује заштита принципа забране двоструке угрожености.
Оцењујући наводе уставне жалбе о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд је, уважавајући праксу и критеријуме Европског суда за људска права, утврђивао: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка (bis).
6.1. У односу на прво спорно питање, Уставни суд констатује следеће: да би се, у конкретном случају, утврдило да ли осуда подносиоца уставне жалбе у прекршајном поступку (који се по правилу води за тзв. лакша кажњива дела) представља сметњу за вођење кривичног поступка против њега за кривично дело, неопходно је одлучити да ли се конкретан прекршајни поступак односио на тзв. „кривичну“ ствар, односно да ли је прва осуда по својој природи била „кривична“.
У утврђеној судској пракси Европског суда за људска права постављена су три критеријума, која су општепозната као „мерила Енгел“ (видети, пре свих, одлуку Енгел и други против Холандије, од 8. јуна 1976. године), која треба размотрити при утврђивању да ли се ради о „оптужби за кривично дело“, а то су: 1) правна квалификација дела према домаћем законодавству, 2) природа дела која подразумева два кумулативна поткритеријума, и то обим прекршене норме и сврху казне и 3) природа и степен тежине казне.
Европски суд за људска права је у више својих пресуда (видети између осталих: Марести против Хрватске, од 25. јула 2009. године, број представке 55759/07 и Муслија против Босне и Хецеговине , од 14. јануара 2014. године, број представке 32042/11) применом тзв. „Енгел мерила“ констатовао да одређена дела имају кривичну конотацију иако се према релевантном домаћем праву сматрају делима малог друштвеног значаја да би се на њих примењивао кривични закон и поступак. Такође, позивање на „лакшу“ природу дела, само по себи не искључује његову квалификацију као „кривичног“ у аутономном смислу Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Надаље, степен и тежина санкције се утврђује с обзиром на највишу запрећену казну коју предвиђа релевантни закон, без обзира на то која је казна по врсти и мери у конкретном случају изречена.
С тим у вези, Уставни суд, најпре, указује да је одредбом члана 33. став 8. Устава утврђено да сва права која има окривљени за кривично дело, има сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело, док из одредбе члана 34. став 4. Устава недвосмислено произлази да се начелом ne bis in idem гарантује забрана двоструке угрожености појединца како у кривичном, тако и у поступцима за свако друго кажњиво дело. Стога Уставни суд, у складу са већ устаљеном праксом Европског суда за људска права, у начелу прихвата могућност да осуда једног лица у поступку за „неко друго кажњиво дело“ може представљати процесну сметњу да се против њега води кривични поступак поводом истог животног догађаја, и то под истим условима под којима вођење кривичног судског поступка и осуда за кривично дело активира забрану за вођење другог казненог поступка против њега поводом истог животног догађаја.
Испитујући постојање наведених критеријума у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе у прекршајном поступку оглашен кривим према Закону о јавном реду и миру, због прекршаја којим се новчаном казном или казном затвора до 60 дана санкционише дрско и насилничко понашање у циљу заштите људског достојанства, јавног реда, али у извесном слислу и до одређеног степена и телесног интегритета сваког појединца. По оцени Уставног суда, одредба члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру усмерена је према свим грађанима и њоме се грађани штите од непристојног и дрског вређања, па у извесном смислу и од физичких насртаја других особа, а које вредности и интереси, несумњиво, спадају у сферу заштите кривичног права. Додатно, имајући у виду да је за наведни прекршај законом, алтернативно са новчаном казном, запрећена казна затво ра до 60 дана чија је сврха кажњавање и одвраћање од друштвено непожељног понашања, која је својствена кривичним санкцијама, Уставни суд сматра да околност да је подносилац уставне жалбе у конкретном случају био осуђен на новчану казну, не може да умањи кривичноправни карактер наведене санкције. Ово додатно стога што, уколико осуђени у одређеном року не плати новчану казну, суд по службеној дужности врши замену новчане казне казном затвора. С тим у вези, Уставни суд указује и на праксу Европског суда за људска права, потврђену у више наврата , да се степен тежине казне утврђује с обзиром на највећу могућу казну коју предвиђа меродавно право, те да када запрећена казна укључује губитак слободе, постоји претпоставка да оно што се подносиоцу стављало на терет представља „оптужбу за кривично дело“.
Имајући у виду све наведено, а нарочито уставноправни оквир заштите начела забране двоструке угрожености прокламован у одредбама члана 34. став 4. у вези са чланом 33. став 8. Устава, Уставни суд закључује да прекршајни поступак који је вођен против подносиоца уставне жалбе јесте вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
6.2. Везано за друго спорно питање, Уставни суд налази да је питање утврђивања идентитета дела кључно питање, с обзиром на то да се једним друштвено неприхватљивим понашањем могу истовремено угрозити различита заштићена добра, те остварити обележја два или више кажњивих дела која могу бити у надлежности истог или различитих органа гоњења исте државе. Ово питање је нарочито важно у оним случајевима у којима би последице прешироког тумачења начела ne bis in idem биле штетне у заштити темељних друштвених вредности и сврси која се остварује у сваком појединачном казненом поступку.
Испитујући да ли у конкретном случају постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен кривим у прекршајном и кривичном поступку (idem), Уставни суд је пошао од утврђених критеријума и праксе Европског суда за људска права. Након што је у предмету Сергеј Золотукхин против Русије (број представке 14939/03) применио критеријум „материјалног идентитета дела“, Европски суд за људска права је у значајној мери консолидовао своју праксу, те је и у већ помињаним пресудама Марести против Хрватске и Муслија против Босне и Хецеговине примењиван чињенично утемељени приступ, за разлику од приступа утемељеног на идентитету правних квалификација дела или идентитету заштићених добара. Према томе , Европски суд за људска права је заузео становиште да се члан 4. Протокола 7. мора схватити на начин да забрањује казнени прогон или суђење за друго дело у мери у којој оно произлази из истоветних чињеница или чињеница које су у суштини битно исте као и прво кажњиво дело за које је већ донета правноснажна осуђујућа или ослобађајућа пресуда. На овај начин осигурано је усклађено тумачење појма „исто дело“ као елемента idem у начелу ne bis in idem.
Уставни суд је, у конкретном предмету, утврдио да је подносилац уставне жалбе најпре прекршајно оглашен кривим што је 15. децембра 2009. године око 20,00 часова у Н. у Улици Б. Б. 1 у ходнику стана број 4 ......вређањем и насиљем угрозио мир и личну сигурност оштећене М.Б.....а након тога ју је „извлачио“ из стана низ степенице, где је оштећена пала и задобила повреде у виду крвних подлива и нагњечења десног колена, десне подлактице и леве надлактице. Након правноснажности наведене прекршајне пресуде, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим у кривичном поступку по приватној кривичној тужби оштећене М.Б. што је 15. децембра 2009. године у Н. у Улици Б. Б. 1 у стану број 4 увредио и лако телесно повредио приватну тужиљу.......а затим почео да је гура низ степенице, том приликом јој наневши лаку телесну повреду у виду многобројних крвних подлива по телу, нагњечења десног колена, крвног подлива десне подлактице и леве надлактице, оштећења вратних мишића и вратних жила.
Дакле, Уставни суд закључује да су чињенице које су обухваћене изреком прекршајне пресуде којом је подносилац правноснажно оглашен кривим идентичне оним чињеницама које представљају елементе кривичних дела увреде и лаке телесне повреде за које подносилац уставне жалбе оглашен кривим у кривичном поступку, након што је прекршајна осуда постала праноснажна (res iudicata). Дакле, иако из законског описа прекршаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ не произлази да је наношење телесних повреда битан елемент тог прекршаја, прекршајни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе крив и за наношење телесних повреда.
Уставни суд на овом месту жели да укаже да непостојање јасног разграничења између кривичних дела и прекршаја у српском законодавству не сме да доведе до ситуације да у судској пракси пресуђена ствар у прекршајном поступку преставља сметњу за прогон учинилаца кривичних дела. Такође, суштина кривичноправне заштите темељних друштвених вредности, пре свих, живота и телесног интегритета сваког појединца би била доведена у питање када би прекршајни суд својом изреком проширио чињенични опис прекршаја и тако обухватио чињенични супстрат кривичног дела, те активирао забрану ne bis in idem у кривичном поступку, у случају када елементи дела из изреке прекршајне одлуке не представљају битне елементе прописане законом за конкретан прекршај, већ искључиво чине биће неког кривичног дела. Уставни суд стоји на становишту да се прекршајни судови морају ограничити на утврђивање оних чињеница које чине биће прекршаја и да препусте кривичном суду да утврђује чињенице битне за постојање кривичног дела. Конкретно, један у основи јединствен догађај, који започиње као ремећење јавног реда и мира, а завршава као повреда телесног интегритета, може се временски и садржински сагледати као две засебне целине, односно као два различита чињенична стања, једно у прекршајном а друго у кривичном поступку. У том случају учиниоцу не би у прекршајном и кривичном поступку биле стављене на терет исте чињенице, па не би дошло ни до повреде начела ne bis in idem.
Полазећи од наведеног, а уважавајући праксу Европског суда за људска права, Уставни суд сматра да специфичност и мане српског казненог законодавства, те „лутања“ правосудне судске праксе не смеју довести до тога да се уским тумачењем критеријума материјалног идентитета дела из пресуде Золотукхин против Русије, од 10. фебруара 2009. године и заштитом конвенцијског начела ne bis in idem, угрозе претежније конвенцијске обавезе сваке државе чланице, а то је пре свих, заштита права жртве на живот из члана 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , које представља највредније људско право, те права на неповредивост телесног и душевног интегритета из члана 3. ове конвенције. Стога Уставни суд сматра да је у циљу заштите претежнијег инетереса, поред утврђеног критеријума чињеничног идентитета дела, потребно у сваком конкретном случају размотрити и додатне, тзв. корективне критеријуме: а) идентитет заштићеног добра и тежине последице дела, б) идентитет санкције, како би се одговорило на питање да ли су дела због којих се подносилац уставне жалбе гони или је осуђен у различитим поступцима иста ( idem).
Испитујући постојање наведених корективних критеријума у конкретном случају, Уставни суд је утврдио:
а) У погледу критеријума идентичности заштићених објеката и тежине последице дела, Уставни суд указује да се, како је то већ напред наведено, одредбом члана 6. став 3. ЗЈРМ штите појединци од непристојног и дрског вређања, али и од физичких насртаја од стране других лица. Дакле, Уставни суд сматра да се наведеним законом телесни интегритет штити само до степена његове угрожености, док се заштита од нарушавања телесног интегритета (лакшег и тежег) обезбеђује кривичним законодавством. Одредбама члана 122. КЗ санкционише се понашање којим је нарушен телесни интегритет, односно понашање којим се, не само физички насрће на другог појединца, већ управо оно понашање које је проузроковало телесну повреду.
Уставни суд констатује да је у конкретном случају прекршајни суд непотребно проширио чињенични опис прекршаја и тако обухватио чињенични супстрат кривичног дела лаке телесне повреде. Међутим, иако постоји разлика у степену заштите телесног интегритета која се обезбеђује санкционисањем предметног прекрашаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ и кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. став 1. КЗ, по оцени Уставног суда, та разлика је у конкретном случају незнатна. Наиме, одредбом члана 122. став 1. КЗ пружа се кривичноправана заштита од лакшег нарушавања телесног интегритета којим се ни на који начин не доводи у опасност живот повређеног – тзв „обична“ лака телесна повреда. Стога је Уставни суд закључио да , у конкретном случају, прекршајно кажњавање подносиоца уставне жалбе за прекршај из члана 6. став 3. ЗЈРМ представља сметњу за његово кривично гоњење због кривичног дела увреде и „обичне“ лаке телесне повреде, због постојања, у битном, идентитета заштићених добара и тежине последице.
б) Важна питања забране ne bis in idem повезане су и са питањем казнене природе санкције изречене изван кривичног поступка. Када је реч о оцени казненог карактера неке санкције , Европски суд за људска права је поред већ анализираних тзв. „Енгел“ критеријума, у пресуди Welch против Уједињеног Краљевства (представка број 17440/90) указао да казнену природу неке мере треба утврђивати с обзиром на следеће критеријуме: 1) природа и циљ санкције (превенција, репарација, репресија); 2) квалификација санкције према унутрашњем праву; 3) поступак одређивања и извршења и 4) тежина (првенствено запрећене) санкције.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд указује да новчана казна прописана алтернативно са казном затвора за прекршај из члана 6. став 3. ЗЈРМ, поре д своје превентивне сврхе – да одврати од друштвено непожељног понашања, има за циљ и да казни преступника за дрско и насилничко понашање, што је својствено свим кривичним санкцијама. Дакле, оцењујући тежину конкретне прекршајне санкције, Уставни суд сматра да запрећена казна затвора до 60 дана, несумњиво указује на њен кривичноправни карактер. С тим у вези Уставни суд стоји на становишту да околност да је подносилац уставне жалбе у конкретном случају био осуђен само на новчану казну, не може да умањи кривичноправни карактер наведене санкције. Ово додатно стога што, уколико осуђени у одређеном року не плати новчану казну, суд по службеној дужности врши замену новчане казне казном затвора.
Надаље, испитујући да ли у конкретном случају постоји идентитет прекршајне и кривичне санкције Уставни суд констатује да је за извршење прекршаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ законом запрећена новчана казна до 30.000,00 динара или казна затвора до 60 дана, а да је за кривично дело увреде из члана 170. став 1. КЗ прописана само новчана казна, док су за кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. КЗ алтернативно прописане новчана и казна затвора до једне године. Подносилац уставне жалбе је у прекршајном поступку осуђен на новчану казну у износу од 16.000,00 динара а у кривичном поступку му је за кривично дело увреде претходно утврђена новчана казна у износу од 40.000,00, а за кривично дело лаке телесне повреде у износу од 30.000,00 динара, те је осуђен на јединствену новчану казну у износу од 70.000,00 динара. Дакле, у конкретном случају, судови су у (готово) истом чињеничном опису изрекли идентичне казне по врсти.
Уставни суд стоји на становишту да се у случајевима правноснажне осуде за прекршаје који су по својој тежини на самој граници са кривичним делима, за које прекршајно законодавство предвиђа и казну затвора или високе новчане казне, искључује могућност накнадног вођења кривичног поступка за тзв. „лакша“ кривична дела за која се кривичним законодавством прописује као главна новчана казна или се у кривичном поступку по правилу изричу условне осуде.
Конкретно, по оцени Уставног суда, разлике у висини запрећених и изречених санкција су пропорционалне значају заштићених добара. Како је претходно оцењено да разлика која постоји у степену заштите наведених вредности, у конкретном случају не утиче битно на идентитет заштићених добара и тежину последице у судским поступцима који су вођени против подносиоца, те додатно имајући у виду да да је подносилац уставне жалбе у оба судска поступка правноснажно осуђен на казне које су исте по врсти, Уставни суд је закључио да у конкретном случају постоји идентитет санкција, иако су оне одмерене у различитим износима.
Следом свега наведеног Уставни суд је оценио да су у конкретном случају кривична дела увреде и лаке телесне повреде консумирана наведеним прекршајем против јавног реда и мира, те да су дела због којих је подносилац уставне жалбе два пута оглашен кривим иста (idem).
6.3. Испитујући да ли је у конкретном случају постојала двoструкост поступка, Уставни суд најпре констатује да је утврдио да је Прекршајни суд у Нишу – Одељење суда у Житорађи донео осуђујућу пресуду 14. јула 2010. године, која је постала правноснажна 2. новембра 2010. године. Кривични поступак је покренут 28. априла 2010. године, док прекршајни поступак није био окончан. Дакле ова два поступка су у једном периоду вођена истовремено. У време када је осуда из прекршајног поступка постала правноснажна и стекла статус „res iudicata“, кривични поступак у том предмету водио се пред првостепеним судом. У тим околностима Уставни суд, уважавајући установљену праксу Европског суда за људска права, сматра да је Основни суд у Нишу морао обуставити кривични поступак након доношења правноснажне одлуке у прекршајном поступку ( видети случајеве Золотукин против Русије и Муслија против Босне и Херцеговине , цитиране горе).
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана понављања поступка који је окончан одлуком која је стекла статус „res iudicata“, а да је Уставни суд утврдио да је подносилац уставне жалбе првобитно осуђен у прекршајном поступку који се у смислу одредаба члана 34. став 4. и члана 33. став 8. Устава изједначава са кривичним поступком, те да је након правноснажности прекршајне пресуде он оглашен кривим за кривична дела која су се односила на исто понашање за које је кажњен у прекршајном и која су обухватала у суштини исте чињенице, а за која је применом и корективних критеријума утврђено да се ради о истом делу (idem), Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама дошло до повреде начела ne bis in idem.
7. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Нишу поново одлучио о жалби подносиоца и његовог браниоца изјављеној против оспорене првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИK ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.