О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. С . изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1788/13 од 25. октобра 2013. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3355/13 од 12. новембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С . из У, Р . С .-БиХ, поднео је Уставном суду 26. новембра 2013. године, преко пуномоћника Ж. Н , адвоката из Н. С , уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1788/13 од 25. октобра 2013. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3355/13 од 12. новембра 2013. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је пресудом Вишег суда у Новом Саду оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога и да је осуђен на казну затвора у трајању од пет година; да му је након изрицања првостепене пресуде продужен притвор који му је одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 243/12 од 15. августа 2012. године, из разлога предвиђеног одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку; да су разлози због којих му је притвор продужен идентични разлозима наведеним у претходно донетим решењима; да је пре доношења оспорених решења, Апелацини суд у Новом Саду два пута укидао првостепена решења о продужењу притвора, због битних повреда одредба кривичног поступка, али да је Виши суд у Новом Саду продужавао притвор према њему са истим образложењем; да су оспорена решења недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене све чињенице и околности које могу бити од значаја за његово даље задржавање у притвору због опасности од бекства, те да су дати разлози стереотипни, паушални и нејасни; да „сама чињеница да нема пребивалиште и боравиште на територији Републике Србије није довољан разлог да би боравком на слободи постао недоступан државним органима“, односно да оспорена решења „не садрже јасне разлоге како ће и на који начин боравком на слободи, у свом месту пребивалишта, у У, који је центар његових животних активности, ометати даљи редован ток кривичног поступка“; да је занемарена чињеница да између Републике Србије и Републике Босне и Херцеговине постоји Уговор о међусобном извршавању судских одлука у кривичним стварима и да је на главном претресу одржаном 25. септембра 2013. године предао суду своју важећу путну исправу; да је током трајања поступка предлагао јемство; да је суд након подизања оптужнице његов поновљени предлог за јемство одбио уз образложење да понуђени износ није довољна гаранција да се притвор замени блажом мером, не наводећи који новчани износ би био довољан.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди да је подносиоцу повређено зајемчено право на ограничено трајање притвора, поништи оспорена решења и своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 34/13 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе.
Кривични поступак је покренут 15. августа 2012. године доношењем решења истражног судије Вишег суда у Новом Саду да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага.
Након спроведене истраге, која је трајала нешто више од пет месеци, Више јавно тужилаштво у Новом Саду је 25. јануара 2013. године против подносиоца уставне жалбе и још четири лица подигло оптужницу Кт. 373/12.
Виши суд у Новом Саду је након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 25. септембра 2013. године донео пресуду К. 34/13 којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од пет година, чиме је кривични поступак неправноснажно окончан.
Б) Чињенице које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (26. новембар 2013. године) налазио у притвору једну годину и нешто више од три месеца, рачунајући од 13. августа 2012. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 243/12 од 15. августа 2012. године.
Током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је подносиоцу уставне жалбе решењем претресног Вишег суда у Новом Саду К. 34/13 од 25. септембра 2013. године продужен до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку. Истим решењем притвор је продужен и према А.Б. и П.М. из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Одлучујући о изјављеним жалбама, Апелациони суд у Новом Саду је решењем Кж2. 2869/13 од 2. октобра 2013. године укинуо решење Вишег суда у Новом Саду и упутио предмет првостепеном суду на поновно одлучивање. Првостепено решење је укинуто због битне повреде одредаба кривичног поступка, односно из разлога што је у конкретном случају било неопходно применити нови Законик о кривичном поступку, који је почео да се примењује од 1. октобра 2013. године (у образложењу наведеног решења, Апелациони суд је указао на битне разлике у вези са притворским разлогом из тачке 3) члана 211. став 1. новог Законика у односу на тачку 3) члана 142. став 1. ранијег Законика, као и на постојање новог термина „оправдане сумње“).
У поновном поступку, Виши суд у Новом Саду је решењем Кв. 1694/13 од 7. октобра 2013. године према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, а према А.Б. и П.М. из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тачка 3) истог законика. Образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Новом Саду је навео да је „С. С . страни држављанин – држављанин Босне и Херцеговине, са пребивалиштем и боравиштем у Босни и Херцеговини, у У, без места пребивалишта и боравишта у Републици Србији, које околности указују да би овај окривљени у случају да се нађе на слободи могао да се крије или да побегне, да напусти територију Републике Србије, те на такав начин постане недоступан органима гоњења и омета даљи редован ток овог кривичног поступка“.
Апелациони суд у Новом Саду је решењем Кж2. 3090/13 од 18. октобра 2013. године уважио изјављене жалбе, укинуо првостепено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање. У образложењу наведеног решења је у односу на подносиоца уставне жалбе истакнуто да је „првостепени суд морао узети у обзир и низ других околности које стоје на његовој страни, а односе се на адресу пребивалишта која јесте на територији БиХ, али је суду позната, да тамо има породицу, рачуне у банци, да је његов живот везан за место становања У, али да су то све околности које су сталне, јасне и суду познате, па је за сада неприхватљиво образложење да је чињеница да је окривљени страни држављанин такве природе да је довољна да се према њему продужи притвор, као најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног, посебно имајући у виду да је првостепени поступак окончан неправноснажном пресудом“.
Виши суд у Новом Саду је у поновном поступку одлучивања о притвору оспореним решењем Кв. 1788/13 од 25. октобра 2013. године према подносиоцу уставне жалбе исти продужио.
Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Новом Саду је у оспореном решењу, поред осталог, навео: да је „окривљени С. С . страни држављанин – држављанин БиХ, са пребивалиштем и боравиштем у Босни и Херцеговини, у У, да исти нема пријављено пребивалиште и боравиште у Републици Србији, већ на територији друге државе, па самим тим постоји опасност да би у случају боравка на слободи могао напустити територију Републике Србије, па би постао недоступан органима гоњења ове државе“; да је „у досадашњем току предметног кривичног поступка од стране другостепеног суда већ била потврђена одлука овог суда којом је одбијен предлог за укидање притвора према овом окривљеном и за примену блаже мере – полагање јемства за истог“; да „управо околности да окривљени има пребивалиште на територији БиХ и да се тамо налази центар његових животних активности, указују на основану бојазан да би боравком на слободи могао напустити територију Републике Србије, на чијој територији нема чак ни боравиште, па је нужно његово даље задржавање у притвору“.
Апелациони суд у Новом Саду је 12. новембра 2013. године донео оспорено решење Кж2. 3355/13, којим је одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1788/13 од 25. октобра 2013. године, нашавши да је „првостепени суд у свом решењу дао јасне, исцрпне и на закону засноване разлоге због којих је утврдио да је притварање... нужно и оправдано, те Апелациони суд дате разлоге прихвата у целости“. Апелациони суд у Новом Саду је у образложењу оспореног решења посебно истакао да је „нужност притварања окривљених у конкретном предмету нарочито изражена због елемента међународног карактера који се јавља у овом предмету, односно због чињенице да је окривљени С. С . држављанин Босне и Херцеговине, а да постоји оправдана сумња да је управо са територије те државе набављао опојну дрогу коју је преко окривљених А.Б, П.М. и других лица која су држављани Републике Србије, стављао у промет на територији Републике Србије...“ и да „управо ове околности несумњиво указују на велики степен јавног интереса да окривљени и у даљем току, односно до правноснажног окончања кривичног поступка, буду у притвору, а који је таквог интензитета да надјачава личне интересе окривљених да се бране са слободе“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства. Према ставу 3. истог члана ЗКП, кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, суд може оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из става 1. тач. 1) и 3) овог члана, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор, ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен.
Притвор након изрицања првостепене пресуде прописан је одредбама члана 425а ЗКП, према којима, поред осталог: кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоји разлог из члана 211. став 1. тачка 4) овог законика, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да против решења органа поступка донесених у првом степену, странке, бранилац и лица чија су права повређена могу изјавити жалбу увек када у овом законику није изричито одређено да жалба није дозвољена (члан 465. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и да се о седници већа могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари, као и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену, недозвољену или неуредну, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути и, по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 467. ст. 2. и 4.).
5. Подносилац уставне жалбе повреду права из члана 27. став 1, члана 31. став 2. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорена решења, у суштини, заснива на тврдњама да су разлози због којих му је притвор продужен идентични разлозима наведеним у претходно донетим решењима, да су оспорена решења недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене све чињенице и околности које могу бити од значаја за његово даље задржавање у притвору због опасности од бекства, те да су дати разлози стереотипни, паушални и нејасни.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Подносилац уставне жалбе је неправноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 34/13 од 25. септембра 2013. године оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од пет годин а.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен након изрицања првостепене пресуде на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, односно због постојања околности које указују на опасност од бекства.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1788/13 од 25. октобра 2013. године је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом тога суда осуђен због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, да је страни држављанин, да нема пријављено пребивалиште и боравиште у Републици Србији, већ на територији друге државе, да „управо околности да окривљени има пребивалиште на територији БиХ и да се тамо налази центар његових животних активности, указују на основану бојазан да би боравком на слободи могао напустити територију Републике Србије, на чијој територији нема чак ни боравиште, па је нужно његово даље задржавање у притвору“. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Новом Саду у оспореном другостепеном решењу оценио јасним, исцрпним и на закону заснован им, додајући да је „нужност притварања окривљених у конкретном предмету нарочито изражена због елемента међународног карактера који се јава у овом предмету, односно због чињенице да је окривљени С. С . држављанин Босне и Херцеговине, а да постоји оправдана сумња да је управо са територије те државе набављао опојну дрогу коју је преко окривљених А.Б, П.М. и других лица која су држављани Републике Србије, стављао у промет на територији Републике Србије...“ и да „управо ове околности несумњиво указују на велики степен јавног интереса да окривљени и у даљем току, односно до правноснажног окончања кривичног поступка, буду у притвору, а који је таквог интензитета да надјачава личне интересе окривљених да се бране са слободе“.
По оцени Уставног суда, надлежни судови су оспорен а решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступи ли су у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Редовни суд ови су у оспорен им одлу кама аргументовано образложи ли конкретне околности које у овом случају указују на опасност од бекства и оцени ли да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе након изрицања првостепене пресуде, те стога Уставни суд не налази да су оспорен а решењ а последица арбитрерног и произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе да у оспореним решењима нису наведене ни оцењене све чињенице и околности које могу бити од значаја за његово даље задржавање у притвору због опасности од бекства, односно да су дати разлози стереотипни, паушални и нејасни .
Уставни суд је такође оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе и још четири лица, због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога пред Вишим судом у Новом Саду , релативно сложен, имајући у виду чињенична и правна питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао, те на основу којих је потом донео пресуду. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао једну годину и нешто више од три месеца, за које време је неправноснажно окончан (спроведена је истрага, подигнута оптужница, одржан је главни претрес и донета је првостепена пресуда).
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у досадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређен а Уставом зајемчен а прав а подносиоца на кој а се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.