Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби мал. С. Н. из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 2014. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба мал. С. Н. изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев. 3067/10 од 9. септембра 2010. године.
2. Одбацује се уставна жалба мал. С. Н. изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у парничном поступку који је вођен пред Трећим општинским судом у Београду у предмету П. 9229/07.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мал. С . Н. из Б, чији је законски заступник отац З. Н. из Б. поднео је 5. јануара 201 1. године, преко пуномоћника З. А, адвоката из Б, Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, права детета из члана 64. Устава и права и дужности родитеља из члана 65. став 1. Устава. Уставна жалба је изјављена и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у парничном поступку наведеном у тачки 2. изреке.
Образлажући тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, права детета из члана 64. Устава и права и дужности родитеља из члана 65. став 1. Устава у уставној жалби се, поред осталог, цитира више одредаба Породичног закона и наводи: да се у оспореној пресуди ревизијски суд није руководио најбољим интересом мал. подносиоца; да је подносилац, као једно од два заједничка детета, стављен у неравноправан положај у односу на друго дете које не издржава законски заступник мал. подносиоца, већ тужена мајка; да је посредно учињеном повредом одредбе о „равноправности родитеља у издржавању“ оспореном пресудом повређено и право мал. подносиоца; да су оба заједничка детета законског заступника мал. подносиоца и тужене мајке истог узраста, те да су равноправна у својим правима и у „својој потреби на издржавање“, као и да су оба родитеља дужна да „равноправно и несебично издржавају оба заједничка детета, без дискриминације“; да је дужност суда била да, руководећи се најбољим интересом детета, „сагледава реалне потребе“ мал. подносиоца, а не да „рутински, бланко сагледава и банално набраја потребе детета“; да је суд „морао адекватније да цени праву меру потреба подносиоца и то равноправно, довођењем истих у везу са потребама и другог детета“, као и што је морао „равноправно да цени права у којима су оба детета изједначена на стандард какав ужива родитељ, конкретни дужник издржавања“; да ревизијски суд није утврдио нити образложио „круцијалне чињенице од утицаја за успостављање равноправности и једнакости пред законом како родитеља, тако и њихове заједничке деце“, те да је мал. подносилац таквим „финалним пресуђењем“ стављен у дискриминишући положај у односу на свог рођеног брата.
Образлажући тврдње о повреди права на суђење у разумном року, подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је оспорени парнични поступак вођен по тужби за измену одлуке о издржавању која је поднета 24. децембра 2007. године, те да је трајао „скоро три године“; да је првостепени суд морао водити рачуна о годинама подносиоца и значају предмета спора, али да је суд неоправдано одуговлачио поступак који је и према члану 204. Породичног закона нарочито хитан.
Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жабу, утврди повреду означених права, укине оспорену ревизијску пресуду и предмет врати на поновно суђење, као и да утврди право подносиоца на накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је извршио увид у списе предмета Трећег општинског суда у Београду П. 9229/07, касније Првог основног суда у Београду П2. 5255/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
З. Н. и Л.Н. су 26. јануара 1991. године склопили брак у коме су рођени мал. В и мал. С, овде подносилац уставне жалбе.
Правноснажном пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 3705/05 од 28. фебруара 2006. године споразумно је разведен брак З. Н. и Л.Н. Наведеном пресудом су, поред осталог, заједничка деца мал. В. и мал. С, поверена на негу, чување и васпитање мајци Л.Н, уређен је модел виђања мал. деце са оцем З. Н. који је обавезан да на име издржавања плаћа за свако дете по 1000.00 евра месечно, у динарској противвредности.
Правноснажном пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 1919/06 од 31. октобра 2006. године, ставом првим, усвојен је тужбени захтев тужиоца З. Н. и мал. С. поверен на даљу негу, бригу и старање оцу и измењена је пресуда Трећег општинског суда у Београду П. 3705/05 од 28. фебруара 2006. године у делу који се односи на вршење родитељског права. Ставом другим исте пресуде обавезана је тужена Л. Г. да на име издржавања мал. С. плаћа 15% од редовних месечних примања.
Мал. С. Н. је, преко законског заступника, оца З. Н, поднео 24. децембра 2007. године Трећем општинском суду у Београду тужбу против мајке Л.Г, ради измене одлуке о издржавању.
До доношења првостепене пресуде, суд је заказао и држао девет рочишта за главу расправу на којима је, поред осталог, саслушао законског заступника мал. тужиоца З. Н. и тужену, прибавио уговоре о продаји непокретности и дугорочном кредиту тужене, као и извештај о примањима тужене.
Пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 9229/07 од 14. априла 2009. године, ставом првим, усвојен је тужбени захтев мал. тужиоца и измењена пресуда Трећег општинског суда у Београду П. 1919/06 од 31. октобра 2006. године у ставу другом изреке и обавезана је тужена Л.Г. да на име доприноса за издржавање мал. тужиоца плаћа 10.000,00 динара месечно почев од 24. децембра 2007. године, па убудуће, док за то постоје законски разлози, док је одбијен као неоснован тужбени захтев за износ од 20.000,00 динара до тражених 30.000,00 динара. Ставом другим исте пресуде обавезана је тужена да мал. тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 62.900,00 динара.
Против наведене првостепене пресуде жалбе су изјавили и мал. тужилац и тужена.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 23069/09 од 18. новембра 2009. године преиначена је пресуда Трећег општинског суда у Београду П. 9229/07 од 14. априла 2009. године тако што је обавезана тужена Л. Г. да на име доприноса за издржавање мал. тужиоца плаћа месечно износ од 25.000,00 динара почев од 24. децембра 2007. године, па убудуће, док за то постоје законски разлози, док је тужбени захтев преко досуђеног износа од 30.000,00 динара одбијен.
Против наведене другостепене пресуде тужена је изјавила ревизију.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 3067/10 од 9. септембра 2010. године усвојена је ревизија тужене Л.Г. и преиначена пресуда Окружног суда у Београду Гж. 23069/09 од 18. новембра 2009. године, тако што је одбијена као неоснована жалба мал. тужиоца С. Н. и потврђена пресуда Трећег општинског суда у Београду П. 9229/07 од 14. априла 2009. године.
У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је према чињеничном стању утврђеном током првостепеног поступка, брак између парничних странака разведен 28. фебруара 2006. године; да је пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 1919/06 од 31. октобра 2006. године обавезана тужена да доприноси издржавању мал. тужиоца износом од 15% од редовних месечних примања, а што је номинално износило 3.750,00 динара; да је мал. тужилац рођен 9. јануара 1993. године, да похађа средњу школу и живи са оцем; да су његови трошкови повећани, будући да игра тенис, тренира аикидо, иде у теретану, а има и додатне часове енглеског језика; да тужена има зараду од 25.000,00 динара, да је на име брачне тековине добила износ од 100.000,00 евра, да има обавезу издржавања другог детета за чије издржавање од оца детета, законског заступника мал. тужиоца, добија месечни износ од 1.000,00 евра; да су код овако утврђених чињеница, правилно нижестепени судови закључили да су се промениле околности и на страни мал. тужиоца као повериоца издржавања и на страни тужене као дужника издржавања, те да су испуњени услови за измену одлуке о издржавању, у смислу члана 164. Породичног закона.
У образложењу оспорене ревизијске пресуде се даље наводи: да полазећи од потреба мал. тужиоца које су далеко више од минималних потреба и знатно више од просечних потреба деце тужиочевог узраста, нижестепени судови различито цене могућности тужене да доприноси издржавању тужиоца, због чега првостепени суд сматра да је износ од 10.000,00 динара адекватан стварним могућностима и приходима тужене, а другостепени суд сматра да је то износ од 25.000,00 динара месечно; да имајући у виду да је тужена претходно доприносила издржавању мал. тужиоца износом од 3.750,00 динара, те да су се потребе тужиоца с обзиром на узраст повећале у односу на претходно досуђење, као и да су се повећале и могућности тужене, јер остварује редовни месечни приход од 25.000,00 динара, има решено стамбено питање и на име брачне тековине добила је износ од 100.000,00 евра, ревизијски суд налази да је правилно првостепени суд оценио да износ од 10.000,00 динара месечно доприноса тужене издржавању тужиоца представља износ одмерен сагласно чл. 160. до 162. Породичног закона; да је износ добијен на име брачне тековине тужена делом инвестирала у стан у коме живи са другим сином, a делом у куповину аутомобила, чиме је повећала ниво животног стандарда другог детета према коме је такође дужник издржавања; да код чињенице да тужена остварује месечни приход од 25.000,00 динара и чињенице да отац тужиоца са којим мал. тужилац живи месечно зарађује око 100.000,00 динара и више, правилан резон првостепеног суда да се тужена на име издржавања мал. тужиоца не може оптеретити износом већим од 10.000,00 динара месечно, који је два и по пута већи од претходно утврђеног износа издржавања, којим износом ће се, уз допринос оца мал. тужиоца, омогућити задовољавање потреба мал. тужиоца адекватних његовом старосном добу; да се основано ревизијом тужене указује да је другостепени суд погрешно применио материјално право, и то одредбу члана 160. став 3. Породичног закона, када је обавезао тужену да доприноси издржавању малолетног тужиоца износом који је једнак укупним месечним примањима тужене, јер се у та примања не урачунава нити може урачунавати износ који тужена прима по основу доприноса оца издржавању малолетног детета које живи са туженом.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 36. став 1. Устава утврђена је једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. Одредбама члана 64. ст. 1. и 5. Устава су зајемчена права детета и утврђено да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости и да се права детета и њихова заштита уређују се законом. Одредбама члана 65. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако je то у најбољем интересу детета, у складу са законом.
Одредбама члана 27. ст. 1. и 2. Конвенције о правима детета („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ - Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97) је прописано да државе чланице признају право сваког детета на животни стандард примерен физичком, менталном, духовном, моралном и друштвеном развоју детета и да родитељ(и) или друга лица одговорна за дете имају првенствено одговорност да, у оквиру својих способности и финансијских могућности, обезбеде животне услове потребне за развој детета.
Одредбом члана 6. став 1. Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05 и 72/11) прописано је да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета. Одредбом члана 154. став 1. истог закона је прописано да малолетно дете има право на издржавање од родитеља. Одредбама члана 160. истог закона су прописани критеријуми одређивања издржавања, и то: да се издржавање одређује према потребама повериоца и могућностима дужника издржавања, при чему се води рачуна о минималној суми издржавања (став 1.); да потребе повериоца издржавања зависе од његових година, здравља, образовања, имовине, прихода те других околности од значаја за одређивање издржавања (став 2.); да могућности дужника издржавања зависе од његових прихода, могућности за запослење и стицање зараде, његове имовине, његових личних потреба, обавезе да издржава друга лица те других околности од значаја за одређивање издржавања (став 3.). Одредбама члана 162. Породичног закона уређено је питање висине издржавања и, поред осталог, прописано да ако је поверилац издржавања дете, висина издржавања треба да омогући најмање такав ниво животног стандарда за дете какав ужива родитељ дужник издржавања (став 3.). Одредбом члана 204. став 1. Породичног закона је прописано да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право.
5. У вези са истакнутим повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права детета из члана 64. ст. 1. и 4. Устава у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда Рев. 3067/10 од 9. септембра 2010. године, Уставни суд констатује да мал. подносилац ове наводе образлаже следећим тврдњама: да се ревизијски суд у оспореној пресуди није руководио најбољим интересом мал. подносиоца, јер није „сагледао реалне потребе“ мал. подносиоца, већ је „рутински, бланко сагледао и банално набрајао потребе детета“; да је суд „морао адекватније да цени праву меру потреба подносиоца и то равноправно, довођењем истих у везу са потребама и другог детета“, као и што је морао „равноправно да цени права у којима су оба детета изједначена на стандард какав ужива родитељ, конкретни дужник издржавања“; да ревизијски суд није утврдио нити образложио „круцијалне чињенице од утицаја за успостављање равноправности и једнакости пред законом како родитеља, тако и њихове заједничке деце“, те да је мал. подносилац таквим „финалним пресуђењем“ стављен у дискриминишући положај у односу на свог рођеног брата.
С тим у вези, Уставни суд претходно указује на свој став да није надлежан да преиспитује начин на који су редовни судови ценили доказе и утврђивали чињенично стање, нити да као инстанциони суд оцењује законитост оспорене пресуде.
Оцењујући основаност ових навода мал. подносиоца, Уставни суд претходно констатује да члан 64. Устава не гарантује изричито право детета на издржавање, али да ово право неспорно произлази из одредбе члана 65. став 1. Устава, која утврђује право и обавезу родитеља да издржавају своју децу, те да дете ово право остварује у складу са законом. С тим у вези, Суд подсећа на свој став да је право родитеља да се стара о детету, односно да га, поред осталог, издржава изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да ово родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Другим речима, право родитеља на издржавање детета у суштини представља обавезу и одговорност родитеља да, у оквиру својих способности и финансијских могућности, обезбеде животне услове потребне за развој детета и животни стандард примерен физичком, менталном, духовном, моралном и друштвеном развоју детета, а што је и предвиђено Конвенцијом о правима детета. Такође, Суд констатује да је обавеза родитеља да издржава своје дете заједничка обавеза оба родитеља, без обзира на то да који од родитеља врши родитељско право и да ли уопште врши родитељско право.
Уставни суд даље указује на то да Устав и закон предвиђају да у свим активностима које се тичу детета, па тако и у судском поступку, односно спору за издржавање, постоји обавеза суда да се приликом одлучивања о издржавању детета, руководи најбољим интересом детета, поштујући при томе специфичности овог поступка, као и његова посебна правила, и то у погледу критеријума одређивања издржавања и висине издржавања, а која правила су прописана законом.
Када је реч о одређивању издржавања, Суд указује да су Породичним законом предвиђени критеријуми одређивања издржавања, односно да се издржавање одређује, с једне стране, према потребама повериоца (детета), и то према годинама, здрављу, образовању, имовини, приходима, као и другим околностима које могу бити од значаја за одређивање издржавања, а са друге стране, према могућностима дужника издржавања (родитеља), и то према његовим приходима, могућностима за запослење и стицање зараде, његовој имовини, његовим личним потребама, обавези да издржава друга лица, као и другим околностима које могу бити од значаја за одређивање издржавања.
Када је реч о висини издржавања, Уставни суд констатује да је Породичним законом прописано да у случају када је поверилац издржавања дете, висина издржавања треба да омогући најмање такав ниво животног стандарда за дете какав ужива родитељ, дужник издржавања.
Из напред наведених критеријума произлази да суд издржавање и његову висину одређује према потребама повериоца (детета) и према могућностима дужника издржавања (родитеља), те да околност да ли постоји обавеза да дужник издржава друго лице (дете), утиче на могућности тог дужника, а не на потребе примаоца издржавања, при чему досуђена висина издржавања у сваком случају треба да омогући за дете најмање такав ниво животног стандарда какав ужива родитељ, дужник издржавања.
Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд претходно констатује да је правноснажном пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 1919/06 од 31. октобра 2006. године мајка мал. подносиоца уставне жалбе обавезана да на име његовог издржавања плаћа 15% од редовних месечних примања, а што је износило 3.750,00 динара, те да је оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 3067/10 од 9. септембра 2010. године измењена одлука о издржавању, тако што је мајка мал. подносиоца обавезана да на име његовог издржавања плаћа месечно 10.000,00 динара.
Уставни суд даље констатује да је у оспореној пресуди Врховни касациони суд, поред осталог, пошао од потреба мал. подносиоца и закључио да су оне далеко веће од минималних потреба, као и од просечних потреба деце његовог узраста, те да су се потребе мал. подносиоца, с обзиром на његов узраст, повећале у односу на претходно досуђење. Ценећи могућности дужника издржавања, мајке мал. подносиоца, касациони суд је закључио да су се у односу на претходно досуђење повећале и могућности тужене, јер је утврђено да она остварује редовни месечни приход од 25.000,00 динара, има решено стамбено питање, те да је на име брачне тековине добила износ од 100.000,00 евра, као и да је инвестирањем дела износа добијеног од брачне тековине у стан и аутомобил, повећала ниво животног стандарда другог детета (брата мал. подносиоца уставне жалбе), према коме је такође дужник издржавања. Коначно, у оспореној пресуди касациони суд закључује да је правилна оцена првостепеног суда да се тужена мајка на име издржавања мал. подносиоца не може оптеретити износом већим од 10.000,00 динара месечно, који је два и по пута већи од претходно утврђеног износа издржавања, којим износом ће се, уз допринос оца мал. тужиоца, омогућити задовољавање потреба мал. подносиоца адекватних његовом старосном добу, те да се тужена мајка не може обавезати да доприноси издржавању износом који је једнак њеним укупним месечним примањима, јер се у та примања не урачунава, нити може урачунавати износ који она прима по основу доприноса оца издржавању малолетног детета (брата подносиоца уставне жалбе) које живи са њом.
Имајући у виду напред изнето, Уставни суд налази да је, приликом одређивања висине издржавања, Врховни касациони суд у оспореној пресуди на уставноправно прихватљив начин оценио потребе мал. подносиоца и могућности дужника издржавања (мајке), при чему се свакако руководио најбољим интересом мал. подносиоца уставне жалбе, као и законом прописаним специфичностима овог поступка и критеријумима одређивања издржавања. Такође, Уставни суд констатује да је у конкретном случају од значаја била и чињеница да постоји обавеза мајке да издржава друго лице (брата мал. подносиоца уставне жалбе).
Уставни суд даље оцењује да су у оспореној пресуди, на одлучна питања која се односе на досуђену висину издржавања, посебно у погледу оцене потреба мал. подносиоца и могућности мајке, дати довољно јасни и обазложени аргументи за заузет став и одлуку. Указујући још једном на свој став да обавеза, посебно вишестепених судова, да образложе одлуку не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете наводе из коришћеног правног средства, Уставни суд оцењује да је касациони суд, уз уважавање посебних правила поступака, у оспореној равизијској пресуди детаљно и јасно одговор ио на одлучна питања, те да је, прихватајући аргументе првостепеног суда, довољно образложи о одлуку о издржавању (о праву на образложену судску одлуку видети Одлуку Уставног суда Уж-3187/2010 од 11. децембра 2013. године).
Такође, Суд указује да наводи подносиоца који се односе на то да је мал. подносилац „финалним пресуђењем“ стављен у неравноправан и дискриминишући положај у односу на свог рођеног брата могу бити од значаја за питање доприноса који отац мал. подносиоца (са којим мал. подносилац и живи) даје за издржавање другог детета (брата мал. подносиоца) које живи са мајком мал. подносиоца. Суд још једном указује да одговорност родитеља да равноправно доприносе издржавању своје мал. деце, у суштини, значи одговорност родитеља да у оквиру својих способности и финансијских могућности, обезбеде животне услове потребне за развој детета и животни стандард примерен физичком, менталном, духовном, моралном и друштвеном развоју детета, а који у сваком случају треба да омогући за дете најмање такав ниво животног стандарда какав ужива и родитељ.
Имајући у виду напред изнето, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносица уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права детета из члана 64. ст. 1. и 4. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу у овом делу одбио и одлучио као у тачки 1. изреке
6. Оцењујући основаност навода и разлога уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени парнични поступак који је вођен пред Трећим општинским судом у Београду у предмету П. 9229/07, Уставни суд је утврдио да је поступак окончан у три степена, након две године и девет месеци.
При оцењивању да ли је временски рок за одлучивање судова о правима и обавезама странака разуман, Уставни суд сматра да се у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, мора ценити и сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање судова, као значај права о коме се расправљало у спорном парничном поступку. С друге стране, Уставни суд подсећа да само кашњења и одуговлачења која се могу приписати судовима и другим државним органима могу довести до закључка о повреди права на суђење у разумном року (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Proszak против Пољске , број представке 2/1997/786/987, од 16. децембра 1997. године, став 40.).
Полазећи од ових критеријума, Уставни суд је оценио следеће: да оспорени парнични поступак изискивао извођење одређеног броја доказа у погледу утврђивања потреба мал. подносиоца и могућности дужника издржавања, а што може указати да релативну сложеност чињеничних и правних питања која су се расправљала; да је у оспореном поступку одлучивано о значајном праву мал. подносиоца уставне жалбе; да мал. подносилац уставне жалбе није значајно допринео дужем трајању поступка, али да су обе старне у поступку упућивале суду бројне поднеске, на које се онда друга страна изјашњавала; да није било значајних пропуста, нити неажурности које се могу ставити на терет суду.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је оценио да се укупно трајање парничног поступка од две године и девет месеци, у коме је предмет испитан од стране три судске инстанце, не може сматрати неразумно дугим роком, са становишта уставног права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану и решио као у тачки 2. изреке.
У вези са истакнутом повредом права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Суд констатује да уставна жалба не садржи конкретне разлоге и наводе, нити доказе о повреди овог права . Такође, у вези са истакнутом повредом права и дужности родитеља из члана 65. став 1. Устава, Уставни суд констатује да уставна жалба није изјављена од стране законског заступника мал. С, на кога би се могла односити наведена уставна одредба, већ да мал. подносилац тврди да му је повређено право из члана 65. став 1. Устава.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 86. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.