Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М .(1) и М . М . (2), обојице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. фебруара 201 4. године, донео је
О Д Л У К У
Oдбија се као неоснована уставна жалба М. М . (1) и М . М . (2) против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 8. фебруара 2013. године и решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 146/13 од 20. фебруара 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . (1) и М . М . (2), обојица из Б, поднели су Уставном суду 21. марта 2013. године, преко пуномоћника Н. Д. М, адвоката из Б, уставну жалбу против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 8. фебруара 2013. године и решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 146/13 од 20. фебруара 2013. године, због повреде права из члана 31. став 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 2. Устава Републике Србије.
Суштина навода подносилаца уставне жалбе заснива се на тврдњи да је приликом одлучивања о предлогу за продужење притвора, надлежни суд био у обавези да примени „блажи - измењени кривични закон по којем осумњичени немају својство одговорног лица, односно да „дело које им се ставља на терет више није кривично дело, па не постоји ни основана сумња да су извршили кривично дело“. Ово из разлога што је према подносиоцима уставне жалбе притвор одређен због постојања основане сумње да су извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја, и то као одговорна лица - власници предузећа, али да је одредбом члана 12. став 2. Закона о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 121 од 24. децембра 2012. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2013. године) измењена одредба члана 112. став 5. Кривичног законика која дефинише појам одговорног лица као учиниоца кривичног дела, те да се по „новој – измењеној одредби одговорним лицем у правном лицу сматра лице које на основу закона, прописа или овлашћења врши одређене послове из делатности правног лица, као и лице коме је фактички поверено обављање тих послова“. Из наведеног закучују да „будући да приликом доношења првостепеног и другостепеног решења о притвору није примењен каснији кривични закон, као повољнији за осумњичене, повређено је људско право подносилаца уствавне жалбе на правну сигурност у казненом праву“ из члана 34. став 2. Устава, као и да је „престала да постоји и основана сумња да су осумњичени извршили кривично дело, као основни законски услов за продужење притвора“, па је подносиоце уставне жалбе требало пустити да се бране са слободе, што није учињено, те им је повређено право зајемчено одредбом члана 31. став 3. Устава. Такође, подносиоци истичу повреду права из члана 32. став 1. Устава, јер у образложењу другостепеног решења нису наведени разлози због којих веће није прихватило жалбене наводе, који cy „од кључног значаја за одлуку о притвору“, односно јер другостепено решење „не садржи разлоге из којих нису прихваћени кључни наводи браниоца о томе да је требало применити измењени - блажи кривични закон, као што је то претходно објашњено, нити се жалбени суд на било који начин изјаснио о тим жалбеним наводима“, те је повређено „људско право подносилаца уставне жалбе на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и прибавио одговор Вишег суда у Београду , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужилаштво за организовани криминал је 13. децембра 2012. године донело наредбу о спровођењу истраге Кти. 25/12 против подносилаца уставне жалбе (и још осам лица), због постојања основа сумње да су извршили по једно кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Према подносиоцима уставне жалбе притвор је одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, који им се рачуна од 12. децембра 2012. године, и то М. М . (1) на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, а М. М . (2) на основу одред аба члана 211. став 1. тач. 1) и 2) истог законика.
Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење је решење о одређивању притвора донео након што је саслушао осумњичене, овде подносиоце уставне жалбе и извршио увид у до тада прибављене писане доказе (које таксативно набраја на 20 страна решења о одређивању притвора), нашавши да постоји основана сумња да су подносиоци извршили кривично дело које им је наредбом о спровођењ у истраге Тужилаштва за организовани криминал стављено на терет.
Притвор је потом подносиоцима уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године.
Оспореним решењем истражног судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 8. фебруара 2013. године, према подносиоцима уставне жалбе је притвор продужен за највише 30 дана, на основу истих одредаба Законика. У образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, истакнуто: да је „пре доношења одлуке о продужењу притвора, судија за претходни поступак извршио увид у списе предмета Тужилаштва за организовани криминал и утврдио да су у досадашњем току поступка, а од доношења претходног решења о продужењу притвора, предузете следеће истражне радње“ (које таксативно набраја); да истрага против осумњичених није окончана и да је „у том циљу потребно предузети доказне радње које Тужилаштво за организовани криминал у свом предлогу наводи“ (набројане су све истражне радње које треба предузети у даљем току истраге); да „судија за претходни поступак сматра да је основан предлог заменика тужиоца за организовани криминал да се продужи притвор“, јер „из списа предмета произлази основана сумња да су осумњичени као власници-сувласници и одговорна лица у правним лицима.... извршили предметно кривично дело“ (при чему је дат опис радње извршења кривичног дела које им је стављено на терет).
Бранилац окривљених, овде подносилаца уставне жалбе је против решења о продужењу притвора изјавио жалбу 18. фебруара 2013. године у којој је, поред осталог, истакао: да осумњичени немају својство одговорног лица у смислу одредбе члана 112. став 5. Кривичног законика, а без таквог својства дело које им се ставља на терет нема обележја кривичног дела из члана 359. Кривичног законика; да су према наредби о спровођењу истраге осумњичени имали својство одговорних лица, јер су били власници или сувласници предузећа, а да се по измењеној одредби Кривичног законика одговорним лицем у правном лицу више не сматра власник предузећа, већ лице које на основу закона, прописа или овлашћења врши одређене послове управљања, надзора или друге послове из делатности правног лица, као и лице коме је фактички поверено обављање тих послова.
Виши суд у Београду-Посебно одељење је оспореним решењем Кв.По1. 146/13 од 20. фебруара 2013. године, делимично уважио жалбу браниоца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, тако што је преиначио првостепено решење и отклонио законски основ за продужење притовра из члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку у односу на оба подносиоца, док је у преосталом делу жалбу браниоца одбио као неосновану. У образложењу наведеног решења је, између осталог, истакнуто: да се „неосновано жалбом браниоца окривљеног М. М . (1) и окривљеног М . М (2) , наводи да не постоји општи услов за одређивање притвора, јер нема основане сумње да су окривљени извршили кривична дела која им се стављају на терет, да из чињеничног описа дела не проистиче законско обележје кривичног дела из члана 359. Кривичног законика, да сам начин извршења кривичног дела, како је то наведено у наредби није противправан, да окривљени немају својство одговорног лица, будући да је на снагу ступио Закон о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 121 од 24. децембра 2012. године)“; да „супротно жалбеним наводима, веће налази да је правилно судија за претходни поступак поступио када је продужио притвор против окривљених, јер из списа предмета произилази постојање основане сумње да су окривљени М. М . (1) и М . М . (2) извршили кривична дела која се наводе у наредби о спровођењ у истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 25/12 од 13. децембра 2012. године да су као власници-сувласници и одговорна лица у правним лицима... као и у другим са њима повезаним правним лицима, према истој основаној сумњи предузели радње из којих произилазе законска обележја наведених кривичних дела, чиме cy у дужем временском периоду себи и правним лицима која cy у њиховом власништву, заједно са осталим окривљеним лицима прибавили значајну имовинску корист ...“; да је „веће ценило и остале жалбене наводе, па је нашло да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост одлуке судије за претходни поступак“.
Браниоци окривљених, овде подносилаца уставне жалбе М. М . (1) и М . М . (2) су против правноснажних решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 8. фебруара 2013. године и решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 146/13 од 20. фебруара 2013. године (против којих је изјављена ова уставна жалба), као и против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године и Кв.По1. 85/13 од 30. јануара 2013. године поднели два захтева за заштиту законитости Врховном касационом суду , који су заведени под бројем Кзз.Ок. 3/2013 и Кзз.Ок. 4/2013 .
Врховни касациони суд је на седници већа одржаној 28. марта 2013. године, донео решење о спајању поступака у предметима Кзз.Ок. 3/2013 и Кзз.Ок. 4/2013, имајући у виду да се у овим предметима ради о истим лицима и истом кривичном делу, те је донео одлуку да ће предмет носити ознаку Кзз.Oк. 3/13, налазећи да су у конкретном случају испуњени сви законом прописани услови за спајање поступка.
У захтевима за заштиту законитости је, поред осталог, истакнуто да је притвор према окривљенима, овде подносиоцима уставне жалбе, продужен противно законском основу из члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку, јер не постоји основана сумња да су извршили кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, описано у наредби о спровођењу истраге, будући да је након доношења наредбе, према којој имају својства одговорних лица као власници или сувласници предузећа, донет Закон о изменама Кривичног законика („Службени гласник PC“, број 121 од 24. децембра 2012. године), који је ступио на снагу 1. јануара 2013. године, те којим је измењена одредба члана 112. став 5. тог Законика, односно појам одговорног лица као учиниоца наведеног кривичног дела, према којој се одговорним лицем не сматрају власници предузећа или лица којима је, с обзиром на уложена средства, поверен одређени круг послова у управљању имовином, те да, према томе, по новом закону који је повољнији за окривљене, окривљени немају својства одговорног лица, па не могу ни бити учиниоци кривичног дела које им је стављено на терет. У захтевима за заштиту законитости истиче се и да је у конкретном случају, приликом доношења решења о продужењу притвора, морао бити примењен нови, измењен Кривични законик, према ком окривљени немају својство одговорних лица, из којих разлога је морао бити укинут притвор према њима, с обзиром на то да кривично дело које им се ставља на терет није кривично дело.
Врховни касациони суд је 4. априла 2013. године донео пресуду Кзз.Ок. 3/2013, којом је одбио као неосноване захтеве за заштиту законитости против правноснажних решења о продужењу притвора Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године и Кв.По1. 85/13 од 30. јануара 2013. године, као и против правноснажних решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 8. фебруара 2013. године и решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 146/13 од 20. фебруара 2013. године.
У образложењу пресуде Врховног касационог суда је, између осталог, наведено да изнети наводи из захтева за заштиту законитости, по оцени Врховног касационог суда, нису могли бити прихваћени као основани, из следећих разлога:
- да је одредбом члана 359. став 1. Кривичног законика прописано да извршилац кривичног дела злоупотребе службеног положаја може бити службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности, прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог;
- да се према одредби члана 112. став 5. Кривичног законика, одговорним лицем сматра власник предузећа или другог субјекта привредног пословања или лице у предузећу, установи или другом субјекту којем je, с обзиром на његову функцију, уложена средства или на основу овлашћења, поверен одређени круг послова у управљању имовином, производњи или другој делатности или у вршењу надзора над њима, или му је фактички поверено обављање појединих послова, као и да се одговорним лицем сматра и службено лице кад су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, a у овом законику нису предвиђена у глави о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службеног лица;
- да је одредбом члана 12. став 2. Закона о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник PC“, бр ој 121/12 од 24. децембра 2012. го дине), који је ступио на снагу 1. јануара 2013. године, изузев чл. 21. и 35. тог закона, прописано да се мења став 5. члана 112. Кривичног законика тако да се одговорним лицем у правном лицу сматра лице које на основу закона, прописа или овлашћења врши одређене послове управљања, надзора или друге послове из делатности правног лица, као и лице коме је фактички поверено обављање тих послова. као и да се одговорним лицем сматра и службено лице, кад су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, a у овом законику нису предвиђена у глави о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службеног лица;
- да се „дакле, наведеном изменом Кривичног законика, одговорним лицем у правном лицу више не сматра власник предузећа или другог субјекта привредног пословања, осим уколико му је на основу закона, прописа или овлашћења поверено вршење одређених послова управљања, надзора или других послова из делатности правног лица или их он фактички обавља“;
- да „тo значи да власник субјекта привредног пословања које има статус правног лица, само када има овлашћење за вршење, или фактички врши управљачке, надзорне или друге послове из делатаости тог правног лица – има статус одговорног лица када су у питању кривична дела чији извршилац може бити одговорно лице у правном лицу“;
- да „самим тим, Закон о изменама и допунама Кривичног законика, у овој законској одредби представља блажи закон за учиниоца кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. Кривичног законика од одредбе члана 112. став 5. Кривичног законика, обзиром да власника субјекта привредног пословања који има статус правног лица, а који нема овлашћења, нити фактички врши управљачке, надзорне или друге послове из делатности правног лица, искључује као могућег извршиоца предметног кривичног дела“;
- да је „у конкретном случају, правноснажним решењима чија се законитост захтевима за заштиту законитости побија, утврђено постојање основане сумње да су М. М . (2) и М . М . (1), извршили кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, односно да радње извршења ових лица описане у наредби о спровођењу истраге Кти. 25/12 од 13. децембра 2012. године садрже сва обележја кривичног дела које им се ставља на терет, па тако и да су окривљени М. М . (2) и М . М. (1) поступали као одговорна лица у правном лицу“;
- да „из чињеничног описа радње извршења кривичног дела које је окривљенима стављено на терет, произилази да су окривљени били овлашћени да врше одређене послове управљања правним лицима, а која овлашћења су имали по основу власништва и уложених финансијских средстава“;
- да „како се одредбом члана 12. став 2. Закона о изменама и допунама Кривичног законика, одговорним лицем у правном лицу сматра и лице које на основу овлашћења врши одређене послове управљања, надзора и друге послове из делатности правног лица, без обзира по ком основу остварује та овлашћења, то je по оцени Врховног касационог суда за стицање статуса одговорног лица небитно на основу чега је ово овлашћење стечено, већ је битно да оно постоји и да такво овлашћење може проистећи из формалног акта као што је оснивачки акт правног лица, уговор и слично, а може и без таквог акта бити фактички поверено“;
- да је „у конкретном случају, у радњи извршења кривичног дела у питању, описано и фактичко вршење послова из делатности правних лица за које постоји основана сумња да су их окривљени М. М . (2) и М . М . (1) вршили, као што је потписивање уговора о финансијском кредиту од 23. маја 2005. године који је као овлашћено лице испред „ Hemslade Trading Limited“ потписао окривљени М. М . (1), те издавање налога од стране окривљених М. М . (1) и М . М . (2) да се новчана средства са рачуна „ Hitomi Financial Limited“ преко рачуна „Parmidoli Investment Corp.“ пребаце на рачун „Меrа Investment Fund B.V.“ те, према томе, окривљени имају статус одговорних лица у смислу одредбе члана 12. став 2. Закона о изменама и допунама Кривичног законика, обзиром да су према наводима наредбе о спровођењу истраге фактички обављали одређене послове управљања у наведеним правним лицима“;
- да су „стога, по оцени Врховног касационог суда, неосновани наводи захтева за заштиту законитости бранилаца окривљених којима се указује да кривично дело које се окривљенима М. М . (2) и М . М . (2) ставља на терет није кривично дело, и с тим у вези наводи да власници правних лица немају статус одговорних лица према Закону о изменама и допунама Кривичног законика, да суд није ни могао према окривљенима продужити притвор и да је за одређивање и продужење притвора неопходно постојање основане сумње да је одређено лице извршило неко кривично дело“;
- да „наведена лица не би могла имати статус одговорних лица у смислу одредбе члана 12. став 2. Закона о изменама и допунама Кривичног законика само због тога што су власници правних лица“, али да „уколико постоји основана сумња да су, као што je у конкретној ситуацији случај, ова лица овлашћена за вршење (по било ком основу) и да фактички врше управљачке, надзорне или друге послове из делатности правних лица - у овој ситуацији имају статус одговорних лица без обзира на чињеницу да су они и власници истих правних лица“;
- да „чињеница да власник правног лица, само по том основу, у смислу одредбе члана 112. став 5. Кривичног законика, више није одговорно лице, не значи да ни у ком случају не може имати такав статус“ и да се „свако лице, па и власник правног лица, уколико на основу закона, прописа или овлашћења, има овлашћење да фактички врши управљачке, надзорне или друге послове из делатности правног лица – може сматрати одговорним лицем“, односно да „власништво над правним лицем не искључује апсолутно такво лице као могуће одговорно лице у смислу одредбе члана 12. став 2. Закона о изменама и допунама Кривичног законика“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (члан 34. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 и 121/ 12) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 211. став 1. ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Одредбама члана 214. ЗКП, поред осталог, прописано је: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.) (став 3.); да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Према одредби члана 215. став 1. ЗКП, на основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак дужан је да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора.
Сагласно одредби члана 295. став 1. тачка 1) ЗКП, истрага се покреће против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело, док се сагласно ставу 2. истог члана у истрази прикупљају докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, докази који су потребни да се утврди идентитет учиниоца, докази за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, као и други докази који могу бити од користи за поступак, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним.
Према члану 7. став 1. тачка 1) ЗКП, кривични поступак је покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге.
Чланом 2. став 1. истог законика прописано је да поједини изрази употребљени у овом законику имају следеће значење: „основ сумње“ је скуп чињеница које посредно указују да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинилац кривичног дела (тачка 17)); „основана сумња“ је скуп чињеница које непосредно указују да је одређено лице учинилац кривичног дела (тачка 18)).
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) (у даљем тексту: КЗ) прописано је: да никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које пре него што је учињено законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено (члан 1.); да су кривичне санкције – казне, мере упозорења, мере безбедности и васпитне мере и да је општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција сузбијање дела којима се повређују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством (члан 4. тач. 1) и 2)); да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела и да ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца (члан 5. тач. 1) и 2)).
Одредбама члана 359. КЗ, које су се примењивале до 15. априла 2013. године било је, поред осталог, прописано: да службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казниће се затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година (став 3.).
Одредбом члана 112. став 5. КЗ прописано је да се одговорним лицем у правном лицу сматра лице које на основу закона, прописа или овлашћења врши одређене послове управљања, надзора или друге послове из делатности правног лица, као и лице коме је фактички поверено обављање тих послова и да се одговорним лицем сматра и службено лице кад су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, а у овом законику нису предвиђена у глави о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службеног лица.
До измена КЗ објављених у „Службеном гласнику РС“, број 121/12 од 24. децембра 2012. године, са ступањем на снагу осмог дана од дана објављивања, одредбом члана 112. став 5. било је прописано да се одговорним лицем сматра власник предузећа или другог субјекта привредног пословања или лице у предузећу, установи или другом субјекту којем је, с обзиром на његову функцију, уложена средства или на основу овлашћења, поверен одређени круг послова у управљању имовином, производњи или другој делатности или у вршењу надзора над њима или му је фактички поверено обављање појединих послова. Одговорним лицем сматра се и службено лице кад су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, а у овом законику нису предвиђена у глави о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службеног лица.
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд најпре указује на свој правни став, изражен у свим до сада донетим одлукама, да се Суд, у току поступка пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе, креће у границама захтева истакнутог у њој.
Подносиоци уставне жалбе сматрају да је у тренутку доношења оспорених решења о продужењу притвора „престала да постоји основана сумња“ да су извршили кривично дело злоупотребе службеног положаја „као основни законски услов за продужење притвора“, истичући да „дело које им се ставља на терет више није кривично дело“. Своје тврдње заснивају на чињеници да је измењена одредба Кривичног законика која дефинише појам одговорног лица у правном лицу и закључују да они то својство више немају, па самим тим не могу бити ни извршиоци дела за које се терете и додају „да свака одлука суда којом се одлучује о жалби против решења о продужењу притвора мора у образложењу да садржи јасне и потпуне разлоге из којих се жалба одбија као неоснована“ и „да другостепена одлука... не садржи разлоге из којих нису прихваћени кључни наводи бранилаца о томе да је требало применити измењени – блажи закон“, који би, да је био примењен, по мишљењу подносилаца, искључио постојање основане сумње као предуслова за одр еђивање и продужење притвора.
У конкретном случају, подносиоци уставне жалбе се нису позвали на повреду права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава, којим се сваком гарантује право на личну слободу и безбедност и утврђује да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, већ су истакли да су им повређени право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава, односно да није примењен материјални закон који је по њих повољнији.
У односу на истакнуту повреду права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна или арбитрерна.
Уставни суд даље указује да, уопштено гледано, одредбе члана 34. ст. 1. и 2. Устава садрже доктринарно начело да се једино законом може одредити кривично дело и казна за то дело (nullum crimen, nulla poena sine lege), и да ће се на кажњавање учиниоца кривичног дела применити пропис који је важио у време извршења дела, осим када је касније донети пропис за њега повољнији.
Уставни суд истиче да су гаранције из члана 34. ст. 1. и 2. Устава битан елемент владавине права и да представљају један од основних постулата кривичног (казненог) права. Циљ и сврха наведених уставних гаранција је да се обезбеде делотворни заштитни механизми од произвољног гоњења, осуде и кажњавања, што значи, поред осталог, да се процена који је закон блажи за окривљеног може и мора вршити током целог поступка, дакле и пре доношења првостепене пресуде.
6. Уставни суд је, полазећи од наведених општих принципа и чињеница и околности овог конкретног случаја, утврдио да је оспореним решењима Вишег суда у Београду-Посебно одељење одлучивано да ли и даље стоје разлози за продужење притвора према подносиоцима уставне жалбе, односно, да ли и даље постоји основана сумња да су подносици уставне жалбе извршили кривично дело које име је стављено на терет и да ли и даље постоје разлози који притварање чине неопходним (у том смислу, Уставни суд указује да је оспореним другостепеним решењем отклоњен законски основ за продужење притв ора из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП у односу на оба подносиоца).
Постојање основане сумње да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело које им је стављено на терет је услов sine qua non и за одређивање и за продужење мере притвора, при чему Уставни суд наглашава да је за доношење одлуке о притвору потребан „виши“ степен сумње - основана сумња, од оне која је потребна за доношење наредбе о спровођењу истраге (основи сумње). Дакле, надлежни суд је дужан да у сваком конкретном случају, и то не само приликом доношења, већ и приликом сваког продужења мере притвора, утврди и потом образложи које су то чињенице које непосредно указују да је осумњичени кривично дело извршио. Ово пре свега из разлога што у истрази надлежан првостепени суд, али и суд који одлучује о жалби на решење о продужењу притвора, може преиспитивати раније утврђено постојање одговарајућег степена сумње, односно довољног квалитета доказа.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је судија за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење пре доношења одлуке о притвору поново ценио доказе којима је располагао, и то не само оне који су били основ за доношење претходног решења о продужењу притвора, већ и оне који су након тога изведени (наводећи све радње које су предузете од доношења претходног решења), те је тек онда нашао да и даље постоји основана сумња да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело које им је стављено на терет, коју је у довољној мери образложио.
Веће Вишег суда у Београду, које је одлучивало о жалби против решења о продужењу притвора, је нашло да се „неосновано жалбом браниоца окривљеног М. М . (1) и окривљеног М . М . (2), наводи да не постоји општи услов за одређивање притвора, јер нема основане сумње да су окривљени извршили кривична дела која им се стављају на терет, да из чињеничног описа дела не проистиче законско обележје кривичног дела из члана 359. Кривичног законика, да сам начин извршења кривичног дела, како је то наведено у наредби није противправан, да окривљени немају својство одговорног лица, будући да је на снагу ступио Закон о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 121 од 24. децембра 2012.године)“, јер „из списа предмета произилази постојање основане сумње“ да су подносиоци уставне жалбе основано сумњиви да су „као власници-сувласници и одговорна лица у правним лицима... као и у другим са њима повезаним правним лицима, према истој основаној сумњи предузели радње из којих произилазе законска обележја наведених кривичних дела, чиме cy у дужем временском периоду себи и правним лицима која cy у њиховом власништву, заједно са осталим окривљеним лицима прибавили значајну имовинску корист ...“, те да је „веће ценило и остале жалбене наводе, па је нашло да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост одлуке судије за претходни поступак“.
Следом изложеног, Уставни суд констатује да је веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење постојање основане сумње да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја утврдило „из списа предмета“ , да је имало у виду наводе бранилаца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, о томе да је требало применити измењени - блажи кривични закон, али да се о истима није детаљно изјашњавало.
Међутим, Уставни суд указује да су окривљени, овде подносиоци уставне жалбе, преко својих бранилаца против правноснажних решења о продужењу притвора која су оспорена овом уставном жалбом (као и против решења о продужењу притвора која су им претходила), поднели и захтеве за заштиту законитости, због битних повреда одредаба кривичног поступка и повреде кривичног закона, поново указујући да је, по њиховом мишљењу, надлежни суд био у обавези да примени блажи - измењени кривични закон по којем они више немају својс тво одговорног лица, односно, јер дело које им се ставља на терет више није кривично дело, па не постоји ни основана сумња да су га извршили. Врховни касациони суд је пресудом Кзз.Ок. 3/2013 од 4. априла 2013. године одбио као неосноване захтеве за заштиту законитости и у својој одлуци дао детаљне одговоре на све аргументе које су подносиоци уставне жалбе изнели.
Полазећи од тога да је Врховни касациони суд, у поступку по дозвољеном ванредном средству, у својој одлуци дао исцрпно и мериторно тумачење свих релевантних одредаба Кривичног законика, те детаљно образложио разлоге због којих сматра да подносиоци уставне жалбе и даље могу имати статус одговорних лица у смислу одредбе члана 12. став 2. Закона о изменама и допунама Кривичног законика, као и зашто је Закон о изменама и допунама Кривичног законика у овој законској одредби блажи закон за окривљене због кривичног дела злоупотребе службеног положаја од раније одредбе члана 112. став 5. Кривичног законика, Уставни суд оценио да, у конкретном случају, евентуални недостаци у обраложењу оспореног другостепеног решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење не воде и ка повреди права на образложену судску одлуку, као елемента Уставом зајемченог права на правично суђење.
Истовремено, Уставни суд је оценио да су неосновани и наводи подносилаца уставне жалбе у делу у коме истичу повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава. Наиме, да ли подносиоци уставне жалбе имају или немају својство одговорног лица, као битног елемент а бића кривичног дела злоупотребе службеног положаја које им је наредбом о спровођењу истраге стављено на терет, утвр диће надлежан суд у контрадикторном поступку, након фазе потврђивања оптужнице. Тврдња подносилаца уставне жалбе да они више немају својство одговорних лица није од одлучујућег значаја у конкретном случају. Ово из разлога што извршилац предметног кривичног дела у сваком случају мора бити одговорно лице, а да ли су, у конкретном случају, подносиоци уставне жалбе били одговорна лица „као власници или лица у предузећу којима је поверен одређени круг послова у управљању имовином“ или „као лица која на основу закона, прописа или овлашћења врше одређене послове управљања“, утврдиће се у поступку пред надлежним судом. По оцени Уставног суда, у овом тренутку, наведена измена одредбе члана 112. став 5. Кривичног законика, са уставноправног становишта, није довела у питање могућност постојања самог кривичног дела које им је стављено на терет, а да ли су подносиоци за његово извршење основано сумњиви или не, није питање о коме овај суд у оквиру своје надлежности може да се изјашњава.
Следом свега изнетог, Устави суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе нису повређена права из члана 32. став 1. и члана 34. став 2. Устава. Будући да подносиоци уставне жалбе своје тврдње о повреди Уставом зајемченог права из члана 31. став 3. заправо заснивају на повреди права из члана 34. став 2. Устава, то се изнета оцена Уставног суда односи и на ово право.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
7. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.