Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Марија Драшкић и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, мр Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби Првослава Боричића из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Првослава Боричића и утврђује да су у извршном поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Пазару у предмету И. 1863/07 повређена права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. Устава Републике Србијe.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од по 500 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде.
3. Налаже се Основнoм суду у Новом Пазару да предузме све мере како би се извршни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од по 500 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде.
3. Налаже се Основнoм суду у Новом Пазару да предузме све мере како би се извршни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. Првослав Боричић из Новог Пазара је 26. јула 2010. године, преко пуномоћника Маре Поповић, адвоката из Новог Пазара, поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. Устава Републике Србијe, у извршном поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Пазару у предмету И. 1863/07.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је Општински суд у Новом Пазару донео пресуду П1. 303/07 од 9. јула 2007. године, којом су обавезан и тужени да за подносиоца уставне жалбе солидарно изврше уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за наведени период; да је решењем о извршењу Општинског суда у Новом Пазару И. 1863/07 од 12. децембра 2007. године одређено извршење запленом и преносом новчаних средстава са рачуна дужника и пописом, проценом и продајом покретних ствари дужника; да је опште позната чињеница да Општински суд у Новом Пазару већ дуги низ година не спроводи поступке извршења против извршног дужника „Рашка“ Холдинг компаније и ње них зависних предузећа, иако је на држави да предузме све неопходне мере да се правноснажна судска пресуда изврши; да до подношења уставне жалбе извршни суд није предузимао одговарајуће радње како би се извршила означена пресуда. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, обавеже Републику Србију да изврши правноснажну пресуду Општинског суда у Новом Пазару П1. 303/07 од 9. јула 2007. године, накнади подносиоцу материјалну штету у висини новчаних износа наведених у тој пресуди и трошков е извршног поступка у опредељеном износу, као да накнади нематеријалну штету због повреде људских права у износу од 50.000 динара. Такође, подносилац је тражио накнаду трошкова поступка п ред Уставним судом у наведеном новчаном износу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Новом Пазару И. 1863/07, документацију приложену уз уставну жалбу, као и у податке Агенције за привредне регистре, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Агенција за приватизацију је 5. јануара 2004. године донела решење Р-41/04-01 којим се покре ће поступак реструктурирања над предузећем „Рашка“ Холдинг компанија АД Нови Пазар и њему зависног друштва „Рашка – Ткачница“ Нови Пазар д.о.о. Нови Пазар.
Правноснажном пресудом због пропуштања Општинског суда у Новом Пазару П1. 303/07 од 9. јула 2007. године солидарно су обавезани тужени - предузеће „Рашка“ Холдинг компанија АД Нови Пазар и предузеће „Рашка – Ткачница“ Нови Пазар д.о.о. Нови Пазар, да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе уплате доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за означени период.
Подносилац уставне жалбе, као извршни поверилац, је 27. новембра 2007. године поднео Општинском суду у Новом Пазару предлог за извршење наведене пресуде против извршних дужника „Рашка“ Холдинг компанија АД Нови Пазар и „Рашка – Ткачница“ Нови Пазар д.о.о. Нови Пазар, и то: 1. забраном располагања новчаним средствима и 2. пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника. Поднеском од 12. децембра 2007. године извршни поверилац је „прецизирао“ предлог за извршење.
Општински суд у Новом Пазару је 12. децембра 2007. године донео решење И. 1863/07, којим је одредио предложено извршење и трошкове повериоца у том поступку. Ово решење је достављено Народној банци Србије 4. јануара 2008. године. Након тога извршни суд није предузео ниједну радњу усмерену на спровођење извршења.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подноситељка уставне жалбе утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (члан 58. ст. 1. до 3.).
Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време покретања предметног извршног поступка, било је прописано да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 5. став 1.).
Одредбом члана 6. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС", број 31/11) прописано је да је поступак извршења и обезбеђења хитан.
Законом о приватизацији („Службени гласник РС“, бр. 38/01, 18/03, 45/05 и 123/07) уређују се услови и поступак промене власништва друштвеног, односно државног капитала (у даљем тексту: приватизација) (члан 1.). Истим законом је прописано: да је предмет приватизације друштвени, односно државни капитал (у даљем тексту: капитал), у предузећима и другим правним лицима (у даљем тексту: субјекти приватизације), ако посебним прописима није другачије одређено, да је предмет приватизације и државни капитал који је исказан у акцијама или уделима, ако услови и поступак продаје тог капитала нису другачије уређени посебним прописом, да се у поступку приватизације може продати имовина или део имовине субјекта приватизације, односно поједини делови субјекта приватизације (члан 3. ст. 1. до 3.); да су субјекти надлежни за спровођење приватизације - 1) Агенција за приватизацију, 2) Акцијски фонд и 3) Централни регистар за хартије од вредности, као и да се у поступку приватизације води Приватизациони регистар (члан 4.); да је Агенција за приватизацију (у даљем тексту: Агенција) правно лице које продаје капитал, односно имовину и промовише, иницира, спроводи и контролише поступак приватизације, у складу са законом (члан 5. став 1.) .
Одредбама члана 14. ст. 1. и 2. Закона о приватизацији је прописано да се за приватизацију неприватизованог друштвеног капитала јавни позив за учешће на јавном тендеру, односно јавној аукцији, мора објавити најкасније до 31. децембра 2008. године, као и да ако се јавни позив не објави у року из става 1. овог члана, Агенција доноси решење о покретању принудне ликвидације субјекта приватизације.
Одредбама члана 19. Закона о приватизацији је прописано: да ако Агенција процени да капитал или имовина субјекта приватизације не могу бити продати методом јавног тендера или јавне аукције без претходног реструктурирања, Агенција доноси одлуку о реструктурирању у поступку приватизације, у складу са овим законом (став 1.); да реструктурирање у поступку приватизације (у даљем тексту: реструктурирање), у смислу овог закона, јесу промене које се односе на субјект приватизације и његова зависна предузећа, које омогућавају продају његовог капитала или имовине, а нарочито - 1) статусне промене, промене правне форме, промене унутрашње организације и друге организационе промене, 2) отпис главнице дуга, припадајуће камате или других потраживања, у целини или делимично, 3) отпуштање дуга у целини или делимично ради намиривања поверилаца из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације (став 2.); да у субјектима приватизације у којима је спроведено реструктурирање, Агенција продаје капитал, односно имовину, методом јавног тендера или јавне аукције (став 3.).
Одредбама члана 10. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, број 123/07) је, поред осталог, у основни текст овог закона, додат члан 20ж којим је прописано: да се од дана доношења одлуке о реструктурирању до дана доношења одлуке о окончању реструктурирања, против субјекта приватизације, односно над његовом имовином, не може одредити или спровести принудно извршење нити било која мера поступка извршења ради намирења потраживања (став 1.); да одлука о реструктурирању има снагу извршне исправе (став 2.); да одлуку о реструктурирању Агенција, у року од пет дана од дана њеног доношења, доставља органу надлежном за спровођење принудне наплате, судовима и другим органима надлежним за доношење основа и налога за принудну наплату (став 3.); да на основу одлуке о реструктурирању орган надлежан за спровођење принудне наплате обуставља извршавање евидентираних основа и налога, а судови и други органи надлежни за доношење основа и налога за принудну наплату не доносе нове основе и налоге за принудну наплату (став 4.); да се прекида поступак принудног извршења који је у току (став 7.); да по окончању реструктурирања, односно после продаје јавним тендером или јавном аукцијом, Агенција обавештава судове и органе из става 4. овог члана о уплати продајне цене и о повериоцима који своје потраживање намирују из те цене (став 8.).
5. Анализирајући наводе уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд налази да је за одлучивање о предметној уставној жалби, поред поступања Општинског суда у Новом Пазару, битно и поступање Агенције за приватизацију, као законом овлашћене организације за спровођење приватизације, па и поступка реструктурирања над субјектом приватизације, јер се извршни дужници, на основу решења Агенције Р. 41/04-01 од 5. јануара 2004. године, налазе у поступку реструктурирања.
Уставни суд указује да је раније већ изразио став да је, приликом оцењивања да ли је временски рок за одлучивање о правима и обавезама странке, односно за спровођење извршења на основу извршних исправа прописаних законом разуман, потребно преиспитати поступање не само судова пред којима се води поступак, већ и поступање других државних органа или вршилаца јавних овлашћења који предузимају поједине радње у поступку или у вези са поступком, а чије учешће може утицати на његову дужину трајања (видети Одлуку Уставног суда Уж–315/2008 од 13. новембра 2008. године).
У конкретном случају, Агенција за приватизацију је 5. јануара 2004. године донела решење о покретању поступка реструктурирања извршних дужника Р-41/04-01. Међутим, Уставни суд је у предмету IУз-98/2009, на седници одржаној 23. јуна 2011. године, донео Решење којим није прихватио иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорених одредаба члана 20ж Закона о приватизацији. У образложењу овог решења Уставног суда, у оцени навода иницијативе којима се позива на несагласност оспорених одредаба Закона са чланом 32. став 1. Устава, којима се јемчи право на суђење у разумном року, поред осталог, наведено је: да Уставни суд указује да се одредба члана 20ж Закона нужно мора тумачити у вези са одредбом члана 14. Закона, која изричито одређује крајњи рок (31. децембар 2008. године) у коме је, у поступку приватизације неприватизованог друштвеног капитала јавни позив за учешће на јавном тендеру, односно јавној аукцији морао бити објављен, а у супротном Агенција је била дужна да донесе решење о покретању принудне ликвидације субјекта приватизације; да како је циљ реструктурирања субјекта приватизације, сагласно члану 19. Закона о приватизацији, да након спроведеног реструктурирања Агенција прода капитал, односно имовину методом јавног тендера или јавне аукције, а према члану 14. Закона, јавни тендер или јавна аукција су морали да се објаве најкасније до 31. децембра 2008. године, то по становишту Уставног суда, након наведеног датума више није могуће спроводити реструктурирање, већ је Агенција за приватизацију морала покренути поступак принудне ликвидације за све неприватизоване привредне субјекте. Из изложеног следи да се субјекти приватизације након 31. децембра 2008. године више не могу налазити у поступку реструктурирања и да стога престају да постоје и разлози за трајање прекида поступка извршења.
Поред наведеног, Уставни суд указује да се и према начелном правном схватању Врховног касационог суда од 24. фебруара 2011. године, извршни поступци који се односе на наплату новчаних потраживања из радног односа утврђених извршним исправама против дужника, субјекта приватизације у реструктурирању, неће прекидати, а прекинути поступци ће се наставити и окончати.
У односу на Општински суд у Новом Пазару, Уставни суд констатује да тај суд није донео решење о прекиду поступка, иако му је било познато да је извршни дужник у реструктурирању већ дужи временски период, али да није спроводио извршење.
Имајући у виду изнето, Уставни суд истиче да, иако се одуговлачење у извршењу пресуде или, пак, њено неизвршење може оправдати у посебним околностима, то не сме бити тако да угрожава суштину права зајемчених Уставом. Такав став је заузео и Европски суд за људска права (видети пресуду у предмету Immobiliare Saffi против Италије, апликација број 22774/93, став 74 и пресуду у предмету „Качапор и други против Србије“ од 15. јануара 2008. године - „Службени гласник РС“, број 14/08).
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да наведено поступање Општинског суда у Новом Пазару у поступку извршења, као и Агенције за приватизацију није било делотворно, те је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, у поступку који се у предмету И. 1914/07 водио пред Општинским судом у Новом Пазару.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на имовину, зајемченог чланом 58. Устава, Уставни суд је, имајући у виду све наведено, као и чињеницу да правноснажна и извршна пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 303/07 од 9. јула 2007. године није извршена ни након четири године и девет месеци од подношења „прецизираног“ предлога за извршење, утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено и право на мирно уживање имовине стечену том пресудом . Ово стога јер свако новчано потраживање досуђено правноснажном судском одлуком улази у имовину повериоца, те неспровођење извршења судске одлуке којом је то потраживање досуђено, представља повреду овог Уставом зајемченог права.
Уставни суд указује да је овакав став већ изразио и у ранијим одлукама (видети Одлуку Уставног суда Уж-1499/08 од 16. јула 2009. године). Такође, Уставни суд указује да и према ставу Европског суда за људска права, пропуст државе да изврши правноснажну пресуду изречену у корист подносиоца, представља мешање у његово право на мирно уживање имовине (видети одлуке у предметима „Качапор и др. против Србије“ од 15. јануара 2008. године и Влаховић против Србије од 16. децембра 2008. године, „Службени гласник РС“, број 1/09).
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу поднисиоца, одлучујући као у тачки 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за доношење те одлуке, а посебно трајање предметног извршног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну и правичну накнаду за утврђену повреду Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, учињену непоступањем извршног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду праксу Уставног суда и Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Уставни суд је као меру отклањања штетних последица утврђене повреде у тачки 3. изреке, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио Основнoм суду у Новом Пазару да предузме све мере како би се извршни поступак, који је раније вођен пред Општинским судом у Новом Пазару у предмету И. 1863/07, окончао у најкраћем року.
У вези са захтевом за накнаду материјалне штете, Уставни суд указује на став који је Суд заузео на седници одржаној 19. априла 2012. године, према коме нема основа да се одреди накнада материјалне штете подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року и права на имовину у извршном поступку који се односи на наплату новчаног потраживања утврђеног правноснажном пресудом према извршном дужнику – субјекту приватизације у реструктурирању, будући да је протекао рок у коме се поступак реструктурирања морао окончати, па се извршни поступак може водити или наставити ради наплате потраживања. Полазећи од наведеног, односно да се износ накнаде материјалне штете истакнут у уставној жалби односи на исплату новчаног потраживања – неисплаћене зараде, утврђеног правноснажном пресудом Општинског суда у Новом Пазару П1. 303/07 од 9. јула 2007. године, а да се поступак извршења таквог потраживања може наставити против субјекта приватизације у реструктурирању, Уставни суд сматра да подносилац уставне жалбе има могућност да своје потраживање наплати у предметном извршном поступку, те да стога није основан захтев да се одреди накнада материјалне штете у конкретном случају.
У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
8. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је Општински суд у Новом Пазару донео пресуду П1. 303/07 од 9. јула 2007. године, којом су обавезан и тужени да за подносиоца уставне жалбе солидарно изврше уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за наведени период; да је решењем о извршењу Општинског суда у Новом Пазару И. 1863/07 од 12. децембра 2007. године одређено извршење запленом и преносом новчаних средстава са рачуна дужника и пописом, проценом и продајом покретних ствари дужника; да је опште позната чињеница да Општински суд у Новом Пазару већ дуги низ година не спроводи поступке извршења против извршног дужника „Рашка“ Холдинг компаније и ње них зависних предузећа, иако је на држави да предузме све неопходне мере да се правноснажна судска пресуда изврши; да до подношења уставне жалбе извршни суд није предузимао одговарајуће радње како би се извршила означена пресуда. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, обавеже Републику Србију да изврши правноснажну пресуду Општинског суда у Новом Пазару П1. 303/07 од 9. јула 2007. године, накнади подносиоцу материјалну штету у висини новчаних износа наведених у тој пресуди и трошков е извршног поступка у опредељеном износу, као да накнади нематеријалну штету због повреде људских права у износу од 50.000 динара. Такође, подносилац је тражио накнаду трошкова поступка п ред Уставним судом у наведеном новчаном износу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Новом Пазару И. 1863/07, документацију приложену уз уставну жалбу, као и у податке Агенције за привредне регистре, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Агенција за приватизацију је 5. јануара 2004. године донела решење Р-41/04-01 којим се покре ће поступак реструктурирања над предузећем „Рашка“ Холдинг компанија АД Нови Пазар и њему зависног друштва „Рашка – Ткачница“ Нови Пазар д.о.о. Нови Пазар.
Правноснажном пресудом због пропуштања Општинског суда у Новом Пазару П1. 303/07 од 9. јула 2007. године солидарно су обавезани тужени - предузеће „Рашка“ Холдинг компанија АД Нови Пазар и предузеће „Рашка – Ткачница“ Нови Пазар д.о.о. Нови Пазар, да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе уплате доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за означени период.
Подносилац уставне жалбе, као извршни поверилац, је 27. новембра 2007. године поднео Општинском суду у Новом Пазару предлог за извршење наведене пресуде против извршних дужника „Рашка“ Холдинг компанија АД Нови Пазар и „Рашка – Ткачница“ Нови Пазар д.о.о. Нови Пазар, и то: 1. забраном располагања новчаним средствима и 2. пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника. Поднеском од 12. децембра 2007. године извршни поверилац је „прецизирао“ предлог за извршење.
Општински суд у Новом Пазару је 12. децембра 2007. године донео решење И. 1863/07, којим је одредио предложено извршење и трошкове повериоца у том поступку. Ово решење је достављено Народној банци Србије 4. јануара 2008. године. Након тога извршни суд није предузео ниједну радњу усмерену на спровођење извршења.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подноситељка уставне жалбе утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (члан 58. ст. 1. до 3.).
Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време покретања предметног извршног поступка, било је прописано да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 5. став 1.).
Одредбом члана 6. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС", број 31/11) прописано је да је поступак извршења и обезбеђења хитан.
Законом о приватизацији („Службени гласник РС“, бр. 38/01, 18/03, 45/05 и 123/07) уређују се услови и поступак промене власништва друштвеног, односно државног капитала (у даљем тексту: приватизација) (члан 1.). Истим законом је прописано: да је предмет приватизације друштвени, односно државни капитал (у даљем тексту: капитал), у предузећима и другим правним лицима (у даљем тексту: субјекти приватизације), ако посебним прописима није другачије одређено, да је предмет приватизације и државни капитал који је исказан у акцијама или уделима, ако услови и поступак продаје тог капитала нису другачије уређени посебним прописом, да се у поступку приватизације може продати имовина или део имовине субјекта приватизације, односно поједини делови субјекта приватизације (члан 3. ст. 1. до 3.); да су субјекти надлежни за спровођење приватизације - 1) Агенција за приватизацију, 2) Акцијски фонд и 3) Централни регистар за хартије од вредности, као и да се у поступку приватизације води Приватизациони регистар (члан 4.); да је Агенција за приватизацију (у даљем тексту: Агенција) правно лице које продаје капитал, односно имовину и промовише, иницира, спроводи и контролише поступак приватизације, у складу са законом (члан 5. став 1.) .
Одредбама члана 14. ст. 1. и 2. Закона о приватизацији је прописано да се за приватизацију неприватизованог друштвеног капитала јавни позив за учешће на јавном тендеру, односно јавној аукцији, мора објавити најкасније до 31. децембра 2008. године, као и да ако се јавни позив не објави у року из става 1. овог члана, Агенција доноси решење о покретању принудне ликвидације субјекта приватизације.
Одредбама члана 19. Закона о приватизацији је прописано: да ако Агенција процени да капитал или имовина субјекта приватизације не могу бити продати методом јавног тендера или јавне аукције без претходног реструктурирања, Агенција доноси одлуку о реструктурирању у поступку приватизације, у складу са овим законом (став 1.); да реструктурирање у поступку приватизације (у даљем тексту: реструктурирање), у смислу овог закона, јесу промене које се односе на субјект приватизације и његова зависна предузећа, које омогућавају продају његовог капитала или имовине, а нарочито - 1) статусне промене, промене правне форме, промене унутрашње организације и друге организационе промене, 2) отпис главнице дуга, припадајуће камате или других потраживања, у целини или делимично, 3) отпуштање дуга у целини или делимично ради намиривања поверилаца из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације (став 2.); да у субјектима приватизације у којима је спроведено реструктурирање, Агенција продаје капитал, односно имовину, методом јавног тендера или јавне аукције (став 3.).
Одредбама члана 10. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, број 123/07) је, поред осталог, у основни текст овог закона, додат члан 20ж којим је прописано: да се од дана доношења одлуке о реструктурирању до дана доношења одлуке о окончању реструктурирања, против субјекта приватизације, односно над његовом имовином, не може одредити или спровести принудно извршење нити било која мера поступка извршења ради намирења потраживања (став 1.); да одлука о реструктурирању има снагу извршне исправе (став 2.); да одлуку о реструктурирању Агенција, у року од пет дана од дана њеног доношења, доставља органу надлежном за спровођење принудне наплате, судовима и другим органима надлежним за доношење основа и налога за принудну наплату (став 3.); да на основу одлуке о реструктурирању орган надлежан за спровођење принудне наплате обуставља извршавање евидентираних основа и налога, а судови и други органи надлежни за доношење основа и налога за принудну наплату не доносе нове основе и налоге за принудну наплату (став 4.); да се прекида поступак принудног извршења који је у току (став 7.); да по окончању реструктурирања, односно после продаје јавним тендером или јавном аукцијом, Агенција обавештава судове и органе из става 4. овог члана о уплати продајне цене и о повериоцима који своје потраживање намирују из те цене (став 8.).
5. Анализирајући наводе уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд налази да је за одлучивање о предметној уставној жалби, поред поступања Општинског суда у Новом Пазару, битно и поступање Агенције за приватизацију, као законом овлашћене организације за спровођење приватизације, па и поступка реструктурирања над субјектом приватизације, јер се извршни дужници, на основу решења Агенције Р. 41/04-01 од 5. јануара 2004. године, налазе у поступку реструктурирања.
Уставни суд указује да је раније већ изразио став да је, приликом оцењивања да ли је временски рок за одлучивање о правима и обавезама странке, односно за спровођење извршења на основу извршних исправа прописаних законом разуман, потребно преиспитати поступање не само судова пред којима се води поступак, већ и поступање других државних органа или вршилаца јавних овлашћења који предузимају поједине радње у поступку или у вези са поступком, а чије учешће може утицати на његову дужину трајања (видети Одлуку Уставног суда Уж–315/2008 од 13. новембра 2008. године).
У конкретном случају, Агенција за приватизацију је 5. јануара 2004. године донела решење о покретању поступка реструктурирања извршних дужника Р-41/04-01. Међутим, Уставни суд је у предмету IУз-98/2009, на седници одржаној 23. јуна 2011. године, донео Решење којим није прихватио иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорених одредаба члана 20ж Закона о приватизацији. У образложењу овог решења Уставног суда, у оцени навода иницијативе којима се позива на несагласност оспорених одредаба Закона са чланом 32. став 1. Устава, којима се јемчи право на суђење у разумном року, поред осталог, наведено је: да Уставни суд указује да се одредба члана 20ж Закона нужно мора тумачити у вези са одредбом члана 14. Закона, која изричито одређује крајњи рок (31. децембар 2008. године) у коме је, у поступку приватизације неприватизованог друштвеног капитала јавни позив за учешће на јавном тендеру, односно јавној аукцији морао бити објављен, а у супротном Агенција је била дужна да донесе решење о покретању принудне ликвидације субјекта приватизације; да како је циљ реструктурирања субјекта приватизације, сагласно члану 19. Закона о приватизацији, да након спроведеног реструктурирања Агенција прода капитал, односно имовину методом јавног тендера или јавне аукције, а према члану 14. Закона, јавни тендер или јавна аукција су морали да се објаве најкасније до 31. децембра 2008. године, то по становишту Уставног суда, након наведеног датума више није могуће спроводити реструктурирање, већ је Агенција за приватизацију морала покренути поступак принудне ликвидације за све неприватизоване привредне субјекте. Из изложеног следи да се субјекти приватизације након 31. децембра 2008. године више не могу налазити у поступку реструктурирања и да стога престају да постоје и разлози за трајање прекида поступка извршења.
Поред наведеног, Уставни суд указује да се и према начелном правном схватању Врховног касационог суда од 24. фебруара 2011. године, извршни поступци који се односе на наплату новчаних потраживања из радног односа утврђених извршним исправама против дужника, субјекта приватизације у реструктурирању, неће прекидати, а прекинути поступци ће се наставити и окончати.
У односу на Општински суд у Новом Пазару, Уставни суд констатује да тај суд није донео решење о прекиду поступка, иако му је било познато да је извршни дужник у реструктурирању већ дужи временски период, али да није спроводио извршење.
Имајући у виду изнето, Уставни суд истиче да, иако се одуговлачење у извршењу пресуде или, пак, њено неизвршење може оправдати у посебним околностима, то не сме бити тако да угрожава суштину права зајемчених Уставом. Такав став је заузео и Европски суд за људска права (видети пресуду у предмету Immobiliare Saffi против Италије, апликација број 22774/93, став 74 и пресуду у предмету „Качапор и други против Србије“ од 15. јануара 2008. године - „Службени гласник РС“, број 14/08).
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да наведено поступање Општинског суда у Новом Пазару у поступку извршења, као и Агенције за приватизацију није било делотворно, те је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, у поступку који се у предмету И. 1914/07 водио пред Општинским судом у Новом Пазару.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на имовину, зајемченог чланом 58. Устава, Уставни суд је, имајући у виду све наведено, као и чињеницу да правноснажна и извршна пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 303/07 од 9. јула 2007. године није извршена ни након четири године и девет месеци од подношења „прецизираног“ предлога за извршење, утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено и право на мирно уживање имовине стечену том пресудом . Ово стога јер свако новчано потраживање досуђено правноснажном судском одлуком улази у имовину повериоца, те неспровођење извршења судске одлуке којом је то потраживање досуђено, представља повреду овог Уставом зајемченог права.
Уставни суд указује да је овакав став већ изразио и у ранијим одлукама (видети Одлуку Уставног суда Уж-1499/08 од 16. јула 2009. године). Такође, Уставни суд указује да и према ставу Европског суда за људска права, пропуст државе да изврши правноснажну пресуду изречену у корист подносиоца, представља мешање у његово право на мирно уживање имовине (видети одлуке у предметима „Качапор и др. против Србије“ од 15. јануара 2008. године и Влаховић против Србије од 16. децембра 2008. године, „Службени гласник РС“, број 1/09).
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу поднисиоца, одлучујући као у тачки 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за доношење те одлуке, а посебно трајање предметног извршног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну и правичну накнаду за утврђену повреду Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, учињену непоступањем извршног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду праксу Уставног суда и Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Уставни суд је као меру отклањања штетних последица утврђене повреде у тачки 3. изреке, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио Основнoм суду у Новом Пазару да предузме све мере како би се извршни поступак, који је раније вођен пред Општинским судом у Новом Пазару у предмету И. 1863/07, окончао у најкраћем року.
У вези са захтевом за накнаду материјалне штете, Уставни суд указује на став који је Суд заузео на седници одржаној 19. априла 2012. године, према коме нема основа да се одреди накнада материјалне штете подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року и права на имовину у извршном поступку који се односи на наплату новчаног потраживања утврђеног правноснажном пресудом према извршном дужнику – субјекту приватизације у реструктурирању, будући да је протекао рок у коме се поступак реструктурирања морао окончати, па се извршни поступак може водити или наставити ради наплате потраживања. Полазећи од наведеног, односно да се износ накнаде материјалне штете истакнут у уставној жалби односи на исплату новчаног потраживања – неисплаћене зараде, утврђеног правноснажном пресудом Општинског суда у Новом Пазару П1. 303/07 од 9. јула 2007. године, а да се поступак извршења таквог потраживања може наставити против субјекта приватизације у реструктурирању, Уставни суд сматра да подносилац уставне жалбе има могућност да своје потраживање наплати у предметном извршном поступку, те да стога није основан захтев да се одреди накнада материјалне штете у конкретном случају.
У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
8. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић