Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Десанке Миланов из Аранђеловца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. марта 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Десанке Миланов изјављена против пресуде Општинског суда у Аранђеловцу П. 506/08 од 30. јуна 2009. године и пресуде Окружног суда у Крагујевцу Гж. 2066/09 од 22. октобра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Десанка Миланов из Аранђеловца је 26. децембра 2009. године преко пуномоћника Бранка М. Лекића, адвоката из Аранђеловца, поднела уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Аранђеловцу П. 506/08 од 30. јуна 2009. године и пресуде Окружног суда у Крагујевцу Гж. 2066/09 од 22. октобра 2009. године, због повреде права на правично суђење, права на учешће у управљању јавним пословима и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 53. и 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог наведено: да је подноситељка уставне жалбе решењем Скупштине општине Аранђеловац именована за директора Туристичке организације Општине Аранђеловац, на период од четири године; да је након тога закључила 27. јануара 2005. године уговор о раду директора са Туристичком организацијом Општине Аранђеловац и истог дана ступила на дужност; да је Скупштина општине Аранђеловац 28. фебруара 2005. године донела решење о разрешењу дужности подноситељке уставне жалбе, без икаквог образложења; да је Окружни суд у Крагујевцу у управном спору поништио наведено решење, као и наредна два која је донео исти орган у истој правној ствари; да је подноситељка уставне жалбе покренула спор пред Општинским судом у Аранђеловцу ради накнаде штете коју је претрпела услед незаконитих одлука Скупштине општине Аранђеловац, у виду изгубљене зараде која би јој припадала у висини зараде директора Туристичке организације; да је Општински суд у Аранђеловцу пресудом П. 506/08 од 30. јуна 2009. године одбио у целини њен тужбени захтев; да је Окружни суд у Крагујевцу Гж. 2066/09 од 22. октобра 2009. године одбио жалбу и потврдио првостепену пресуду; да није прихватљиво образложење из пресуде другостепеног суда да незаконит рад Скупштине општине Аранђеловац није доказан код чињенице да је суд у управном спору три пута поништавао акте Скупштине Општине као незаконите, који су онемогућили подноситељку уставне жалбе да врши функцију на коју је именована правноснажним решењем; да није основан ни закључак да пресуде суда донете у управном спору немају снагу коју им гарантује члан 61. Закона о управном спору; да је подноситељки уставне жалбе на описани начин повређено право на правично суђење, јер је пресуђено супротно правноснажним одлукама суда у управном спору.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 53. Устава је утврђено да грађани имају право да учествују у управљању јавним пословима и да под једнаким условима ступају у јавне службе и на јавне функције.
Одредбама члана 60. Устава је утврђено: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.), да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.), да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (став 4.), као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Окружног суда у Крагујевцу (у даљем тексту: Окружни суд) Гж1. 111/07 од 20. фебруара 2007. године: у ставу I изреке је одбијена као неоснована жалба тужиље, овде подноситељке уставне жалбе и потврђена пресуда Општинског суда у Аранђеловцу (у даљем тексту: Општински суд) П. 405/06 од 12. децембра 2006. године у ставу другом изреке; у ставу II изреке иста пресуда је преиначена у ставу првом изреке , тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи решење директора тужене број 60 од 14. марта 2005. године и одлука број 73 од 6. априла 2005. године, као незаконите; у ставу III изреке укинута је првостепена пресуда у ставу трећем изреке којим је одлучено о трошковима парничног поступка и у том делу је враћена првостепеном суду на поновни поступак.
Оспореном пресудом Општинског суда П. 506/08 од 30. јуна 2009. године у ставу 1. изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се обавеже тужена Општина Аранђеловац да јој накнади материјалну штету у тачно опредељеним новчаним износима, са припадајућом законском затезном каматом на име изгубљене зараде, као и на име издатака за вођење управних поступака пред Окружним судом у Крагујевцу, док је у ставу 2. изреке обавезана тужиља да туженој накнади парничне трошкове. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да је тужбени захтев неоснован јер би у конкретном случају деликтну радњу која би евентуално произвела штету код тужене, представљала одлука о престанку радног односа, тј. одлука директора Туристичке организације Општине Аранђеловац (у даљем тексту: Туристичка организација) број 60 од 14. марта 2005. године, којом је тужиљи престао радни однос закључно са 15. мартом 2005. године и утврђено право на зараду шест месеци након престанка радног односа. Даље је наведено да је поменута одлука послодавца оспоравана у посебном парничном поступку који је тужиља раније водила и који је правноснажно окончан пресудом Окружног суда Гж1. 111/07 од 20. фебруара 2007. године , којом је у целости одбијен тужбени захтев тужиље у погледу оспоравања наведеног решења и права тужиље да се врати на рад. Истакнуто је да је неосновано позивање тужи ље да јој је одлуком Скупштине општине Аранђеловац (у даљем тексту: СО Аранђеловац) о разрешењу нанета материјална штета, с обзиром на то да је тужиљи радни однос престао не због одлуке о разрешењу са функције директора Туристичке организације, већ на основу члана 70. став 2. тада важећег Закона о радним односима у државним органима који предвиђа да лицу које буде разрешено дужности престаје радни однос, уколико не може бити распоређено на друго радно место у складу са стручном спремом и радним способностима, те је тужиљи престао радни однос на основу наведеног члана Закона о радним односима у државним органима и решења директора Туристичке организације број 60 од 14. марта 2005. године.
Поступајући по жалби тужиље, Окружни суд је оспореном пресудом Гж. 2066/09 од 22. октобра 2009. године одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио пресуду Општинског суда П. 506/08 од 30. јуна 2009. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужиљу СО Аранђеловац 7. децембра 2004. године именовала за директора Туристичке организације, на мандатни период од четири године; да је на основу закљученог уговора о раду тужиља ступила у радни однос код Туристичке организације; да је СО Аранђеловац решењем од 28. фебруара 2005. године разрешила тужиљу дужности директора; да је наведено решење у управном спору поништено; да су наредна два решења СО Аранђеловац о разрешењу тужиље дужности директора од 1. августа 2005. године и 29. децембра 2005. године, такође, поништена у управном спору; да је тужиљи решењем директора Туристичке организације број 60 од 14. марта 2005. године престао радни однос код Туристичке организације, након чега је тужиља остварила право на зараду у трајању од шест месеци; да је 15. септембра 2006. године основала сопствено предузеће; да је тужиљи радни однос престао на основу члана 70. став 2. Закона о радним односима у државним органима, који предвиђа да лицу које буде разрешено дужности престаје радни однос уколико не може бити распоређено на друго радно место у складу са стручном спремом и радним способностима; да у периоду за који тужиља тражи накнаду на име изгубљене зараде тужиља је била разрешена са функције директора Туристичке организације, а такође јој је био и престао радни однос; да тужиља у поступку пред првостепеним судом није доказала постојање незаконитог и неправилног рада СО Аранђеловац, који би јој давао право на накнаду штете због незаконитог рада од Општине Аранђеловац у смислу члана 172. Закона о облигационим односима; да је првостепени суд правилно поступио када је одбио тужбени захтев тужиље за накнаду изгубљене зараде, тим пре што ни висину изгубљене зараде тужиља није доказала; да је неоснован жалбени навод у коме је истакнуто да је сама чињеница да је Окружни суд поништио незаконита решења о разрешењу тужиље са функције директора указује на незаконит рад СО Аранђеловац, јер тужиља не оспорава да је СО Аранђеловац поступала у оквиру свог дискреционог права и не доказује да је таквим поступањем повређена конкретна правна норма из чије повреде би произлазио незаконит и неправилан рад за који би била одговорна тужена.
4. Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) било је прописано: да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено (члан 12. став 1.); да прекид поступка суд може одредити ако је одлучио да сам не решава о претходном питању (члан 12.) (члан 215. став 1. тачка 1)).
Одредбoм чланa 172. став 1. Закона о облигационим односима ( „Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) је прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Законом о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“ бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да и забрано лице на сталној функцији (судија, јавни тужилац) које буде разрешено функције и постављено лице које по истеку мандата не буде поново постављено или које у току трајања мандата буде разрешено могу се распоредити на радна места у истом органу која одговарају њиховој стручној спреми и радним способностима, да уколико се изабрано односно постављено лице не може распоредити на начин из става 1. овог члана или не прихвати радно место на које је распоређено, престаје му радни однос, да постављено лице из става 2. овог члана има право на плату у трајању од шест месеци коју је имало у време када му је престао радни однос (члан 70. ст. 1. до 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Општинског суда у Аранђеловцу П. 506/08 од 30. јуна 2009. године и Окружног суда у Крагујевцу Гж. 2066/09 од 22. октобра 2009. године нису повређена права подноситељке уставне жалбе гарантована одредбама члана 32. став 1, члана 53. и члана 60. Устава.
Уставни суд сматра да су оспорене пресуде донете од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом, на чињенично стање које је утврђено у првостепеном поступку одлучили применом меродавних одредаба материјалног права. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложења дата у оспореним пресудама, представљају правно утемељен основ за доношење оспорених пресуда. Наиме, наводи истакнути у уставној жалби који се, у суштини, односе на погрешну примену материјалног права, већ су детаљно цењени и образложени на начин који указује да су размотрена сва питања релевантна за одлучивање. Наиме, одлучујући о тужбеном захтеву подноситељке који се односио на исплату накнаде штете због изгубљене зараде, редовни судови су п ошли од чињенице да ли је подноситељки на законит начин престао радни однос у Туристичкој организацији, па су утврдили да јој је радни однос престао на основу решења директора Туристичке организације број 60 од 14. марта 2005. године, које је потврђено одлуком директора Туристичке организације број 73 од 6. априла 2005. године. Штавише, о законитости престанка радног односа већ је било одлучено у парничном поступку који је правноснажно окончан доношењем пресуде Окружног суда Гж. 111/07 од 20. фебруара 2007. године. На основу тако утврђених чињеница судови су одбили као неоснован тужбени захтев подноситељке за накнаду штете због изгубљене зараде, дајући за такву одлуку јасне и образложе не разлоге у којима су истакли да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос не због одлуке о разрешењу са функције директора Туристичке организације, већ на основу решења директора Туристичке организације број 60 од 14. марта 2005. године.
Дакле, за одлучивање у парници која је предмет ове уставне жалбе, као претходно се поставило питање законитости отказа уговора о раду подноситељке уставне жалбе у Туристичкој организацији. Међутим, као што је већ речено, о том питању је већ одлучивао тај исти суд, али у другом парничном поступку у предмету П. 405/06 (правноснажно окончан пресудом Окружног суда Гж. 111/07 од 20. фебруара 2007. године). С тим у вези, Уставни суд напомиње да је парнични суд везан правноснажном грађанском пресудом којом је о том односу (претходном правном питању) већ решено као о предмету спора - главном питању, чиме се изражава позитивна страна материјалне правноснажности. Везаност парничног суда правноснажним судским и управним актима ЗПП није изричито прописана. Међутим, о во правило се може извести из одредбе члана 215. став. 1. тачка 1) ЗПП, којим је дато овлашћење парнично м суд у да, поводом претходног питања прекине поступак , до доношења одлуке о том питању у другом поступку. Дакле, прекид поступка има своје оправдање само ако је парнични суд везан том одлуком. Поред тога, ЗПП поставља принцип да парнични суд може сам решавати о претходном питању, али само о оном о коме нема правноснажне одлуке, a contrario се намеће закључак да уколико таква одлука постоји , суд је њоме везан.
Дакле, правилност и законитост донет е одлук е у једном правноснажно окончаном парничном поступку не може бити предмет оцене суда у другом поступку , без обзира да ли је таква одлука законита или не. Из свега наведеног се намеће закључак да, у конкретном случају, није од значаја ни то што је Окружни суд у управном спору својим пресудама поништио сва три решења (донета 28. фебруара, 1. августа и 29. децембра 2005. године) СО Аранђеловац о разрешењу подноситељке са места директора Туристичке ор ганизацији.
6. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована у целини , те је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио, одлучујући као у изреци.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог наведено: да је подноситељка уставне жалбе решењем Скупштине општине Аранђеловац именована за директора Туристичке организације Општине Аранђеловац, на период од четири године; да је након тога закључила 27. јануара 2005. године уговор о раду директора са Туристичком организацијом Општине Аранђеловац и истог дана ступила на дужност; да је Скупштина општине Аранђеловац 28. фебруара 2005. године донела решење о разрешењу дужности подноситељке уставне жалбе, без икаквог образложења; да је Окружни суд у Крагујевцу у управном спору поништио наведено решење, као и наредна два која је донео исти орган у истој правној ствари; да је подноситељка уставне жалбе покренула спор пред Општинским судом у Аранђеловцу ради накнаде штете коју је претрпела услед незаконитих одлука Скупштине општине Аранђеловац, у виду изгубљене зараде која би јој припадала у висини зараде директора Туристичке организације; да је Општински суд у Аранђеловцу пресудом П. 506/08 од 30. јуна 2009. године одбио у целини њен тужбени захтев; да је Окружни суд у Крагујевцу Гж. 2066/09 од 22. октобра 2009. године одбио жалбу и потврдио првостепену пресуду; да није прихватљиво образложење из пресуде другостепеног суда да незаконит рад Скупштине општине Аранђеловац није доказан код чињенице да је суд у управном спору три пута поништавао акте Скупштине Општине као незаконите, који су онемогућили подноситељку уставне жалбе да врши функцију на коју је именована правноснажним решењем; да није основан ни закључак да пресуде суда донете у управном спору немају снагу коју им гарантује члан 61. Закона о управном спору; да је подноситељки уставне жалбе на описани начин повређено право на правично суђење, јер је пресуђено супротно правноснажним одлукама суда у управном спору.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 53. Устава је утврђено да грађани имају право да учествују у управљању јавним пословима и да под једнаким условима ступају у јавне службе и на јавне функције.
Одредбама члана 60. Устава је утврђено: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.), да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.), да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (став 4.), као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Окружног суда у Крагујевцу (у даљем тексту: Окружни суд) Гж1. 111/07 од 20. фебруара 2007. године: у ставу I изреке је одбијена као неоснована жалба тужиље, овде подноситељке уставне жалбе и потврђена пресуда Општинског суда у Аранђеловцу (у даљем тексту: Општински суд) П. 405/06 од 12. децембра 2006. године у ставу другом изреке; у ставу II изреке иста пресуда је преиначена у ставу првом изреке , тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи решење директора тужене број 60 од 14. марта 2005. године и одлука број 73 од 6. априла 2005. године, као незаконите; у ставу III изреке укинута је првостепена пресуда у ставу трећем изреке којим је одлучено о трошковима парничног поступка и у том делу је враћена првостепеном суду на поновни поступак.
Оспореном пресудом Општинског суда П. 506/08 од 30. јуна 2009. године у ставу 1. изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се обавеже тужена Општина Аранђеловац да јој накнади материјалну штету у тачно опредељеним новчаним износима, са припадајућом законском затезном каматом на име изгубљене зараде, као и на име издатака за вођење управних поступака пред Окружним судом у Крагујевцу, док је у ставу 2. изреке обавезана тужиља да туженој накнади парничне трошкове. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да је тужбени захтев неоснован јер би у конкретном случају деликтну радњу која би евентуално произвела штету код тужене, представљала одлука о престанку радног односа, тј. одлука директора Туристичке организације Општине Аранђеловац (у даљем тексту: Туристичка организација) број 60 од 14. марта 2005. године, којом је тужиљи престао радни однос закључно са 15. мартом 2005. године и утврђено право на зараду шест месеци након престанка радног односа. Даље је наведено да је поменута одлука послодавца оспоравана у посебном парничном поступку који је тужиља раније водила и који је правноснажно окончан пресудом Окружног суда Гж1. 111/07 од 20. фебруара 2007. године , којом је у целости одбијен тужбени захтев тужиље у погледу оспоравања наведеног решења и права тужиље да се врати на рад. Истакнуто је да је неосновано позивање тужи ље да јој је одлуком Скупштине општине Аранђеловац (у даљем тексту: СО Аранђеловац) о разрешењу нанета материјална штета, с обзиром на то да је тужиљи радни однос престао не због одлуке о разрешењу са функције директора Туристичке организације, већ на основу члана 70. став 2. тада важећег Закона о радним односима у државним органима који предвиђа да лицу које буде разрешено дужности престаје радни однос, уколико не може бити распоређено на друго радно место у складу са стручном спремом и радним способностима, те је тужиљи престао радни однос на основу наведеног члана Закона о радним односима у државним органима и решења директора Туристичке организације број 60 од 14. марта 2005. године.
Поступајући по жалби тужиље, Окружни суд је оспореном пресудом Гж. 2066/09 од 22. октобра 2009. године одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио пресуду Општинског суда П. 506/08 од 30. јуна 2009. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужиљу СО Аранђеловац 7. децембра 2004. године именовала за директора Туристичке организације, на мандатни период од четири године; да је на основу закљученог уговора о раду тужиља ступила у радни однос код Туристичке организације; да је СО Аранђеловац решењем од 28. фебруара 2005. године разрешила тужиљу дужности директора; да је наведено решење у управном спору поништено; да су наредна два решења СО Аранђеловац о разрешењу тужиље дужности директора од 1. августа 2005. године и 29. децембра 2005. године, такође, поништена у управном спору; да је тужиљи решењем директора Туристичке организације број 60 од 14. марта 2005. године престао радни однос код Туристичке организације, након чега је тужиља остварила право на зараду у трајању од шест месеци; да је 15. септембра 2006. године основала сопствено предузеће; да је тужиљи радни однос престао на основу члана 70. став 2. Закона о радним односима у државним органима, који предвиђа да лицу које буде разрешено дужности престаје радни однос уколико не може бити распоређено на друго радно место у складу са стручном спремом и радним способностима; да у периоду за који тужиља тражи накнаду на име изгубљене зараде тужиља је била разрешена са функције директора Туристичке организације, а такође јој је био и престао радни однос; да тужиља у поступку пред првостепеним судом није доказала постојање незаконитог и неправилног рада СО Аранђеловац, који би јој давао право на накнаду штете због незаконитог рада од Општине Аранђеловац у смислу члана 172. Закона о облигационим односима; да је првостепени суд правилно поступио када је одбио тужбени захтев тужиље за накнаду изгубљене зараде, тим пре што ни висину изгубљене зараде тужиља није доказала; да је неоснован жалбени навод у коме је истакнуто да је сама чињеница да је Окружни суд поништио незаконита решења о разрешењу тужиље са функције директора указује на незаконит рад СО Аранђеловац, јер тужиља не оспорава да је СО Аранђеловац поступала у оквиру свог дискреционог права и не доказује да је таквим поступањем повређена конкретна правна норма из чије повреде би произлазио незаконит и неправилан рад за који би била одговорна тужена.
4. Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) било је прописано: да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено (члан 12. став 1.); да прекид поступка суд може одредити ако је одлучио да сам не решава о претходном питању (члан 12.) (члан 215. став 1. тачка 1)).
Одредбoм чланa 172. став 1. Закона о облигационим односима ( „Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) је прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Законом о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“ бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да и забрано лице на сталној функцији (судија, јавни тужилац) које буде разрешено функције и постављено лице које по истеку мандата не буде поново постављено или које у току трајања мандата буде разрешено могу се распоредити на радна места у истом органу која одговарају њиховој стручној спреми и радним способностима, да уколико се изабрано односно постављено лице не може распоредити на начин из става 1. овог члана или не прихвати радно место на које је распоређено, престаје му радни однос, да постављено лице из става 2. овог члана има право на плату у трајању од шест месеци коју је имало у време када му је престао радни однос (члан 70. ст. 1. до 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Општинског суда у Аранђеловцу П. 506/08 од 30. јуна 2009. године и Окружног суда у Крагујевцу Гж. 2066/09 од 22. октобра 2009. године нису повређена права подноситељке уставне жалбе гарантована одредбама члана 32. став 1, члана 53. и члана 60. Устава.
Уставни суд сматра да су оспорене пресуде донете од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом, на чињенично стање које је утврђено у првостепеном поступку одлучили применом меродавних одредаба материјалног права. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложења дата у оспореним пресудама, представљају правно утемељен основ за доношење оспорених пресуда. Наиме, наводи истакнути у уставној жалби који се, у суштини, односе на погрешну примену материјалног права, већ су детаљно цењени и образложени на начин који указује да су размотрена сва питања релевантна за одлучивање. Наиме, одлучујући о тужбеном захтеву подноситељке који се односио на исплату накнаде штете због изгубљене зараде, редовни судови су п ошли од чињенице да ли је подноситељки на законит начин престао радни однос у Туристичкој организацији, па су утврдили да јој је радни однос престао на основу решења директора Туристичке организације број 60 од 14. марта 2005. године, које је потврђено одлуком директора Туристичке организације број 73 од 6. априла 2005. године. Штавише, о законитости престанка радног односа већ је било одлучено у парничном поступку који је правноснажно окончан доношењем пресуде Окружног суда Гж. 111/07 од 20. фебруара 2007. године. На основу тако утврђених чињеница судови су одбили као неоснован тужбени захтев подноситељке за накнаду штете због изгубљене зараде, дајући за такву одлуку јасне и образложе не разлоге у којима су истакли да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос не због одлуке о разрешењу са функције директора Туристичке организације, већ на основу решења директора Туристичке организације број 60 од 14. марта 2005. године.
Дакле, за одлучивање у парници која је предмет ове уставне жалбе, као претходно се поставило питање законитости отказа уговора о раду подноситељке уставне жалбе у Туристичкој организацији. Међутим, као што је већ речено, о том питању је већ одлучивао тај исти суд, али у другом парничном поступку у предмету П. 405/06 (правноснажно окончан пресудом Окружног суда Гж. 111/07 од 20. фебруара 2007. године). С тим у вези, Уставни суд напомиње да је парнични суд везан правноснажном грађанском пресудом којом је о том односу (претходном правном питању) већ решено као о предмету спора - главном питању, чиме се изражава позитивна страна материјалне правноснажности. Везаност парничног суда правноснажним судским и управним актима ЗПП није изричито прописана. Међутим, о во правило се може извести из одредбе члана 215. став. 1. тачка 1) ЗПП, којим је дато овлашћење парнично м суд у да, поводом претходног питања прекине поступак , до доношења одлуке о том питању у другом поступку. Дакле, прекид поступка има своје оправдање само ако је парнични суд везан том одлуком. Поред тога, ЗПП поставља принцип да парнични суд може сам решавати о претходном питању, али само о оном о коме нема правноснажне одлуке, a contrario се намеће закључак да уколико таква одлука постоји , суд је њоме везан.
Дакле, правилност и законитост донет е одлук е у једном правноснажно окончаном парничном поступку не може бити предмет оцене суда у другом поступку , без обзира да ли је таква одлука законита или не. Из свега наведеног се намеће закључак да, у конкретном случају, није од значаја ни то што је Окружни суд у управном спору својим пресудама поништио сва три решења (донета 28. фебруара, 1. августа и 29. децембра 2005. године) СО Аранђеловац о разрешењу подноситељке са места директора Туристичке ор ганизацији.
6. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована у целини , те је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио, одлучујући као у изреци.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић