Уставни суд, Велико веће , у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Стаке Шупић из Бачке Тополе, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. фебруара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Стаке Шупић изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 778/09 од 4. јуна 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Стаке Шупић изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио у предмету Општинског суда у Новом Саду П1. 272/07.
2. Одбацује се уставна жалба Стаке Шупић изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио у предмету Општинског суда у Новом Саду П1. 272/07.
О б р а з л о ж е њ е
1. Стака Шупић из Бачке Тополе је 22. септембра 2009. године, преко пуномоћника Гордане Катанић, адвоката из Новог Сада, изјавила Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у тачки 1. изреке, због повреде права зајемчених одредбама чл. 21, 24, 60, 68, 69. и 70. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава у поступку из тачке 2. изреке.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи да је подноситељка уставне жалбе од октобра 1994. године била радно ангажована да обавља послове спремачице на бензијској пумпи у Бачкој Тополи, али да том приликом са послодавцем није закључила уговор о раду. Имајући у виду да је, у смислу Закона о раду из 2001. године, као и важећег Закон а о раду, предвиђена обавеза послодавца да са запосленим, пре његовог ступања на рад, закључи уговор о раду у писменом облику, а да такав уговор није закључила, то подноситељка сматра да је она код послодавца по самом закону засновала радни однос на неодређено време. Подноситељка указује да су поступајући судови у својим пресудама погрешно закључили да послодавац није исказао вољу да са њом закључи уговор о раду, будући да се исказивање воље да се заснује радни однос не показује само закључењем уговора о раду, већ самим омогућавањем раднику да ради и његовом спремношћу да обавља посао. Стога сматра да су јој оспореном пресудом повређена означена уставна права, па предлаже да се пониште пресуде донете у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Подноситељка уставне жалбе је 14. марта 2007. године, као тужиља, поднела Општинском суду у Новом Саду тужбу против тужене „Нафтне индустрије Србије“ а.д. Нови Сад, ради утврђења постојања радног односа.
Пресудом Општинског суда у Новом Саду П1. 272/07 од 30. октобра 2007. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила утврђење да је у радном односу на неодређено време код тужене од 21. децембра 2001. године, те да се обавеже тужена да са тужиљом закључи уговор о раду на неодређено време, са почетком трајања тог уговора од наведеног датума, као и да тужиљу пријави код надлежне филијале Фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених и да уплати све доприносе који терете тужену као послодавца за период од дана почетка трајања уговора, па до дана доношења пресуде.
Пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 7201/07 од 12. фебруара 2009. године одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Саду П1. 272/07 од 30. октобра 2007. године. Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 778/09 од 4. јуна 2009. године одбијена је као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 7201/07 од 12. фебруара 2009. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је према утврђеном чињеничном стању, тужиља од октобра 1994. године до децембра 2006. године радила на бензинској пумпи туженог у Бачкој Тополи као спремачица, и за то време била пријављена као незапослено лице у Заводу за тржиште рада, преко кога је за време рада код туженог остваривала право на здравствено осигурање; да се тужиља због посла била обратила омладинској задрузи, која је упутила на Стева Гајића, пословођу пумпе туженог у Бачкој Тополи, због обављања послова спремачице; да се октобра 1994. године, тужиља јавила Стеву Гајићу, кога је лично познавала и који је тужиљи због њене тешке материјалне ситуације рекао да почне да ради; да током рада на бензинској пумпи туженог у наведеном периоду тужени , тужиљи није доставио никакво писмено решење о заснивању радног односа, уговор, анекс или решење о коришћењу годишњег одмора; да је у спорном периоду тужиља радила сваки дан, непуно радно време, и то поподне спремајући просторије бензинске пумпе, понекад точила гориво, слагала робу и сл; да се рад тужиље није евидентирао, ни у евиденцији рада запослених на бензинској пумпи; да су зараду за тужиљу прикупљали запослени на пумпи из својих средстава и исплаћивали на руке, два пута месечно, a у последње време то је било два пута месечно по 3.000,00 динара; да су п ословође на пумпи, који су заменили Стева Гајића, Ратко Лас и Раденко Кондић затекли тужиљу да ради на бензинској пумпи и прихватили раније успостављен "приватни" ангажман тужиље на пумпи, као и праксу да тужиљи за послове спремачице, запослени на пумпи сами издвајају средства за исплату зараде све до децембра 2006. године, док није извршена инспекцијска контрола бензинске пумпе, од када тужиља више није долазила на посао; да послови спремачице на бензинској пумпи туженог, нису ни били посебно систематизовани, већ је према опису послова, спремање пословних просторија и одржавања пумпе требало да обављају запослени на пумпи; да су п олазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиље; да су сагласно одредбама чл. 7. до 11 . Закона о радним односима („ Службени гласник РС“ , бр. 4/91 и 18/92), неосновани наводи ревизије у погледу погрешне примене материјалног права, имајући у виду да се ради о раду без сазнања послодавца, са непуним радним временом на послу спремачице које није предвиђено актом о систематизацији и да је тужиља за сво време остваривала право из здравственог осигурања преко Завода за тржиште рада, код кога је била пријављена као незапослено лице; да су зараду плаћали запослени на бензинској пумпи који нису били овлашћени за постизање договора око радног ангажовања подноситељке, а не тужени као послодавац, па стога није било места утврђењу да је тужиља била у радном односу на неодређено време и да се са њом закључи уговор о раду на неодређено време од 21. децембра 2001. године; да су неосновани и наводи ревизије у погледу погрешне примене одредбе члана 18. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 70/01), будући да тужиља уговор о раду није закључила са овлашћеним лицем, да је обављала посебну врсту рада, са непуним радним временом на радном месту које није било систематизовано, па се не може сматрати ни да је засновала радни однос на неодређено време почев од 21. децембра 2001. године.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, те да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. ст. 1. и 3.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члана 68. став 1.); да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства (члан 69. став 1.); да се пензијско осигурање уређује се законом (члан 70. став 1.).
Законом о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93, 67/93, 34/94, 48/94, 49/95, 53/95, 24/96, 26/96, 39/96), који је био на снази у време спорног радног ангажовања подноситељке, је било прописано: да о длуку о потреби заснивања радног односа са радником доноси надлежни орган у предузећу, да слободно радно место и услове за рад на одређеном радном месту предузеће пријављује организацији надлежној за послове запошљавања ( у даљем тексту: организација за запошљавање), да је организација за запошљавање дужна да, најдоцније у року од пет дана од дана пријема пријаве, слободно радно место јавно огласи у средствима јавног информисања и на огласној табли ( у даљем тексту: оглас), те да за радна места за која се захтева стручна спрема нижа од трећег степена, оглас може да се објави само на огласној табли организације за запошљавање (члан 7. ст. 1, 3. и 4.); да о длуку о избору између пријављених кандидата, по поступку утврђеном колективним уговором, доноси пословодни орган, односно други надлежни орган утврђен колективним уговором (члан 8. став 1.); да се р адни однос заснива уговором о раду, да уговор о раду закључују надлежни орган у предузећу и радник по коначности одлуке о избору, а пре ступања радника на рад, да радник остварује права, обавезе и одговорности из радног односа од дана ступања на рад, као и да се уговор о раду заклучује у писаном облику и нарочито садржи: податке о предузећу и раднику, назив радног места и дан ступања радника на рад, одредбе о трајању радног односа ( на неодређено или одређено време), заради и другим примањима, радном времену, одморима и одсуствовању са рада, дисциплинској и материјалној одговорности, раскиду уговора и другим правима и обавезама радника и предузећа, у складу са законом и колективним уговором (члан 9. ст. 1, 3, 5. и 6.).
Одредбом члана 18. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01) је било прописано да се уговор о раду закључује пре ступања запосленог на рад у писменом облику, као и да се ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду у складу са ставом 1. овог члана, сматра да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда Уставом зајемчених права, а полазећи од конкретних чињеница и околности, Уставни суд је утврдио следеће:
У вези истакнуте повреде права на рад, Уставни суд указује да се одредбама чл ана 60. Устава јемче сва права по основу рада, у складу са законом. Дакле, подноситељка уставне жалбе се може позивати на то да јој је одбијањем конкретног захтева да јој се утврди да је у радном односу код туженог , повређено право на рад, само уколико је релевантним прописима прописана таква обавеза послодавца. У том смислу, Уставни суд је оценио да утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става судова у овој правној ствари, представљају правно уте мељен основ за доношење оспорене ревизијске пресуде. Наиме, подноситељка уставне жалбе је код туженог ступила на рад мимо легалних начина заснивања радног односа (без јавног оглашавања слободног радног места и спроведеног поступка заснивања радног односа, без закључења писменог уговора). Подноситељка је без знања руководиоца туженог све време обављала послове спремачице у одговарајућој бензинској пумпи туженог, иако такво радно место уопште није систематизовано одговарајућим актом туженог. При томе је подноситељка за време рада код туженог остваривала право из здравственог осигурања преко Завода за тржиште рада, код кога је била пријављена као незапослено лице. Стога, Уставни суд сматра да су поступајући судови дали уставноправно прихватљиве разлоге зашто, по њиховој оцени, није основан постављени тужбени за хтев подноситељке уставне жалбе , те да оспореном ревизијском пресудом њој није повређено право зајемч ено чланом 60. Устава.
6. Оцењујући наводе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису пружени докази да је подноситељки због неког њеног личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
С обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемчених права на живот из члана 24. Устава, права на здравствену заштиту из члана 68. Устава, права на социјалну заштиту из члана 69. Устава и права на пензијско осигурање из члана 70. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње подноситељке уставне жалбе да су јој оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена наведена уставна права, јер нису поткрепљене уставноправно прихватљивим разлозима, нити се садржина означених права ни на који начин може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања у конкретном парничном спору.
Због свега изнетог, по оцени Уставног суда, оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 778/09 од 4. јуна 2009. године није дошло до повреде означених уставних права, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. У вези навода да је уставна жалба поднета и због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да у уставној жалби није наведен ниједан разлог који се може довести у везу са поступањем судова који су донели пресуде у оспореном поступку , сложеношћу предмета спора о коме је одлучивано у парничном поступку, поступањем саме подноситељке у парници и значајем ко ји је предмет спора имао за њу, а што би могло представљати уставноправни разлог који указује на то да је подноситељки повређено наведено право. Наиме , осим назнаке повреде права на суђење у разумном року, ни образложење уставне жалбе, нити захтев који је у њој постављен не садрже разлоге који се могу довести у везу повредом права на суђење у разумном року зајемченим у члану 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
8. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи да је подноситељка уставне жалбе од октобра 1994. године била радно ангажована да обавља послове спремачице на бензијској пумпи у Бачкој Тополи, али да том приликом са послодавцем није закључила уговор о раду. Имајући у виду да је, у смислу Закона о раду из 2001. године, као и важећег Закон а о раду, предвиђена обавеза послодавца да са запосленим, пре његовог ступања на рад, закључи уговор о раду у писменом облику, а да такав уговор није закључила, то подноситељка сматра да је она код послодавца по самом закону засновала радни однос на неодређено време. Подноситељка указује да су поступајући судови у својим пресудама погрешно закључили да послодавац није исказао вољу да са њом закључи уговор о раду, будући да се исказивање воље да се заснује радни однос не показује само закључењем уговора о раду, већ самим омогућавањем раднику да ради и његовом спремношћу да обавља посао. Стога сматра да су јој оспореном пресудом повређена означена уставна права, па предлаже да се пониште пресуде донете у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Подноситељка уставне жалбе је 14. марта 2007. године, као тужиља, поднела Општинском суду у Новом Саду тужбу против тужене „Нафтне индустрије Србије“ а.д. Нови Сад, ради утврђења постојања радног односа.
Пресудом Општинског суда у Новом Саду П1. 272/07 од 30. октобра 2007. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила утврђење да је у радном односу на неодређено време код тужене од 21. децембра 2001. године, те да се обавеже тужена да са тужиљом закључи уговор о раду на неодређено време, са почетком трајања тог уговора од наведеног датума, као и да тужиљу пријави код надлежне филијале Фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених и да уплати све доприносе који терете тужену као послодавца за период од дана почетка трајања уговора, па до дана доношења пресуде.
Пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 7201/07 од 12. фебруара 2009. године одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Саду П1. 272/07 од 30. октобра 2007. године. Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 778/09 од 4. јуна 2009. године одбијена је као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 7201/07 од 12. фебруара 2009. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је према утврђеном чињеничном стању, тужиља од октобра 1994. године до децембра 2006. године радила на бензинској пумпи туженог у Бачкој Тополи као спремачица, и за то време била пријављена као незапослено лице у Заводу за тржиште рада, преко кога је за време рада код туженог остваривала право на здравствено осигурање; да се тужиља због посла била обратила омладинској задрузи, која је упутила на Стева Гајића, пословођу пумпе туженог у Бачкој Тополи, због обављања послова спремачице; да се октобра 1994. године, тужиља јавила Стеву Гајићу, кога је лично познавала и који је тужиљи због њене тешке материјалне ситуације рекао да почне да ради; да током рада на бензинској пумпи туженог у наведеном периоду тужени , тужиљи није доставио никакво писмено решење о заснивању радног односа, уговор, анекс или решење о коришћењу годишњег одмора; да је у спорном периоду тужиља радила сваки дан, непуно радно време, и то поподне спремајући просторије бензинске пумпе, понекад точила гориво, слагала робу и сл; да се рад тужиље није евидентирао, ни у евиденцији рада запослених на бензинској пумпи; да су зараду за тужиљу прикупљали запослени на пумпи из својих средстава и исплаћивали на руке, два пута месечно, a у последње време то је било два пута месечно по 3.000,00 динара; да су п ословође на пумпи, који су заменили Стева Гајића, Ратко Лас и Раденко Кондић затекли тужиљу да ради на бензинској пумпи и прихватили раније успостављен "приватни" ангажман тужиље на пумпи, као и праксу да тужиљи за послове спремачице, запослени на пумпи сами издвајају средства за исплату зараде све до децембра 2006. године, док није извршена инспекцијска контрола бензинске пумпе, од када тужиља више није долазила на посао; да послови спремачице на бензинској пумпи туженог, нису ни били посебно систематизовани, већ је према опису послова, спремање пословних просторија и одржавања пумпе требало да обављају запослени на пумпи; да су п олазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиље; да су сагласно одредбама чл. 7. до 11 . Закона о радним односима („ Службени гласник РС“ , бр. 4/91 и 18/92), неосновани наводи ревизије у погледу погрешне примене материјалног права, имајући у виду да се ради о раду без сазнања послодавца, са непуним радним временом на послу спремачице које није предвиђено актом о систематизацији и да је тужиља за сво време остваривала право из здравственог осигурања преко Завода за тржиште рада, код кога је била пријављена као незапослено лице; да су зараду плаћали запослени на бензинској пумпи који нису били овлашћени за постизање договора око радног ангажовања подноситељке, а не тужени као послодавац, па стога није било места утврђењу да је тужиља била у радном односу на неодређено време и да се са њом закључи уговор о раду на неодређено време од 21. децембра 2001. године; да су неосновани и наводи ревизије у погледу погрешне примене одредбе члана 18. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 70/01), будући да тужиља уговор о раду није закључила са овлашћеним лицем, да је обављала посебну врсту рада, са непуним радним временом на радном месту које није било систематизовано, па се не може сматрати ни да је засновала радни однос на неодређено време почев од 21. децембра 2001. године.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, те да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. ст. 1. и 3.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члана 68. став 1.); да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства (члан 69. став 1.); да се пензијско осигурање уређује се законом (члан 70. став 1.).
Законом о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93, 67/93, 34/94, 48/94, 49/95, 53/95, 24/96, 26/96, 39/96), који је био на снази у време спорног радног ангажовања подноситељке, је било прописано: да о длуку о потреби заснивања радног односа са радником доноси надлежни орган у предузећу, да слободно радно место и услове за рад на одређеном радном месту предузеће пријављује организацији надлежној за послове запошљавања ( у даљем тексту: организација за запошљавање), да је организација за запошљавање дужна да, најдоцније у року од пет дана од дана пријема пријаве, слободно радно место јавно огласи у средствима јавног информисања и на огласној табли ( у даљем тексту: оглас), те да за радна места за која се захтева стручна спрема нижа од трећег степена, оглас може да се објави само на огласној табли организације за запошљавање (члан 7. ст. 1, 3. и 4.); да о длуку о избору између пријављених кандидата, по поступку утврђеном колективним уговором, доноси пословодни орган, односно други надлежни орган утврђен колективним уговором (члан 8. став 1.); да се р адни однос заснива уговором о раду, да уговор о раду закључују надлежни орган у предузећу и радник по коначности одлуке о избору, а пре ступања радника на рад, да радник остварује права, обавезе и одговорности из радног односа од дана ступања на рад, као и да се уговор о раду заклучује у писаном облику и нарочито садржи: податке о предузећу и раднику, назив радног места и дан ступања радника на рад, одредбе о трајању радног односа ( на неодређено или одређено време), заради и другим примањима, радном времену, одморима и одсуствовању са рада, дисциплинској и материјалној одговорности, раскиду уговора и другим правима и обавезама радника и предузећа, у складу са законом и колективним уговором (члан 9. ст. 1, 3, 5. и 6.).
Одредбом члана 18. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01) је било прописано да се уговор о раду закључује пре ступања запосленог на рад у писменом облику, као и да се ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду у складу са ставом 1. овог члана, сматра да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда Уставом зајемчених права, а полазећи од конкретних чињеница и околности, Уставни суд је утврдио следеће:
У вези истакнуте повреде права на рад, Уставни суд указује да се одредбама чл ана 60. Устава јемче сва права по основу рада, у складу са законом. Дакле, подноситељка уставне жалбе се може позивати на то да јој је одбијањем конкретног захтева да јој се утврди да је у радном односу код туженог , повређено право на рад, само уколико је релевантним прописима прописана таква обавеза послодавца. У том смислу, Уставни суд је оценио да утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става судова у овој правној ствари, представљају правно уте мељен основ за доношење оспорене ревизијске пресуде. Наиме, подноситељка уставне жалбе је код туженог ступила на рад мимо легалних начина заснивања радног односа (без јавног оглашавања слободног радног места и спроведеног поступка заснивања радног односа, без закључења писменог уговора). Подноситељка је без знања руководиоца туженог све време обављала послове спремачице у одговарајућој бензинској пумпи туженог, иако такво радно место уопште није систематизовано одговарајућим актом туженог. При томе је подноситељка за време рада код туженог остваривала право из здравственог осигурања преко Завода за тржиште рада, код кога је била пријављена као незапослено лице. Стога, Уставни суд сматра да су поступајући судови дали уставноправно прихватљиве разлоге зашто, по њиховој оцени, није основан постављени тужбени за хтев подноситељке уставне жалбе , те да оспореном ревизијском пресудом њој није повређено право зајемч ено чланом 60. Устава.
6. Оцењујући наводе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису пружени докази да је подноситељки због неког њеног личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
С обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемчених права на живот из члана 24. Устава, права на здравствену заштиту из члана 68. Устава, права на социјалну заштиту из члана 69. Устава и права на пензијско осигурање из члана 70. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње подноситељке уставне жалбе да су јој оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена наведена уставна права, јер нису поткрепљене уставноправно прихватљивим разлозима, нити се садржина означених права ни на који начин може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања у конкретном парничном спору.
Због свега изнетог, по оцени Уставног суда, оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 778/09 од 4. јуна 2009. године није дошло до повреде означених уставних права, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. У вези навода да је уставна жалба поднета и због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да у уставној жалби није наведен ниједан разлог који се може довести у везу са поступањем судова који су донели пресуде у оспореном поступку , сложеношћу предмета спора о коме је одлучивано у парничном поступку, поступањем саме подноситељке у парници и значајем ко ји је предмет спора имао за њу, а што би могло представљати уставноправни разлог који указује на то да је подноситељки повређено наведено право. Наиме , осим назнаке повреде права на суђење у разумном року, ни образложење уставне жалбе, нити захтев који је у њој постављен не садрже разлоге који се могу довести у везу повредом права на суђење у разумном року зајемченим у члану 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
8. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић