Иницијативе за оцену уставности Закона о реституцији имовине црквама и верским заједницама нису прихваћене

20.04.2011.

Уставни суд је на данашњој, 18. редовној седници којом је председавао председник Суда др Драгиша Слијeпчевић, донео решење о неприхватању иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба Закона о врaћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама. Суд иницијативе није прихватио јер је оценио да је наведени закон заснован на одредбама чланова 3, 86, 97. тачка 7. и 17. и члана 197. Устава, да не садржи ни повреду начела правне једнакости и забране дискриминације из члана 21. Устава, односно из одредба члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. протокола 12 уз Конвенцију.

Наиме, Суд је оценио да Устав допушта могућност да се на друштвеној, односно државној својини насталој оригинерним начином стицања својине - актом државе, тј. законом, подзаконским актом или појединачним актом, може, актом државе, у овом случају законом, променити облик својине, тј. да може бити враћена у приватну својину, под условима које прописује закон. Такође, уређивање услова, начина и поступка враћања имовине која је на територији Републике Србије одузета од цркава и верских заједница, као и од њихових задужбина и друштава, применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији и других прописа који су донесени и примењивани у периоду од 1945. године, као и свим другим актима којима је та имовина одузимана без тржишне накнаде, оспореним Законом је извршено у оквиру уставног овлашћења према коме Република Србија уређује и обезбеђује својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине. Законодавни орган је такође био овлашћен да, уређујући наведена питања, уреди и ко су обвезници враћања непокретности, односно исплате новчане накнаде, односно да су то, у конкретном случају, Република Србија, привредно друштво или друго правно лице које је у моменту ступања на снагу овог закона власник одузете имовине.

Уставни суд је оценио да се доношењем оспореног закона отклањају правне последице раније извршеног одузимања имовине црквама и верским заједницама без икакве, односно без правичне накнаде њене вредности, а чињеница да није истовремено донет и општи закон о реституцији одузете имовине у односу на друга правна и физичка лица, већ да ће такав закон бити донет накнадно, не чини сама по себи оспорени закон супротним Уставу. Такође, Суд је констатовао да се законодавац определио за „каскадну денационализацију“, односно за поступну денационализацију по врсти имовине и по субјектима, са крајњим циљем спровођења опште денационализације којом треба да се оконча враћање имовине бившим власницима у Србији. Чињеница да је законодавац претходно, Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине из 2005. године, прописао да ће се правни основ и права у погледу враћања имовине или обештећења или обештећења по основу одузете имовине пријављене по одредбама тог закона, као и поступак по захтеву за остваривање права на повраћај одузете имовине или обештећење за ту имовину, уредити посебним законом, указује на опредељење државе Србије да имовина буде враћена свима.

 Укључивање цркава и верских заједница у круг реституената кроз доношење посебног закона није супротно ни начелима забране дискриминације прописаним Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода. Према пракси Европског суда за људска права, државе у начелу уживају широко поље слободне процене у избору мера и метода којима намеравају да постигну легитиман циљ, што је код денационализације у Србији учињено уређивањем те својинске промене као сложеног процеса кроз више закона који су доношени у дужем временском периоду, почев још од 1991. године на основу Устава из 1990. године.