Привремена мера у односу на одредбе члана 142. став 4. и члана 146. ст. 4. и 5. Закона о здравственом осигурању–овера здравствених књижица

22.05.2013.

Уставни суд је на данашњој, 17. седници I Великог већа, у предмету IУз-361/2012, донео решење о покретању поступка за оцену уставности одредаба члана 142. став 4. и члана 146. ст. 4. и 5. Закона о здравственом осигурању ("Службени гласник РС", бр. 107/05, 109/05, 106/06, 57/11, 110/12 и 119/12) и обуставио извршење појединачног акта или радње која је предузета на основу одредаба члана 142. став 4. и члана 146. став 5. наведеног Закона. Суд је, сагласно одредбама члaна 33. став 1. и члана 34. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ово решење достави Народној скупштини ради давања одговора. Рок за давање одговора је 60 дана од дана достављања овог решења.

Уставни суд је, поводом поднетих иницијатива и анализом одредаба оспореног Закона, оценио да њиховом применом могу наступити неотклоњиве штетне последице, по једно од најважнијих људских права, те је оценио да је, до доношења коначне одлуке о оцени уставности наведених одредаба Закона о здравственом осигурању, нужно обуставити даљу примену појединачних аката и радњи предузетих на основу тих одредаба. Наиме, то значи да се, до доношења одлуке Уставног суда у овом предмету, неће примењивати одредбе Закона о здравственом осигурању којима је прописано да се накнадна овера исправе о осигурању, односно здравствене картице, односно посебне исправе о коришћењу здравствене заштите може извршити под условом да је осигурано лице извршило избор изабраног лекара у складу са овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона, те да ако осигурано лице не изврши избор изабраног лекара у року од шест месеци од дана стицања својства осигураног лица у складу са овим законом, има право само на пружање хитне медицинске помоћи до момента избора изабраног лекара у складу са овим законом.

Суд је решењем о покретању поступка за оцену уставности одредаба члана 142. став 4. и члана 146. ст. 4. и 5. Закона о здравственом осигурању, затражио од Народне скупштине да се изјасни о следећим спорним уставно-правним питањима:

- да ли се избор изабраног лекара може овим законом прописати као обавеза, односно као услов за уживање права по основу обавезног здравственог осигурања, с обзиром на то да се доприноси за то осигурање уплаћују унапред и да је Законом о здравственој заштити гарантовано право осигураном лицу да слободно бира здравствену установу и лекара код кога ће остварити право на здравствену заштиту;

- да ли постоји објективно и разумно оправдање да се осигураном лицу, ускрати (ограничи) пружање здравствене заштите у обиму који одговара обиму плаћене здравствене услуге и која му је неопходна с обзиром на његово здравствено стање, само из разлога што осигурано лице није извршило избор изабраног лекара и да ли се на тај начин доводи у питање остваривање суштине права на здравствену заштиту која је као таква установљена законом, на темељу уставне гаранције права на заштиту физичког и психичког здравља;

- да ли се прописивањем наведених последица по осигураника који не изабере изабраног лекара, такав осигураник у суштини кажњава- тј. лишава могућности коришћења услуга здравствене заштите, те да ли је такво прописивање у складу са захтевима утврђеним у одредбама чл. 18. и 20. Устава, а посебно са принципом пропорционалности. Наиме, питање је да ли се слобода избора изабраног лекара на овај начин трансформише у дужност избора, чије се не вршење "строго кажњава" и да ли се неизвршавање те обавезе (дужности) могло санкционисати на други начин, односно мањим обимом ограничења права на здравствену заштиту;

- да ли је установљено законско ограничење Уставом зајемченог права грађана на заштиту здравља, у складу са циљевима и сврхом здравствене заштите на чије постизање се обавезала наша земља и на међународном плану-ако се осигураницима без испуњења наведеног услова прописаног у оспореним одредбама Закона, обезбеђује само право на минималну здравствену заштиту у виду пружања хитне медицинске помоћи (чиме им како стоји у мишљењу Народне скупштине "није угрожен живот"), а не право на пружање адекватне здравствене услуге која је иначе покривена уплаћеним обавезним доприносом за здравствено осигурање;

- да ли су оспореним одредбама Закона осигурана лица која нису изабрала лекара, доведена у битно различит положај у односу на остала осигурана лица, противно принципу једнакости из члана 21. Устава и члана 1. Протокола 12. уз Европску конвенцију;

- да ли је овлашћење Републичког фонда за здравствено осигурање да осигураницима накнадно не овери здравствену исправу уколико не изаберу лекара и тиме не потврди њихово право на коришћење унапред плаћене здравствене услуге, у складу са основним начелима заштите права осигураних лица и заштите јавног интереса;

- да ли прописани услови, с обзиром на последице, превазилазе циљеве који се желе постићи у остваривању права на здравствену заштиту у систему изабраног лекара, те да ли се на тај начин доводи у питање остваривање суштине права на заштиту здравља грађана из члана 68. Устава и члана 12. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима;

- да ли се осигурана лица која се налазе у различитој правној и чињеничној ситуацији могу у погледу уживања права у суштини довести у положај лица за која се доприноси уопште не уплаћују (јер се и једнима и другима пружа само хитна медицинска помоћ);

- да ли се оспореним решењима обезбеђује јединство правног поретка Републике Србије (члана 4. и члан 194. став 1. Устава) у области здравствене заштите, односно да ли се и оспореним одредбама Закона доводе у питање основна начела здравствене заштите и права осигураника утврђена овим Законом као и Законом о здравственој заштити. Уставни суд констатује да правни поредак одражава своје јединство регулисањем друштвених односа тако што се обезбеђује да сви акти и све норме које га чине буду у складу и да дејствују у истом правцу, испуњавајући одговарајућу друштвену функцију-заштиту основних права и интереса појединаца с једне стране, а с друге заштиту друштвеног, односно јавног интереса, те да законом установљена заштита јавног интереса не може бити обезбеђена на штету другог интереса, већ се мора наћи одговарајући баланс.