Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. juna 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Utvrđuje se da odredbe člana 128. stav 1. u delu koji glasi: ''u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak,'' , kao i u delu koji glasi: '', u skladu sa zakonima kojima se uređuje rad službi bezbednosti Republike Srbije i rad organa unutrašnjih poslova'', člana 128. stav 5. u delu koji glasi: ''na zahtev nadležnog državnog organa, u skladu sa stavom 1. ovog člana'' i člana 129. stav 4. Zakona o elektronskim komunikacijama ('' Službeni glasnik RS'', broj 44/10) , nisu u saglasnosti sa Ustavom.

2. Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba čl. 126. i 127, člana 128. st. 2. do 4. i st. 6. i 7, člana 129. st. 1. do 3. i člana 130. Zakona iz tačke 1.

3. Odbacuju se zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu odredaba Zakona iz tač. 1. i 2.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneti su predlog za utvrđivanje neustavnosti i dve inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 126. do 130. Zakona o elektronskim komunikacijama ('' Službeni glasnik RS'', broj 44/10).

Podnosilac predloga navodi da osporene odredbe člana 128. st. 1. i 5. Zakona o elektronskim komunikacijama nisu saglasne sa odredbom člana 41. stav 2. Ustava, jer dozvoljavaju primenu posebnih mera kojima se odstupa od tajnosti pisama i drugih sredstava komunikacije ne samo u skladu sa sudskom odlukom, već i bez naloga suda – kada je takva mogućnost propisana zakonom, odnosno na zahtev nadležnog državnog organa. Predlagač ističe da je neustavnost takvog zakonskog rešenja već utvrđena Odlukom Ustavnog suda IUz-149/2008 od 28. maja 2009. godine, prilikom ocene ustavnosti člana 55. stav 1. Zakona o telekomunikacijama ('' Službeni glasnik RS'', br. 44/03 i 36/06). Na kraju, predlagač navodi da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, pojam '' komuniciranja'' odnosno opštenja, čija je tajnost zaštićena članom 41. stav 1. Ustava, obuhvata ne samo sadržaj komunikacije, nego i podatke o tome sa kim se komunicira, kada i odakle, odnosno da zaštita komunikacija ne uključuje samo sadržinu, već i tajnost okolnosti komuniciranja, uključujući posebno da li, kada i koliko puta je neka osoba kontaktirala drugu ili to pokušala.

Podnosilac prve inicijative smatra da je odredbama člana 128. st. 1. i 4. i člana 129. stav 1. tač. 1) do 6 ) i st. 2. i 4. Zakona povređeno Ustavom zajemčeno pravo tajnosti pisama i drugih sredstava javnog opštenja iz člana 41. Ustava. Inicijator navodi da je odredba člana 128. stav 1. Zakona suprotna odredbama člana 41. Ustava, jer se njome konstituiše '' obaveza zadržavanja podataka'', kao odstupanje od načela tajnosti komunikacija zasnovanog neposredno na zakonu i na unapred neodređenom broju slučajeva, umesto da se to čini po odluci suda donetoj na osnovu zakona u skladu sa odredbom člana 41. stav 2. Ustava. Odredba člana 128. stav 4. je, po mišljenju podnosioca inicijative, suprotna odredbi člana 41. stav 2. Ustava, jer se njome zadržavanje podataka o komunikacijama vezuje za dan obavljanja komunikacije, a ne za odluku suda, kao i zbog toga što je zakonodavac odredio rok čuvanja zadržanih podataka o komunikacijama, što opet spada u nadležnost suda za svaki konkretan slučaj kada dolazi do odstupanja od načela tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja. Kako se odredbe člana 129. stav 1. tač. 1) do 6) i st. 2. i 4. Zakona odnose na primenu obaveza iz člana 128. stav 1. Zakona, podnosilac inicijative smatra da su i ove odredbe Zakona suprotne odredbama člana 41. Ustava. Pored toga, podnosilac inicijative ističe da je odredba člana 129. stav 4. Zakona suprotna članu 41. stav 2. Ustava i zbog toga što zahtev za zadržavanje podataka predstavlja inicijalni akt u pravcu odstupanja od principa tajnosti komunikacija, pa stoga on jedino može biti sastavni deo odluke suda, kao organa sudske vlasti, a ne organa upravne vlasti. Inicijator takođe smatra da osporene odredbe Zakona nisu u saglasnosti ni sa odredbom člana 12. Univerzalne deklaracije o pravima čoveka (''Službeni list SFRJ'', broj 0/48), jer se rešenje sadržano u osporenim zakonskim odredbama javlja kao proizvoljno mešanje javne vlasti koje zabranjuje navedeni član Deklaracije, čime su osporene odredbe Zakona suprotne opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava sadržanim u ovoj deklaraciji. Imajući u vidu da je odredba člana 17. stav 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (''Službeni list SFRJ'', broj 7/71) identična sa odredbom člana 12. Deklaracije o pravima čoveka, inicijator zaključuje da osporene odredbe Zakona nisu u saglasnosti ni sa navedenom odredbom Međunarodnog pakta. Što se tiče Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ('' Službeni list SCG-Međunarodni ugovori'', br. 9/03, 5/05 i 7/05) , inicijator smatra da osporene odredbe Zakona nisu u saglasnosti sa odredbama člana 8. ove konvencije.

Podnosilac druge inicijative, u delu kojim osporava odredbe čl. 126. do 130. Zakona, navodi da odredbe člana 126. Zakona nisu u saglasnosti sa članom 41. Ustava, jer je njima dopušteno da se presretanje elektronskih komunikacija vrši bez odluke suda i na neodređeno vreme, ako se ne otkriva sadržaj komunikacije. Sporna odredba Zakona je, po mišljenju inicijatora, u suprotnosti sa članom 41. Ustava, koji nedvosmisleno jemči tajnost sredstava komunikacija, a ne samo sadržaja komunikacija, jer polazeći od odredaba člana 18. stav 2. i člana 20. Ustava, Ustav ne dopušta da se zajemčeno pravo tajnosti komunikacija zakonom može ograničavati samo na njihov sadržaj, niti da se zakonom uvode novi razlozi, kao što je pristanak korisnika. Inicijator dalje ističe da je potrebno imati u vidu da se prikupljanjem podataka o komunikacijama, posebno navedenih u članu 129. stav 1. Zakona, mogu prikupiti podaci o ličnosti kojima se narušava privatnost i koji mogu biti zloupotrebljeni, jer praćenjem učestalosti, načina, sredstava, oblika i mesta sa kojih se ostvaruju komunikacije i drugih podataka pojedinačno i posebno u međusobnoj vezi, moguće je otkrivanje podataka o privatnom životu građana ili poslovnim vezama i aktivnostima, pa čak i o namerama. Inicijator smatra da osporena odredba člana 126. stav 1. Zakona i njena neposredna povezanost sa odredbama čl. 127. do 130. Zakona, otvara široke mogućnosti za prikupljanje takvih podataka, bez uspostavljene kontrole i ograničenja, naročito iz razloga tzv. zaštite bezbednosti Republike Srbije, jer ovaj pojam u odsustvu odluke i kontrole suda, kada zavisi samo od volje službi bezbednosti, može se neograničeno široko tumačiti i primenjivati kao osnov za presretanje komunikacija i prikupljanje i upotrebu prikupljenih podataka. Iz istih razloga inicijator smatra da je i odredba člana 128, u vezi sa članom 129. stav 1. Zakona u suprotnosti sa Ustavom. Naime, u stavu 1. spornog člana 128. Zakona se kao uslov za tzv. zadržavanje podataka uopšte ne traži odluka suda, što je izričito potrebno kod tzv. presretanja komunikacaija, kada se otkriva sadržaj komunikacije. Sam pojam ''zadržavanje podataka'' nije definisan ovim zakonom, ali prema mišljenju inicijatora, iz sadržaja osporenih odredaba Zakona proizlazi da se radi o prikupljanju podataka o komunikacijama radi pristupa istim od strane organa koji vode istragu, službi bezbednosti i unutrašnjih poslova. Međutim, inicijator smatra da kako nema garancija da ti zakoni sadrže ograničenja da se ''zadržavanje'' podataka i pristup istima vrši samo u skladu sa Ustavom, odnosno samo na osnovu odluke suda, spornom odredbom se poštovanje Ustavom zajemčenog prava dovodi u pitanje i zavisi od sadržaja tih zakona, što nije dopušteno članom 18. Ustava. Inicijator na kraju ističe da su ostale odredbe čl. 126. do 130. Zakona, koje nisu posebno obrazložene u inicijativi , u funkciji primene odredaba čija je saglasnost sa Ustavom neposredno osporena, pa su, samim tim, i one u suprotnosti sa čl. 18, 20. i 41. Ustava.

Podnosioci inicijativa, na kraju, traže da Ustavni sud, do donošenja konačne odluke, obustavi izvršenje pojedinačnih akata i radnji koje su preduzete na osnovu osporenih odredaba Zakona o elektronskim komunikacijama, jer bi njihovim izvršenjem, po njihovom mišljenju, mogle da nastupe neotklonjive štetne posledice.

U prethodnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu Zaključka IUz- 1245/2010 od 28. oktobra 2010. godine, dostavio Narodnoj skupštini predlog i inicijative na odgovor, odnosno mišljenje. U ostavljenom roku od 45 dana od dana prijema dopisa Suda, a ni nakon isteka navedenog roka, Narodna skupština nije dostavila Ustavnom sudu odgovor, odnosno mišljenje, pa je Sud, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), nastavio postupak.

U sprovedenom postupku Ustavni su je utvrdio:

Zakon o elektronskim komunikacijama je donela Narodna skupština, na sednici drugog vanrednog zasedanja 29. juna 2010. godine, na osnovu člana 97. tačka 13. Ustava, kojim je utvrđeno da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje režim i bezbednost u svim vrstama saobraćaja. Zakon je objavljen u ''Službenom glasniku Republike Srbije'', broj 44/ 10 od 30. juna 2010. godine i stupio je na snagu 8. jula 2010. godine. Ovim zakonom uređuju se: uslovi i način za obavljanje delatnosti u oblasti elektronskih komunikacija; nadležnosti državnih organa u oblasti elektronskih komunikacija; položaj i rad Republičke agencije za elektronske komunikacije; naknade; sprovođenje javnih konsultacija u oblasti elektronskih komunikacija; obavljanje delatnosti elektronskih komunikacija po režimu opšteg ovlašćenja; projektovanje, izgradnja ili postavljanje, korišćenje i održavanje elektronskih komunikacionih mreža, pripadajućih sredstava, elektronske komunikacione opreme i terminalne opreme; pravo službenosti i zajedničkog korišćenja; međupovezivanje i pristup; pružanje usluga univerzalnog servisa; određivanje tržišta podložnih prethodnoj regulaciji, analiza tržišta, određivanje operatora sa značajnom tržišnom snagom ( u daljem tekstu: operator sa ZTS) i ovlašćenja Republičke agencije za elektronske komunikacije u odnosu na operatora sa ZTS; upravljanje i korišćenje adresa i brojeva ( u daljem tekstu: numeracija); upravljanje, korišćenje i kontrola radio-frekvencijskog spektra; distribucija i emitovanje medijskih sadržaja; zaštita prava korisnika i pretplatnika; bezbednost i integritet elektronskih komunikacionih mreža i usluga; tajnost elektronskih komunikacija, zakonito presretanje i zadržavanje podataka; nadzor nad primenom ovog zakona; mere za postupanje suprotno odredbama ovog zakona, kao i druga pitanja od značaja za funkcionisanje i razvoj elektronskih komunikacija u Republici Srbiji (član 1.)

Osporene odredbe čl. 126. do 130. Zakona nalaze se u delu XVII. Zakona, pod nazivom ''Tajnost elektronskih komunikacija, zakonito presretanje i zadržavanje podataka'', kojima je uređena tajnost elektronskih komunikacija, zakonito presretanje elektronskih komunikacija, obaveza zadržavanja podataka, vrste zadržanih podataka i zaštita zadržanih podataka. Ovim odredbama Zakona propisano je: da presretanje elektronskih komunikacija kojim se otkriva sadržaj komunikacije nije dopušteno bez pristanka korisnika, osim na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom, da odredba iz stava 1. ovog člana ne sprečava snimanje komunikacija i sa njima povezanih podataka o saobraćaju, koje se obavlja radi dokazivanja komercijalnih transakcija ili drugih poslovnih odnosa, u kojima su obe strane svesne ili bi morale biti svesne ili su izričito upozorene na to da obavljena komunikacija može da bude snimljena, da je korišćenje elektronskih komunikacionih mreža i usluga radi čuvanja ili pristupanja podacima pohranjenim u terminalnoj opremi pretplatnika ili korisnika, dozvoljeno pod uslovom da je pretplatniku ili korisniku dato jasno i potpuno obaveštenje o svrsi prikupljanja i obrade podataka, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti, kao i da mu je pružena prilika da takvu obradu odbije, da odredba stava 3. ovog člana ne sprečava tehničko čuvanje ili pristup podacima u svrhu obezbeđivanja komunikacije u okviru elektronskih komunikacionih mreža ili pružanja usluga koje je pretplatnik ili korisnik izričito zatražio ( član 126.); da je operator dužan da omogući zakonito presretanje elektronskih komunikacija iz člana 126. stav 1. ovog zakona, da je nadležni državni organ koji sprovodi poslove zakonitog presretanja dužan da vodi evidenciju o presretnutim elektronskim komunikacijama, koja naročito sadrži određenje akta koji predstavlja pravni osnov za vršenje presretanja, datum i vreme vršenja presretanja, kao i da ovu evidenciju čuva kao tajnu, u skladu sa zakonom kojim se uređuje tajnost podataka, da kada nadležni državni organ koji sprovodi poslove zakonitog presretanja nije u mogućnosti da izvrši zakonito presretanje elektronskih komunikacija bez pristupa prostorijama, elektronskoj komunikacionoj mreži, pripadajućim sredstvima ili elektronskoj komunikacionoj opremi operatora, operator iz stava 1. ovog člana je dužan da o primljenim zahtevima za presretanje elektronskih komunikacija vodi evidenciju, koja naročito sadrži identifikaciju ovlašćenog lica koje je vršilo presretanje, određenje akta koji predstavlja pravni osnov za vršenje presretanja, datum i vreme vršenja presretanja, kao i da ovu evidenciju čuva kao tajnu, u skladu sa zakonom kojim se uređuje tajnost podataka, da je operator dužan da, radi ostvarivanja obaveze iz stava 1. ovog člana, o svom trošku obezbedi neophodne tehničke i organizacione uslove ( uređaje i programsku podršku), kao i da dokaze o tome dostavi Agenciji, u skladu sa odredbama ovog zakona, da ministarstvo, po pribavljenom mišljenju ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa, ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, ministarstva nadležnog za poslove odbrane, Bezbednosno-informativne agencije i organa nadležnog za zaštitu podataka o ličnosti, bliže propisuje zahteve za uređaje i programsku podršku iz stava 4. ovog člana ( član 127.); da je operator dužan da zadrži podatke o elektronskim komunikacijama iz člana 129. stav 1. ovog zakona ( u daljem tekstu: zadržani podaci) za potrebe sprovođenja istrage, otkrivanja krivičnih dela i vođenja krivičnog postupka, u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak, kao i za potrebe zaštite nacionalne i javne bezbednosti Republike Srbije, u skladu sa zakonima kojima se uređuje rad službi bezbednosti Republike Srbije i rad organa unutrašnjih poslova, da je operator iz stava 1. ovog člana dužan da zadrži podatke u izvornom obliku ili kao podatke obrađene tokom obavljanja delatnosti elektronskih komunikacija, da operator iz stava 1. ovog člana nije dužan da zadrži podatke koje nije proizveo niti obradio, da je operator iz stava 1. ovog člana dužan da zadržane podatke čuva 12 meseci od dana obavljene komunikacije, da je operator dužan da zadržava podatke tako da im se bez odlaganja može pristupiti, odnosno da se bez odlaganja mogu dostaviti na zahtev nadležnog državnog organa, u skladu sa stavom 1. ovog člana, da je nadležni državni organ koji ostvaruje pristup, odnosno kome se dostavljaju zadržani podaci, dužan da vodi evidenciju o pristupu, odnosno dostavljanju zadržanih podataka, koja naročito sadrži: određenje akta koji predstavlja pravni osnov za pristup, odnosno dostavljanje zadržanih podataka, datum i vreme pristupanja, odnosno dostavljanja zadržanih podataka, kao i da ovu evidenciju čuva kao tajnu, u skladu sa zakonom kojim se uređuje tajnost podataka, da kada nadležni državni organ nije u mogućnosti da ostvari pristup zadržanim podacima bez pristupa prostorijama, elektronskoj komunikacionoj mreži, pripadajućim sredstvima ili elektronskoj komunikacionoj opremi operatora, operator iz stava 1. ovog člana dužan je da o primljenim zahtevima za pristup, odnosno dostavljanje zadržanih podataka, vodi evidenciju, koja naročito sadrži identifikaciju ovlašćenog lica koje je pristupilo zadržanim podacima, odnosno kome su dostavljeni zadržani podaci, određenje akta koji predstavlja pravni osnov za pristup, odnosno dostavljanje zadržanih podataka, datum i vreme pristupanja, odnosno dostavljanja zadržanih podataka, kao i da ovu evidenciju čuva kao tajnu, u skladu sa zakonom kojim se uređuje tajnost podataka ( član 128.); da se obaveza operatora iz člana 128. stav 1. ovog zakona odnosi na podatke potrebne za praćenje i utvrđivanje izvora komunikacije, utvrđivanje odredišta komunikacije, utvrđivanje početka, trajanja i završetka komunikacije, utvrđivanje vrste komunikacije, identifikaciju terminalne opreme korisnika i utvrđivanje lokacije mobilne terminalne opreme korisnika, da obaveza zadržavanja podataka iz stava 1. ovog člana obuhvata i podatke o uspostavljenim pozivima koji nisu odgovoreni, ali ne obuhvata podatke o pozivima čije uspostavljanje nije uspelo, da je zabranjeno zadržavanje podataka koji otkrivaju sadržaj komunikacije, da Ministarstvo, po pribavljenom mišljenju ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa, ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, ministarstva nadležnog za poslove odbrane, Bezbednosno-informativne agencije i organa nadležnog za zaštitu podataka o ličnosti, bliže propisuje zahteve u vezi sa zadržavanjem podataka iz stava 1. ovog člana ( član 129.); da je operator dužan da, u pogledu zaštite zadržanih podataka, naročito obezbedi - da su zadržani podaci istog kvaliteta i podvrgnuti istim merama bezbednosti i zaštite kao i podaci u elektronskoj komunikacionoj mreži operatora, da su zadržani podaci zaštićeni na podesan način od slučajnog ili nedopuštenog uništenja, slučajnog gubitka ili izmene, neovlašćenog ili nezakonitog čuvanja, obrade, pristupa ili otkrivanja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti, odnosno zakonom kojim se uređuje zaštita tajnih podataka kada se radi o podacima koji su sačuvani i dostavljeni u skladu sa članom 128. stav 5. ovog zakona, da se pristup zadržanim podacima na podesan način ograniči samo na ovlašćena lica organa koji ostvaruju pristup zadržanim podacima, u skladu sa članom 128. stav 5. ovog zakona, da se zadržani podaci unište po isteku roka iz člana 128. stav 4. ovog zakona, osim podataka koji su sačuvani i dostavljeni u skladu sa članom 128. stav 5. ovog zakona, da je operator dužan da, radi ostvarivanja obaveze iz stava 1. ovog člana, o svom trošku obezbedi neophodne tehničke i organizacione uslove, kao i da dokaze o tome dostavi Agenciji, u skladu sa odredbama ovog zakona, da nadzor nad izvršenjem obaveza operatora iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za zaštitu podataka o ličnosti, a kada su podaci dostavljeni u skladu sa članom 128. stav 5. ovog zakona i organ nadležan za nadzor nad sprovođenjem zakona koji reguliše zaštitu tajnosti podataka ( član 130.).

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva se neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava ( član 18. st. 1. i 2.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, kao i da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati ( član 20. st. 1. i 2.); da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva, da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom ( član 41.);

Odredbom člana 12. Univerzalne deklaracije o pravima čoveka utvrđeno je da se niko ne sme izložiti proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled, kao i da svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.

Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima predviđeno je: da se države članice ovog pakta obavezuju da garantuju da se svako lice čija su prava i slobode priznati ovim paktom povređeni, može koristiti pravom žalbe, čak i ako su ih povredila lica u vršenju svojih zvaničnih dužnosti ( član 2. stav 3. tačka a)); da niko ne može biti predmet samovoljnih ili nezakonitih mešanja u njegov privatni život, u njegovu porodicu, u njegov stan ili njegovu prepisku, niti nezakonitih povreda nanesenih njegovoj časti ili njegovom ugledu ( član 17. stav 1.).

Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđeno je: da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona ( član 6. stav 1. prva rečenica); da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih ( član 8.); da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu ( član 13.).

Iz navedenog sledi da je nepovredivost tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja zajemčena odredbom člana 41. stav 1. Ustava. Međutim, ovo pravo nije apsolutno, jer su samim Ustavom utvrđena odstupanja od ovog prava, saglasno članu 20. stav 1. Ustava, kojim je utvrđeno da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena, ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava. Tako je odredbom člana 41. stav 2. Ustava utvrđeno da su odstupanja od nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja dozvoljena samo pod određenim uslovima, i to na određen o vreme i na osnovu odluke suda i u svrhe koje su takođe utvrđene ovom odredbom Ustava, a odnose se na neophodnost vođenja krivičnog postupka ili zaštitu bezbednosti Republike Srbije, na način koji može biti uređen samo zakonom. Povodom navedenog, Ustavni sud najpre konstatuje da se Ustavom Republike Srbije obezbeđuju viši standardi zaštite nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja od onih koji su predviđeni u navedenim međunarodnim aktima , a na koje se jedan od inicijatora poziva u svojoj inicijativi. Polazeći od izloženog, kao i od iznetih razloga za utvrđivanje nesaglasnosti osporenih odredaba Zakona sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, za koje Ustavni sud nalazi da nisu valjano obrazloženi, Sud je razmatrao samo pitanja ustavnosti osporenih odredaba čl. 126. do 130. Zakona o elektronskim komunikacijama.

Kako elektronske komunikacije predstavljaju jedno od sredstava komuniciranja, čija tajnost je garantovana navedenom odredbom Ustava, to je odredbama čl. 126. do 130. Zakona o elektronskim komunikacijama uređena tajnost elektronskih komunikacija, kao i zakonito presretanje i zadržavanje podataka, kojima se dozvoljava odstupanje od zajemčene nepovredivosti tajnosti sredstava komunikacije.

Osnovni princip kojim je obezbeđena tajnost elektronskih komunikacija sadržan je u stavu 1. člana 126. Zakona, kojim je propisano da presretanje elektronskih komunikacija kojim se otkriva sadržaj komunikacije nije dopušteno bez pristanka korisnika . To znači da je presretanje elektronskih komunikacija kojim se otkriva sadržaj komunikacije dozvoljeno samo onda kada postoji jasno izražena volja korisnika elektronske komunikacije da se navedeno presretanje izvrši, jer na taj način korisnik komunikacije dozvoljava svojim pristankom da se otkrije sadržaj komunikacije. Da je volja korisnika elektronskih komunikacija od presudnog značaja prilikom postupanja sa podacima obezbeđenim elektronskim komunikacijama jasno se vidi i iz odredaba člana 126. st. 2. do 4. Zakona, jer je ovim odredbama propisano: da prilikom snimanja komunikacija i sa njima povezanih podataka o saobraćaju, koje se obavlja radi dokazivanja komercijalnih transakcija ili drugih poslovnih odnosa, obe strane u komunikaciji moraju biti svesne ili bi morale biti svesne ili su izričito upozorene na činjenicu da obavljena komunikacija može biti snimljena (stav 2.); da je korišćenje elektronskih komunikacionih mreža i usluga radi čuvanja ili pristupanja podacima pohranjenim u terminalnoj opremi pretplatnika ili korisnika dozvoljeno samo pod uslovom da je pretplatniku ili korisniku dato jasno i potpuno obaveštenje o svrsi prikupljanja i obrade podataka, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti, kao i da mu je pružena prilika da takvu obradu podataka odbije (stav 3.); da odredba stava 3. ovog člana ne sprečava tehničko čuvanje ili pristup podacima u svrhu obezbeđenja komunikacije u okviru elektronskih komunikacionih mreža ili pružanja usluga koje je pretplatnik ili korisnik izričito zatražio (stav 4.). Iz navedenog sledi da se na predviđeni način štiti nepovredivost tajnosti elektronskih komunikacija, jer se korisnik elektronske komunikacije izričito upozorava da komunikacija može biti snimljena, traži se saglasnost od njega za prikupljanje i obradu određenih podataka ili se pristup podacima obezbeđuje na njegov izričit zahtev.

Odstupanje od navedenog principa, tj. mogućnost presretanja elektronskih komunikacija bez pristanka, odnosno bez znanja korisnika elektronskih komunikacija je dozvoljeno samo na osnovu odluke suda, i to na određeno vreme, u slučaju ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom. Zakonito presretanje elektronskih komunikacija je uređeno članom 127. Zakona. Stavom 1. ovog člana Zakona je propisana obaveza operatora da omogući zakonito presretanje komunikacija iz člana 126. stav 1. Zakona, što znači onih komunikacija za čije presretanje na određeno vreme postoji odluka suda i koje su neophodne za vođenje krivičnog postupka ili za zaštitu bezbednosti Republike Srbije. Na taj način su, prema oceni Ustavnog suda, ispunjeni uslovi i razlozi koji su utvrđeni članom 41. stav 2. Ustava, čime je radnja presretanja elektronskih komunikacija uređena saglasno navedenoj odredbi Ustava, što znači da operator neće omogućiti presretanje elektronskih komunikacija nadležnom organu koji ovu radnju sprovodi bez obrazložene odluke suda u kojoj je navedeno ime korisnika čije elektronske komunikacije se presreću, vreme trajanja presretanja i razlozi zbog kojih se presretanje vrši. Način na koji se zakonito presretanje elektronskih komunikacija vrši uređen je odredbama člana 127. st. 2. do 5. Zakona, kao i prava i obaveze nadležnog organa koji spro vodi presretanje, odnosno operatora, kao što su: obaveza nadležnog organa koji sprovodi presretanje da vodi evidenciju o presretnutim elektronskim komunikacijama i da ovu evidenciju čuva kao tajnu; obaveza operat ora da vodi evidenciju o presretnutim elektronskim komunikacijama, ukoliko nadležni organ to čini u prostorijama i sa opremom operatora i obaveza operatora da ovu evidenciju čuva kao tajnu; obaveza operat ora da o svom trošku obezbedi neophodne tehničke i organizacione uslove za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i da dokaze o tome dostavi Agenciji, kao i obaveza ministarstva nadležnog za poslove telekomunikacija i informacionog društva da bliže propiše zahteve za uređaje i programsku podršku, po pribavljenom mišljenju ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa, ministarstva nadležnog za unutrašnje poslov e, ministarstva nadležnog za poslove odbrane, Bezbednosno-informativne agencije i organa nadležnog za zaštitu podataka o ličnosti. Pre ma oceni Ustavnog suda, navedenim zakonskim odredbama kojima su propisane obaveze operatora i nadležnog organa u sprovođenju mere presretanja elektronskih komunikacija, zakonodavac nije prekoračio svoja ovlašćenja, jer je ova pitanja uredio saglasno odredbi člana 41. stav 2. Ustava.

Pored zakonitog presretanja elektronskih komunikacija, operator, saglasno članu 128. stav 1. Zakona, ima i obavezu zadržavanja podataka o elektronskim komunikacijama za potrebe sprovođenja istrage, otkrivanja krivičnih dela i vođenja krivičnog postupka, u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak, kao i za potrebe zaštite nacionalne i javne bezbednosti Republike Srbije, u skladu sa zakonima kojima se uređuje rad službi bezbednosti Republike Srbije i rad organa unutrašnjih poslova. Navedena obaveza operatora zadržavanja odnosi se na podatke potrebne za praćenje i utvrđivanje izvora, odredišta, početka, trajanja i završetka komunikacije, vrste komunikacije, identifikaciju terminalne obrade podataka i utvrđivanje lokalne mobilne terminalne opreme korisnika (član 129. stav 1. Zakona – vrste zadržanih podataka), dok je Zakonom izričito zabranjeno zadržavanje podataka koji otkrivaju sadržaj komunikacija (član 129. stav 3. Zakona). Iz navedenog sledi da je ovim zakonom ustanovljena obaveza operatora za zadržavanje svih podataka koji se odnose na formalna obeležja elektronske komunikacije, ali ne i njenu sadržinu, kao opšta obaveza operatora u odnosu na koris nike elektronskih komunikacija kako bi se obrazovala posebna baza podataka u koju se pristup sačuvanim, odnosno zadržanim podacima može dozvoliti na način propisan zakonom za potrebe sprovođenja istrage, otkrivanja krivičnih dela i vođenja krivičnog postupka, kao i za potrebe zaštite nacionalne i javne bezbednosti Republike Srbije. Zadržavanje podataka u sistemu operatora elektronskih komunikacija, samo po sebi ne može predstavljati radnju kojom se vrši povreda tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja, jer čuvanjem određenih podataka na jednom mestu ne može se izvršiti povreda ovakve vrste. Međutim, svrha zadržavanja podataka od strane operat ora i raspolaganje podacima ovakve vrste kojima se, pod određenim uslovima, može obezbediti pristup, odnosno koji mogu biti dostavljeni nadležnim organima, svakako predstavlja odstupanje od nepovredivosti tajnosti sredstava komuniciranja, jer se korišćenjem zadržanih podataka zalazi u sferu privatnosti korisnika elektronske komunikacije. Naime, posebna baza podataka koja je formi rana na osnovu obaveze operatora da zadržava podatke o elektronskim komunikacijama može biti zloupotrebljena nezakonitim postupanjem organa vlasti , pa stoga njihova upotreba, odnosno korišćenje mora biti zaštićeno od takvih zloupotreba u cilju očuvanja nepovredivosti privatne sfere svakog pojedinca.

Povodom navedenog, Ustavni sud je stao na stanovište da, iako je ovom osporenom odredbom Zakona samo propisana opšta obaveza operatora da zadržava podatke o elektronskim komunikacijama i određena svrha zbog koje se zadržavanje ovih podataka propisuje, pri čemu nesumnjivo postoji legitimni cilj za propisivanje ove obaveze operat ora, a to su zaštita društva od kriminaliteta i zaštita bezbednosti Republike Srbije i njenog sistema odbrane, a ne i način korišćenja ovako zadržanih podataka, ono što je sporno u navedenoj odredbi Zakona je da se uvođenje ove obaveze operat ora vrši u skladu sa zakonima kojima se uređuje krivični postupak, rad službi bezbednosti Republike Srbije i rad organa unutrašnjih poslova. Na taj način je, prema oceni Ustavnog suda, usta novljena jedna obaveza operatora kojom posredno može doći do povrede prava tajnosti sredstava komuniciranja, ukoliko se zadržani podaci ne koriste saglasno odr edbi člana 41. stav 2. Ustava, što znači bez odluke suda i bez određivanja vremena u kome se oni koriste, već na osnovu rešenja iz navedenih zakona. Naime, uslovi i svrha dozvoljenog odstupanja od tajnosti sredstava komuniciranja su utvrđeni Usta vom i kao takvi ne mogu biti predmet zakonske materije, jer se način ostvarivanja ovog prava može propisati samo zakonom.

Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u svojoj Odluci IUz-149/2008 od 28. maja 2009. godine kada je u postupku ocene ustavnosti odredbe člana 55. stav 1. Zakona o telekomunikacijama ("Službeni glasnik RS", br. 44/03 i 36/06) utvrdio da je saglasno odredbama člana 20. stav 1. i člana 41. stav 2. Ustava, samo sud nadležan da, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike, na određeno vreme i na način predviđen zakonom odredi, odnosno dozvoli odstupanje od Ustavom zajemčene nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja. Kako je osporenom odredbom člana 55. stav 1. navedenog zakona bila propisana dozvoljenost odstupanja od zabrane aktivnosti ili korišćenja uređaja kojima se ugrožava ili narušava poverljivost poruka koje se prenose telekomunikacionim mrežama, ne samo kada se vrše u skladu sa sudskom odlukom, već i bez posebnog naloga suda, kada je takva mogućnost propisana tim ili drugim zakonom, Ustavni sud je ocenio da se aktivnosti ili korišćenje uređaja kojima se ugrožava ili narušava privatnost i poverljivost poruka ne mogu vršiti bez odluke suda, te da stoga osporena odredba u delu koji glasi "zakonom ili" nije u saglasnosti sa Ustavom.

Povodom osporavanja odredbe člana 128. stav 1. Zakona, Ustavni sud takođe ističe da je svojom Odlukom IUz-1218/2010 od 19. aprila 2012. godine, utvrdio da pojedine odredbe jednog od zakona na koje se poziva član 128. stav 1. osporenog Zakona, tj. odredbe člana 13. stav 1. u vezi sa članom 12. stav 1. tačka 6) i člana 16. stav 2. Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji ("Službeni glasnik RS", broj 88/09) nisu u saglasnosti sa Ustavom, upravo zbog povrede člana 41. stav 2. Ustava. Naime, navedenim odredbama tog zakona bilo je propisano (do prestanka važenja na osnovu Odluke Ustavnog suda) da se posebni postupci i mere tajnog prikupljanja podataka - tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj preduzimaju samo na osnovu naloga direktora Vojnobezbednosne agencije ili lica koje on ovlasti, iz čega očigledno sledi da je osporenim odredbama tog zakona bilo dozvoljeno odstupanje od Ustavom zajemčene nepovredivosti tajnosti sredstava komuniciranja, odnosno preduzimanja navedene mere bez odluke suda. Na taj način je jednim od zakona u skladu sa kojim je operator dužan da vrši zadržavanje podataka bila uvedena jedna protivustavna mera tajnog prikupljanja podataka koja je bila od uticaja na postupanje i obaveze operatora u postupku zadržavanja podataka, koja je prestala da važi tek nakon objavljivanja navedene odluke Ustavnog suda u ''Službenom glasniku Republike Srbije'', tj. 1. juna 2012. godine.

Pored navedenog, posebno je važno istaći i činjenicu da u slučaju zadržavanja podataka nije od značaja to što se zadržani podaci ne odnose na sadržaj komunikacije, već se radi o njenim formalnim obeležjima, kojima se otkriva vrsta, izvor i odredište komunikacije, vreme njenog trajanja i terminalna oprema korisnika komunikacije. Naime, iz same ustavne odredbe kojom je zajemčena nepovredivost tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja proizlazi da ustavotvorac nije imao na umu samo zaštitu sadržaja sredstava komuniciranja, već da se zaštita ovog prava odnosi na sva obeležja sredstava komuniciranja, što znači da su pored sadržaja sredstva komunikacije ovim pravom njegove nepovredivosti zaštićeni i drugi elementi koji se odnose na podatke, poput onih kada, sa kim, odakle i koliko često je neka osoba ostvarila kontakt preko elektronskih komunikacija.

Isti pravni stav po ovom pitanju zauzeo je i Evropski sud za ljudska prava u većem broju predmeta iz svoje prakse, razmatrajući da li je u konkretnim slučajevima došlo do povrede člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim je garantovano pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. Naime, prema odredbama ovog člana Evropske konvencije, svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.), a javne vlasti se neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda i kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.). Osnovna ideja zaštite prava na koja se primenjuje član 8. Evropske konvencije jeste da postoje sfere života svakog pojedinca u koje država ne sme da se meša, osim u onim situacijama kada su kumulativno ispunjeni uslovi iz stava 2. ovog člana, odnosno da je takvo mešanje u skladu sa zakonom, da ima legitimni cilj i da je neophodno u demokratskom društvu. Saglasno navedenom , Ustavni sud je konstatovao da, u skladu sa stavovima izraženim u praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravo na privatnost prepiske obuhvata ne samo pisanu reč, već i izgovorenu, dakle odnosi se i na elektronski poslata pisma i poruke i na telefonske razgovore. Takođe, pojam "sredstva komuniciranja" obuhvata ne samo neposredan sadržaj komunikacija , već i podatke o tome ko je i sa kim ostvario komunikaciju, ili je to pokušao, u koje vreme, koliko dugo je određeni razgovor trajao, koliko učestalo (frekventno) je komunikacija kroz prepisku, razgovore ili upućene poruke ostvarivana u određenom periodu vremena i sa kojih lokacija je vršena. Evropski sud za ljudska prava je u pojedinim svojim presudama (npr. ''Klass i drugi protiv Nemačke'' od 6. septembra 1978. godine, ''Malone protiv Ujedinjenog K raljevstva'' od 2. avgusta 1984. godine i ''Copland protiv Ujedinjenog Kraljevstva'' od 3. aprila 2007. godine) izrazio sledeće stavove: „Presretanje telefonskih komunikacija, kome pribegne neki organ javne vlasti, predstavlja oblik mešanja u pravo na poštovanje nečije prepiske. Zapravo, zakoni koji dopuštaju javnim vlastima da tajno presreću komunikacije mogu, već samom činjenicom svog postojanja, biti tretirani kao „ pretnja“ i mogu se smatrati mešanjem u pravo na poštovanje prepiske i privatnosti“. „Jedno od osnovnih načela u demokratskom društvu je načelo vladavine prava, koje se izričito pominje u Preambuli Evropske konvencije. Vladavina prava, između ostalog, podrazumeva i da mešanje u prava pojedinca od strane izvršne vlasti mora biti podložno efikasnoj kontroli, koju po pravilu treba da vrši sudstvo, bar u krajnjoj instanci, zbog toga što sudska kontrola pruža najbolje garancije nezavisnosti, nepristrasnosti i pravilnog postupka“. „Sud bi ponovio svoj stav da se izraz „u skladu sa zakonom“ ne odnosi samo na domaće pravo, već se takođe odnosi i na svojstvo zakona, zahtevajući da on bude u skladu sa vladavinom prava... Prema tome, taj izraz podrazumeva, a to sledi i iz cilja i svrhe člana 8. – da u unutrašnjem pravu mora postojati mera pravne zaštite od proizvoljnog mešanja javnih vlasti u prava zaštićena stavom 1. ovog člana. Opasnost od proizvoljnosti je očigledna posebno tamo gde se ovlašćenja izvršne vlasti ostvaruju u tajnosti. Zakon mora biti dovoljno jasan, da bi dao građanima odgovarajuće indikacije u pogledu okolnosti u kojima, i uslova pod kojima, javne vlasti imaju pravo da pribegnu ovom tajnom i potencijalno opasnom mešanju u pravo na poštovanje privatnog života i prepiske“. „Sud podseća da upotreba informacija u vezi datuma i dužine telefonskih razgovora i posebno brojeva koji su birani može da pokrene pitanja na osnovu člana 8, j er takva informacija predstavlja integralni element komunikacije putem telefona“.

Iz navedenog sledi da i zadržani podaci iz člana 129. stav 1. Zakona predstavljaju podatke koji su obuhvaćeni pravom o nepovredivosti tajnosti sredstava komuniciranja, pa je saglasno tome, odstupanje od ovog zajemčenog prava prilikom korišćenja zadržanih podataka moguće ostvariti samo na način utvrđen članom 41. stav 2. Ustava, tj. ovi podaci se mogu koristiti samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodni radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je jedino sud nadležan da, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na određeno vreme i na način predviđen zakonom, odredi (dozvoli) odstupanje od Ustavom zajemčene nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja, a ne da se to pravo određuje u skladu sa zakonom.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporena odredba člana 128. stav 1. Zakona u delu koji glasi: ''u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak,'', kao i u delu koji glasi: '', u skladu sa zakonima kojima se uređuje rad službi bezbednosti Republike Srbije i rad organa unutrašnjih poslova'' nije u saglasnosti sa odredbom člana 41. stav 2. Ustava, kako je odlučeno u tački 1. izreke.

Osporenom odredbom člana 128. stav 5. Zakona propisano da je operator dužan da zadržava podatke tako da im se bez odlaganja može pristupiti, odnosno da se bez odlaganja mogu dostaviti na zahtev državnog organa u skladu sa stavom 1. ovog člana. Kako je ovom odredbom propisana obaveza postupanja operatora da zadržane podatke učini dostupnim nadležnom organu bez odlaganja samo na zahtev tog organa, a bez odluke suda, to je Ustavni sud ocenio da navedena odredba člana 128. stav 5. Zakona u delu koji glasi: ''na zahtev državnog organa u skladu sa stavom 1. ovog člana'', nije u saglasnosti sa članom 41. stav 2. Ustava, jer za pristup zadržanim podacima nije propisano postojanje sudske odluke, kojom bi se dozvolio pristup zadržanim podacima, čime je Ustavom obezbeđena pravna zaštita od potencijalnog rizika proizvoljnog mešanja javnih vlasti (zahtev nadležnog organa) u prava privatnosti pojedinaca u koje spada i tajnost pisama i sredstava komuniciranja.

Iz navedenog, po oceni Suda, proizlazi da se osporenom odredbom člana 128. stav 5. Zakona in fine narušava nepovredivost prava na tajnost komuniciranja korisnika elektronskih komunikacija, s obzirom na to da je ustanovljena obaveza operatora da zadržane podatke, bez obzira što se njima ne otkriva sadržaj komunikacije, učini dostupnim na zahtev nadležnog organa, a bez prethodno pribavljene odluke suda, koja upravo treba da predstavlja oblik kontrole i neophodnu branu svakoj mogućoj zloupotrebi ovlašćenja od strane organa vlasti , zbog čega osporena odredba Zakona nije u saglasnosti sa Ustavom, kako je odlučeno takođe u tački 1. izreke.

Kako je osporena odredba člana 129. stav 4. Zakona pravno i logički povezana sa delom osporene odredbe člana 128. stav 5. Zakona, jer je njome propisano da Ministarstvo, po pribavljenom mišljenju ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa, ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, ministarstva nadležnog za poslove odbrane, Bezbednosno-informativne agencije i organa nadležnog za zaštitu podataka o ličnosti, bliže propisuje zahteve u vezi sa zadržavanjem podataka, tj. upravo onog zahteva iz člana 128. stav 5. ovog zakona, na osnovu koga se ne može vršiti pristup ili dostavljanje zadržanih podataka, to je Ustavni sud utvrdio da odredba člana 129. stav 4. nije u saglasnosti sa Ustavom iz istih razloga zbog kojih je utvrđena neustavnost odredbe člana 128. stav 5. Zakona, kao što je odlučeno u tački 1. izreke.

Povodom člana 128. stav 4. Zakona, kojim je propisana obaveza operatora da zadržane podatke čuva 12 meseci od dana obavljene komunikacije, a koji se osporava jednom od podnetih inicijativa, Ustavni sud još jednom ukazuje da se samim čuvanjem zadržanih podataka ne narušava načelo tajnosti sredstava komunikacije, odnosno elektronskih komunikacija u ovom slučaju, već da je navedenom odredbom Zakona samo propisana obaveza operatora koliko dugo u svojoj bazi podataka mora da čuva zadržane podatke, koji, tek na osnovu odluke suda u kojoj je utvrđeno i vreme trajanja ove mere, mogu biti dostupni nadležnim organima, tako da se vreme čuvanja zadržanih podataka razli kuje od vremena korišćenja ovako prikupljenih podataka. Iz navedenog sledi da rok čuvanja zadržanih podataka nije isto šti i rok u kome se zadržani podaci čine dostupnim nadležnim organima, pa se tako i početak njihovog računanja razlikuje, jer se prvi računa od momenta obavljanja komunikacije, a drugi od donete sudske odluke, jer se samo na osnovu sudske odluke može dozvoliti zakonit pristup ili dostavljanje zadržanih podataka nadležnom organu. Određivanje roka u kome se čuvaju zadržani podaci je o d važnosti i zbog zaštite zadržanih podataka, jer je Zak onom ustanovljena obaveza operatora da nakon isteka ovog roka mora da uništi zadržane podatke, osim onih koji su sačuvani i dostavljeni nadležnom organu (član 130. stav 1. tačka 4) Zakona). Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporena odredba člana 128. stav 4. Zakona nije u suprotnosti sa odredbom člana 41. stav 2. Ustava, jer se ovom odredbom ne određuje rok u kome se zadržani podaci koriste, već rok u kome operat or ima obavezu da zadržane podatke samo čuva u svom sistemu. Kako Ustavni sud smatra da podnetom inicijativom nisu potkrepljene tvrdnje da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 128. stav 4. Zakona , to Ustavni sud, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nalazi da je inicijativa u tom delu neprihvatljiva, pa je istu odbacio i rešio kao u tački 2. izreke.

Što se tiče razloga osporavanja odredaba člana 129. st. 1. do 3. i člana 130. Zakona, koji se prvenstveno odnos e na povezanost ova dva člana Zakona sa od redbama člana 128. Zakona, koje inicijatori osporavaju, bez navođenja nekih konkretnih razloga za njihovo osporavanje, Ustavni sud takođe smatra da podnetim inicijativama nisu potkrepljene tvrdnje da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 129. st. 1. do 3. i člana 130. Zakona, te Ustavni sud, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nalazi da su inicijative u tom delu neprihvatljive, kao što je rešio u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je doneo konačnu odluku, Sud je, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu , odbacio zahteve za obustavu izvršenja pojedinačnog akta donetog, odnosno radnje preduzete na o snovu osporenih odredaba Zakona, kao što je rešio u tački 3. izreke

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2), člana 45. tačka 1) i člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredbe člana 128. stav 1. u delu koji glasi: ''u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak,'', kao i u delu koji glasi: '', u skladu sa zakonima kojima se uređuje rad službi bezbednosti Republike Srbije i rad organa unutrašnjih poslova'', člana 128. stav 5. u delu koji glasi: ''na zahtev nadležnog državnog organa, u skladu sa stavom 1. ovog člana'' i člana 129. stav 4. Zakona o elektronskim komunikacijama navedenog u tački 1. izreke , prestaju da važe danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije".

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević