Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дарка Козића из Крушевца, Мирослава Здравковића из Читлука код Крушевца, Горана Ђорђевића из Слатине код Крушевца, Горана Рачића из Мешева код Крушевца и Драгана Павловића из Церове код Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. априла 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Дарка Козића, Мирослава Здравковића, Горана Ђорђевића, Горана Рачића и Драгана Павловића и утврђује се да су пресудом Основног суда у Нишу П. 10632/10 од 1. новембра 2010. године и пресудом Вишег суда у Нишу Гж. 1590/11 од 27. јуна 2011. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дарко Козић из Крушевца, Мирослав Здравковић из Читлука код Крушевца, Горан Ђорђевић из Слатине код Крушевца, Горан Рачић из Мешева код Крушевца и Драган Павловић из Церове код Крушевца су 5. августа 2011. године, преко пуномоћника Мирољуба Стевановића, адвоката из Крушевца, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
2. Уставни суд је на седници одржаној 26. септембра 2012. године донео Одлуку Уж-5178/2010 којом је усвојио уставну жалбу Горана Козића и других подносилаца из тог предмета, утврдио да су пресудама Општинског суда у Нишу П. 7039/09 од 23. октобра 2009. године и Вишег суда у Нишу Гж. 1005/10 од 30. марта 2010. године повређена права тих подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, те је нашао да ову одлуку треба објавити у “Службеном гласнику Републике Србије“ као правичан вид задовољења због констатоване повреде наведених уставних права.
Уставни суд је из садржине уставне жалбе коју су поднели овде наведени подносиоци и на основу увида у приложене доказе, утврдио да су ови подносиоци у парничном поступку који је претходио уставносудском, били у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подносиоци уставне жалбе у предмету Уж- 5178/2010.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су оспореним пресудама Основног суда у Нишу П. 10632/10 од 1. новембра 2010. године и Вишег суда у Нишу Гж. 1590/11 од 27. јуна 2011. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-5178/2010 од 26. септембра 2012. године, која је објављена у “Службеном гласнику Републике Србије“, број 102/2012.
3. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13), Уставни суд је у овом делу усвојио уставну жалбу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке, док је уставну жалбу одбацио као недозвољену, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона, у делу у коме се подносиоци позивају на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава у предметном парничном поступку, јер нису пружили доказе да им је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом.
С обзиром на то да је Уставни суд оценио да су оспорене пресуде засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, Суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због повреде наведених уставних права једино може остварити објављивањем ове одлуке у “Службеном гласнику Републике Србије“, те је одлучио као у тачки 2. изреке.
4. Следом реченог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
2. Уставни суд је на седници одржаној 26. септембра 2012. године донео Одлуку Уж-5178/2010 којом је усвојио уставну жалбу Горана Козића и других подносилаца из тог предмета, утврдио да су пресудама Општинског суда у Нишу П. 7039/09 од 23. октобра 2009. године и Вишег суда у Нишу Гж. 1005/10 од 30. марта 2010. године повређена права тих подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, те је нашао да ову одлуку треба објавити у “Службеном гласнику Републике Србије“ као правичан вид задовољења због констатоване повреде наведених уставних права.
Уставни суд је из садржине уставне жалбе коју су поднели овде наведени подносиоци и на основу увида у приложене доказе, утврдио да су ови подносиоци у парничном поступку који је претходио уставносудском, били у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подносиоци уставне жалбе у предмету Уж- 5178/2010.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су оспореним пресудама Основног суда у Нишу П. 10632/10 од 1. новембра 2010. године и Вишег суда у Нишу Гж. 1590/11 од 27. јуна 2011. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-5178/2010 од 26. септембра 2012. године, која је објављена у “Службеном гласнику Републике Србије“, број 102/2012.
3. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13), Уставни суд је у овом делу усвојио уставну жалбу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке, док је уставну жалбу одбацио као недозвољену, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона, у делу у коме се подносиоци позивају на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава у предметном парничном поступку, јер нису пружили доказе да им је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом.
С обзиром на то да је Уставни суд оценио да су оспорене пресуде засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, Суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због повреде наведених уставних права једино може остварити објављивањем ове одлуке у “Службеном гласнику Републике Србије“, те је одлучио као у тачки 2. изреке.
4. Следом реченог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић