Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Udruženja „Parada ponosa Beograd“ iz Beograda i Sonje Gabelić Špicer, Darka Keniga, Gorana Miletića, Slobodana Stojanovića, Jovanke Todorović Savović i Adama Puškara, svi h iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Reublike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Udruženja „Parada ponosa Beograd“ i utvrđuje da su podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd - Policijska stanica Savski venac broj 212-613/11 od 30. septembra 2011. godine povređeni pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava Republike Srbije, pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i sloboda okupljanja iz člana 54. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe Udruženje „Parada ponosa Beograd“ na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba Sonje Gabelić Špicer, Darka Keniga, Gorana Miletića, Slobodana Stojanovića, Jovanke Todorović Savović i Adama Puškara.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sonja Gabelić Špicer, Darko Kenig, Goran Miletić, Slobodan Stojanović, Jovanka Todorović Savović i Adam Puškar, svi iz Beograda, podneli su 31. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Beogradskog centra za ljudska prava iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd - Policijska stanica Savski venac broj 212-613/11 od 30. septembra 2011. godine, radnje državnih organa izvršene „nečinjenjem, odnosno propuštanjem državnih organa, pre svega MUP, da učine sve što je u njihovoj moći da spreče nasilje nad učesnicima Povorke ponosa od strane trećih lica, odnosno da spreče diskriminaciju protiv njih“, kao i zbog „propuštanja državnih organa da im obezbede sudsku zaštitu i efikasno pravno sredstvo protiv navedenih kršenja ljudskih prava“. Ustavna žalba je podneta zbog povrede slobode okupljanja zajemčene članom 54. Ustava „a u vezi sa slobodom izražavanja zaštićenom članom 46. Ustava“, povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Podnosioci se istovremeno pozivaju i na povredu odgovarajućih odredaba Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojima se garantuju navedena ustavna prava i načela. U zahtevima o kojima Ustavni sud treba da odluči traženo je, između ostalog, da Sud utvrdi pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete „zbog svih troškova koje su podneli u organizaciji Povorke ponosa“, kao i da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.



2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Iz navedenog sledi da su pretpostavke za izjavljivanje ustavne žalbe, između ostalog, da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom odlučivano o nekom pravu ili obavezi podnosioca ustavne žalbe, jer su samo takav akt ili radnja podobni da povrede neko od njegovih zajemčenih prava i sloboda, kao i da je podnosilac, pre obraćanja Ustavnom sudu, pokušao da svoja prava zaštiti u propisanom postupku pred nadležnim organima.

Ustavni sud je zaključio da je u cilju odgovora na pitanje ispunjenosti pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi potrebno prethodno utvrditi činjenice i okolnosti konkretnog slučaja.



3. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da se, kako to ističu i sami podnosioci, navodi o povredi zajemčenih prava i sloboda i Ustavom utvrđenih načela zasnivaju na identičnim navodima i argumentaciji koji su iznošeni u ustavnoj žalbi podnetoj protiv pojedinačnog akta i radnji državnih organa vezanih za neodržavanje javnog skupa – Parade ponosa 2009. godine, a povodom koje je Ustavni sud doneo Odluku Už-1918/2009 od 22. decembra 2011. godine.

Navedenom Odlukom Ustavnog suda je, u stavu prvom izreke, usvojena ustavna žalba više podnosilaca – fizičkih lica, koji su bili sazivači javnog skupa, i utvrđeno je da su rešenjem Direkcije policije Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije 03 broj 8988/09-20 od 19. septembra 2009. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na slobodu okupljanja iz člana 54. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, a u vezi sa članom 22. stav 1. Ustava, dok je u stavu drugom izreke je određeno da će se Odluka objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.



4. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku, iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i iz odgovora i dokumentacije priložene uz odgovor Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd 03 broj 212-335/12 od 9. marta 2012. godine i broj 212-335/12-1 od 19. marta 2012. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi:

Rešenjem registratora koji pri Agenciji za privredne registre vodi Registar udruženja, broj BU 12026/2010 od 31. decembra 2010. godine, upisano je u Registar udruženja udruženje građana pod nazivom Udruženje „Parada ponosa Beograd“, sa sedištem u Beogradu i podatkom, između ostalog, da je zastupnik Udruženja Slobodan Stojanović iz Beograda.

Udruženje „Parada ponosa Beograd“ je, preko lica ovlašćenog za zstupanje, 26. avgusta 2011. godine, Ministarstvu unutrašnjih poslova „Odeljenju unutrašnjih poslova Beograd-Savski venac“ podnelo prijavu „javne manifestacije „Parada ponosa Beograd 2011“, koja će se sastojati iz javnog skupa i javnog skupa u pokretu“. Javni skup i javni skup u pokretu prijavljeni su za 2. oktobar 2011. godine.

Osporenim rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd - Policijska stanica Savski venac broj 212-613/11 od 30. septembra 2011. godine zabranjeno je održavanje javnog skupa i javnog skupa u pokretu sazivača Udruženje „Parada ponosa Beograd“, prijavljenog za 2. oktobar 2011. godine sa početkom u 11,00 časova, u parku „Manjež“. U stavu 2. izreke osporenog rešenja navedeno je da žalba na zabranu iz stava 1. ovog rešenja ne odlaže izvršenje. Rešenje je doneto s pozivom na odredbu člana 11. stav 1. Zakona o okupljanju građana, a u obrazloženju je navedeno da je u postupku sprovedenom po podnetoj prijavi utvrđeno da su se stekli razlozi iz člana 11. stav 1. Zakona, odnosno da na skupu može doći do ometanja javnog saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, javnog morala ili bezbednosti ljudi i imovine. Osporeni akt sadrži pouku o pravnom leku u kojoj je navedeno da je protiv ovog rešenja moguće podneti žalbu u roku od 15 dana Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Pored osporenog rešenja, nadležne organizacione jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprav a za grad Beograd su istog dana, 30. septembra 2011. godine, donele rešenja o zabrani održavanja svih javnih skupova i javnih skupova u pokretu prijavljenih za 1. ili 2. oktobar 2011. godine. Tako su rešenjima nadležnih policijskih stanica na području Policijske uprave za grad Beograd zabranjeni javni skupovi, odnosno javni skupovi u pokretu: sazivača udruženja „Istinoljublje“ (rešenje Policijske stanice Stari grad broj 212-963/11); sazivača udruženja „Srpski sabor Dveri“ (rešenje Policijske stanice Stari grad broj 212-1059/11); sazivača udruženja „Otačastveni pokret Obraz“ (rešenje Policijske stanice Vračar broj 01/2. 212-216); sazivača „Ekološki pokret Novog Sada“ (rešenje Policijske stanice Stari grad broj 212-1062/11). Policijskoj stanici Savski venac je 21. septembra 2011. godine bila podneta i prijava javnog skupa za 1. oktobar 2011. godine, sa početkom u 20.30 časova , sazivača „Delije Sever“, ali je sazivač pre donošenja rešenja o zabrani skupa obavestio nadležni organ da otkazuje prijavljeni skup. Sadržina rešenja o zabrani svih navedenih javnih skupova i razlozi na kojima se ta zabrana zasniva identični su sadržini i razlozima osporenog rešenja. Donošenju svih rešenja o zabrani javnih skupova i javnih skupova u pokretu prijavljenih za 1. ili 2. oktobar 2011. godine prethodila je Bezbednosna procena Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd str. pov. broj 216-125/11 od 28. septembra 2011. godine u kojoj su detaljno navedena sva saznanja do kojih je nadležni organ došao operativnim putem, a koja su od značaja za bezbednost kako učesnika prijavljenih skupova, tako i građana koji bi se zatekli na mestima predviđenim za održavanje tih skupova. Navedena bezbednosna procena koja je upućivala i na to da će 2. oktobra 2011. godine takođe doći do narušavanja javnog reda i mira u većem obimu, do oštećenja kako privatne, tako i javne imovine i do oštećenja diplomatsko-konzularnih predstavništava drugih država u Beogradu, sačinjena je na osnovu prethodno prikupljenih konkretnih, taksativno izloženih činjenica i podataka.



5. Kako je u obrazloženju ustavne žalbe navedeno da se među podnosiocima ustavne žalbe nalazi i udruženje građana „Parada ponosa Beograd“, pravno lice osnovano upravo radi organizacije ove manifestacije, a uz ustavnu je bilo priloženo i rešenje Agencije za privredne registre o upisu Udruženja „Parada ponosa Beograd“ u Registar udruženja, u kome je kao zastupnik ovog udruženja naveden Slobodan Stojanović iz Beograda, jedan od podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je, dopisom od 29. februara 2012. godine , tražio od punomoćnika da se izjasni o tome da li je ovo lice ustavnu žalbu podnelo samo u svoje ime ili i kao zastupnik Udruženja. Punomoćnik je obavestio Sud da Slobodan Stojanović iz Beograda ustavnu žalbu podnosi kao zastupnik registrovanog udruženja građana „Parada ponos a Beograd“ i u svoje lično ime.

Saglasno prethodno izloženom, Ustavni sud je utvrdio da, za razliku od činjeničnog stanja vezanog za ustavnu žalbu o kojoj je Sud odlučivao u predmetu Už-1918/2009, sazivač javnog skupa i javnog skupa u pokretu „Parada ponosa 2011“ nisu bila fizička lica, već pravno lice – registovano udruženje građana Udruženje „Parada ponosa Beograd“ iz Beograda. Kako se osporenim pojedinačnim aktom (i sa njim povezanim radnjama propuštanja nadležnih organa) odlučivalo o pravima sazivača javnog skupa, jer se održavanje prijavljenog skupa zabranjuje upravo sazivaču, to je Ustavni sud ocenio da aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe u konkretnom slučaju ima samo Udruženje „Parada ponosa Beograd“, a ne i fizička lica koja su označena kao podnosioci ustavne žalbe, a koja su, kako se utvrđuje iz dostavljene i prikupljene dokumentacije, imala više ili manje određene uloge i zadatke u samoj organizaciji ovog javnog skupa. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbacio ustavnu žalbu podnosilaca Sonje Gabelić Špicer, Darka Keniga, Gorana Miletića, Slobodana Stojanovića, Jovanke Todorović Savović i Adama Puškara, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.



6. Sledeće procesno pitanje na koje je Ustavni sud dužan da odgovori, a vezano za ustavnu žalbu podnosioca Udruženja „Parada ponosa Beograd“, tiče se ispunjenosti Ustavom utvrđenog uslova za podnošenje ustavne žalbe, a to je prethodna iscrpljenost pravnih sredstava za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe . Naime, opet za razliku od osporenog akta koji je bio predmet ispitivanja Ustavnog suda u predmetu Už-1918/2009, rešenje koje se osporava ovom ustavnom žalbom sadrži pouku o pravu na žalbu. Podnosilac ne spori da nije koristio propisano pravno sredstvo na čije podnošenje je bio upućen i navodi razloge zbog kojih to nije učinio, smatrajući predviđeno pravno sredstvo nedelotvornim.

Sud nalazi da je za odgovor na prethodno pitanje od značaja Ustavom utvrđena sadržina prava i sloboda na čiju povredu se pozvao podnosilac ustavne žalbe, kao i sadržina odgovarajućih odredaba Zakona o okupljanju građana koji je bio osnov donošenja osporenog akta.

Odredbom člana 22. stav 1. Ustava, kao jedno od načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, utvrđeno je, pored ostalog, pravo svakoga na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom.

Članom 36. stav 2. Ustava svakome se jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 54. Ustava jemči se sloboda okupljanja, tako što se utvrđuje: da je mirno okupljanje građana slobodno (stav 1.), da okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže odobrenju, ni prijavljivanju (stav 2.), da se zborovi, demonstracije i druga okupljanja građana na otvorenom prostoru prijavljuju državnom organu, u skladu sa zakonom (stav 3.) i da se sloboda okupljanja može zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije (stav 4.).

Odredbama člana 11. Zakona o okupljanju građana („Službeni glasnik RS“, br. 51/92, 53/93, 67/93, 11/99, 33/99 i 48/94, „Službeni list SRJ“, broj 21/01 - Odluka US SRJ i „Službeni glasnik RS“, br. 29/01 i 101/05), a koji je bio osnov za donošenje osporenog, kao i svih ostalih rešenja o zabrani javnih skupova i javnih skupova u pokretu prijavljenih za 1. i 2. oktobar 2011. godine, propisano je: da nadležni organ (Ministarstvo unutrašnjih poslova – organizaciona jedinica na području održavanja javnog skupa) može zabraniti održavanje javnog skupa radi sprečavanja ometanja javnog saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, javnog morala ili bezbednosti ljudi i imovine (st av 1.), da je o zabrani održavanja javnog skupa nadležni organ dužan da obavesti sazivača najkasnije 12 sati pre vremena za koje je skup zakazan (stav 2.) i da žalba na zabranu iz stava 1. ovog člana ne odlaže izvršenje rešenja (stav 1.). Ovim, niti drugim odredbama Zakona nije propisan rok za podnošenje žalbe na prvostepeno rešenje o zabrani javnog skupa, niti je uređen postupak po žalbi, iz čega sledi da se primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku kako u pogledu roka za podnošenje žalbe protiv rešenja (15 dana od dana dostavljanja prvostepenog akta organa uprave), tako i rokovi u pogledu odlučivanja drugostepenog organa o izjavljenoj žalbi (30, odnosno 60 dana).

Polazeći od navedenih zakonskih odredaba, a imajući u vidu suštinu Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo i zajemčene slobode okupljanja, Ustavni sud je ocenio da Zakon u slučaju zabrane javnog skupa po osnovu člana 11. tog zakona formalno predviđa žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu slobode okupljanja sazivača javnog skupa, ali propisujući rok u kome je nadležni organ dužan da o zabrani obavesti sazivača, zatim propisujući da žalba ne odlaže zabranu i konačno prepuštajući da se žalba izjavi i da se o njoj odluči u skladu sa pravilima opšteg upravnog postupka, što suštinski ne obezbeđuje delotvornu zaštitu ove slobode. S obzirom na to da je nesporno da bi u konkretnom slučaju odluka o žalbi izjavljenoj protiv rešenja donetog u petak, 30. septembra 2011. godine, a vezano za zabranu javnog skupa prijavljenog za nedelju, 2. oktobra 2011. godine u 11,00 časova , imala post-hoc zaštitu, Ustavni sud je stao na stanovište da takva zaštita objektivno ne bi mogla da bude blagovremena, pa time ni delotvorna, te je stoga našao da je, u konkretnom slučaju, ustavna žalba podnosioca Udruženja „Parada ponosa Beograd“ dopuštena , iako podnosilac pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio Zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava . Ovakav stav Ustavni sud je već izrazio i u navedenoj Odluci Už-1918/2009 od 22. decembra 2011. godine. Na osnovanost ovakve ocene Ustavnog suda upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Baczkowski i dr. protiv Poljske prema kome u slučajevima koji se tiču slobode okupljanja, da bi se neki pravni lek smatrao efikasnim, on mora obavezivati nadležni organ da donese odluku tako da konačna odluka usledi pre datuma za koji je bilo predviđeno određeno okupljanje (presuda od 3. maja 2007. godine, paragraf 83.), a na koju se u ustavnoj žalbi pozvao i podnosilac.



7. Prilikom ocene osnovanosti ustavne žalbe u odnosu na istaknute povrede Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je imao u vidu sledeće:

Prvo, da sloboda okupljanja iz člana 54. Ustava nije apsolutna, već njeno ostvarivanje podleže Ustavom utvrđenim ograničenjima. Sa jedne strane, građanima se jemči samo sloboda mirnog okupljanja, što znači da ustavnim garancijama ove slobode ne podleže okupljanje građana koje nije mirno. Sa druge strane, ustavotvorac je dopustio mogućnost da se zajemčena sloboda okupljanja zakonom ograniči iz takstativno Ustavom utvrđenih razloga, a to su: 1) zaštita javnog zdravlja, 2) zaštita morala, 3) zaštita prava drugih ili 4) zaštita bezbednosti Republike Srbije. Takođe, postoji Ustavom utvrđena obaveza da se okupljanje građana na otvorenom prostoru prijavi državnom organu i to u skladu sa zakonom.

Drugo, iz odredaba člana 54. Ustava proizlazi da sloboda okupljanja predstavlja jednu od Ustavom zajemčenih sloboda za koju se, saglasno članu 18. stav 2. Ustava, način njenog ostvarivanja propisuje zakonom.

Treće, da je u pravnom poretku Republike Srbije način ostvarivanja slobode okupljanja, zajemčene Ustavom od 2006. godine, uređen (propisan) Zakonom o okupljanju građana koji je donet 1992. godine i koji je tokom važenja više puta menjan i dopunjavan, poslednji put 2005. godine. Analizom odredaba navedenog zakona utvrđuje se da on zapravo sadrži dva režima ograničenja slobode okupljanja. Odredbama čl. 9. i 10. Zakona uređena je situcija u kojoj nadležni organ, a to je Ministarstvo unutrašnjih poslova, samo privremeno zabranjuje održavanje javnog skupa (okupljanje građana na otvorenom rostoru), o tome u roku od 12 sati obaveštava sazivača skupa i u istom roku nadležnom sudu upućuje obrazloženi zahtev za odlučivanje o zabrani (konačnoj) tog skupa. U ovom slučaju, zakonodavac je u potpunosti uredio postupak odlučivanja suda o zabrani održavanja javnog skupa, i to postupak koji propisivanjem rokova za preduzimanje pojedinih radnji obezbeđuje hitnost u odlučivanju, poštovanje načela raspravnosti , tako što se održava pretres na koji se pozivaju podnosilac zahteva za zabranu i sazivač skupa, kao i dvostepenost u odlučivanju, pri čemu o žalbi na rešenje odlučuje najviši sud u Republici . Međutim, ovako uređeni postupak ograničenja slobode okupljanja odnosi se na zabranu javnog skupa „koji je usmeren na nasilno menjanje Ustavom utvrđenog poretka, narušavanje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije, kršenje Ustavom zajemčenih sloboda i prava čoveka i građanina, izazivanje i podsticanje nacionalne, rasne i verske netrpeljivosti i mržnje“ (član 9. stav 1. Zakona). Nasuprot prethodnom, isti zakon, u odredbama člana 11, predviđa zabranu održavanja javnog skupa radi „sprečavanja ometanja javnog saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, javnog morala ili bezbednosti ljudi i imovine“ (član 11. stav 1. Zakona), u kom slučaju ne postoji privremena zabrana, niti je propisana nadležnost suda da odlučuje o zabrani, već održavanje javnog skupa zabranjuje nadležni organ (Ministarstvo) i o zabrani obaveštava sazivača skupa (najkasnije 12 sati pre vremena za koje je sku p zakazan). U ovom slučaju Zakon sadrži samo odredbu (stav 3. člana 11.) da žalba na zabranu iz stava 1. ovog člana ne odlaže izvršenje rešenja.

Četvrto, da je u konkretnom slučaju osporeno rešenje o zabrani prijavljenog javnog skupa i javnog skupa u pokretu doneto na osnovu člana 11. Zakona o okupljanju građana.

Peto, da je javni skup bio prijavljen za nedelju, 2. oktobar 2011. godine u 11,00 časova, a da je osporeno rešenje podnosiocu ustavne žalbe, kao sazivaču uručeno u petak, 30. septembra 2011. godine, u popodnevnim časovima.

Šesto, da je donošenju osporenog akta prethodila opsežna i detaljna bezbednosna procena nadležnog Ministarstva unutrašnjih poslova.

Sedmo, da je na osnovu takve bezbednosne procene Ministarstvo istog dana, 30. septembra 2011. godine, donelo rešenja o zabrani svih javnih skupova i javnih skupova u pokretu prijavljenih u Beogradu za 1. i 2. oktobar 2011. godine.

Imajući u vidu prethodno izloženo, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira na to što u konkretnom slučaju prikupljeni podaci ne pružaju pouzdan osnov za zaključak da je nadležni organ uprave osporeni pojedinačni akt doneo arbitrernom i proizvoljnom ocenom relevantnih okolnosti koje su od značaja kako za zaštitu zajemčenih prava na fizički integritet, slobodu kretanja i imovinu građana koji bi se u vreme održavanja našli na mestu na kome je bilo predviđeno održavanje javnog skupa i javnog skupa u pokretu koji je prijavio podnosilac ustavne žalbe, tako i za zaštitu prava na psihički i fizički integritet samih učesnika prijavljenog skupa, i bez obzira na to što je nadležni organ vezan odredbama važećeg zakona, te je u skladu sa njima i postupao prilikom donošenja i uručenja osporenog rešenja podnosiocu ustavne žalbe, sama nemogućnost podnosioca da delotvornim pravnim sredstvom, u postupku u kome će mu biti pružena sudska zaštita, traži preispitivanje odluke kojom se ograničava jedna od Ustavom zajemčenih sloboda, predstavlja povredu prava na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, a posledično i povredu slobode okupljanja iz člana 54. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu.

Ustavni sud konstatuje da je osporena radnja „propuštanja državnih organa da im obezbede sudsku zaštitu i efikasno pravno sredstvo protiv navedenih kršenja ljudskih prava“ konsumirana utvrđenjem povreda u odnosu na osporeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd - Policijska stanica Savski venac broj 212-613/11 od 30. septembra 2011. godine.



8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe Udruženja „Parada ponosa Beograd“ zbog konstatovanih povreda prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti . Prema oceni Ustavnog suda, učinjene povrede prava su posledica načina na koji je ostvarivanje slobode okupljanja uređeno važećim zakonom, a na šta je Ustavni sud već ukazivao zakonodavcu, ističući potrebu usklađivanja Zakona o okupljanju građana sa Ustavom Republike Srbije od 2006. godine, kako bi se otklonili problemi u ostvarivanju ustavnosti u ovoj oblasti. Imajući u vidu navedeno, kao i to da je Ustavni sud na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine doneo Odluku Už-1918/2009, kojom je utvrdio povredu slobode okupljanja iz člana 54. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, a u vezi sa članom 22. stav 1. Ustava, podnosilaca ustavne žalbe – fizičkih lica , koja su bili neki od sazivača javnog skupa „Povorka ponosa“ 2009. godine, određujući tada kao vid pravičnog zadovoljenja podnosilaca objavljivanje Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, te da je sada sazivač zabranjenog javnog skupa jasno određeno pravno lice, Ustavni sud nalazi da ima osnova da se podnosiocu ustavne žalbe utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, a u iznosu koji je primeren svrsi ove naknade kao, u ovom slučaju, specifičnog vida upozorenja na ponovljenu povredu prava.

Ustavni sud je odbacio zahtev ovog podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, jer ne postoje članom 85. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke da o njemu odlučuje.



9. U odnosu na osporene radnje državnih organa izvršene „nečinjenjem, odnosno propuštanjem državnih organa, pre svega MUP, da učine sve što je u njihovoj moći da spreče nasilje nad učesnicima Povorke ponosa od strane trećih lica, odnosno da spreče diskriminaciju protiv njih“, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da u slučaju kada javni skup nije održan i kada je zabranjeno održavanje i svih drugih javnih skupova prijavljenih za isto ili približno isto vreme kada i javni skup podnosioca ustavne žalbe, nema dovoljno osnova za iznete tvrdnje o povredi prava.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da činjenica da je nadležni organ zabranio sve javne skupove i javne skupove u pokretu prijavljene za isti ili prethodni dan kada i javni skup podnosioca ustavne žalbe, a čiji sazivači su bili upravo lica i organizacije koji zastupaju suprotne stavove i ideje, čini ustavnopravno neutemeljenom tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da je zabrana javnog skupa koji je on prijavio posledica diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.



10. Polazeći od svega prethodno iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević