PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-751/2012
Datum donošenja odluke: 28.03.2013
Podatak o objavljivanju: "Službeni glasnik RS" broj 39/2013
Ishod: Odluka o usvajanju
Pravna oblast: Krivično pravo
Član i stav Ustava: Član 31.
Podnosilac: Goran Mojović
Pojmovni registar:
Napomena: -povreda prava koje se odnosi na trajanje pritvora iz člana 31. Ustava (u preostalom delu odbacivanje)

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Mojovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 201 3. godine, doneo je



O D L U K U



1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Mojovića i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 51/12 od 27. januara 201 2. godine i rešenjima Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 52/12 od 13. f ebruara 201 2. godine i Kž2.Po1. 88/12 od 6. marta 2012. godine, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe zajemčeno odredbama člana 31. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.



O b r a z l o ž e nj e



1. Goran Mojović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 29. januara 201 2. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 51/12 od 27. januara 2012. godine, koju je 11. i 14. marta 2012. godine dopunio i kao osporene akte označio i rešenja Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 52/12 od 13. februara 2012. godine i Kž2.Po1. 88/12 od 6. marta 2012. godine, rešenje Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 591/11 od 29. novembra 2012. godine i rešenje Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 342/11 od 13. decembra 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 5. stav 1. tačka c), člana 5. stav 3 , člana 6. stav 2. i člana 6. stav 3. tačka b) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Kako se odredbe člana 5. stav 1. tačka c), člana 5. stav 3, člana 6. stav 2. i člana 6. stav 3. tačka b) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuj u od prava zajemčen ih odredb ama člana 27. stav 1, člana 31, člana 33. stav 2. i člana 34. stav 3. Ustava, to Ustavni sud postojanje povred a ov ih prava ceni u odnosu na označen e odredb e Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je lišen slobode 10. februara 2009. godine i da se od tada neprekidno nalazi u pritvoru; da je „period od 1090 dana izgubio smisao i postao kazna što je u suprotnosti sa članom 5. stav 1. tačka c) i članom 5. stav 3. Evropske konvencije o ljudskim pravima“; da „osnovana sumnja nije dovoljna bez osobitih okolnosti“ za produženje pritvora, koji predstavlja najtežu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog; da sud nije preispitao postojanje razloga i zakonitost lišenja slobode“; da mu je „nezakonitim rešenjima o produženju pritvora“ uskraćeno pravo iz člana 6. stav 3. navedene Konvencije, jer „mogućnost u pritvor u za pripremu odbrane ne postoji“; da je, imajući u vidu dužinu trajanja pritvora „već kažnjen, a da je još uvek nevin“ i da „formulacija veća da bi mogao da ponovi delo ukoliko se nađe na slobodi“, dovode do povrede prava na pretpostavku nevinosti .

Predložio je, pored ostalog, da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i prava i naredi otklanjanje štetnih posledica .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje VIII Su. 52/12- 21 od 19. aprila 2012. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:



A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje se vodi krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još 30 lica u predmetu K. Po1. 210/10.

Optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal Kt. S. 2/09 podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivičn o del o zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika, 30 krivičnih dela prevara iz člana 208. Krivičnog zakonika i 24 krivična dela zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika.

Navedena optužnica je podignuta 6. avgusta 2009. godine, nakon sprovedene istrage koja je trajala šest meseci.

Do podnošenja ustavne žalbe 29. januara 201 2. godine, glavni pretres je zakazivan ukupno 27 puta , i to :

- tokom 2010. godine 17 puta - za 25, 26. i 31. maj , 1, 2, 3. i 4. jun , 4, 5, 6, 7, 8. i 10. oktobar i 1, 2, 3. i 4. novembar;

- tokom 2011. godine osam puta - za 7. i 8. februar, 9, 10. i 11. maj , 11. jul i 26. i 27. oktobar;

- tokom 2012. godine dva puta - za 16. i 17. januar.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje od 18. aprila 2012. godine pro izlazi da je n akon podnošenja ustavne žalbe, glavni pretres zakazivan za 19, 20. i 21. mart i za 21. i 22. maj 2012. godine .



B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor



Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (29. januar 201 2. godine) nalazio u pritvoru skoro tri godine, računajući od 10. februara 20 09. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki. P. 4/09 od 12. februara 20 09. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe tokom istražnog postupka i nakon podizanja optužnice produžavan, poslednji put pre primene novog Zakonika o krivičnom postupku, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) ranije važećeg Zakonika .

Od 15. januara 2012. godine počeo je da se primenjuje novi Zakonik o krivičnom postupku , i to u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom odre đeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti.

Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje je po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 216. stav 3. novog Zakonika o krivičnom postupku, ispitivao da li i dalje postoje razlozi za pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe i osporenim rešenjem Kv. Po1. 51/12 od 27. januara 201 2. godine mu je produžio pritvor. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen, jer su, po oceni vanpretresnog veća, stajali razlozi za zadržavanje u pritvoru u smislu odredbe člana 211. stav 1. tačka 5) Zakonika , odnosno, jer se „od poslednje kontrole pritvora nisu pojavile nove okolnosti zbog kojih bi optuženom pritvor mogao da bude ukinut, pa mu je isti produžilo za još 60 dana“.

U obrazloženju navedenog osporenog rešenja Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje je, pored ostalog, naveo: da „po oceni veća protiv optuženog Gorana Mojovića i dalje postoji osnov za pritvor propisan odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku“; da „iz spisa predmeta proizilazi osnovana sumnja da je optuženi bio organizator kriminalne grupe, čija je delatnost planirana na duži vremenski period, preduzimajući brojne inkriminisane radnje sa naročitom upornošću, usmerene na to da putem angažovanja lica na radu u državnim organima Republike Srbije omogući da veliki broj drugih lica neosnovano ostvari prava iz boračko-invalidske zaštite, prava na naknadu štete i prava na rešenje stambenog pitanja“; da „pri tom postoji osnovana sumnja da je sebi i drugim licima, u dužem vremenskom periodu i u kontinuitetu, u toku 2006. godine, pa do 10. februara 2009. godine, omogućio sticanje protivpravne imovinske koristi u velikom iznosu, korišćenjem brojne dokumentacije sa neistinitom sadržinom (koje sačinjavaju falsifikovane potvrde o ranjavanju i uverenja o zdravstvenom stanju lica, zatim sačinjene lažne izjave o odricanju od pripadajuće strukture stana, a u kojoj su upotrebljivani lažni pečati i potpisi i dr.)“; da navedene okolnosti „po oceni veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da je optuženi sklon vršenju krivičnih dela i da će, ako se nađe na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“.

Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje je odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 51/12 od 27. januara 2012. godine, i to: žalbu branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, osporenim rešenjem Kž2.Po1. 52/12 od 13. februara 201 2. godine i žalbu okrivljenog, ovde podnosioca, osporenim rešenjem Kž2.Po1. 88/12 od 6. marta 2012. godine , nalazeći „da je prvostepeni sud u obrazloženju pobijanog rešenja dao jasne i argumentovane razloge zbog čega je neophodno dalje zadržavanje u pritvoru okrivljenog..., a koje razloge u svemu kao pravilne prihvata i Apelacioni sud u Beogradu, jer po stavu ovog suda okolnosti koje su navedene u ožalbenom rešenju predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni ukoliko se nađe na slobodi u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“ i „da su žalbeni navodi ocenjeni kao neosnovani“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 101/11) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti .

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Članom 608. ZKP propisano je da ovaj zakonik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a da se primenjuje od 15. januara 2013. godine, izuzev u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, u kom slučaju se primenjuje od 15. januara 2012. godine.

5. Polazeći od navoda ustavne žalbe kojima podnosilac obrazlaže istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 33. stav 2. i člana 34. stav 3. Ustava, da mu je „nezakonitim rešenjima o produženju pritvora“ uskraćeno pravo iz člana 6. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , jer „mogućnost u pritvoru za pripremu odbrane ne postoji“, da je, imajući u vidu dužinu trajanja pritvora „već kažnjen, a da je još uvek nevin“ i da „formulacija veća da bi mogao da ponovi delo ukolik o se nađe na slobodi“, dovodi do povrede prava na pretpostavku nevinosti , Ustavni sud je ocenio da se izneti razlozi u suštini odnose na pravo u pogledu trajanja pritvora, te je sve navode ustavne žalbe cenio u odnosu na povredu prava iz člana 31 . Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ističe da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru oduzimanja lične slobode čoveka u periodu pre donošenja pravnosnažne sudske odluke o krivici. Pritvor nije krivična sankcija i za pritvorenika se ne sme pretvoriti u kaznu. Pritvor se, naime, određuje pre nego što je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena krivica okrivljenog, tako da tokom trajanja mere pritvora u krivičnom postupku koji nije pravnosnažno okončan još uvek u potpunosti važi Ustavom i Zakonikom utvrđena pretpostavka nevinosti.

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluk u Už -4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja ) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima op ravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je polazeći od navedenih opštih principa i od okolnosti koje se odnose na konkretan slučaj, utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje, 30 krivičnih dela prevare i 24 krivična dela zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju . Pored postojanja osnovane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, što je uslov sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti kako prilikom određivanja tako i prilikom produžavanja mere pritvora (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, tačka 7 . obrazloženja), Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje i Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje su u osporenim rešenjima (Kv.Po1. 51/12 od 27. januara 2012. godine, Kž2.Po1. 52/12 od 13. februara 2012. godine i Kž2.Po1. 88/12 od 6. marta 2012. godine) utvrdili da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

Kao osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni Goran Mojović, ovde podnosilac ustavne žalbe, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, nadležni sudovi su, u suštini, naveli:

1) da postoji osnovana sumnja da je „bio organizator kriminalne grupe, čija je delatnost planirana na duži vremenski period, preduzimajući brojne inkriminisane radnje sa naročitom upornošću, usmerene na to da putem angažovanja lica na radu u državnim organima Republike Srbije omogući da veliki broj drugih lica neosnovano ostvari prava iz boračko-invalidske zaštite, prava na naknadu štete i prava na rešenje stambenog pitanja“;

2) da „pri tom postoji osnovana sumnja da je sebi i drugim licima, u dužem vremenskom periodu i u kontinuitetu, u toku 2006. godine, pa do 10. februara 2009. godine, omogućio sticanje protivpravne imovinske koristi u velikom iznosu, korišćenjem brojne dokumentacije sa neistinitom sadržinom (koje sačinjavaju falsifikovane potvrde o ranjavanju i uverenja o zdravstvenom stanju lica, zatim sačinjene lažne izjave o odricanju od pripadajuće strukture stana, a u kojoj su upotrebljivani lažni pečati i potpisi i dr.)“;

3) da navedene okolnosti „po oceni veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da je optuženi sklon vršenju krivičnih dela i da će, ako se nađe na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“.

Ustavni sud nije uveren da su navedeni razlozi relevantni i dovoljni za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, odnosno da predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni Goran Mojović, ovde podnosilac ustavne žalbe, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

Naime, nadležni sudovi su se u obrazloženjima osporenih rešenja, pre svega oslonili, pored postojanja osnovane sumnje protiv podnosioca, na brojnost radnji koje su mu optužnicom stavljene na teret, njihov vremenski kontinuitet i omogućavanje sticanja protivpravne imovinske koristi u velikom iznosu, i zaključili da navedene okolnosti „predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da je optuženi sklon vršenju krivičnih dela i da će, ako se nađe na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“.

Ustavni sud, pre svega, ukazuje da „sklonost“ ka vršenju krivičnih dela, kao razlog za produženje mere pritvora prema podnosicu ustavne žalbe, nema uporište u zakonu.

Zatim, Ustavni sud ističe da nadležni sudovi u osporenim rešenjima nisu obrazložili na koji način će podnosilac ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu ponoviti delo, što predstavlja imperativni deo zakonske odredbe za produženje pritvora po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP. Ovo posebno imajući u vidu činjenicu da je od eventualnog izvršenja krivičnih dela koja su podnosiocu ustavne žalbe stavljena na teret („u toku 2006. godine, pa do 10. februara 2009. godine“) do donošenja osporenih rešenja proteklo skoro tri godine.

Konačno, Ustavni sud ukazuje i da se podnosilac do podnošenja ustavne žalbe (29. januar 2012. godine) nalazio u pritvoru skoro tri godine (računajući od 10. februara 2009. godine, kada je lišen slobode), kao i da se u pritvoru nalazio i 18. aprila 2012. godine kada se Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje izjasnio na navode ustavne žalbe.

U navedenom periodu je, nakon sprovedene istrage koja je trajala šest meseci, protiv podnosioca ustavne žalbe i još 30 lica, 6. avgusta 2009. godine podignuta optužnica. Nakon stupanja optužnice na pravnu snagu do dana podnošenja ustavne žalbe , glavni pretres je zakaz ivan 27 puta.

U tom smislu, Ustavni sud ocenjuje da se ni prvostepeni niti drugostepeni sud u osporenim rešenjima nisu ni osvrnuli na to da li je trajanje pritvora, imajući u vidu tok postupka i okolnosti konkretnog slučaja, opravdano. Po oceni Ustavnog suda, neophodno je bilo da sudovi navedene okolnosti uzmu u obzir prilikom donošenja osporenih rešenja i to su bili dužni da učine, te potom podrobno obrazlože razloge na kojima svoju odluku zasnivaju.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi u osporenim rešenjima nisu dali relevantne i dovoljne razloge za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru i da je produženje pritvora u osporenim rešenjima jasno potvrdilo nedovoljno brižljiv odnos nadležnih sudova prema pritvoru podnosioca ustavne žalbe, koji je bio automatski produžen. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje i da je svrha pritvora nesmetano vođenje krivičnog postupka, a da je nesmetano vođenje krivičnog postupka uslovljeno efikasnim sprovođenjem dokaznog postupka. Imajući u vidu da iz činjeničnog stanja utvrđenog u tački 3. obrazloženja ove odluke proizlazi da je do dana podnošenja ustavne žalbe ročište za glavni pretres bilo zakazano 27 puta (u 27 radnih dana), a da se podnosilac, kako i sam navodi, u pritvoru nalazio „1090 dana“ , Ustavni sud ocenjuje da su nadležni sudovi bili dužni da sa osobitom pažnjom ispitaju opravdanost daljeg trajanja mere pritvora i navedu ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na „postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru koji su inicijalno postojali mogu vremenom prestati (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu "Vinterverp protiv Holandije'', stav 55.).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora zajemčeno odredbama člana 31. Ustava i ocenio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu da podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete.

Ustavni sud osporena rešenja nije poništio, imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. i tački 2. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se osporavaju rešenj e Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 591/11 od 29. novembra 2011. godine i rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 342/11 od 13. decembra 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje podnosiocu ustavne žalbe dostavljeno najkasnije krajem decembra 2011. godine. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe navedena rešenja osporio u dopuni ustavne žalbe koju je Ustavnom sudu podneo 11. marta 2012. godine, to je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.



PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević



[Preuzmite dokument]

• Na vrh stranice