Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Горана Мојовића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. марта 201 3. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Горана Мојовића и утврђује да je решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 51/12 од 27. јануара 201 2. године и решењима Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 52/12 од 13. ф ебруара 201 2. године и Кж2.По1. 88/12 од 6. марта 2012. године, повређено право подноси оца уставне жалбе зајемчено одредбама члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Мојовић из Београда поднео је Уставном суду 29. јануара 201 2. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 51/12 од 27. јануара 2012. године, коју је 11. и 14. марта 2012. године допунио и као оспорене акте означио и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 52/12 од 13. фебруара 2012. године и Кж2.По1. 88/12 од 6. марта 2012. године, решење Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 591/11 од 29. новембра 2012. године и решење Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 342/11 од 13. децембра 2011. године, због повреде права из члана 5. став 1. тачка ц), члана 5. став 3 , члана 6. став 2. и члана 6. став 3. тачка б) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Како се одредбе члана 5. став 1. тачка ц), члана 5. став 3, члана 6. став 2. и члана 6. став 3. тачка б) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликуј у од права зајемчен их одредб ама члана 27. став 1, члана 31, члана 33. став 2. и члана 34. став 3. Устава, то Уставни суд постојање повред а ов их права цени у односу на означен е одредб е Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је лишен слободе 10. фебруара 2009. године и да се од тада непрекидно налази у притвору; да је „период од 1090 дана изгубио смисао и постао казна што је у супротности са чланом 5. став 1. тачка ц) и чланом 5. став 3. Европске конвенције о људским правима“; да „основана сумња није довољна без особитих околности“ за продужење притвора, који представља најтежу меру за обезбеђење присуства окривљеног; да суд није преиспитао постојање разлога и законитост лишења слободе“; да му је „незаконитим решењима о продужењу притвора“ ускраћено право из члана 6. став 3. наведене Конвенције, јер „могућност у притвор у за припрему одбране не постоји“; да је, имајући у виду дужину трајања притвора „већ кажњен, а да је још увек невин“ и да „формулација већа да би могао да понови дело уколико се нађе на слободи“, доводе до повреде права на претпоставку невиности .
Предложио је, поред осталог, да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених начела и права и нареди отклањање штетних последица .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду-Посебно одељење VIII Су. 52/12- 21 од 19. априла 2012. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење се води кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још 30 лица у предмету К. По1. 210/10.
Оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кт. С. 2/09 подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривичн о дел о злочиначко удруживање из члана 346. став 1. Кривичног законика, 30 кривичних дела превара из члана 208. Кривичног законика и 24 кривична дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359. у вези са чланом 34. Кривичног законика.
Наведена оптужница је подигнута 6. августа 2009. године, након спроведене истраге која је трајала шест месеци.
До подношења уставне жалбе 29. јануара 201 2. године, главни претрес је заказиван укупно 27 пута , и то :
- током 2010. године 17 пута - за 25, 26. и 31. мај , 1, 2, 3. и 4. јун , 4, 5, 6, 7, 8. и 10. октобар и 1, 2, 3. и 4. новембар;
- током 2011. године осам пута - за 7. и 8. фебруар, 9, 10. и 11. мај , 11. јул и 26. и 27. октобар;
- током 2012. године два пута - за 16. и 17. јануар.
Из одговора Вишег суда у Београду-Посебно одељење од 18. априла 2012. године про излази да је н акон подношења уставне жалбе, главни претрес заказиван за 19, 20. и 21. март и за 21. и 22. мај 2012. године .
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (29. јануар 201 2. године) налазио у притвору скоро три године, рачунајући од 10. фебруара 20 09. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки. П. 4/09 од 12. фебруара 20 09. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) раније важећег Законика о кривичном поступку.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе током истражног поступка и након подизања оптужнице продужаван, последњи пут пре примене новог Законика о кривичном поступку, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) раније важећег Законика .
Од 15. јануара 2012. године почео је да се примењује нови Законик о кривичном поступку , и то у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одре ђено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности.
Виши суд у Београду-Посебно одељење је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 216. став 3. новог Законика о кривичном поступку, испитивао да ли и даље постоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и оспореним решењем Кв. По1. 51/12 од 27. јануара 201 2. године му је продужио притвор. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен, јер су, по оцени ванпретресног већа, стајали разлози за задржавање у притвору у смислу одредбе члана 211. став 1. тачка 5) Законика , односно, јер се „од последње контроле притвора нису појавиле нове околности због којих би оптуженом притвор могао да буде укинут, па му је исти продужило за још 60 дана“.
У образложењу наведеног оспореног решења Виши суд у Београду-Посебно одељење је, поред осталог, навео: да „по оцени већа против оптуженог Горана Мојовића и даље постоји основ за притвор прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку“; да „из списа предмета произилази основана сумња да је оптужени био организатор криминалне групе, чија је делатност планирана на дужи временски период, предузимајући бројне инкриминисане радње са нарочитом упорношћу, усмерене на то да путем ангажовања лица на раду у државним органима Републике Србије омогући да велики број других лица неосновано оствари права из борачко-инвалидске заштите, права на накнаду штете и права на решење стамбеног питања“; да „при том постоји основана сумња да је себи и другим лицима, у дужем временском периоду и у континуитету, у току 2006. године, па до 10. фебруара 2009. године, омогућио стицање противправне имовинске користи у великом износу, коришћењем бројне документације са неистинитом садржином (које сачињавају фалсификоване потврде о рањавању и уверења о здравственом стању лица, затим сачињене лажне изјаве о одрицању од припадајуће структуре стана, а у којој су употребљивани лажни печати и потписи и др.)“; да наведене околности „по оцени већа представљају особите околности које указују да је оптужени склон вршењу кривичних дела и да ће, ако се нађе на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 51/12 од 27. јануара 2012. године, и то: жалбу браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, оспореним решењем Кж2.По1. 52/12 од 13. фебруара 201 2. године и жалбу окривљеног, овде подносиоца, оспореним решењем Кж2.По1. 88/12 од 6. марта 2012. године , налазећи „да је првостепени суд у образложењу побијаног решења дао јасне и аргументоване разлоге због чега је неопходно даље задржавање у притвору окривљеног..., а које разлоге у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, јер по ставу овог суда околности које су наведене у ожалбеном решењу представљају особите околности које указују да ће окривљени уколико се нађе на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело“ и „да су жалбени наводи оцењени као неосновани“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби , утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – УС) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 101/11) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети .
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Чланом 608. ЗКП прописано је да овај законик ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а да се примењује од 15. јануара 2013. године, изузев у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, у ком случају се примењује од 15. јануара 2012. године.
5. Полазећи од навода уставне жалбе којима подносилац образлаже истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 33. став 2. и члана 34. став 3. Устава, да му је „незаконитим решењима о продужењу притвора“ ускраћено право из члана 6. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , јер „могућност у притвору за припрему одбране не постоји“, да је, имајући у виду дужину трајања притвора „већ кажњен, а да је још увек невин“ и да „формулација већа да би могао да понови дело уколик о се нађе на слободи“, доводи до повреде права на претпоставку невиности , Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право у погледу трајања притвора, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на повреду права из члана 31 . Устава.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету истиче да притвор представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор није кривична санкција и за притвореника се не сме претворити у казну. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица окривљеног, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан још увек у потпуности важи Уставом и Закоником утврђена претпоставка невиности.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлук у Уж -4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења ) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оп равдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је полазећи од наведених општих принципа и од околности које се односе на конкретан случај, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање, 30 кривичних дела преваре и 24 кривична дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању . Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7 . образложења), Виши суд у Београду-Посебно одељење и Апелациони суд у Београду-Посебно одељење су у оспореним решењима (Кв.По1. 51/12 од 27. јануара 2012. године, Кж2.По1. 52/12 од 13. фебруара 2012. године и Кж2.По1. 88/12 од 6. марта 2012. године) утврдили да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Као особите околности које указују да ће окривљени Горан Мојовић, овде подносилац уставне жалбе, у кратком временском периоду поновити кривично дело, надлежни судови су, у суштини, навели:
1) да постоји основана сумња да је „био организатор криминалне групе, чија је делатност планирана на дужи временски период, предузимајући бројне инкриминисане радње са нарочитом упорношћу, усмерене на то да путем ангажовања лица на раду у државним органима Републике Србије омогући да велики број других лица неосновано оствари права из борачко-инвалидске заштите, права на накнаду штете и права на решење стамбеног питања“;
2) да „при том постоји основана сумња да је себи и другим лицима, у дужем временском периоду и у континуитету, у току 2006. године, па до 10. фебруара 2009. године, омогућио стицање противправне имовинске користи у великом износу, коришћењем бројне документације са неистинитом садржином (које сачињавају фалсификоване потврде о рањавању и уверења о здравственом стању лица, затим сачињене лажне изјаве о одрицању од припадајуће структуре стана, а у којој су употребљивани лажни печати и потписи и др.)“;
3) да наведене околности „по оцени већа представљају особите околности које указују да је оптужени склон вршењу кривичних дела и да ће, ако се нађе на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Уставни суд није уверен да су наведени разлози релевантни и довољни за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, односно да представљају особите околности које указују да ће окривљени Горан Мојовић, овде подносилац уставне жалбе, у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Наиме, надлежни судови су се у образложењима оспорених решења, пре свега ослонили, поред постојања основане сумње против подносиоца, на бројност радњи које су му оптужницом стављене на терет, њихов временски континуитет и омогућавање стицања противправне имовинске користи у великом износу, и закључили да наведене околности „представљају особите околности које указују да је оптужени склон вршењу кривичних дела и да ће, ако се нађе на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Уставни суд, пре свега, указује да „склоност“ ка вршењу кривичних дела, као разлог за продужење мере притвора према подносицу уставне жалбе, нема упориште у закону.
Затим, Уставни суд истиче да надлежни судови у оспореним решењима нису образложили на који начин ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити дело, што представља императивни део законске одредбе за продужење притвора по основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП. Ово посебно имајући у виду чињеницу да је од евентуалног извршења кривичних дела која су подносиоцу уставне жалбе стављена на терет („у току 2006. године, па до 10. фебруара 2009. године“) до доношења оспорених решења протекло скоро три године.
Коначно, Уставни суд указује и да се подносилац до подношења уставне жалбе (29. јануар 2012. године) налазио у притвору скоро три године (рачунајући од 10. фебруара 2009. године, када је лишен слободе), као и да се у притвору налазио и 18. априла 2012. године када се Виши суд у Београду-Посебно одељење изјаснио на наводе уставне жалбе.
У наведеном периоду је, након спроведене истраге која је трајала шест месеци, против подносиоца уставне жалбе и још 30 лица, 6. августа 2009. године подигнута оптужница. Након ступања оптужнице на правну снагу до дана подношења уставне жалбе , главни претрес је заказ иван 27 пута.
У том смислу, Уставни суд оцењује да се ни првостепени нити другостепени суд у оспореним решењима нису ни осврнули на то да ли је трајање притвора, имајући у виду ток поступка и околности конкретног случаја, оправдано. По оцени Уставног суда, неопходно је било да судови наведене околности узму у обзир приликом доношења оспорених решења и то су били дужни да учине, те потом подробно образложе разлоге на којима своју одлуку заснивају.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да надлежни судови у оспореним решењима нису дали релевантне и довољне разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору и да је продужење притвора у оспореним решењима јасно потврдило недовољно брижљив однос надлежних судова према притвору подносиоца уставне жалбе, који је био аутоматски продужен. У том смислу, Уставни суд указује и да је сврха притвора несметано вођење кривичног поступка, а да је несметано вођење кривичног поступка условљено ефикасним спровођењем доказног поступка. Имајући у виду да из чињеничног стања утврђеног у тачки 3. образложења ове одлуке произлази да је до дана подношења уставне жалбе рочиште за главни претрес било заказано 27 пута (у 27 радних дана), а да се подносилац, како и сам наводи, у притвору налазио „1090 дана“ , Уставни суд оцењује да су надлежни судови били дужни да са особитом пажњом испитају оправданост даљег трајања мере притвора и наведу уставноправно прихватљиве разлоге који указују на „постојање особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело“. У том смислу, Уставни суд указује да разлози за задржавање окривљеног у притвору који су иницијално постојали могу временом престати (видети одлуку Европског суда за људска права у предмету "Винтерверп против Холандије'', став 55.).
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбама члана 31. Устава и оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем ове одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносилац није тражио накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у првом делу тачке 1. и тачки 2. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се оспоравају решењ е Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 591/11 од 29. новембра 2011. године и решење Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 342/11 од 13. децембра 2011. године, Уставни суд је утврдио да је другостепено решење Апелационог суда у Београду-Посебно одељење подносиоцу уставне жалбе достављено најкасније крајем децембра 2011. године. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе наведена решења оспорио у допуни уставне жалбе коју је Уставном суду поднео 11. марта 2012. године, то је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
Како се одредбе члана 5. став 1. тачка ц), члана 5. став 3, члана 6. став 2. и члана 6. став 3. тачка б) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликуј у од права зајемчен их одредб ама члана 27. став 1, члана 31, члана 33. став 2. и члана 34. став 3. Устава, то Уставни суд постојање повред а ов их права цени у односу на означен е одредб е Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је лишен слободе 10. фебруара 2009. године и да се од тада непрекидно налази у притвору; да је „период од 1090 дана изгубио смисао и постао казна што је у супротности са чланом 5. став 1. тачка ц) и чланом 5. став 3. Европске конвенције о људским правима“; да „основана сумња није довољна без особитих околности“ за продужење притвора, који представља најтежу меру за обезбеђење присуства окривљеног; да суд није преиспитао постојање разлога и законитост лишења слободе“; да му је „незаконитим решењима о продужењу притвора“ ускраћено право из члана 6. став 3. наведене Конвенције, јер „могућност у притвор у за припрему одбране не постоји“; да је, имајући у виду дужину трајања притвора „већ кажњен, а да је још увек невин“ и да „формулација већа да би могао да понови дело уколико се нађе на слободи“, доводе до повреде права на претпоставку невиности .
Предложио је, поред осталог, да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених начела и права и нареди отклањање штетних последица .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду-Посебно одељење VIII Су. 52/12- 21 од 19. априла 2012. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење се води кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још 30 лица у предмету К. По1. 210/10.
Оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кт. С. 2/09 подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривичн о дел о злочиначко удруживање из члана 346. став 1. Кривичног законика, 30 кривичних дела превара из члана 208. Кривичног законика и 24 кривична дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359. у вези са чланом 34. Кривичног законика.
Наведена оптужница је подигнута 6. августа 2009. године, након спроведене истраге која је трајала шест месеци.
До подношења уставне жалбе 29. јануара 201 2. године, главни претрес је заказиван укупно 27 пута , и то :
- током 2010. године 17 пута - за 25, 26. и 31. мај , 1, 2, 3. и 4. јун , 4, 5, 6, 7, 8. и 10. октобар и 1, 2, 3. и 4. новембар;
- током 2011. године осам пута - за 7. и 8. фебруар, 9, 10. и 11. мај , 11. јул и 26. и 27. октобар;
- током 2012. године два пута - за 16. и 17. јануар.
Из одговора Вишег суда у Београду-Посебно одељење од 18. априла 2012. године про излази да је н акон подношења уставне жалбе, главни претрес заказиван за 19, 20. и 21. март и за 21. и 22. мај 2012. године .
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (29. јануар 201 2. године) налазио у притвору скоро три године, рачунајући од 10. фебруара 20 09. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки. П. 4/09 од 12. фебруара 20 09. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) раније важећег Законика о кривичном поступку.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе током истражног поступка и након подизања оптужнице продужаван, последњи пут пре примене новог Законика о кривичном поступку, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) раније важећег Законика .
Од 15. јануара 2012. године почео је да се примењује нови Законик о кривичном поступку , и то у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одре ђено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности.
Виши суд у Београду-Посебно одељење је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 216. став 3. новог Законика о кривичном поступку, испитивао да ли и даље постоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и оспореним решењем Кв. По1. 51/12 од 27. јануара 201 2. године му је продужио притвор. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен, јер су, по оцени ванпретресног већа, стајали разлози за задржавање у притвору у смислу одредбе члана 211. став 1. тачка 5) Законика , односно, јер се „од последње контроле притвора нису појавиле нове околности због којих би оптуженом притвор могао да буде укинут, па му је исти продужило за још 60 дана“.
У образложењу наведеног оспореног решења Виши суд у Београду-Посебно одељење је, поред осталог, навео: да „по оцени већа против оптуженог Горана Мојовића и даље постоји основ за притвор прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку“; да „из списа предмета произилази основана сумња да је оптужени био организатор криминалне групе, чија је делатност планирана на дужи временски период, предузимајући бројне инкриминисане радње са нарочитом упорношћу, усмерене на то да путем ангажовања лица на раду у државним органима Републике Србије омогући да велики број других лица неосновано оствари права из борачко-инвалидске заштите, права на накнаду штете и права на решење стамбеног питања“; да „при том постоји основана сумња да је себи и другим лицима, у дужем временском периоду и у континуитету, у току 2006. године, па до 10. фебруара 2009. године, омогућио стицање противправне имовинске користи у великом износу, коришћењем бројне документације са неистинитом садржином (које сачињавају фалсификоване потврде о рањавању и уверења о здравственом стању лица, затим сачињене лажне изјаве о одрицању од припадајуће структуре стана, а у којој су употребљивани лажни печати и потписи и др.)“; да наведене околности „по оцени већа представљају особите околности које указују да је оптужени склон вршењу кривичних дела и да ће, ако се нађе на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 51/12 од 27. јануара 2012. године, и то: жалбу браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, оспореним решењем Кж2.По1. 52/12 од 13. фебруара 201 2. године и жалбу окривљеног, овде подносиоца, оспореним решењем Кж2.По1. 88/12 од 6. марта 2012. године , налазећи „да је првостепени суд у образложењу побијаног решења дао јасне и аргументоване разлоге због чега је неопходно даље задржавање у притвору окривљеног..., а које разлоге у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, јер по ставу овог суда околности које су наведене у ожалбеном решењу представљају особите околности које указују да ће окривљени уколико се нађе на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело“ и „да су жалбени наводи оцењени као неосновани“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби , утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – УС) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 101/11) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети .
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Чланом 608. ЗКП прописано је да овај законик ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а да се примењује од 15. јануара 2013. године, изузев у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, у ком случају се примењује од 15. јануара 2012. године.
5. Полазећи од навода уставне жалбе којима подносилац образлаже истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 33. став 2. и члана 34. став 3. Устава, да му је „незаконитим решењима о продужењу притвора“ ускраћено право из члана 6. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , јер „могућност у притвору за припрему одбране не постоји“, да је, имајући у виду дужину трајања притвора „већ кажњен, а да је још увек невин“ и да „формулација већа да би могао да понови дело уколик о се нађе на слободи“, доводи до повреде права на претпоставку невиности , Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право у погледу трајања притвора, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на повреду права из члана 31 . Устава.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету истиче да притвор представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор није кривична санкција и за притвореника се не сме претворити у казну. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица окривљеног, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан још увек у потпуности важи Уставом и Закоником утврђена претпоставка невиности.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлук у Уж -4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења ) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оп равдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је полазећи од наведених општих принципа и од околности које се односе на конкретан случај, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање, 30 кривичних дела преваре и 24 кривична дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању . Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7 . образложења), Виши суд у Београду-Посебно одељење и Апелациони суд у Београду-Посебно одељење су у оспореним решењима (Кв.По1. 51/12 од 27. јануара 2012. године, Кж2.По1. 52/12 од 13. фебруара 2012. године и Кж2.По1. 88/12 од 6. марта 2012. године) утврдили да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Као особите околности које указују да ће окривљени Горан Мојовић, овде подносилац уставне жалбе, у кратком временском периоду поновити кривично дело, надлежни судови су, у суштини, навели:
1) да постоји основана сумња да је „био организатор криминалне групе, чија је делатност планирана на дужи временски период, предузимајући бројне инкриминисане радње са нарочитом упорношћу, усмерене на то да путем ангажовања лица на раду у државним органима Републике Србије омогући да велики број других лица неосновано оствари права из борачко-инвалидске заштите, права на накнаду штете и права на решење стамбеног питања“;
2) да „при том постоји основана сумња да је себи и другим лицима, у дужем временском периоду и у континуитету, у току 2006. године, па до 10. фебруара 2009. године, омогућио стицање противправне имовинске користи у великом износу, коришћењем бројне документације са неистинитом садржином (које сачињавају фалсификоване потврде о рањавању и уверења о здравственом стању лица, затим сачињене лажне изјаве о одрицању од припадајуће структуре стана, а у којој су употребљивани лажни печати и потписи и др.)“;
3) да наведене околности „по оцени већа представљају особите околности које указују да је оптужени склон вршењу кривичних дела и да ће, ако се нађе на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Уставни суд није уверен да су наведени разлози релевантни и довољни за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, односно да представљају особите околности које указују да ће окривљени Горан Мојовић, овде подносилац уставне жалбе, у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Наиме, надлежни судови су се у образложењима оспорених решења, пре свега ослонили, поред постојања основане сумње против подносиоца, на бројност радњи које су му оптужницом стављене на терет, њихов временски континуитет и омогућавање стицања противправне имовинске користи у великом износу, и закључили да наведене околности „представљају особите околности које указују да је оптужени склон вршењу кривичних дела и да ће, ако се нађе на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Уставни суд, пре свега, указује да „склоност“ ка вршењу кривичних дела, као разлог за продужење мере притвора према подносицу уставне жалбе, нема упориште у закону.
Затим, Уставни суд истиче да надлежни судови у оспореним решењима нису образложили на који начин ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити дело, што представља императивни део законске одредбе за продужење притвора по основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП. Ово посебно имајући у виду чињеницу да је од евентуалног извршења кривичних дела која су подносиоцу уставне жалбе стављена на терет („у току 2006. године, па до 10. фебруара 2009. године“) до доношења оспорених решења протекло скоро три године.
Коначно, Уставни суд указује и да се подносилац до подношења уставне жалбе (29. јануар 2012. године) налазио у притвору скоро три године (рачунајући од 10. фебруара 2009. године, када је лишен слободе), као и да се у притвору налазио и 18. априла 2012. године када се Виши суд у Београду-Посебно одељење изјаснио на наводе уставне жалбе.
У наведеном периоду је, након спроведене истраге која је трајала шест месеци, против подносиоца уставне жалбе и још 30 лица, 6. августа 2009. године подигнута оптужница. Након ступања оптужнице на правну снагу до дана подношења уставне жалбе , главни претрес је заказ иван 27 пута.
У том смислу, Уставни суд оцењује да се ни првостепени нити другостепени суд у оспореним решењима нису ни осврнули на то да ли је трајање притвора, имајући у виду ток поступка и околности конкретног случаја, оправдано. По оцени Уставног суда, неопходно је било да судови наведене околности узму у обзир приликом доношења оспорених решења и то су били дужни да учине, те потом подробно образложе разлоге на којима своју одлуку заснивају.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да надлежни судови у оспореним решењима нису дали релевантне и довољне разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору и да је продужење притвора у оспореним решењима јасно потврдило недовољно брижљив однос надлежних судова према притвору подносиоца уставне жалбе, који је био аутоматски продужен. У том смислу, Уставни суд указује и да је сврха притвора несметано вођење кривичног поступка, а да је несметано вођење кривичног поступка условљено ефикасним спровођењем доказног поступка. Имајући у виду да из чињеничног стања утврђеног у тачки 3. образложења ове одлуке произлази да је до дана подношења уставне жалбе рочиште за главни претрес било заказано 27 пута (у 27 радних дана), а да се подносилац, како и сам наводи, у притвору налазио „1090 дана“ , Уставни суд оцењује да су надлежни судови били дужни да са особитом пажњом испитају оправданост даљег трајања мере притвора и наведу уставноправно прихватљиве разлоге који указују на „постојање особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело“. У том смислу, Уставни суд указује да разлози за задржавање окривљеног у притвору који су иницијално постојали могу временом престати (видети одлуку Европског суда за људска права у предмету "Винтерверп против Холандије'', став 55.).
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбама члана 31. Устава и оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем ове одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносилац није тражио накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у првом делу тачке 1. и тачки 2. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се оспоравају решењ е Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 591/11 од 29. новембра 2011. године и решење Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 342/11 од 13. децембра 2011. године, Уставни суд је утврдио да је другостепено решење Апелационог суда у Београду-Посебно одељење подносиоцу уставне жалбе достављено најкасније крајем децембра 2011. године. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе наведена решења оспорио у допуни уставне жалбе коју је Уставном суду поднео 11. марта 2012. године, то је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић