Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Жељка Крстића из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Жељка Крстића изјављена против пресуде Окружног суда у Шапцу Кж. 640/09 од 30. октобра 2009. године и пресуде Општинског суда у Лозници К. 6/09 од 18. јуна 2009. године, и утврђује повреда права подносиоца уставне жалбе из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Налаже се Апелационом суду у Београду да, у року од 30 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Општинског суда у Лозници К. 6/09 од 18. јуна 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Жељко Крстић из Лознице, преко пуномоћника Драгана Филиповића, адвоката из Лознице, поднео је Уставном суду 4. јануара 2010. године уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Шапцу Кж. 640/09 од 30. октобра 2009. године и пресуде Општинског суда у Лозници К. 6/09 од 18. јуна 2009. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 32. став 1, члана 33. ст. 4. и 5. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да су оспореним актима означена уставна права подносиоцу повређена на тај начин што:
- у првостепеном поступку „нису саслушани предложени сведоци од стране подносиоца уставне жалбе и што нису изведени писмени докази... које је подносилац уставне жалбе приложио“;
- у првостепеном поступку „нису оцењени докази подносиоца уставне жалбе... нити је оцењен исказ оштећене у погледу уговора и признанице“;
- првостепени суд „није оценио контрадикторности у исказима сведока на којима је засновао пресуду, датих у наведеном кривичном поступку, као и међусобне разлике у њиховим исказима и контрадикторности са исказима истих сведока датих у поступцима у предметима које је прочитао“;
- о седници другостепеног већа подносилац уставне жалбе и његов бранилац нису обавештени;
- другостепени суд „није оценио све жалбене наводе и о њима није дао разлоге, а о оцењеним наводима није дао правилне разлоге“;
- другостепени суд „није правилно одмерио казну и о истој није дао правилне разлоге“.
Подносилац уставне жалбе сматра да су почињене повреде „учиниле да поступци буду незаконити, па тиме и изречена казна затвора незаконита, чиме је повређено право подносиоца уставне жалбе на слободу, а начин на који је другостепени суд оценио жалбу подносиоца уставне жалбе без оцене битних навода и давања разлога о истим, тој жалби је одузео делотворност, као бит правног лека“.
У уставној жалби је предложено да Уставни суд поништи оспорене пресуде, као и да одложи извршење казне затвора до окончања поступка по уставној жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Општински суд у Лозници је 18. јуна 2009. године донео оспорену пресуду К. 6/09 којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим за извршење кривичног дела давање лажног исказа из члана 335. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, и изрекао му условну осуду, тако што му је утврдио казну затвора у трајању од четири месеца и истовремено одредио да се изречена казна затвора неће извршити уколико окривљени у року од једне године од дана правоснажности пресуде не учини ново кривично дело.
Општински суд у Лозници је, према образложењу првостепене оспорене пресуде, утврдио да је окривљени извршио кривично дело које му је стављено на терет, тако што је „дајући исказ у својству сведока у кривичном поступку у предмету К.бр.211/04 против окривљеног П.Љ. упозорен на последице давања лажног исказа и под заклетвом даје лажни исказ наводећи да он са ПП Унитек није био ни у каквом уговорном односу а што уопште није тачно, јер из изведених доказа управо произилази да је он са ПП Унитеком био у уговорном односу, а по уговору о закупу који је био на снази и уговорне обавезе биле измириване“. Даље, суд наводи „ при свему томе окривљени Крстић зна да се ради о кривичном поступку, упозорен на последице давања лажног исказа и под заклетвом неистинито сведочи лажно приказујући чињенице за које зна да нису тачне и тиме практично обмањује суд тврдећи да није био у уговорном односу са ПП Унитеком, свестан да је то што чини противправно и забрањено и управо то и жели, вероватно из разлога да ојача своју позицију у парничном поступку који он има са оштећеном Ј. по њиховим међусобним тужбама у предмету П.бр.684/08 где он оштећену тужи за накнаду неплаћене закупнине, а она њега за поништај уговора о закупу. При давању тог исказа окривљени Крстић тачно зна да не говори истину и да даје лажни исказ тврдећи да није постојао наведени уговор у усменој форми између њега и ПП Унитек а што не одговара истини јер је уговор о закупу локала постојао и извршаван је између Унитека и Крстића. На описани начин окривљени са умишљајем чини кривично дело давања лажног исказа из чл.335 ст. 3. у вези ст. 1. Кривичног законика“.
Суд је у пресуди навео и да је на главном претресу, после саслушања окривљеног, поред осталог, извео доказе саслушањем сведока - оштећене Ј.С.П, саслушао сведоке С.С, Г.Б, П.Љ, П.Д, Б.Д. и Б.С, извршио увид у уговор о закупу између Крстић Жељка и Ј.С.П. од 10. фебруара 1997 године, као и у признаницу о плаћеној закупнини од 400 ДМ од 1. новембра 1999. године.
У образложењу пресуде се, такође, наводи: да је оштећена у овом кривичном поступку Ј.С.П; да су искази „саслушаних сведока а пре свега Г.Б. и П.Љ. јасни, прецизни и логични, и суд им у целости верује, као и исказима осталих саслушаних сведока, с тим што они нису у тој мери јасни и прецизни као искази сведока Г. и П. али се и из тих исказа сведока С, П, Б. и Б. може закључити да је постојала обавеза ПП Унитека за плаћање закупнине односно уговор о закупу локала између ПП Унитек и окривљеног Крстић Жељка, како то изричито тврде сведоци Г. и П. којима суд у целости верује“; да је суд „одбио предлоге за саслушање сведока К.Д, Б.Л, Т.Б., М.Д,.Т.Љ. и К.М. као сувишне jep je по схватању суда стање ствари у овом предмету у довољној мери разјашњено за доношење ваљане одлуке, па би саслушање ових сведока само непотребно одуговлачило кривични поступак“; да је суд „ускратио одговоре на поједина питања браниоца окривљеног при саслушању сведока П.Љ. јер та питања нису имала конкретне везе са самим суђењем, а уједно cy по схватању суда представљала известан притисак на наведеног сведока“.
Решавајући о жалбама против првостепене пресуде, Окружни суд у Шапцу је 30. октобра 2009. године донео оспорену пресуду Кж. 640/09, којом је првостепену пресуду преиначио у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што је подносиоца уставне жалбе као окривљеног осудио на безусловну казну затвора у трајању од три месеца, док је у преосталом делу првостепену пресуду потврдио. У образложењу, другостепени суд, поред осталог, наводи да „сходно најновијим изменама ЗКП кривични поступак у којем је окривљени оглашен кривим представља скраћени поступак, то је захтев браниоца окривљеног да он и окривљени буду позвани на седницу већа одбијен као неоснован, а обзиром да исти, сходно члану 448. став 1. ЗКП морају бити обавештени о седници већа само када је окривљеном изречена казна затвора, а у другим случајевима само ако председник већа или веће нађе да би присуство странака било корисно за разјашњење ствари, што веће и председник већа у конкретном случају нису нашли“. Потом, жалбене наводе одбране да је изрека ожалбене пресуде у супротности са изведеним доказима, да не садржи разлоге о одлучним чињеницама, да постоји супротност изреке и образложења побијане пресуде, као и да су дати разлози у супротности са садржином изведених доказа, суд оцењује неоснованим, наводећи да је „изрека побијане пресуде јасна и разумљива, садржи детаљан опис радњи извршења кривичног дела од стране окривљеног, a о свим одлучним чињеницама дати су јасни разлози, који не садрже никакве противречности, нити међу собом, нити са стањем у списима“.
Наводе окривљеног да првостепени суд није потпуно, истинито и са истом пажњом утврдио чињенице које иду у прилог окривљеном, другостепени суд сматра оспоравањем правилности утврђеног чињеничног стања, а одбијање предлога окривљеног за извођење доказа саслушањем одређених сведока, тај суд не сматра повредом права на одбрану, јер „то није било нити је могло бити од утицаја на законито и правилно доношење пресуде, а имајући у виду да је и без саслушања именованих сведока чињенично стање у побијаној пресуди у довољној мери расветљено за доношење правилне и законите одлуке, те би саслушање тих сведока само довело до беспотребног одуговлачења кривичног поступка“. Тај суд, такође, сматра да се „жалбом окривљеног не доводи у питање потпуност и правилност утврђеног чињеничног стања од стране првостепеног суда, нити се у тој жалби Окружном суду указује на било какве пропусте учињене од стране првостепеног суда приликом утврђивања чињеничног стања, који би његову правилност или потпуност довели у питање“.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе је допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредба члана 32. став 1. Устава утврђује да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 33. Устава је, поред осталог, утврђено: да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
Члан 36. став 2. Устава утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да ће суд одређено и потпуно изнети које чињенице и из којих разлога узима као доказане или недоказане, дајући при томе нарочито оцену веродостојности противречних доказа, из којих разлога није уважио поједине предлоге странака, из којих разлога је одлучио да се не испита непосредно сведок или вештак чији је исказ, односно описани налаз и мишљење прочитан без сагласности странака (члан 337. став 2), којим разлозима се руководио при решавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли постоји кривично дело оптуженог и при примењивању одређених одредаба закона на оптуженог и његово дело. (члан 361. став 1. тачка 7).
Одредба члана 433. став 1. ЗКП прописује да ће се, у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или затвор до пет година, примењивати одредбе чл. 434. до 448. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, примењиваће се сходно остале одредбе овог законика.
Према одредби члана 448. став 1. ЗКП, кад другостепени суд решава о жалби против пресуде донесене по скраћеном поступку којом је изречена казна затвора, о седници већа обавестиће се странке и бранилац окривљеног у смислу члана 374. став 2. и члана 375. став 1. овог законика, а у осталим случајевима, само ако председник већа или веће нађе да би присуство странака било корисно за разјашњење ствари. Одредба овог члана ЗКП је исте садржине од доношења Законика 2001. године.
Одредбом члана 335. Кривичног законика (''Службени гласник РС'', бр. 85/05, 88/05 и 107/05), прописано је, поред осталог, да ће се затвором до три године казнити сведок, вештак, преводилац или тумач, који да лажан исказ пред судом, у дисциплинском, прекршајном или управном поступку или у другом законом прописаном поступку (став 1.), а да ће се затвором од три месеца до пет година казнити онај ко је лажан исказ дао у кривичном поступку или под заклетвом (став 3.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је најпре констатовао да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснива оспорена судска одлука. Задатак Уставног суда је да испита да ли је кривични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава.
Међутим, с обзиром на то да приликом одлучивања у поступку по уставној жалби Уставни суд уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, треба истаћи став Европског суда за људска права у Стразбуру по коме самом судском одлуком може бити повређено нечије право на правично суђење уколико постоји очигледна нелогичност, неразумност или самовољност у поступању суда приликом доношења одлуке (видети пресуду у предмету Canela Santiago против Шпаније од 4. октобра 2001. године). У том смислу, ваља нагласити да пропуст суда да размотри аргументе странке у поступку такође може довести до повреде права на правично суђење (видети пресуду у предмету Quadrelli против Италије од 11. јануара 2000. године). У наведеном контексту, један од елемената права на правично суђење је и право на образложену судску одлуку и оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странки да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. При томе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци даје детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси.
Имајући у виду да првостепени суд утврђује чињенично стање битно за доношење одлуке и да оцењује доказе о постојању одлучних чињеница, Уставни суд налази да је у конкретном случају Општински суд у Лозници имао обавезу да у образложењу оспорене пресуде К. 6/09 од 18. јуна 2009. године изнесе кључне аргументе на којима темељи своју одлуку и да, у случају постојања одређених доказа који потврђују, односно негирају неку битну чињеницу, наведе разлоге за тврдњу да су одређени докази веродостојни, а други нису. Полазећи од претходно наведеног, Уставни суд је извршио увид у оспорену првостепену пресуду и утврдио да првостепени суд у оспореној пресуди није навео разлоге због којих изведене писмене доказе не сматра веродостојним и не поклања им веру, нити које друге доказе и зашто сматра веродостојним и истинитим.
Такође, по оцени Уставног суда, првостепени суд није дао уставноправно прихватљиве разлоге због којих није усвојио ниједан предлог окривљеног ради саслушања сведока одбране, већ су на главном претресу саслушани само сведоци оптужбе, нити зашто је одбио његов предлог за извођење доказа читањем писмена која је одбрана приложила. Образложење суда да су предлози окривљеног „били сувишни jep je по схватању суда стање ствари у овом предмету у довољној мери разјашњено за доношење ваљане одлуке, па би саслушање ових сведока само непотребно одуговлачило кривични поступак“, не може бити оправдање да се ниједан предлог окривљеног не прихвати, посебно када се има у виду одредба члана 33. став 5. Устава, да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. Тиме се, поред осталог, окривљени ставља у неравноправан положај у односу на тужилачку страну, односно доводи се у питање „једнакост оружја“ (једнакост средстава), као конститутивни елеменат права на правично суђење, који налаже да се свакој страни мора дати разумна могућност да представи свој случај, укључујући и доказе, под условима који је не стављају у значајније неповољнији положај наспрам друге стране (видети пресуду у предмету Dombo Beheer B.V. против Холандије од 27 октобра 1993. године).
С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да је првостепени суд требало да испита одлучне наводе подносиоца уставне жалбе – извођењем и оценом и доказа који му иду у прилог, ове доказе доведе у везу са доказима који су изведени, те да, изводећи закључак о постојању одређених чињеница, образложи зашто једне доказе оцењује као веродостојне а друге не. Стога, по оцени Уставног суда, Општински суд у Лозници у конкретном случају није дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге за своје правно становиште у погледу свих чињеница које су од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари.
Имајући у виду да се у поступку по уставној жалби испитује да ли је кривични поступак у целини био правичан, Уставни суд је разматрао да ли је суд више инстанце у поступку по правном леку отклонио пропусте првостепеног суда. Разлози које је Окружни суд у Шапцу, као другостепени, дао у својој пресуди Кж. 640/09 од 30. октобра 2009. године су, по схватању Уставног суда, уопштени, стереотипни и не дају одговоре на претходно постављена питања.
Наиме, подносилац уставне жалбе је, поред осталог, у жалби против пресуде Општинског суда у Лозници К. 6/09 од 18. јуна 2009. године истакао да у првостепеном поступку: нису саслушани сведоци одбране; нису изведени писмени докази које је окривљени приложио, а они који су изведени нису уопште цењени; није оцењен исказ „оштећене“ у погледу уговора и признанице; није оцењена контрадикторност у исказима сведока на којима је пресуда заснована и исказа датих у кривичном поступку. Разлози које је Окружни суд у Шапцу, као другостепени, дао у својој пресуди Кж. 640/09 од 30. октобра 2009. године су, по схватању Уставног суда, уопштени, стереотипни и њима се не оцењује основаност навода жалбе. Формулације из оспорене другостепене пресуде да је „изрека побијане пресуде јасна и разумљива, садржи детаљан опис радњи извршења кривичног дела од стране окривљеног, a о свим одлучним чињеницама дати су јасни разлози, који не садрже никакве противречности, нити међу собом, нити са стањем у списима“, као и да се „жалбом окривљеног не доводи у питање потпуност и правилност утврђеног чињеничног стања од стране првостепеног суда, нити се у тој жалби Окружном суду указује на било какве пропусте учињене од стране првостепеног суда приликом утврђивања чињеничног стања, који би његову правилност или потпуност довели у питање“, не дају разлоге зашто у спроведеном кривичном поступку нису, равноправно са доказима оптужбе, изведени и докази одбране, нити пружају задовољавајуће тумачење недокументованих радњи ПП Унитек у спорном правном односу, па се тиме не исправљају пропусти првостепеног суда, већ се коришћењем устаљених фраза, на уопштен начин и без утемељења у спроведеном поступку, жалба одбија као неоснована.
Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да је, у случају када Општински суд у Лозници није испитао наводе и ценио доказе подносиоца уставне жалбе који су истакнути у првостепеном поступку, Окружни суд у Шапцу морао изричито да одговори на спорна питања (видети пресуду у предмету Ruiz Torija против Шпаније од 9. децембра 1994. године). Окружни суд у Шапцу то није учинио, па Уставни суд налази да, у конкретном случају, ни тај суд није дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге у погледу свих чињеница које су од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари.
Стога је Уставни суд оценио да оспорене пресуде Општинског суда у Лозници К. 6/09 од 18. јуна 2009. године и Окружног суда у Шапцу Кж. 640/09 од 30. октобра 2009. године не задовољавају стандарде правичног суђења, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права, те да је оспореним пресудама повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. Одредбом члана 33. став 5. Устава, као једно од посебних права које се гарантује окривљеном у кривичном поступку, изричито је утврђено право на одбрану, кроз право окривљеног да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. Уставни суд је, одлучујући о основаности уставне жалбе у делу који се односи на повреду права на правично суђење, анализирао наводе и разлоге уставне жалбе који се односе и на истакнуту повреду права на одбрану зајемченог чланом 33. став 5. Устава. У том смислу, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе није било омогућено да равноправно учествују у поступку, односно да износи доказе у своју корист и да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитају и сведоци одбране. Уставни суд сматра да судови нису дали довољне и прихватљиве разлоге зашто су током поступка одбијени предлози подносиоца као окривљеног да се саслушају сведоци одбране, па су такве процесне одлуке довеле у питање његово право на одбрану. Следом изнетог, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе, у кривичном поступку који је против њега вођен, није било обезбеђено право на одбрану, зајемчено одредбом члана 33. став 5. Устава.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је у односу на означена права из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
8. Подносилац уставне жалбе је своју тврдњу о повреди права на слободу из члана 27. став 1. Устава засновао на повреди осталих означених уставних права (права на правично суђење, права на одбрану и права на жалбу или друго правно средство), сматрајући да су почињене повреде „учиниле да поступци буду незаконити, па тиме изречена казна затвора незаконита, чиме је повређено право подносиоца уставне жалбе на слободу“.
Имајући у виду досадашњу праксу Уставног суда, Уставни суд указује да одредба члана 27. став 1. Устава представља гаранцију права на слободу и безбедност, односно заштиту од произвољног поступања државе приликом лишења слободе појединца. Како се у конкретном случају не ради о лишењу слободе, већ о изрицању казне затвора правноснажном пресудом донесеном по спроведеном кривичном поступку, Уставни суд је ове наводе уставне жалбе оценио неоснованим.
9. У уставној жалби се истиче и повреда права из члана 33. став 4. Устава. Како ова одредба утврђује да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани, а подносиоцу уставне жалбе је суђено у његовом присуству, омогућено му је било да буде саслушан и да се бар формално брани, Уставни суд је оценио да је тврдња о повреди овог уставног права неоснована.
10. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао уставно и законско право на подношење жалбе против пресуде Општинског суда у Лозници К. 6/09 од 18. јуна 2009. године, које је искористио и на основу кога је донета оспорена пресуда Окружног суда у Шапцу Кж. 640/09 од 30. октобра 2009. године. Уставни суд констатује да подносиоцу није повређено право на правно средство, јер о жалби против пресуде првостепеног суда одлуку је донео другостепени суд, чиме је, по оцени овог Суда, задовољено наведено Уставом зајемчено људско право подносиоца. Чињеница да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, односно сегмент права на одбрану, не значи аутоматски и увек и повреду Уставом зајемченог права на правно средство.
Из изнетих разлога, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба и у овом делу неоснована.
11. Приликом оцењивања основаности тврдње подносиоца да су му означена уставна права повређена тиме што „о седници другостепеног већа подносилац уставне жалбе и његов бранилац нису обавештени“, Уставни суд је пошао од садржине одредбе члана 433. став 1. ЗКП о скраћеном поступку, и одредбе члана 448. став 1. ЗКП, према којој ће се о седници већа обавестити странке и бранилац окривљеног у смислу члана 374. став 2. и члана 375. став 1. ЗКП кад другостепени суд решава о жалби против пресуде донесене по скраћеном поступку којом је изречена казна затвора, а у осталим случајевима, само ако председник већа или веће нађе да би присуство странака било корисно за разјашњење ствари.
Другостепени суд је у конкретном случају одлучивао о жалби против пресуде која је донета у редовном поступку, по тада важећим одредбама ЗКП, али који поступак се, према одредбама ЗКП важећим у моменту заседања и одлучивања другостепеног суда, имао сматрати скраћеним поступком.
С обзиром на то да прелазним и завршним одредбама ЗКП није прописано да ће се поступци у којима је донесена првостепена пресуда, а који нису правноснажно окончани довршити по одредбама раније важећег законика, то се на конкретан поступак морају применити одредбе важећег ЗКП.
Стога, имајући у виду да је другостепени суд решавао о жалби против пресуде донесене, према одредбама ЗКП важећим у моменту заседања другостепеног суда, у скраћеном поступку којом није изречена казна затвора, то није ни постојала законска обавеза другостепеног суда да о седници већа обавести странке и браниоца окривљеног, па је, по оцени Уставног суда, уставна жалба у овом делу неоснована.
12. С обзиром на изложено, Уставни суд је, у односу на означене повреде права из члана 27. став 1, члана 33. став 4. и члана 36. став 2. Устава, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против пресуде Окружног суда у Шапцу Кж. 640/09 од 30. октобра 2009. године и пресуде Општинског суда у Лозници К. 6/09 од 18. јуна 2009. године, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
13. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права из тачке 1. изреке могу отклонити поновним одлучивањем о жалби окривљеног (подносиоца уставне жалбе) изјављеној против пресуде Општинског суда у Лозници К. 6/09 од 18. јуна 2009. године, како би у поновном кривичном поступку била донета нова одлука по жалби, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
14. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић