PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-66/2010
Datum donošenja odluke: 12.07.2012
Ishod: Odluka o usvajanju
Pravna oblast: Krivično pravo
Član i stav Ustava: Član 32. Stav 1., Član 33. Stav 5.
Podnosilac: Željko Krstić
Pojmovni registar:
Napomena: -povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i posebna prava okriljenog iz člana 33. stav 5. Ustava

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić,  Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Krstića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

                        1. Usvaja se ustavna žalba Željka Krstića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Šapcu Kž. 640/09 od 30. oktobra 2009. godine i presude Opštinskog suda u Loznici K. 6/09 od 18. juna 2009. godine, i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

                    2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da, u roku od 30 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak odlučivanja o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Loznici K. 6/09 od 18. juna 2009. godine. 

 

O b r a z l o ž e nj e

 

                        1. Željko Krstić iz Loznice, preko punomoćnika Dragana Filipovića, advokata iz Loznice, podneo je Ustavnom sudu 4. januara 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Šapcu Kž. 640/09 od 30. oktobra 2009. godine i presude Opštinskog suda u Loznici K. 6/09 od 18. juna 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. st. 4. i 5. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

                        U ustavnoj žalbi se navodi da su osporenim aktima označena ustavna prava podnosiocu povređena na taj način što:

                        - u prvostepenom postupku „nisu saslušani predloženi svedoci od strane podnosioca ustavne žalbe i što nisu izvedeni pismeni dokazi... koje je podnosilac ustavne žalbe priložio“;

                        - u prvostepenom postupku „nisu ocenjeni dokazi podnosioca ustavne žalbe... niti je ocenjen iskaz oštećene u pogledu ugovora i priznanice“;

                        - prvostepeni sud „nije ocenio kontradiktornosti u iskazima svedoka na kojima je zasnovao presudu, datih u navedenom krivičnom postupku, kao i međusobne razlike u njihovim iskazima i kontradiktornosti sa iskazima istih svedoka datih u postupcima u predmetima koje je pročitao“;

                        - o sednici drugostepenog veća podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac nisu obavešteni;

                        - drugostepeni sud „nije ocenio sve žalbene navode i o njima nije dao razloge, a o ocenjenim navodima nije dao pravilne razloge“;

                        -  drugostepeni sud „nije pravilno odmerio kaznu i o istoj nije dao pravilne razloge“.

                        Podnosilac ustavne žalbe smatra da su počinjene povrede „učinile da postupci budu nezakoniti, pa time i izrečena kazna zatvora nezakonita, čime je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na slobodu, a način na koji je drugostepeni sud ocenio žalbu podnosioca ustavne žalbe bez ocene bitnih navoda i davanja razloga o istim, toj žalbi je oduzeo delotvornost, kao bit pravnog leka“.

                        U ustavnoj žalbi je predloženo da Ustavni sud poništi osporene presude, kao i da odloži izvršenje kazne zatvora do okončanja postupka po ustavnoj žalbi.

 

                        2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
                        U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

 

                        3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:    

                        Opštinski sud u Loznici je 18. juna 2009. godine doneo osporenu presudu K. 6/09 kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, i izrekao mu uslovnu osudu, tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca i istovremeno odredio da se izrečena kazna zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od jedne godine od dana pravosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.

                        Opštinski sud u Loznici je, prema obrazloženju prvostepene osporene presude, utvrdio da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, tako što je „dajući iskaz u svojstvu svedoka u krivičnom postupku u predmetu K.br.211/04 protiv okrivljenog P.LJ. upozoren na posledice davanja lažnog iskaza i pod zakletvom daje lažni iskaz navodeći da on sa PP Unitek nije bio ni u kakvom ugovornom odnosu a što uopšte nije tačno, jer iz izvedenih dokaza upravo proizilazi da je on sa PP Unitekom bio u ugovornom odnosu, a po ugovoru o zakupu koji je bio na snazi i ugovorne obaveze bile izmirivane“. Dalje, sud navodi „ pri svemu tome okrivljeni Krstić zna da se radi o krivičnom postupku, upozoren na posledice davanja lažnog iskaza i pod zakletvom neistinito svedoči lažno prikazujući činjenice za koje zna da nisu tačne i time praktično obmanjuje sud tvrdeći da nije bio u ugovornom odnosu sa PP Unitekom, svestan da je to što čini protivpravno i zabranjeno i upravo to i želi, verovatno iz razloga da ojača svoju poziciju u parničnom postupku koji on ima sa oštećenom J. po njihovim međusobnim tužbama u predmetu P.br.684/08 gde on oštećenu tuži za naknadu neplaćene zakupnine, a ona njega za poništaj ugovora o zakupu. Pri davanju tog iskaza okrivljeni Krstić tačno zna da ne govori istinu i da daje lažni iskaz tvrdeći da nije postojao navedeni ugovor u usmenoj formi između njega i PP Unitek a što ne odgovara istini jer je ugovor o zakupu lokala postojao i izvršavan je između Uniteka i Krstića. Na opisani način okrivljeni sa umišljajem čini krivično delo davanja lažnog iskaza iz čl.335 st. 3. u vezi st. 1. Krivičnog zakonika“.

                        Sud je u presudi naveo i da je na glavnom pretresu, posle  saslušanja okrivljenog, pored ostalog, izveo dokaze saslušanjem svedoka - oštećene J.S.P, saslušao svedoke S.S, G.B, P.LJ, P.D, B.D. i B.S, izvršio uvid u ugovor o zakupu između Krstić Željka i J.S.P. od 10. februara 1997 godine, kao i u priznanicu o plaćenoj zakupnini od 400 DM od 1. novembra 1999. godine.

                        U obrazloženju presude se, takođe, navodi: da je oštećena u ovom krivičnom postupku J.S.P; da su iskazi „saslušanih svedoka a pre svega G.B. i P.LJ. jasni, precizni i logični, i sud im u celosti veruje, kao i iskazima ostalih saslušanih svedoka, s tim što oni nisu u toj meri jasni i precizni kao iskazi svedoka G. i P. ali se i iz tih iskaza svedoka S, P, B. i B. može zaključiti da je postojala obaveza PP Uniteka za plaćanje zakupnine odnosno ugovor o zakupu lokala između PP Unitek i okrivljenog Krstić Željka, kako to izričito tvrde svedoci G. i P. kojima sud u celosti veruje“; da je sud „odbio predloge za saslušanje svedoka K.D, B.L, T.B., M.D,.T.LJ. i K.M. kao suvišne jep je po shvatanju suda stanje stvari u ovom predmetu u dovoljnoj meri razjašnjeno za donošenje valjane odluke, pa bi saslušanje ovih svedoka samo nepotrebno odugovlačilo krivični postupak“; da je sud „uskratio odgovore na pojedina pitanja branioca okrivljenog pri saslušanju svedoka P.LJ. jer ta pitanja nisu imala konkretne veze sa samim suđenjem, a ujedno cy po shvatanju suda predstavljala izvestan pritisak na navedenog svedoka“.

                       Rešavajući o žalbama protiv prvostepene presude, Okružni sud u Šapcu je 30. oktobra 2009. godine doneo osporenu presudu Kž. 640/09, kojom je prvostepenu presudu preinačio u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog osudio na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od tri meseca, dok je u preostalom delu prvostepenu presudu potvrdio. U obrazloženju, drugostepeni sud, pored ostalog, navodi da „shodno najnovijim izmenama ZKP krivični postupak u kojem je okrivljeni oglašen krivim predstavlja skraćeni postupak, to je zahtev branioca okrivljenog da on i okrivljeni budu pozvani na sednicu veća odbijen kao neosnovan, a obzirom da isti, shodno članu 448. stav 1. ZKP moraju biti obavešteni o sednici veća samo kada je okrivljenom izrečena kazna zatvora, a u drugim slučajevima samo ako predsednik veća ili veće nađe da bi prisustvo stranaka bilo korisno za razjašnjenje stvari, što veće i predsednik veća u konkretnom slučaju nisu našli“. Potom, žalbene navode odbrane da je izreka ožalbene presude u suprotnosti sa izvedenim dokazima, da ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, da postoji suprotnost izreke i obrazloženja pobijane presude, kao i da su dati razlozi u suprotnosti sa sadržinom izvedenih dokaza, sud ocenjuje neosnovanim, navodeći da je „izreka pobijane presude jasna i razumljiva, sadrži detaljan opis radnji izvršenja krivičnog dela od strane okrivljenog, a o svim odlučnim činjenicama dati su jasni razlozi, koji ne sadrže nikakve protivrečnosti, niti među sobom, niti sa stanjem u spisima“.

                       Navode okrivljenog da prvostepeni sud nije potpuno, istinito i sa istom pažnjom utvrdio činjenice koje idu u prilog okrivljenom, drugostepeni sud smatra osporavanjem pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, a odbijanje predloga okrivljenog za izvođenje dokaza saslušanjem određenih svedoka, taj sud ne smatra povredom prava na odbranu, jer „to nije bilo niti je moglo biti od uticaja na zakonito i pravilno donošenje presude, a imajući u vidu da je i bez saslušanja imenovanih svedoka činjenično stanje u pobijanoj presudi u dovoljnoj meri rasvetljeno za donošenje pravilne i zakonite odluke, te bi saslušanje tih svedoka samo dovelo do bespotrebnog odugovlačenja krivičnog postupka“. Taj sud, takođe, smatra da se „žalbom okrivljenog ne dovodi u pitanje potpunost i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda, niti se u toj žalbi Okružnom sudu ukazuje na bilo kakve propuste učinjene od strane prvostepenog suda prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja, koji bi njegovu pravilnost ili potpunost doveli u pitanje“.

 

                     4. Odredbom člana 27. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a lišenje slobode je dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.

                        Odredba člana 32. stav 1. Ustava utvrđuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.  

                        Članom 33. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).

                        Član 36. stav 2. Ustava utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

                        Odredbama  Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), pored ostalog, propisano je: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1.); da će sud određeno i potpuno izneti koje činjenice i iz kojih razloga uzima kao dokazane ili nedokazane, dajući pri tome naročito ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza, iz kojih razloga nije uvažio pojedine predloge stranaka, iz kojih razloga je odlučio da se ne ispita neposredno svedok ili veštak čiji je iskaz, odnosno opisani nalaz i mišljenje pročitan bez saglasnosti stranaka (član 337. stav 2), kojim razlozima se rukovodio pri rešavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li postoji krivično delo optuženog i pri primenjivanju određenih odredaba zakona na optuženog i njegovo delo. (član 361. stav 1. tačka 7).

                        Odredba člana 433. stav 1. ZKP propisuje da će se, u postupku za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili zatvor do pet godina, primenjivati odredbe čl. 434. do 448. ovog zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano, primenjivaće se shodno ostale odredbe ovog zakonika.

                        Prema odredbi člana 448. stav 1. ZKP, kad drugostepeni sud rešava o žalbi protiv presude donesene po skraćenom postupku kojom je izrečena kazna zatvora, o sednici veća obavestiće se stranke i branilac okrivljenog u smislu člana 374. stav 2. i člana 375. stav 1. ovog zakonika, a u ostalim slučajevima, samo ako predsednik veća ili veće nađe da bi prisustvo stranaka bilo korisno za razjašnjenje stvari. Odredba ovog člana ZKP je iste sadržine od donošenja Zakonika 2001. godine.

                        Odredbom člana 335. Krivičnog zakonika (''Službeni glasnik RS'', br. 85/05, 88/05 i 107/05), propisano je, pored ostalog, da će se  zatvorom do tri godine kazniti svedok, veštak, prevodilac ili tumač, koji da lažan iskaz pred sudom, u disciplinskom, prekršajnom ili upravnom postupku ili u drugom zakonom propisanom postupku (stav 1.), a da će se zatvorom od tri meseca do pet godina kazniti onaj ko je lažan iskaz dao u krivičnom postupku ili pod zakletvom (stav 3.).

 

                        5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je najpre konstatovao da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je krivični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

                       Međutim, s obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome samom sudskom odlukom može biti povređeno nečije pravo na pravično suđenje ukoliko postoji očigledna nelogičnost, nerazumnost ili samovoljnost u postupanju suda prilikom donošenja odluke (videti presudu u predmetu Canela Santiago protiv Španije od 4. oktobra 2001. godine). U tom smislu, valja naglasiti da propust suda da razmotri argumente stranke u postupku takođe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje (videti presudu u predmetu Quadrelli protiv Italije od 11. januara 2000. godine). U navedenom kontekstu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje je i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranki da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi.

                        Imajući u vidu da prvostepeni sud utvrđuje činjenično stanje bitno za donošenje odluke i da ocenjuje dokaze o postojanju odlučnih činjenica, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju Opštinski sud u Loznici imao obavezu da u obrazloženju osporene presude K. 6/09 od 18. juna 2009. godine iznese ključne argumente na kojima temelji svoju odluku i da, u slučaju postojanja određenih dokaza koji potvrđuju, odnosno negiraju neku bitnu činjenicu, navede razloge za tvrdnju da su određeni dokazi verodostojni, a drugi nisu. Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je izvršio uvid u osporenu prvostepenu presudu i utvrdio da prvostepeni sud u osporenoj presudi nije naveo razloge zbog kojih izvedene pismene dokaze ne smatra verodostojnim i ne poklanja im veru, niti koje druge dokaze i zašto  smatra verodostojnim i istinitim.

                        Takođe, po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud nije dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih nije usvojio nijedan predlog okrivljenog radi saslušanja svedoka odbrane, već su na glavnom pretresu saslušani samo svedoci optužbe, niti zašto je odbio njegov predlog za izvođenje dokaza čitanjem pismena koja je odbrana priložila. Obrazloženje suda da su predlozi okrivljenog „bili suvišni jep je po shvatanju suda stanje stvari u ovom predmetu u dovoljnoj meri razjašnjeno za donošenje valjane odluke, pa bi saslušanje ovih svedoka samo nepotrebno odugovlačilo krivični postupak“, ne može biti opravdanje da se nijedan predlog okrivljenog ne prihvati, posebno kada se ima u vidu odredba člana 33. stav 5. Ustava, da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane. Time se, pored ostalog, okrivljeni stavlja u neravnopravan položaj u odnosu na tužilačku stranu, odnosno dovodi se u pitanje „jednakost oružja“ (jednakost sredstava), kao konstitutivni elemenat prava na pravično suđenje, koji nalaže da se svakoj strani mora dati razumna mogućnost da predstavi svoj slučaj, uključujući i dokaze, pod uslovima koji je ne stavljaju u značajnije nepovoljniji položaj naspram druge strane (videti presudu u predmetu Dombo Beheer B.V. protiv Holandije od 27 oktobra 1993. godine).

                        S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud trebalo da ispita odlučne navode podnosioca ustavne žalbe – izvođenjem i ocenom i dokaza koji mu idu u prilog, ove dokaze dovede u vezu sa dokazima koji su izvedeni, te da, izvodeći zaključak o postojanju određenih činjenica, obrazloži zašto jedne dokaze ocenjuje kao verodostojne a druge ne. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Opštinski sud u Loznici u konkretnom slučaju nije dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje pravno stanovište u pogledu svih činjenica koje su od značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari.

                        Imajući u vidu da se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je krivični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud je razmatrao da li je sud više instance u postupku po pravnom leku otklonio propuste prvostepenog suda. Razlozi koje je Okružni sud u Šapcu, kao drugostepeni, dao u svojoj presudi Kž. 640/09 od 30. oktobra 2009. godine su, po shvatanju Ustavnog suda, uopšteni, stereotipni i ne daju odgovore na prethodno postavljena pitanja.

                     Naime, podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalog, u žalbi protiv presude Opštinskog suda u Loznici K. 6/09 od 18. juna 2009. godine istakao da u prvostepenom postupku: nisu saslušani svedoci odbrane; nisu izvedeni pismeni dokazi koje je okrivljeni priložio, a oni koji su izvedeni nisu uopšte cenjeni; nije ocenjen iskaz „oštećene“ u pogledu ugovora i priznanice; nije ocenjena kontradiktornost u iskazima svedoka na kojima je presuda zasnovana i iskaza datih u krivičnom postupku. Razlozi koje je Okružni sud u Šapcu, kao drugostepeni, dao u svojoj presudi Kž. 640/09 od 30. oktobra 2009. godine su, po shvatanju Ustavnog suda,  uopšteni, stereotipni i njima se ne ocenjuje osnovanost navoda žalbe. Formulacije iz osporene drugostepene presude da je „izreka pobijane presude jasna i razumljiva, sadrži detaljan opis radnji izvršenja krivičnog dela od strane okrivljenog, a o svim odlučnim činjenicama dati su jasni razlozi, koji ne sadrže nikakve protivrečnosti, niti među sobom, niti sa stanjem u spisima“, kao i da se „žalbom okrivljenog ne dovodi u pitanje potpunost i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda, niti se u toj žalbi Okružnom sudu ukazuje na bilo kakve propuste učinjene od strane prvostepenog suda prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja, koji bi njegovu pravilnost ili potpunost doveli u pitanje“, ne daju razloge zašto u sprovedenom krivičnom postupku nisu, ravnopravno sa dokazima optužbe, izvedeni i dokazi odbrane, niti pružaju zadovoljavajuće tumačenje nedokumentovanih radnji PP Unitek u spornom pravnom odnosu, pa se time ne ispravljaju propusti prvostepenog suda, već se korišćenjem ustaljenih fraza, na uopšten način i bez utemeljenja u sprovedenom postupku, žalba odbija kao neosnovana.

                        Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da je, u slučaju kada Opštinski sud u Loznici nije ispitao navode i cenio dokaze podnosioca ustavne žalbe koji su istaknuti u prvostepenom postupku, Okružni sud u Šapcu morao izričito da odgovori na sporna pitanja (videti presudu u predmetu Ruiz Torija protiv Španije od 9. decembra 1994. godine). Okružni sud u Šapcu to nije učinio, pa Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, ni taj sud nije dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu svih činjenica koje su od značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari.

                         Stoga je Ustavni sud ocenio da osporene presude Opštinskog suda u Loznici K. 6/09 od 18. juna 2009. godine i Okružnog suda u Šapcu Kž. 640/09 od 30. oktobra 2009. godine ne zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te da je osporenim  presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

 

                        6. Odredbom člana 33. stav 5. Ustava, kao jedno od posebnih prava koje se garantuje okrivljenom u krivičnom postupku, izričito je utvrđeno pravo na odbranu, kroz pravo okrivljenog da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane. Ustavni sud je, odlučujući o osnovanosti ustavne žalbe u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, analizirao navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose i na istaknutu povredu prava na odbranu zajemčenog članom 33. stav 5. Ustava. U tom smislu, Ustavni sud je našao da  podnosiocu ustavne žalbe nije bilo omogućeno da ravnopravno učestvuju u postupku, odnosno da iznosi dokaze u svoju korist i da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispitaju i svedoci odbrane.  Ustavni sud smatra da sudovi nisu dali dovoljne i prihvatljive razloge zašto su tokom postupka odbijeni predlozi podnosioca kao okrivljenog da se saslušaju svedoci odbrane, pa su takve procesne odluke dovele u pitanje njegovo pravo na odbranu. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe, u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen, nije bilo obezbeđeno pravo na odbranu, zajemčeno odredbom člana 33. stav 5. Ustava.

 

                        7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je u odnosu na označena prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

 

                        8. Podnosilac ustavne žalbe je svoju tvrdnju o povredi prava na slobodu iz člana 27. stav 1. Ustava zasnovao na povredi ostalih označenih ustavnih prava (prava na pravično suđenje, prava na odbranu i prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo), smatrajući da su počinjene povrede „učinile da postupci budu nezakoniti, pa time izrečena kazna zatvora nezakonita, čime je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na slobodu“.

                        Imajući u vidu dosadašnju praksu Ustavnog suda, Ustavni sud ukazuje da odredba člana 27. stav 1. Ustava predstavlja garanciju prava na slobodu i bezbednost, odnosno zaštitu od proizvoljnog postupanja države prilikom lišenja slobode pojedinca. Kako se u konkretnom slučaju ne radi o lišenju slobode, već o izricanju kazne zatvora pravnosnažnom presudom donesenom po sprovedenom krivičnom postupku, Ustavni sud je ove navode ustavne žalbe ocenio neosnovanim.

 

                        9. U ustavnoj žalbi se ističe i povreda prava iz člana 33. stav 4. Ustava. Kako ova odredba utvrđuje da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani, a podnosiocu ustavne žalbe je suđeno u njegovom prisustvu, omogućeno mu je bilo da bude saslušan i da se bar formalno brani, Ustavni sud je ocenio da je tvrdnja o povredi ovog ustavnog prava neosnovana.

 

                        10. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao ustavno i zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv presude Opštinskog suda u Loznici K. 6/09 od 18. juna 2009. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je doneta osporena presuda Okružnog suda u Šapcu Kž. 640/09 od 30. oktobra 2009. godine. Ustavni sud konstatuje da podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer o žalbi protiv presude prvostepenog suda odluku je doneo drugostepeni sud, čime je, po oceni ovog Suda, zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno ljudsko pravo podnosioca. Činjenica da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, odnosno segment prava na odbranu, ne znači automatski i uvek i povredu Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo.

                        Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana.

 

                        11. Prilikom ocenjivanja osnovanosti tvrdnje podnosioca da su mu označena ustavna prava povređena time što „o sednici drugostepenog veća podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac nisu obavešteni“, Ustavni sud je pošao od sadržine odredbe člana 433. stav 1. ZKP o skraćenom postupku, i odredbe člana 448. stav 1. ZKP, prema kojoj će se o sednici veća obavestiti stranke i branilac okrivljenog u smislu člana 374. stav 2. i člana 375. stav 1. ZKP kad drugostepeni sud rešava o žalbi protiv presude donesene po skraćenom postupku kojom je izrečena kazna zatvora, a u ostalim slučajevima, samo ako predsednik veća ili veće nađe da bi prisustvo stranaka bilo korisno za razjašnjenje stvari.

                        Drugostepeni sud je u konkretnom slučaju odlučivao o žalbi protiv presude koja je doneta u redovnom postupku, po tada važećim odredbama ZKP, ali koji postupak se, prema odredbama ZKP važećim u momentu zasedanja i odlučivanja drugostepenog suda, imao smatrati skraćenim postupkom.

                        S obzirom na to da prelaznim i završnim odredbama ZKP nije propisano da će se postupci u kojima je donesena prvostepena presuda, a koji nisu pravnosnažno okončani dovršiti po odredbama ranije važećeg zakonika, to se na konkretan postupak moraju primeniti odredbe važećeg ZKP.

                        Stoga, imajući u vidu da je drugostepeni sud rešavao o žalbi protiv presude donesene, prema odredbama ZKP važećim u momentu zasedanja drugostepenog suda, u skraćenom postupku kojom nije izrečena kazna zatvora, to nije ni postojala zakonska obaveza drugostepenog suda da o sednici veća obavesti stranke i branioca okrivljenog, pa je, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u ovom delu neosnovana.

 

                        12. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, u odnosu na označene povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 33. stav 4. i člana 36. stav 2. Ustava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Šapcu Kž. 640/09 od 30. oktobra 2009. godine i presude Opštinskog suda u Loznici K. 6/09 od 18. juna 2009. godine, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

 

                        13. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice  utvrđene povrede prava iz tačke 1. izreke  mogu otkloniti ponovnim odlučivanjem o žalbi okrivljenog (podnosioca ustavne žalbe) izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Loznici K. 6/09 od 18. juna 2009. godine, kako bi u ponovnom krivičnom postupku bila doneta nova odluka po žalbi, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

 

                       14. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

 

dr Dragiša B. Slijepčević

 

 

 


• Na vrh stranice