Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Николића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Драгана Николића и утврђује се да је у поступку који се водио у предмету Вишег суда у Врању К. 10/10 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, које гарантује одредба члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и да је пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 3715/10 од 1. фебруара 2011. године повређено право подносиоца зајемчено одредбом члана 34. став 2. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Николић из Ниша је 14. априла 2011. године, преко пуномоћника Слободана Нешића, адвоката из Врања, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 3715/10 од 1. фебруара 2011. године, због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року и посебних права окривљеног зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава. У допуни уставне жалбе од 26. априла 2011. године, подносилац уставне жалбе је истакао и повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је повређено право на суђење у разумном року и посебно право окривљеног – да му се суди без одуговлачења, јер је кривични поступак који је против њега вођен и правноснажно окончан оспореном другостепеном пресудом трајао девет година. Истиче, поред осталог: да је 29. јануара 2002. године Окружно јавно тужилаштво у Врању ставило захтев за спровођење истраге против њега и других лица због продуженог кривичног дела примање мита; да је након спроведене истаге оптужница подигнута 9. септембра 2002. године; да је Окружни суд у Врању у периоду од две године и три месеца од подизања оптужнице одржао главни претрес шест пута и 15. новембра 2004. године донео првостепену пресуду којом га је огласио кривим; да је првостепена пресуда достављена странкама по протеку рока од два месеца, након чега је његов бранилац 3. фебруара 2005. године изјавио жалбу; да је Врховни суд Србије по изјављеној жалби, тек после једне године, 23. фебруара 2006. године укинуо првостепену пресуду и предмет вратио на поновно суђење, а своју одлуку и списе предмета доставио Окружном суду у Врању у мају месецу 2006. године; да је у поновљеном поступку Окружни суд у Врању први пут одржао главни претрес 26. маја 2008. године, а да у међувремену главни претрес није нити једном одржан; да је потом, сада Виши суд у Врању 10. септембра 2010. године донео пресуду која је у погледу одлуке о казни преиначена оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу 1. фебруара 2011. године.
Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на правично суђење, сматрајући, поред осталог, да „нижестепени судови немају једнак однос у утврђивању чињеничног стања према свим окривљенима“ и „јер се на основу истих исказа сведока једни окривљени у поступку ослобађају, а други осуђују...а што прихвата и другостепени суд – Апелациони суд у Нишу“.
У допуни уставне жалбе од 26. априла 2011. године, подносилац уставне жалбе је у односу на оспорену пресуду Апелационог суда у Нишу истакао и повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава. Повреду означеног Уставом зајемченог права подносилац образлаже тиме да је Апелациони суд у Нишу, преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о казни, тако што му је изрекао казну затвора у трајању од једне године, уз образложење да „не постоје разлози због којих се казна може ублажити испод законског минимума, јер је за предметно кривично дело из члана 254. став 2. Кривичног закона Републике Србије прописана казна затвора у трајању од једне до осам година...због чега је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду и окривљеног осудио на казну затвора у трајању од једне године која је прописана као посебан минимум за предметно кривично дело“. Из наведеног, подносилац закључује да „сам Апелациони суд сматра да се окривљеном треба изрећи минимално запрећена казна затвора за ово кривично дело, али...преиначава првостепену пресуду којом је окривљеном изречена минимална казна затвора од шест месеци узимањујућ погрешно да је минимална казна затвора за предметно кривично дело примање мита из члана 254. став 2. Кривичног закона Републике Србије годину дана.“ Стога сматра да му је на наведени начин повређено право да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело извршено, осим када је каснији пропис повољнији за учиниоца, јер је у време извршења кривичног дела (новембар месец 2001. године) за кривично дело примање мита из члана 254. став 2. Кривичног закона Републике Србије била прописана казна затвора од шест месеци до пет година, а да је за наведено дело Законом о изменама и допунама Кривичног закона Републике Србије, објављеном у „Службеном гласнику Републике Србије“ број 20/02 од 26. фебруара 2002. године прописана казна затвора од једне до осам година.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права и право на накнаду нематеријалне штете, поништи оспорену пресуду и одложи њено извршење.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Вишег суда у Врању К. 10/10, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Истражни судија Окружног суда у Врању је 30. јануара 2002. године донео решење Ки 9/02 о спровођењу истраге против подносиоца уставне жалбе и још четири лица, по захтеву за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Врању.
Након спроведене истраге Окружно јавно тужилаштво у Врању је 5. септембра 2002. године продтив подносиоца уставне жалбе и још пет лица подигло оптужницу, која је ступила на правну снагу 5. марта 2003. године, када су решењем Окружног суда у Врању Кв. 41/03 одбијени приговори.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет продужено кривично дело примање мита из члана 254. став 2. Кривичног закона Републике Србије.
Окружни суд у Врању је до 15. новембра 2004. године, када је донео првостепену пресуда К. 55/02 главни претрес заказао 11 пута, и то:
- током 2003. године три пута - ниједан није одржан (претрес заказан за 23. април није одржан, јер је, непосрено пре почетка претреса подносилац уставне жалбе, поред осталих лица, тражио изузеће Окружног јавног тужиоца у Врању и свих његових заменика; претрес заказан за 27. август није одржан, јер су, непосредно пре почетка претреса, подносилац уставне жалбе и остали оптужени тражили изузеће председника већа; претрес заказан за 3. децембар није одржан, јер није приступио, поред осталих, подносилац, позив није уредно примио;
- током 2004. године осам пута – шест одржаних, два неодржана, од којих један на сагласан предлог странака.
Окружно јавно тужилаштво у Врању је 22. јуна 2004. године изменило диспозитив оптужнице у погледу чињеничног описа дела и правне квалификације дела, те је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет продужено кривично дело примање мита из члана 254. став 1. Кривичног закона Републике Србије
Пресудом Окружног суда у Врању К. 55/02 од 15. новембра 2004. године, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела примање мита из члана 254. став 1. Кривичног законика Републике Србије и осуђен је на казну затвора у трајању од шест месеци. Истом пресудом осуђен је још један оптужени, док су три оптужена лица ослобођена од оптужбе.
Подносилац уставне жалбе је преко браниоца изјавио жалбу против првостепене пресуде 3. фебруара 2005. године.
Врховни суд Србије је 23. фебруара 2006. године решењем Кж. I 473/05 уважио изјављене жалбе, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио на поновно суђење.
У поновном поступку, Окружни суд у Врању је главни претрес заказао 20 пута, и то:
- током 2006. године три пута – ниједан није одржан (због недоласка подносиоца који је уредно примио позив, због недоласка једног од окривљених који је накнадно доставио документацију да је болестан и због спречености председника већа);
- током 2007. године пет пута - ниједан није одржан (на главни претрес из здравствених разлога није приступала сведок С.И. која је своје изостанке уредно оправдавала достављањем медицинске документације – с тим у вези, иако се јавни тужилац противио предлогу одбране да се изврши вештањење способности наведене сведокиње да пред судом даје валидне исказе и њене способности присуства на претресу, будући да је раније више пута саслушавана, суд је одредио њено вештачење);
- током 2008. године четири пута – један одржан, три неодржана (претрес је један пут одлаган због недоласка С.И. (10. марта), а два пута због недоласка два оптужена лица која су оболела од рака – на претресу који је одржан 26. маја саслушана је, након обављеног вештачења, сведокиња С.И, а одбрана је предложила саслушање два нова сведока, што је суд прихватио);
- током 2009. године четири пута – један одржан, три неодржана (због смрти једног од оптужених, штрајка адвоката и недоласка вештака који је био на одмору)
- током 2010. године четири пута - два одржана, два неодржана (због болести једног од оптужених који је касније и преминуо).
Више јавно тужилаштво у Врању је 2. септембра 2010. године актом Кт. 19/02 изменило оптужницу у односу на подносиоца устване жалбе тако што му је, уместо једног продуженог кривичног дела примање мита из члана 254. став 1. Кривичног закона Републике Србије стављено на терет два кривична дела примање мита из члана 254. став 2. и члана 254. став 1. наведеног закона.
Пресудом Вишег суда у Врању К. 10/10 од 10. септембра 2010. године, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због кривичног дела примање мита из члана 254. став 2. Кривичног закона Републике Србије и осуђен је на казну затвора у трајању од шест месеци, док је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело примање мита из члана 254. став 1. наведеног закона. Истом пресудом ослобођени су од оптужбе В.С. и С.Ц. Виши суд у Врању је образлажући своју пресуду у погледу одлуке о казни навео, поред осталог, да је „приликом одмеравања казне оптуженом Драгану Николићу суд имао у виду све околности предвиђене чланом 41. Основног кривичног закона које утичу на врсту и висину кривичних санкција...па имајући све то у виду изрекао му је минималну казну затвора у трајању од шест месеци...“.
Пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 3715/10 од 1. фебруара 2011. године, преиначена је пресуда Вишег суда у Врању К. 10/10 од 10. септембра 2010. године у делу одлуке о казни, тако што је окривљени Драган Николић за кривично дело примање мита из члана 254. став 2. Кривичног закона Републике Србије за које је оглашен кривим осуђен на казну затвора у трајању од једне године, док је у непреиначеном делу првостепена пресуда потврђена. Апелациони суд у Нишу је образлажући разлоге преиначења првостепене пресуде у погледу одлуке о казни на коју је подносилац уставне жалбе осуђен навео да „суд налази да се основано жалбом ВЈТ у Врању истиче да не постоје разлози због којих се казна може ублажити испод законског минимума“ и додао да „за предметно кривично дело из члана 254. став 2. КЗ РС прописана је казна затвора у трајању од једне до осам година а првостепени суд је као олакшавајуће околности утврдио да окривљени није осуђиван, да је разведен и отац једног малолетног детета које околности немају карактер особито олакшавајућих околности на основу којих би суд могао ублажити прописану казну затвора испод законског минимума, па је Апелациони суд имајући у виду тежину кривичног дела, степен кривичне одговорноси окривљеног и угрожавања и повреде заштићеног добра, преиначио првостепену пресуду и окривљеног осудио на казну затвора која је прописана као посебан минимум за предметно кривично дело“.
Решењем Вишег суда у Врању Кр. 2/11 од 12. децембра 2011. године је, поред осталог, усвојен предлог подносиоца уставне жалбе да се изречена казна затвора у трајању од једне године има извршити без напуштања просторија у којима станује, уз примену електронског надзора.
Предвиђени почетак извршења казне је 6. јун 2012. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (члан 34. став 2.)
Одредбама члана 254. Кривичног закона Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 и 44/98), који је важио у време извршења кривичног дела, било је прописано кривично дело примање мита, и то тако што је у ставу 2. запрећена казна затвора од шест месеци до пет година за службено лице које захтева или прими поклон или какву корист или које прими обећање поклона или какве користи да у оквиру свог службеног овлашћења изврши службену радњу коју би морало извршити, или да не изврши службену радњу коју не би смело извршити.
Чланом 69. Закона о изменама и допунама Кривичног закона Републике Србије („Службени гласник РС“, број 10/02) прописано је, поред осталог, да се у члану 254. став 2. речи „од шест месеци до пет година“ замењују речима „од једне до осам година“.
Одредбама члана 367. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), који је важио у време доношења оспорене пресуде, било је прописано кривично дело примање мита, и то тако што је у ставу 2. запрећена казна затвора од две до осам година за службено лице које непосредно или посредно захтева или прими поклон или другу корист или које прими обећање поклона или друге користи за себе или другог да у оквиру свог службеног овлашћења изврши службену радњу коју би морало извршити или да не изврши службену радњу коју не би смело извршити.
5. Имајући у виду Уставом утврђену садржину права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6, на чије повреде подносилац у уставној жалби указује, као и наводе и разлоге на којима своје тврдње заснива, Уставни суд је истакнуту повреду права окривљеног да му се суди без одуговлачења ценио у оквиру права на суђење у разумном року.
Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Период оцене разумности дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу и одлучивање у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је становишта да приликом оцене да ли је конкретни судски поступак окончан у оквиру разумног рока или не, треба узети у обзир целокупни период трајања кривичног поступка, од 30. јануара 2002. године, када је истражни судија Окружног суда у Врању донео решење о спровођењу истраге по захтеву Окружног јавног тужилаштва у Врању, па до 1. фебруара 2011. године када је Апелациони суд у Нишу донео пресуду Кж1. 3715/10 којом је преиначена у погледу одлуке о казни пресуда Вишег суда у Врању К. 10/10 од 10. септембра 2010. године, чиме је поступак правноснажно окончан.
У смислу претходно наведеног, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају кривични поступак трајао нешто више од девет година, што само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да на оцену разумне дужине трајања конкретног судског поступка поред времена трајања поступка утичу и други чиниоци, као што су сложеност предмета о коме се пред судом расправља и одлучује, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежних органа који воде поступак и значај предмета расправљања за подносиоца жалбе.
У конкретном случају, имајући у виду кривично дело које стављено на терет окривљенима, у кривичном поступку надлежни суд је требало да расправи и оцени низ сложених чињеничних питања, што је изискивало спровођење обимног доказног поступка, уз додатни напор и време суда. По оцени Уставног суда, сложеност чињеничних питања и комплексност доказног поступка, у конкретном случају, не може представљати прихватљиво оправдање за трајање кривичног поступка од више од девет година.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац, као окривљени у кривичном поступку, није допринео његовом прекомерном трајању. При том, Уставни суд је имао у виду да је након ступања оптужнице на правну снагу главни претрес током 2003. године није ни једном одржан, а да је непосредно пре заказаног претреса (23. априла и 27. августа) подносилац уставне жалбе, поред осталих лица, тражио изузеће прво Окружног јавног тужиоца у Врању и свих његових заменика, а потом и председника судећег већа. Иако подношење захтева за изузеће представља законско право окривљеног у кривичном поступку, Уставни суд је оценио да је, имајући у виду да је захтев за спровођење истраге поднет у јануару 2002. године, а оптужница подигнута у септембру месецу исте године, подносилац уставне жалбе наведене захтеве за изузеће могао поднети и раније, што није учинио, те да је подношење истих на дан заказаног главног претреса имало за циљ управо одуговлачење поступка.
Уставноправна оцена спроведеног кривичног поступка у овој правној ствари, заснована на пракси и стандардима Уставног суда, као и Европског суда за људска права потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца на суђење у разумном року, и то како радњама Вишег суда у Врању које се састоје у неделотворном поступању тог суда, тако и у чињеници да тај суд није применио процесне одредбе и прописане механизме који су му били на располагању како би кривични поступак окончао у разумном року.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у овом делу усвојио и утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио, на основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно чињеницу да је подносилац уставне жалбе у извесној мери и сам допринео дужини трајања поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео, имајући у виду економске и социјалне прилике у Републици Србији и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
6. Подносилац наводи да му је право на правну сигурност у казненом праву повређено тиме што му је Апелациони суд у Нишу у оспореној другостепеној пресуди изрекао казну затвора у трајању од једне године, преиначивши првостепену пресуду којом је осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци, „узимајући погрешно да је минимална казна затвора за предметно кривично дело примање мита из члана 254. став 2. Кривичног закона Републике Србије годину дана“, односно, јер није применио закон који је био блажи за њега као учиниоца, односно да је примењен касније донет, строжији закон, а не закон важећи у време извршења кривичног дела, који је блажи за подносиоца.
Кривичним законом Републике Србије, који је важио у време извршења кривичног дела (2001. година) за кривично дело примање мита из члана 254. став 2, за које су подносилац уставне жалбе осуђен, била је прописана казна затвора од шест месеци до пет година. Чланом 69. Закона о изменама и допунама Кривичног закона Републике Србије (2002. година) било је прописано, поред осталог, да се у члану 254. став 2. речи „од шест месеци до пет година“ замењују речима „од једне до осам година“. Из наведеног произлази да је након извршеног кривичног дела прописан виши посебан минимум за кривично дело примање мита, док је посебни максимум остао непромењен.
Имајући у виду изнето, те уставно јемство из члана 34. став 2. према коме се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, за подносиоца уставне жалбе била блажа казна прописана Кривичним законом Републике Србије са последњим изменама из 1998. године.
Уставни суд посебно наглашава да није у његовој надлежности да оцењује врсту изречене казне, нити њену висину. У искључивој је надлежности редовних судова да учиниоцу кривичног дела одмери казну у границама које су законом прописане за то дело, имајући у виду сврху кажњавања и узимајући у обзир све околности које утичу да казна буде мања или већа (олакшавајуће и отежавајуће околности). Међутим, полазећи од тога да из образложења оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу произлази да је разлог због кога је у погледу одлуке о казни преиначена првостепена пресуда и подносиоцу уставне жалбе изречена уместо казне затвора у трајању од шест месеци казна затвора у трајању од једне године био тај да „не постоје разлози због којих се казна може ублажити испод законског минимума“, због чега је другостепени суд „преиначио првостепену пресуду и окривљеног осудио на казну затвора која је прописана као посебан минимум за предметно кривично дело“, по оцени Уставног суда тврдња подносиоца уставне жалбе да је изречена казна у оспореној другостепеној пресуди одређена према закону који је за њега неповољнији основана.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду у тачки 1. изреке и у овом делу усвојио уставну жалбу и утврдио повреду права из члана 34. став 2. у вези са чланом 32. став 1. Устава.
Како је казна затвора која је подносиоцу уставне жалбе изречена оспореном пресудом у оквиру распона прописаног како Кривичним законом Републике Србије који је важио у време извршења кривичног дела 2001. године, тако и Законом о изменама и допунама Кривичног закона Републике Србије из 2002. године, и како је другостепени суд у поступку по жалби јавног тужиоца био овлашћен да пооштри казну затвора изречену првостепеном пресудом, то је Уставни суд утврдио да нема места налагању отклањања штетних последица због утврђене повреде права.
7. Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка по делу уставне жалбе који се односи на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да уставна жалба садржи поновљене наводе и разлоге изнете у жалби изјављеној против првостепене пресуде, на које се Апелациони суд у Нишу у оспореној другостепеној пресуди изјаснио, заснивајући своју оцену о неоснованости жалбених навода на анализи чињеница утврђених током првостепеног поступка. У том смислу, Уставни суд налази да се наводи подносиоца у суштини односе на оспоравање чињеничног стања утврђеног у кривичном поступку у коме су оспорени појединачни акти донети. Наиме, подносилац уставне жалбе истиче, поред осталог, да „нижестепени судови немају једнак однос у утврђивању чињеничног стања према свим окривљенима“ и „јер се на основу истих исказа сведока једни окривљени у поступку ослобађају, а други осуђују...а што прихвата и другостепени суд – Апелациони суд у Нишу“. Полазећи од наведеног, те имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди права из члана 32. став 1. Устава, с обзиром на то да се повреда означеног уставног права образлаже неправилно утврђеним чињеничним стањем у спроведеном кривичном поступку и начином на који су дикази оцењени, чиме подносилац од Уставног суда, у суштини, тражи да поступа као инстанциони суд.
Имајући у виду све изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду у овм делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић