PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-1690/2011
Datum donošenja odluke: 18.07.2012
Ishod: Odluka o usvajanju
Pravna oblast: Krivično pravo
Član i stav Ustava: Član 32. Stav 1., Član 34. Stav 2.
Podnosilac: Dragan Nikolić
Pojmovni registar:
Napomena: - povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 2. Ustava

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Nikolića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. jula 2012. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

                        1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Nikolića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio u predmetu Višeg suda u Vranju K. 10/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i da je presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1. 3715/10 od 1. februara 2011. godine povređeno pravo podnosioca zajemčeno odredbom člana 34. stav 2. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

                        2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

 

                       

O b r a z l o ž e nj e

 

                        1. Dragan Nikolić iz Niša je 14. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Slobodana Nešića, advokata iz Vranja, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Kž1. 3715/10 od 1. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i posebnih prava okrivljenog zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava. U dopuni ustavne žalbe od 26. aprila 2011. godine, podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 2. Ustava.

                        Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i posebno pravo okrivljenog – da mu se sudi bez odugovlačenja, jer je krivični postupak koji je protiv njega vođen i pravnosnažno okončan osporenom drugostepenom presudom trajao devet godina. Ističe, pored ostalog: da je 29. januara 2002. godine Okružno javno tužilaštvo u Vranju stavilo zahtev za sprovođenje istrage protiv njega i drugih lica zbog produženog krivičnog dela primanje mita; da je nakon sprovedene istage optužnica podignuta 9. septembra 2002. godine; da je Okružni sud u Vranju u periodu od dve godine i tri meseca od podizanja optužnice održao glavni pretres šest puta i 15. novembra 2004. godine doneo prvostepenu presudu kojom ga je oglasio krivim; da je prvostepena presuda dostavljena strankama po proteku roka od dva meseca, nakon čega je njegov branilac 3. februara 2005. godine izjavio žalbu; da je Vrhovni sud Srbije po izjavljenoj žalbi, tek posle jedne godine, 23. februara 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, a svoju odluku i spise predmeta dostavio Okružnom sudu u Vranju u maju mesecu 2006. godine; da je u ponovljenom postupku Okružni sud u Vranju prvi put održao glavni pretres 26. maja 2008. godine, a da u međuvremenu glavni pretres nije niti jednom održan; da je potom, sada Viši sud u Vranju 10. septembra 2010. godine doneo presudu koja je u pogledu odluke o kazni preinačena osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu 1. februara 2011. godine.

                        Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na pravično suđenje, smatrajući, pored ostalog, da „nižestepeni sudovi nemaju jednak odnos u utvrđivanju činjeničnog stanja prema svim okrivljenima“ i „jer se na osnovu istih iskaza svedoka jedni okrivljeni u postupku oslobađaju, a drugi osuđuju...a što prihvata i drugostepeni sud – Apelacioni sud u Nišu“.

                        U dopuni ustavne žalbe od 26. aprila 2011. godine, podnosilac ustavne žalbe je u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu istakao i povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 2. Ustava. Povredu označenog Ustavom zajemčenog prava podnosilac obrazlaže time da je Apelacioni sud u Nišu, preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni, tako što mu je izrekao kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, uz obrazloženje da „ne postoje razlozi zbog kojih se kazna može ublažiti ispod zakonskog minimuma, jer je za predmetno krivično delo iz člana 254. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije propisana kazna zatvora u trajanju od jedne do osam godina...zbog čega je Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu i okrivljenog osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine koja je propisana kao poseban minimum za predmetno krivično delo“.  Iz navedenog, podnosilac zaključuje da „sam Apelacioni sud smatra da se okrivljenom treba izreći minimalno zaprećena kazna zatvora za ovo krivično delo, ali...preinačava prvostepenu presudu kojom je okrivljenom izrečena minimalna kazna zatvora od šest meseci uzimanjujuć pogrešno da je minimalna kazna zatvora za predmetno krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije godinu dana.“ Stoga smatra da mu je na navedeni način povređeno pravo da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo izvršeno, osim kada je kasniji propis povoljniji za učinioca, jer je u vreme izvršenja krivičnog dela (novembar mesec 2001. godine) za krivično delo  primanje mita iz člana 254. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije bila propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina, a da je za navedeno delo Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije, objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 20/02 od 26. februara 2002. godine propisana kazna zatvora od jedne do osam godina.

                        Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i pravo na naknadu nematerijalne štete, poništi osporenu presudu i odloži njeno izvršenje.

                        2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

                        U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

                        3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Vranju K. 10/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

                        Istražni sudija Okružnog suda u Vranju je 30. januara 2002. godine doneo rešenje Ki 9/02 o sprovođenju istrage protiv podnosioca ustavne žalbe i još četiri lica, po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Vranju.

                        Nakon sprovedene istrage Okružno javno tužilaštvo u Vranju je 5. septembra 2002. godine prodtiv podnosioca ustavne žalbe i još pet lica podiglo optužnicu, koja je stupila na pravnu snagu 5. marta 2003. godine, kada su rešenjem Okružnog suda u Vranju Kv. 41/03 odbijeni prigovori.

                        Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret produženo krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije.

                        Okružni sud u Vranju je do 15. novembra 2004. godine, kada je doneo prvostepenu presuda K. 55/02 glavni pretres zakazao 11 puta, i to:

                        - tokom 2003. godine tri puta - nijedan nije održan (pretres zakazan za 23. april nije održan, jer je, neposreno pre početka pretresa podnosilac ustavne žalbe, pored ostalih lica, tražio izuzeće Okružnog javnog tužioca u Vranju i svih njegovih zamenika; pretres zakazan za 27. avgust nije održan, jer su, neposredno pre početka pretresa, podnosilac ustavne žalbe i ostali optuženi tražili izuzeće predsednika veća; pretres zakazan za 3. decembar nije održan, jer nije pristupio, pored ostalih, podnosilac, poziv nije uredno primio;

                        - tokom 2004. godine osam puta – šest održanih, dva neodržana, od kojih jedan na saglasan predlog stranaka.

                        Okružno javno tužilaštvo u Vranju je 22. juna 2004. godine izmenilo dispozitiv optužnice u pogledu činjeničnog opisa dela i pravne kvalifikacije dela, te je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret produženo krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije

                        Presudom Okružnog suda u Vranju K. 55/02 od 15. novembra 2004. godine, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci. Istom presudom osuđen je još jedan optuženi, dok su tri optužena lica oslobođena od optužbe.

                        Podnosilac ustavne žalbe je preko branioca izjavio žalbu protiv prvostepene presude 3. februara 2005. godine.

                        Vrhovni sud Srbije je 23. februara 2006. godine rešenjem Kž. I 473/05 uvažio izjavljene žalbe, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

                        U ponovnom postupku, Okružni sud u Vranju je  glavni pretres zakazao 20 puta, i to:

                        - tokom 2006. godine tri puta – nijedan nije održan (zbog nedolaska podnosioca koji je uredno primio poziv, zbog nedolaska jednog od okrivljenih koji je naknadno dostavio dokumentaciju da je bolestan i zbog sprečenosti predsednika veća);

                        - tokom 2007. godine pet puta - nijedan nije održan (na glavni pretres iz zdravstvenih razloga nije pristupala svedok S.I. koja je svoje izostanke uredno opravdavala dostavljanjem medicinske dokumentacije – s tim u vezi, iako se javni tužilac protivio predlogu odbrane da se izvrši veštanjenje sposobnosti navedene svedokinje da pred sudom daje validne iskaze i njene sposobnosti prisustva na pretresu, budući da je ranije više puta saslušavana,  sud je odredio njeno veštačenje);

                        - tokom 2008. godine četiri puta – jedan održan, tri neodržana (pretres je jedan put odlagan zbog nedolaska S.I. (10. marta), a dva puta zbog nedolaska dva optužena lica koja su obolela od raka – na pretresu koji je održan 26. maja saslušana je, nakon obavljenog veštačenja, svedokinja S.I, a odbrana je predložila saslušanje dva nova svedoka, što je sud prihvatio);

                        - tokom 2009. godine četiri puta – jedan održan, tri neodržana (zbog smrti jednog od optuženih, štrajka advokata i nedolaska veštaka koji je bio na odmoru)

                        - tokom 2010. godine četiri puta - dva održana, dva neodržana (zbog bolesti jednog od optuženih koji je kasnije i preminuo).

                        Više javno tužilaštvo u Vranju je 2. septembra 2010. godine aktom Kt. 19/02 izmenilo optužnicu u odnosu na podnosioca ustvane žalbe tako što mu je, umesto jednog produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije stavljeno na teret dva krivična dela primanje mita iz člana 254. stav 2. i člana 254. stav 1. navedenog zakona.

                        Presudom Višeg suda u Vranju K. 10/10 od 10. septembra 2010. godine, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, dok je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 1. navedenog zakona. Istom presudom oslobođeni su od optužbe V.S. i S.C. Viši sud u Vranju je obrazlažući svoju presudu u pogledu odluke o kazni naveo, pored ostalog, da je „prilikom odmeravanja kazne optuženom Draganu Nikoliću sud imao u vidu sve okolnosti predviđene članom 41. Osnovnog krivičnog zakona koje utiču na vrstu i visinu krivičnih sankcija...pa imajući sve to u vidu izrekao mu je minimalnu kaznu zatvora u trajanju od šest meseci...“.

                        Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1. 3715/10 od 1. februara 2011. godine, preinačena je presuda Višeg suda u Vranju K. 10/10 od 10. septembra 2010. godine u delu odluke o kazni, tako što je okrivljeni Dragan Nikolić za krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije za koje je oglašen krivim osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, dok je u nepreinačenom delu prvostepena presuda potvrđena. Apelacioni sud u Nišu je obrazlažući razloge preinačenja prvostepene presude u pogledu odluke o kazni na koju je podnosilac ustavne žalbe osuđen naveo da „sud nalazi da se osnovano žalbom VJT u Vranju ističe da ne postoje razlozi zbog kojih se kazna može ublažiti ispod zakonskog minimuma“ i dodao da „za predmetno krivično delo iz člana 254. stav 2. KZ RS propisana je kazna zatvora u trajanju od jedne do osam godina a prvostepeni sud je kao olakšavajuće okolnosti utvrdio da okrivljeni nije osuđivan, da je razveden i otac jednog maloletnog deteta koje okolnosti nemaju karakter osobito olakšavajućih okolnosti na osnovu kojih bi sud mogao ublažiti propisanu kaznu zatvora ispod zakonskog minimuma, pa je Apelacioni sud imajući u vidu težinu krivičnog dela, stepen krivične odgovornosi okrivljenog i ugrožavanja i povrede zaštićenog dobra, preinačio prvostepenu presudu i okrivljenog osudio na kaznu zatvora koja je propisana kao poseban minimum za predmetno krivično delo“.

                        Rešenjem Višeg suda u Vranju Kr. 2/11 od 12. decembra 2011. godine je, pored ostalog, usvojen predlog podnosioca ustavne žalbe da se izrečena kazna zatvora u trajanju od jedne godine ima izvršiti bez napuštanja prostorija u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora.

                        Predviđeni početak izvršenja kazne je 6. jun 2012. godine.

                        4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca i da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (član 34. stav 2.)

                        Odredbama člana 254. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 i 44/98), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, bilo je propisano krivično delo primanje mita, i to tako što je u stavu 2. zaprećena kazna zatvora od šest meseci do pet godina za službeno lice koje zahteva ili primi poklon ili kakvu korist ili koje primi obećanje poklona ili kakve koristi da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti, ili da ne izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti.

                        Članom 69. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 10/02) propisano je, pored ostalog, da se u članu 254. stav 2. reči „od šest meseci do pet godina“ zamenjuju rečima „od jedne do osam godina“.

                        Odredbama člana 367. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano krivično delo primanje mita, i to tako što je u stavu 2. zaprećena kazna zatvora od dve do osam godina za službeno lice koje neposredno ili posredno zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti.

                        5. Imajući u vidu Ustavom utvrđenu sadržinu prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6, na čije povrede podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje, kao i navode i razloge na kojima svoje tvrdnje zasniva, Ustavni sud je istaknutu povredu prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja cenio u okviru prava na suđenje u razumnom roku.

                        Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

                        Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 30. januara 2002. godine, kada je istražni sudija Okružnog suda u Vranju doneo rešenje o sprovođenju istrage po zahtevu Okružnog javnog tužilaštva u Vranju, pa do 1. februara 2011. godine kada je Apelacioni sud u Nišu doneo presudu Kž1. 3715/10 kojom je preinačena u pogledu odluke o kazni presuda Višeg suda u Vranju K. 10/10 od 10. septembra 2010. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

                        U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao nešto više od devet godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca žalbe.

                        U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje stavljeno na teret okrivljenima, u krivičnom postupku nadležni sud je trebalo da raspravi i oceni niz složenih činjeničnih pitanja, što je iziskivalo sprovođenje obimnog dokaznog postupka, uz dodatni napor i vreme suda. Po oceni Ustavnog suda, složenost činjeničnih  pitanja i kompleksnost dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od više od devet godina.                                         

                        Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao okrivljeni u krivičnom postupku, nije doprineo njegovom prekomernom trajanju. Pri tom, Ustavni sud je imao u vidu da je nakon stupanja optužnice na pravnu snagu glavni pretres tokom 2003. godine nije ni jednom održan, a da je neposredno pre zakazanog pretresa (23. aprila i 27. avgusta) podnosilac ustavne žalbe, pored ostalih lica, tražio izuzeće prvo Okružnog javnog tužioca u Vranju i svih njegovih zamenika, a potom i predsednika sudećeg veća. Iako podnošenje zahteva za izuzeće predstavlja zakonsko pravo okrivljenog u krivičnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je, imajući u vidu da je zahtev za sprovođenje istrage podnet u januaru 2002. godine, a optužnica podignuta u septembru mesecu iste godine, podnosilac ustavne žalbe navedene zahteve za izuzeće mogao podneti i ranije, što nije učinio, te da je podnošenje istih na dan zakazanog glavnog pretresa imalo za cilj upravo odugovlačenje postupka.

                        Ustavnopravna ocena sprovedenog krivičnog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za  ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, i to kako radnjama  Višeg suda u Vranju koje se sastoje  u nedelotvornom postupanju tog suda, tako i u činjenici da taj sud nije primenio procesne odredbe i propisane mehanizme koji su mu bili na raspolaganju kako bi krivični postupak okončao u razumnom roku.

                        Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.       

                        Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe u izvesnoj meri i sam doprineo dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, imajući u vidu ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

                        6.  Podnosilac navodi da mu je pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu povređeno time što mu je Apelacioni sud u Nišu u osporenoj drugostepenoj presudi izrekao kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, preinačivši prvostepenu presudu kojom je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, „uzimajući pogrešno da je minimalna kazna zatvora za predmetno krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije godinu dana“, odnosno, jer nije primenio zakon koji je bio blaži za njega kao učinioca, odnosno da je primenjen kasnije donet, strožiji zakon, a ne zakon važeći u vreme izvršenja krivičnog dela, koji je blaži za podnosioca.

                      Krivičnim zakonom Republike Srbije, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela (2001. godina) za krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 2, za koje su podnosilac ustavne žalbe osuđen, bila je propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina. Članom 69. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije (2002. godina) bilo je propisano, pored ostalog, da se u članu 254. stav 2. reči „od šest meseci do pet godina“ zamenjuju rečima „od jedne do osam godina“. Iz navedenog proizlazi da je nakon izvršenog krivičnog dela propisan viši poseban minimum za krivično delo primanje mita, dok je posebni maksimum ostao nepromenjen.

                        Imajući u vidu izneto, te ustavno jemstvo iz člana 34. stav 2. prema kome se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, za podnosioca ustavne žalbe bila blaža kazna propisana Krivičnim zakonom Republike Srbije sa poslednjim izmenama iz 1998. godine.

                        Ustavni sud posebno naglašava da nije u njegovoj nadležnosti da ocenjuje vrstu izrečene kazne, niti njenu visinu. U isključivoj je nadležnosti redovnih sudova da učiniocu krivičnog dela odmeri kaznu u granicama koje su zakonom propisane za to delo, imajući u vidu svrhu kažnjavanja i uzimajući u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude manja ili veća (olakšavajuće i otežavajuće okolnosti). Međutim, polazeći od toga da iz obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Nišu proizlazi da je razlog zbog koga je u pogledu odluke o kazni preinačena prvostepena presuda i podnosiocu ustavne žalbe izrečena umesto kazne zatvora u trajanju od šest meseci kazna zatvora u trajanju od jedne godine bio taj da „ne postoje razlozi zbog kojih se kazna može ublažiti ispod zakonskog minimuma“, zbog čega je drugostepeni sud „preinačio prvostepenu presudu i okrivljenog osudio na kaznu zatvora koja je propisana kao poseban minimum za predmetno krivično delo“, po oceni Ustavnog suda tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je izrečena kazna u osporenoj drugostepenoj presudi određena prema zakonu koji je za njega nepovoljniji osnovana.

                        Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava iz člana 34. stav 2. u vezi sa članom 32. stav 1. Ustava.

                        Kako je kazna zatvora koja je podnosiocu ustavne žalbe izrečena osporenom presudom u okviru raspona propisanog kako Krivičnim zakonom Republike Srbije koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela 2001. godine, tako i Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije iz 2002. godine, i kako je drugostepeni sud u postupku po žalbi javnog tužioca bio ovlašćen da pooštri kaznu zatvora izrečenu prvostepenom presudom, to je Ustavni sud utvrdio da nema mesta nalaganju otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede prava.

                        7. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po delu ustavne žalbe koji se odnosi na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da ustavna žalba sadrži ponovljene navode i razloge iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, na koje se Apelacioni sud u Nišu u osporenoj drugostepenoj presudi izjasnio, zasnivajući svoju ocenu o neosnovanosti žalbenih navoda na analizi činjenica utvrđenih tokom prvostepenog postupka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da se navodi podnosioca u suštini odnose na osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u krivičnom postupku u kome su osporeni pojedinačni akti doneti. Naime, podnosilac ustavne žalbe ističe, pored ostalog, da „nižestepeni sudovi nemaju jednak odnos u utvrđivanju činjeničnog stanja prema svim okrivljenima“ i „jer se na osnovu istih iskaza svedoka jedni okrivljeni u postupku oslobađaju, a drugi osuđuju...a što prihvata i drugostepeni sud – Apelacioni sud u Nišu“. Polazeći od navedenog, te imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da se povreda označenog ustavnog prava obrazlaže nepravilno utvrđenim činjeničnim stanjem u sprovedenom krivičnom postupku i načinom na koji su dikazi ocenjeni, čime podnosilac od Ustavnog suda, u suštini, traži da postupa kao instancioni sud.

                        Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovm delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

                        8. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

 

dr Dragiša B. Slijepčević

 

 

 


• Na vrh stranice