Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B.  Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Tomića iz Lazarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

                        1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Tomića i utvrđuje da je u postupku po žalbi na rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki.Po1. 46/11 od 6. oktobra 2011. godine, u kome je doneto osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 521/11 od 19. oktobra 2011. godine, povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 30. stav 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

                        2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

                        1. Dragan Tomić iz Lazarevca podneo je Ustavnom sudu 2. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Zorana Stojkovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki.Po1. 46/11 od 6. oktobra 2011. godine i rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 521/11 od 19. oktobra 2011. godine, kao i radnji – propuštanja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje da: „A) podnosioca žalbe upozna sa prirodom i razlozima dela za koje se tereti, kao i dokazima prikupljenim protiv njega, te da mu omogući da iznese odbranu i da se izjasni o optužbi za koju se tereti, pre donošenja odluke o određivanju pritvora; B) odluči o postojanju osnovane sumnje da je podnosilac žalbe učinio krivično delo, kao preduslov za odlučivanje o pritvoru; B) u roku od 48 časova donese odluku o žalbi i odluku dostavi podnosiocu žalbe“, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 30. st. 1. i 3, člana 32. stav 1, člana 33. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije. 

                        Podnosilac ustavne žalbe navodi:

                        - da je 3. oktobra 2011. godine u 17.30 časova lišen slobode od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova i da mu je određeno zadržavanje u trajanju od 48 časova;

                        - da je 5. oktobra 2011. godine predat istražnom sudiji Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje, koji je za isti dan u 23.00 časova zakazao njegovo saslušanje radi izjašnjenja o predlogu nadležnog tužioca za određivanje pritvora u smislu člana 142a Zakonika o krivičnom postupku;        

                        - da je njegov branilac odmah istakao da podnosiocu nije predočeno za šta se tereti, da mu nije omogućeno da se izjasni o navodima optužbe i da sud nije doneo odluku o sprovođenju istrage, te da nije utvrđivano postojanje osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo zbog kojeg mu se određuje pritvor, a što je uslov bez koga se pritvor i ne može odrediti;

                        - da je istražni sudija Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje 6. oktobra 2011. godine doneo osporeno rešenje Ki.Po1. 46/11 kojim mu je odredio pritvor;

                        - da je 10. oktobra 2011. godine Višem sudu u Beogradu – Posebnom odeljenju njegov branilac predao žalbu protiv rešenja o određivanju pritvora;

                        - da o izjavljenoj žalbi nije odlučeno, niti je ista dostavljena podnosiocu u roku od 48 časova kako je to propisano Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku, već da je vanpretresno veće Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje odlučilo o žalbi 19. oktobra 2011. godine osporenim rešenjem Kv.Po1. 521/11,  a  odluku uručilo podnosiocu 27. oktobra 2011. godine.

                        - da iz navedenog sledi da mu je donošenjem rešenja o određivanju pritvora protivno članu 30. Ustava i članu 142. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, povređeno pravo na slobodu garantovano članom 27. Ustava, jer mu, u konkretnom slučaju, istražni sudija pre saslušanja u smislu člana 142a Zakonika, nije predočio za šta se tereti, niti ga je saslušao i omogućio mu iznošenje odbrane povodom onoga za šta se tereti i nije doneo rešenje o sprovođenju istrage, što znači da ni na koji način nije utvrdio da postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo, tako da je „potpuno jasno da sud nije ni utvrđivao da li postoji uslov bez koga se pritvor ne može ni odrediti, to jest nije utvrdio postojanje osnovane sumnje da je Dragan Tomić izvršio krivično delo“;

                        - da mu je ovakvim postupanjem suda, povređeno pravo na pravično suđenje, kao i pravo na odbranu, jer mu „nije data mogućnost da se raspravi o osnovanosti sumnje koja bi bila razlog za pokretanje postupka, niti mu je omogućeno da se upozna sa onim za šta se tereti, prikupljenim dokazima protiv njega, te da da odbranu i da se izjasni o onome za šta se tereti, a pre nego što sud odredi pritvor“:

                        - da je „pretpostavka nevinosti, garantovana članom 34. Ustava pogažena, obzirom da je rešenje o određivanju pritvora doneto i pre nego što je okrivljenom predočeno za šta se tereti, pre nego što je upoznat sa prikupljenim dokazima i pre nego što je izneo svoju odbranu“, odnosno, jer „sud nije doneo rešenje o sprovođenju istrage kojim bi utvrdio postojanje osnovane sumnje da je Dragan Tomić izvršio krivično delo“, iz čega zaključuje da je sud „donošenjem rešenja o pritvoru unapred odredio kakva će biti odluka o tome da li ima mesta sprovođenju istrage ili ne“.

                        Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporena rešenja i naloži njegovo puštanje na slobodu.

                        2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

                        U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

                        3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje I Su br. 1/11-518 od 10. januara 2012. godine, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje: 

                        Ministarstvo unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd je 3. oktobra 2011. godine donelo rešenje Ku. 18258/11 LS. 3042/11 kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe određeno zadržavanje u trajanju do 48 sati, a koje se računa od 3. oktobra 2011. godine od 17,30 časova. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac osumnjičen da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika sa detaljnim opisom radnje izvršenja dela. Podnosilac je u vreme donošenja navedenog rešenja imao branioca po službenoj dužnosti, a rešenje je lično primio 3. oktobra 2011. godine u 17,35 časova.

                        Podnosilac ustavne žalbe je kao osumnjičeni saslušan 3. oktobra 2011. godine pred ovlašćenim službenim licem Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Uprava kriminalističke policije – Odeljenje za suzbijanje privrednog kriminaliteta, u prisustvu izabranih branilaca - advokata Z.S. i D.D, kao i zamenika tužioca za organizovani kriminal. Iz zapisnika o saslužanju osumnjičenog proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe pre saslušanja poučen o svojim pravima u krivičnom postupku, da mu je saopšteno da mu se stavlja na teret krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, da su mu saopšteni priroda i razlozi dela za koje se tereti i dokazi koji su protiv njega prikupljeni, kao i da mu je pre iznošenja odbrane omogućen poverljiv razgovor sa izabranim braniocima. Podnosilac ustavne žalbe i njegovi branioci su, pored ostalih lica, ovaj zapisnik potpisali bez pitanja i primedbi.

                        Podnosilac ustavne žalbe je, zajedno sa drugim osumnjičenim licima, priveden istražnom sudiji Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje 5. oktobra 2011. godine u 15,20 časova. Istog dana, u 15,30 časova, istražni sudija je „na ruke“ primio zahtev za sprovođenje istrage Tužilaštva za organizovani kriminal Kt. 23/11 protiv podnosioca ustavne žalbe i još 16 lica. Uz zahtev za sprovođenje istrage, istražnom sudiji je dostavljena i krivična prijava na 182 strane teksta i 82 registratora pisanih dokaza. U zahtevu za sprovođenje istrage je stavljen predlog da se prema podnosiocu ustavne žalbe odredi pritvor iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 1), 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku.

                        Istražni sudija Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje je 6. oktobra 2011. godine, u periodu od 00,10 do 00,25 časova, saslušao podnosioca ustavne žalbe radi odlučivanja o određivanju pritvora, o čemu je sačinjen zapisnik Ki.Po1. 27/11. Iz navedenog Zapisnika proizlazi, pored ostalog, da je branilac podnosioca istakao da smatra „da nema mesta određivanju pritvora, jer u smislu člana 142. stav 1. pritvor se može odrediti kada postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo, po nama to znači kada se donese rešenje o sprovođenju istrage“.

                        Prema podnosiocu ustavne žalbe je potom, rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki.Po1. 46/11 od 6. oktobra 2011. godine, određen pritvor iz razloga propisanih odredbama člana 142. stav 1. tač. 1), 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku, koji razlozi su detaljno obrazloženi. Pritvor je određen i protiv još 16 osumnjičenih lica. U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da „istražni sudija smatra da je osnovan predlog zamenika tužioca za organizovani kriminal za određivanje pritvora ... imajući u vidu da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni Dragan Tomić ... izvršili predmetna krivična dela ... “.

                        Podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu osumnjičenog saslušan 6. oktobra 2011. godine pred istražnim sudijom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje, o čemu je sačinjen zapisnik Ki. 46/11. Iz zapisnika o saslušanju proizlazi da je pre saslušanja poučen o svojim pravima i obavezama u krivičnom postupku, da mu je predočeno šta mu je zahtevom za sprovođenje istrage stavljeno na teret, osnovi sumnje koji stoje protiv njega i da mu je pre iznošenja odbrane omogućeno da pročita zahtev za sprovođenje istrage i krivičnu prijavu, kao i da obavi poverljiv razgovor sa izabranim braniocem. Takođe, iz navedenog zapisnika o saslušanju proizlazi da je istražni sudija, nakon saslušanja, doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv podnosioca ustavne žalbe zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, kao i da su se podnosilac, njegovi branioci i tužilac odrekli prava na žalbu i da nisu tražili pismeni otpravak rešenja, što su svojim svojeručnim potpisima potvrdili.

                        Protiv prvostepenog rešenja o određivanju pritvora branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavio je žalbu koja je u Višem sudu u Beogradu – Posebno odeljenje primljena 10. oktobra 2011. godine u 13,40 časova.

                        Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je 19. oktobra 2011. godine, rešavajući po žalbi branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i žalbama branilaca drugih okrivljenih lica, doneo osporeno rešenje Kv.Po1. 521/11, kojim je sve žalbe branilaca okrivljenih odbio kao neosnovane. U obrazloženju drugostepene odluke navedeni su, u odnosu na svaki zakonski osnov po kome je okrivljenima određen pritvor, razlozi zbog kojih krivično veće Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje nalazi da je prvostepeno rešenje o određivanju pritvora osnovano. Takođe, navedeno je i da je „veće utvrdilo da je istražni sudija ocenio da prema podacima iz spisa predmeta postoji osnovana sumnja da su navedeni okrivljeni izvršili predmetna krivična dela“.

                        Podnosilac ustavne žalbe je osporeno drugostepeno rešenje primio 21. oktobra 2011. godine.

                        4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da, pored ostalog, odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član. 30. st. 1. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.);  da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

                        Član 141. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06,  49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom.

                        Saglasno članu 142. stav 1. ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako, pored ostalog: se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)); je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).

                        Prema odredbi člana 142a stav 1. ZKP, odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, dok se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika.

                        Članom 143. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se pritvor određuje rešenjem nadležnog suda (stav 1.); da protiv rešenja o pritvoru stranke mogu izjaviti žalbu veću (član 24. stav 6), da se žalba, rešenje o pritvoru i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 4.); da je u slučajevima iz st. 4. i 5. ovog člana veće koje odlučuje o žalbi dužno da donese i dostavi odluku u roku od 48 sati (stav 6.).

                        Članom 243. ZKP je propisano: da će istražni sudija kad primi zahtev za sprovođenje istrage, razmotriti spise i ako se složi sa zahtevom, doneće rešenje o sprovođenju istrage, koje treba da sadrži podatke navedene u članu 242. stav 3. ovog zakonika, kao i da će se rešenje dostaviti javnom tužiocu i okrivljenom (stav 1.); da će pre donošenja rešenja istražni sudija saslušati osumnjičenog, osim ako postoji opasnost od odlaganja (stav 2.).

                        5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine, stav 6.) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

                        Ustavni sud ističe da odredba člana 30. stav 3. Ustava, pored ostalog, garantuje licu lišenom slobode da će o njegovoj žalbi na određivanje pritvora nadležni sud odlučiti i svoju odluku mu dostaviti u roku od 48 časova.

                        U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, preko branioca izjavio žalbu na rešenje kojim mu je određen pritvor, da je Viši sud u Beogradu - Posebno odeljenje izjavljenu žalbu primio 10. oktobra 2011. godine u 13,40 časova, a da je o žalbi odlučio 19. oktobra 2011. godine. Drugostepeno rešenje, odluku o žalbi, podnosilac ustavne žalbe je primio 21. oktobra 2011. godine.

                        Ustavni sud je, sledom iznetog, ocenio da o žalbi branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, na rešenje o određivanju pritvora Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje nije odlučeno u roku od 48 časova, kako to jemči odredba člana 30. stav 3. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo utvrđeno u članu 30. stav 3. Ustava.

                        6. Polazeći od sadržine odredaba člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava, kojima se garantuje pravo na slobodu i bezbednost i prava lica kojima je određen pritvor, Ustavni sud ističe da navedene ustavne odredbe upućuju da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.

                        Odredbom člana 30. stav 1. Ustava utvrđeno je u kom slučaju i na koji način neko lice može biti pritvoreno. Ustavom utvrđeni uslovi su da u odnosu na lice koje se pritvara postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, a jedini Ustavom dopušteni način pritvaranja je da je ono izvršeno na osnovu odluke suda. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka.

                        U konkretnom slučaju, iz prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode 3. oktobra 2011. godine u 17,30 časova, na osnovu rešenja o zadržavanju Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijske uprave za grad Beograd Ku. 18258/11 LS 3042/11 (po ovom rešenju mogao je biti zadržan najduže 48 sati, dakle do 5. oktobra 2011. godine u 17,30 časova), a da je predat istražnom sudiji 5. oktobra 2011. godine u 15,20 časova sa još 16 osumnjičenih lica. Prethodno, podnosilac ustavne žalbe je u policiji saslušan kao osumnjičeni u krivičnom postupku, u smislu odredbe člana 226. stav 9. ZKP. Istražni sudija je potom, u 15,30 časova primio zahtev za sprovođenje istrage nadležnog tužioca protiv 18 osumnjičenih lica, među kojima je i podnosilac, kojima je stavljeno na teret krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika. Uz zahtev za sprovođenje istrage, istražnom sudiji su dostavljeni i krivična prijava napisana na 182 strane i 82 registratora pisanih dokaza. Istražni sudija je nakon saslušanja podnosioca ustavne žalbe u smislu člana 142a radi donošenja odluke o pritvoru (koje je obavljeno 6. oktobra 2011. godine od 00,10 do 00, 25 časova) ocenio da je radi vođenja krivičnog postupka neophodno prema podnosiocu ustavne žalbe odrediti pritvor iz razloga previđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 1), 2) i 5) ZKP. Istražni sudija je potom doneo rešenje o određivanju pritvora Ki.Po1. 46/11 od 6. oktobra 2011. godine (potvrđeno osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 521/11 od 19. oktobra 2011. godine), u kome je naveo zašto je pritvaranje podnosioca ustavne žalbe bilo neophodno radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, koji razlozi su detaljno obrazloženi. Istog dana, 6. oktobra 2011. godine, istražni sudija je doneo i rešenje o sprovođenju istrage Ki.Po1. 46/11 (protiv kog rešenja podnosilac i njegov branilac nisu izjavili žalbu), a nakon ponovnog saslušanja podnosioca ustavne žalbe.

                        Ustavni sud je iz navedenog utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pritvoren na osnovu odluke suda (pravnosnažnog rešenja o određivanju pritvora Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki.Po1. 46/11 od 6. oktobra 2011. godine), zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja, uz navođenje razloga predviđenih zakonom (član 142. stav 1. tač. 1), 2) i 5) ZKP) koji su pritvaranje podnosioca činili neophodnim radi vođenja krivičnog postupka.

                        Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe pritvoren u skladu sa Ustavom utvrđenim garancijama predviđenim odredbama člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava.

                        Navode podnosioca ustavne žalbe da u trenutku donošenja rešenja o određivanju pritvora nije postojala osnovana sumnja da je izvršio krivično delo, jer istražni sudija nije prethodno doneo rešenje o sprovođenju istrage „što znači da ni na koji način nije utvrdio da postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo“, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio neosnovanim. Naime, činjenica je da istražni sudija rešenje o sprovođenju istrage doneo nakon donošenja rešenja o određivanju pritvora, ali ova okolnost nije od značaja za drugačiju odluku Ustavnog suda. Donošenjem rešenja o sprovođenju istrage se u formalo-pravnom smislu potvrđuje postojanje osnovane sumnje da je neko lice izvršilo krivično delo. Međutim, iz citirane odredbe člana 243. stav 1. ZKP proizlazi da istražni sudija donosi rešenje o sprovođenju istrage ako se složi sa zahtevom nadležnog tužioca, a nakon prijema zahteva i razmatranja spisa. Ustavni sud nalazi da se, u konkretnom slučaju, istražni sudija pre zakazivanja saslušanja podnosioca ustavne žalbe radi donošenja odluke o pritvoru, svakako morao detaljno upoznati sa zahtevom za sprovođenje istrage, krivičnom prijavom i dokazima koji su uz iste dostavljeni, te da je nakon toga i ocenio da u odnosu na podnosioca ustavne žalbe postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Dakle, zaključak istražnog sudije o tome da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo, kao Ustavom utvrđena pretpostavka za određivanje pritvora, imao je svoje razumno utemeljenje u celokupnoj dokumentaciji koja se nalazila pred njim, tako da, prema stavu Ustavnog suda, ovakvo uverenje istražnog sudije nije moralo biti formalizovano donošenjem rešenja o sprovođenju istrage kao preduslova za donošenje rešenja o određivanju pritvora. Istovremeno, Ustavni sud je imao u vidu i da je podnosilac ustavne žalbe prethodno u policiji saslušan kao osumnjičeni na sve okolnosti predmetnog krivičnog dela, da je nadležni javni tužilac u zahtevu za sprovođenje istrage stavio obrazložan predlog za određivanje pritvora, kao i da je na ove okolnosti podnosilac saslušan od strane istražnog sudije u skladu sa odredbom člana 142a ZKP. Takođe, iz priloženih dokaza nesporno proizlazi da je istražni sudija Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje oba rešenja, i rešenje o određivanju pritvora i rešenje o sprovođenju istrage, doneo istog dana – 6. oktobra 2011. godine, u razmaku od par sati. Ustavni sud nalazi, a polazeći od gore navedenog, da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen u Ustavom i zakonom propisanom postupku, primenom odredaba važećih procesnih i materijalnih zakona, nakon što je nadležni sud utvrdio da postoje razlozi za određivanje ove mere. Stoga je Ustavni sud ocenio da se određivanje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe ne može pripisati proizvoljnom postupanju suda i da su osporena rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni procesnog prava, te da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe u potpunosti obezbeđeno poštovanje principa pravne sigurnosti i da mu je pružena zaštita od proizvoljnog postupanja državnih organa, kao i da je o meri pritvora odlučeno bez odlaganja, a što je jedan od osnovnih ciljeva ustavnih garancija koje se jemče licu lišenom slobode.

                        Imajući u vidu sve do sada navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno pravo zajemčeno odredbama člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava. 

                        7.  Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 1. Ustava, jer mu „nije data mogućnost da se raspravi o osnovanosti sumnje koja bi bila razlog za pokretanje postupka, niti mu je omogućeno da se upozna sa onim za šta se tereti, prikupljenim dokazima protiv njega, te da da odbranu i da se izjasni o onome za šta se tereti, a pre nego što sud odredi pritvor“. Takođe, podnosilac ističe i da je „pretpostavka nevinosti, garantovana članom 34. Ustava pogažena, obzirom da je rešenje o određivanju pritvora doneto i pre nego što je okrivljenom predočeno za šta se tereti, pre nego što je upoznat sa prikupljenim dokazima i pre nego što je izneo svoju odbranu“, odnosno, jer „sud nije doneo rešenje o sprovođenju istrage kojim bi utvrdio postojanje osnovane sumnje da je Dragan Tomić izvršio krivično delo“, iz čega zaključuje da je sud „donošenjem rešenja o pritvoru unapred odredio kakva će biti odluka o tome da li ima mesta sprovođenju istrage ili ne“.

                        Ocenjujući ove navode podnosioca, Ustavni sud je pre svega pošao od činjenice da je iz zapisnika o salušanju okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, sastavljenim pred Ministarstvom unutrašnjih poslova, utvrdio da je podnosilac, u prisustvu branioca, obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i dokazima prikupljenim protiv njega. Imajući u vidu izneto, te činjenicu da je navedeni zapisnik istražnom sudiji dostavljen uz zahtev za sprovođenje istrage, krivičnu prijavu i pisane dokaze, kao i ocenu Ustavnog suda iz tačke 6. obrazloženja ove Odluke, Ustavni sud je iznete navode ustavne žalbe ocenio kao neosnovane.

                        8. Iz navoda ustavne žalbe kojima se osporavaju radnje državnih organa koje se sastoje u propuštanju Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje da „A) podnosioca žalbe upozna sa prirodom i razlozima dela za koje se tereti, kao i dokazima prikupljenim protiv njega, te da mu omogući da iznese odbranu i da se izjasni o optužbi za koju se tereti, pre donošenja odluke o određivanju pritvora; B) odluči o postojanju osnovane sumnje da je podnosilac žalbe učinio krivično delo, kao preduslov za odlučivanje o pritvoru; B) u roku od 48 časova donese odluku o žalbi i odluku dostavi podnosiocu žalbe“, proizlazi da se navedene radnje osporavaju kao posledica osporenih pojedinačnih akata.

                        S obzirom na to da je Sud ocenio da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 30. stav 3. Ustava, a da osporenim aktima nisu povređena ostala Ustavom zajemčena prava na koja se u ustavnoj žalbi pozvao, to se izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na osporene radnje.

                        Kako je Sud odlučio odbijanjem ustavne žalbe u ovom delu, to je predlog podnosilaca ustavne žalbe za poništaj osporenih rešenja bespredmetan.                    

                        9. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ocenio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava podnosioca ustavne žalbe u ovom slučaju ostvari objavljivanjem ove odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

                        10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević