Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Томића из Лазаревца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Драгана Томића и утврђује да je у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 46/11 од 6. октобра 2011. године, у коме је донето оспорено решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 521/11 од 19. октобра 2011. године, повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Томић из Лазаревца поднео је Уставном суду 2. новембра 2011. године, преко пуномоћника Зорана Стојковића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 46/11 од 6. октобра 2011. године и решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 521/11 од 19. октобра 2011. године, као и радњи – пропуштања Вишег суда у Београду – Посебно одељење да: „А) подносиоца жалбе упозна са природом и разлозима дела за које се терети, као и доказима прикупљеним против њега, те да му омогући да изнесе одбрану и да се изјасни о оптужби за коју се терети, пре доношења одлуке о одређивању притвора; Б) одлучи о постојању основане сумње да је подносилац жалбе учинио кривично дело, као предуслов за одлучивање о притвору; B) у року од 48 часова донесе одлуку о жалби и одлуку достави подносиоцу жалбе“, због повреде права из члана 27. став 1, члана 30. ст. 1. и 3, члана 32. став 1, члана 33. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи:
- да је 3. октобра 2011. године у 17.30 часова лишен слободе од стране припадника Министарства унутрашњих послова и да му је одређено задржавање у трајању од 48 часова;
- да је 5. октобра 2011. године предат истражном судији Вишег суда у Београду – Посебно одељење, који је за исти дан у 23.00 часова заказао његово саслушање ради изјашњења о предлогу надлежног тужиоца за одређивање притвора у смислу члана 142a Законика о кривичном поступку;
- да је његов бранилац одмах истакао да подносиоцу није предочено за шта се терети, да му није омогућено да се изјасни о наводима оптужбе и да суд није донео одлуку о спровођењу истраге, те да није утврђивано постојање основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело због којег му се одређује притвор, а што је услов без кога се притвор и не може одредити;
- да је истражни судија Вишег суда у Београду – Посебно одељење 6. октобра 2011. године донео оспорено решење Ки.По1. 46/11 којим му је одредио притвор;
- да је 10. октобра 2011. године Вишем суду у Београду – Посебном одељењу његов бранилац предао жалбу против решења о одређивању притвора;
- да о изјављеној жалби није одлучено, нити је иста достављена подносиоцу у року од 48 часова како је то прописано Уставом и Закоником о кривичном поступку, већ да је ванпретресно веће Вишег суда у Београду – Посебно одељење одлучило о жалби 19. октобра 2011. године оспореним решењем Кв.По1. 521/11, а одлуку уручило подносиоцу 27. октобра 2011. године.
- да из наведеног следи да му је доношењем решења о одређивању притвора противно члану 30. Устава и члану 142. став 1. Законика о кривичном поступку, повређено право на слободу гарантовано чланом 27. Устава, јер му, у конкретном случају, истражни судија пре саслушања у смислу члана 142а Законика, није предочио за шта се терети, нити га је саслушао и омогућио му изношење одбране поводом онога за шта се терети и није донео решење о спровођењу истраге, што значи да ни на који начин није утврдио да постоји основана сумња да је извршио кривично дело, тако да је „потпуно јасно да суд није ни утврђивао да ли постоји услов без кога се притвор не може ни одредити, то јест није утврдио постојање основане сумње да је Драган Томић извршио кривично дело“;
- да му је оваквим поступањем суда, повређено право на правично суђење, као и право на одбрану, јер му „није дата могућност да се расправи о основаности сумње која би била разлог за покретање поступка, нити му је омогућено да се упозна са оним за шта се терети, прикупљеним доказима против њега, те да да одбрану и да се изјасни о ономе за шта се терети, а пре него што суд одреди притвор“:
- да је „претпоставка невиности, гарантована чланом 34. Устава погажена, обзиром да је решење о одређивању притвора донето и пре него што је окривљеном предочено за шта се терети, пре него што је упознат са прикупљеним доказима и пре него што је изнео своју одбрану“, односно, јер „суд није донео решење о спровођењу истраге којим би утврдио постојање основане сумње да је Драган Томић извршио кривично дело“, из чега закључује да је суд „доношењем решења о притвору унапред одредио каква ће бити одлука о томе да ли има места спровођењу истраге или не“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорена решења и наложи његово пуштање на слободу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду – Посебно одељење I Су бр. 1/11-518 од 10. јануара 2012. године, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Министарство унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд је 3. октобра 2011. године донело решење Ку. 18258/11 ЛС. 3042/11 којим је према подносиоцу уставне жалбе одређено задржавање у трајању до 48 сати, а које се рачуна од 3. октобра 2011. године од 17,30 часова. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је подносилац осумњичен да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика са детаљним описом радње извршења дела. Подносилац је у време доношења наведеног решења имао браниоца по службеној дужности, а решење је лично примио 3. октобра 2011. године у 17,35 часова.
Подносилац уставне жалбе је као осумњичени саслушан 3. октобра 2011. године пред овлашћеним службеним лицем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа криминалистичке полиције – Одељење за сузбијање привредног криминалитета, у присуству изабраних бранилаца - адвоката З.С. и Д.Д, као и заменика тужиоца за организовани криминал. Из записника о саслужању осумњиченог произлази да је подносилац уставне жалбе пре саслушања поучен о својим правима у кривичном поступку, да му је саопштено да му се ставља на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, да су му саопштени природа и разлози дела за које се терети и докази који су против њега прикупљени, као и да му је пре изношења одбране омогућен поверљив разговор са изабраним браниоцима. Подносилац уставне жалбе и његови браниоци су, поред осталих лица, овај записник потписали без питања и примедби.
Подносилац уставне жалбе је, заједно са другим осумњиченим лицима, приведен истражном судији Вишег суда у Београду – Посебно одељење 5. октобра 2011. године у 15,20 часова. Истог дана, у 15,30 часова, истражни судија је „на руке“ примио захтев за спровођење истраге Тужилаштва за организовани криминал Кт. 23/11 против подносиоца уставне жалбе и још 16 лица. Уз захтев за спровођење истраге, истражном судији је достављена и кривична пријава на 182 стране текста и 82 регистратора писаних доказа. У захтеву за спровођење истраге је стављен предлог да се према подносиоцу уставне жалбе одреди притвор из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 5) Законика о кривичном поступку.
Истражни судија Вишег суда у Београду – Посебно одељење је 6. октобра 2011. године, у периоду од 00,10 до 00,25 часова, саслушао подносиоца уставне жалбе ради одлучивања о одређивању притвора, о чему је сачињен записник Ки.По1. 27/11. Из наведеног Записника произлази, поред осталог, да је бранилац подносиоца истакао да сматра „да нема места одређивању притвора, јер у смислу члана 142. став 1. притвор се може одредити када постоји основана сумња да је извршио кривично дело, по нама то значи када се донесе решење о спровођењу истраге“.
Према подносиоцу уставне жалбе је потом, решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 46/11 од 6. октобра 2011. године, одређен притвор из разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 5) Законика о кривичном поступку, који разлози су детаљно образложени. Притвор је одређен и против још 16 осумњичених лица. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, наведено да „истражни судија сматра да је основан предлог заменика тужиоца за организовани криминал за одређивање притвора ... имајући у виду да постоји основана сумња да су окривљени Драган Томић ... извршили предметна кривична дела ... “.
Подносилац уставне жалбе је у својству осумњиченог саслушан 6. октобра 2011. године пред истражним судијом Вишег суда у Београду – Посебно одељење, о чему је сачињен записник Ки. 46/11. Из записника о саслушању произлази да је пре саслушања поучен о својим правима и обавезама у кривичном поступку, да му је предочено шта му је захтевом за спровођење истраге стављено на терет, основи сумње који стоје против њега и да му је пре изношења одбране омогућено да прочита захтев за спровођење истраге и кривичну пријаву, као и да обави поверљив разговор са изабраним браниоцем. Такође, из наведеног записника о саслушању произлази да је истражни судија, након саслушања, донео решење о спровођењу истраге против подносиоца уставне жалбе због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, као и да су се подносилац, његови браниоци и тужилац одрекли права на жалбу и да нису тражили писмени отправак решења, што су својим својеручним потписима потврдили.
Против првостепеног решења о одређивању притвора бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјавио је жалбу која је у Вишем суду у Београду – Посебно одељење примљена 10. октобра 2011. године у 13,40 часова.
Виши суд у Београду – Посебно одељење је 19. октобра 2011. године, решавајући по жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, и жалбама бранилаца других окривљених лица, донео оспорено решење Кв.По1. 521/11, којим је све жалбе бранилаца окривљених одбио као неосноване. У образложењу другостепене одлуке наведени су, у односу на сваки законски основ по коме је окривљенима одређен притвор, разлози због којих кривично веће Вишег суда у Београду – Посебно одељење налази да је првостепено решење о одређивању притвора основано. Такође, наведено је и да је „веће утврдило да је истражни судија оценио да према подацима из списа предмета постоји основана сумња да су наведени окривљени извршили предметна кривична дела“.
Подносилац уставне жалбе је оспорено другостепено решење примио 21. октобра 2011. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да, поред осталог, одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан. 30. ст. 1. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Члан 141. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером.
Сагласно члану 142. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Према одредби члана 142а став 1. ЗКП, одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, док се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика.
Чланом 143. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се притвор одређује решењем надлежног суда (став 1.); да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6), да се жалба, решење о притвору и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 4.); да је у случајевима из ст. 4. и 5. овог члана веће које одлучује о жалби дужно да донесе и достави одлуку у року од 48 сати (став 6.).
Чланом 243. ЗКП је прописано: да ће истражни судија кад прими захтев за спровођење истраге, размотрити списе и ако се сложи са захтевом, донеће решење о спровођењу истраге, које треба да садржи податке наведене у члану 242. став 3. овог законика, као и да ће се решење доставити јавном тужиоцу и окривљеном (став 1.); да ће пре доношења решења истражни судија саслушати осумњиченог, осим ако постоји опасност од одлагања (став 2.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6.) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд истиче да одредба члана 30. став 3. Устава, поред осталог, гарантује лицу лишеном слободе да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, преко браниоца изјавио жалбу на решење којим му је одређен притвор, да је Виши суд у Београду - Посебно одељење изјављену жалбу примио 10. октобра 2011. године у 13,40 часова, а да је о жалби одлучио 19. октобра 2011. године. Другостепено решење, одлуку о жалби, подносилац уставне жалбе је примио 21. октобра 2011. године.
Уставни суд је, следом изнетог, оценио да о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, на решење о одређивању притвора Вишег суда у Београду – Посебно одељење није одлучено у року од 48 часова, како то јемчи одредба члана 30. став 3. Устава, те је у овом делу уставну жалбу усвојио и утврдио да је подносиоцу повређено право утврђено у члану 30. став 3. Устава.
6. Полазећи од садржине одредаба члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност и права лица којима је одређен притвор, Уставни суд истиче да наведене уставне одредбе упућују да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је у ком случају и на који начин неко лице може бити притворено. Уставом утврђени услови су да у односу на лице које се притвара постоји основана сумња да је учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, а једини Уставом допуштени начин притварања је да је оно извршено на основу одлуке суда. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка.
У конкретном случају, из претходно утврђених чињеница и околности произлази да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 3. октобра 2011. године у 17,30 часова, на основу решења о задржавању Министарства унутрашњих послова – Полицијске управе за град Београд Ку. 18258/11 ЛС 3042/11 (по овом решењу могао је бити задржан најдуже 48 сати, дакле до 5. октобра 2011. године у 17,30 часова), а да је предат истражном судији 5. октобра 2011. године у 15,20 часова са још 16 осумњичених лица. Претходно, подносилац уставне жалбе је у полицији саслушан као осумњичени у кривичном поступку, у смислу одредбе члана 226. став 9. ЗКП. Истражни судија је потом, у 15,30 часова примио захтев за спровођење истраге надлежног тужиоца против 18 осумњичених лица, међу којима је и подносилац, којима је стављено на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика. Уз захтев за спровођење истраге, истражном судији су достављени и кривична пријава написана на 182 стране и 82 регистратора писаних доказа. Истражни судија је након саслушања подносиоца уставне жалбе у смислу члана 142а ради доношења одлуке о притвору (које је обављено 6. октобра 2011. године од 00,10 до 00, 25 часова) оценио да је ради вођења кривичног поступка неопходно према подносиоцу уставне жалбе одредити притвор из разлога превиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 5) ЗКП. Истражни судија је потом донео решење о одређивању притвора Ки.По1. 46/11 од 6. октобра 2011. године (потврђено оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 521/11 од 19. октобра 2011. године), у коме је навео зашто је притварање подносиоца уставне жалбе било неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка, који разлози су детаљно образложени. Истог дана, 6. октобра 2011. године, истражни судија је донео и решење о спровођењу истраге Ки.По1. 46/11 (против ког решења подносилац и његов бранилац нису изјавили жалбу), а након поновног саслушања подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је из наведеног утврдио да је подносилац уставне жалбе притворен на основу одлуке суда (правноснажног решења о одређивању притвора Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 46/11 од 6. октобра 2011. године), због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја, уз навођење разлога предвиђених законом (члан 142. став 1. тач. 1), 2) и 5) ЗКП) који су притварање подносиоца чинили неопходним ради вођења кривичног поступка.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе притворен у складу са Уставом утврђеним гаранцијама предвиђеним одредбама члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
Наводе подносиоца уставне жалбе да у тренутку доношења решења о одређивању притвора није постојала основана сумња да је извршио кривично дело, јер истражни судија није претходно донео решење о спровођењу истраге „што значи да ни на који начин није утврдио да постоји основана сумња да је извршио кривично дело“, Уставни суд је, у конкретном случају, оценио неоснованим. Наиме, чињеница је да истражни судија решење о спровођењу истраге донео након доношења решења о одређивању притвора, али ова околност није од значаја за другачију одлуку Уставног суда. Доношењем решења о спровођењу истраге се у формало-правном смислу потврђује постојање основане сумње да је неко лице извршило кривично дело. Међутим, из цитиране одредбе члана 243. став 1. ЗКП произлази да истражни судија доноси решење о спровођењу истраге ако се сложи са захтевом надлежног тужиоца, а након пријема захтева и разматрања списа. Уставни суд налази да се, у конкретном случају, истражни судија пре заказивања саслушања подносиоца уставне жалбе ради доношења одлуке о притвору, свакако морао детаљно упознати са захтевом за спровођење истраге, кривичном пријавом и доказима који су уз исте достављени, те да је након тога и оценио да у односу на подносиоца уставне жалбе постоји основана сумња да је извршио кривично дело које му је стављено на терет. Дакле, закључак истражног судије о томе да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело, као Уставом утврђена претпоставка за одређивање притвора, имао је своје разумно утемељење у целокупној документацији која се налазила пред њим, тако да, према ставу Уставног суда, овакво уверење истражног судије није морало бити формализовано доношењем решења о спровођењу истраге као предуслова за доношење решења о одређивању притвора. Истовремено, Уставни суд је имао у виду и да је подносилац уставне жалбе претходно у полицији саслушан као осумњичени на све околности предметног кривичног дела, да је надлежни јавни тужилац у захтеву за спровођење истраге ставио образложан предлог за одређивање притвора, као и да је на ове околности подносилац саслушан од стране истражног судије у складу са одредбом члана 142а ЗКП. Такође, из приложених доказа неспорно произлази да је истражни судија Вишег суда у Београду – Посебно одељење оба решења, и решење о одређивању притвора и решење о спровођењу истраге, донео истог дана – 6. октобра 2011. године, у размаку од пар сати. Уставни суд налази, а полазећи од горе наведеног, да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен у Уставом и законом прописаном поступку, применом одредаба важећих процесних и материјалних закона, након што је надлежни суд утврдио да постоје разлози за одређивање ове мере. Стога је Уставни суд оценио да се одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе не може приписати произвољном поступању суда и да су оспорена решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени процесног права, те да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе у потпуности обезбеђено поштовање принципа правне сигурности и да му је пружена заштита од произвољног поступања државних органа, као и да је о мери притвора одлучено без одлагања, а што је један од основних циљева уставних гаранција које се јемче лицу лишеном слободе.
Имајући у виду све до сада наведено, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да је подносиоцу повређено право зајемчено одредбама члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
7. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на правично суђење и посебних права окривљеног из члана 32. став 1. и члана 33. став 1. Устава, јер му „није дата могућност да се расправи о основаности сумње која би била разлог за покретање поступка, нити му је омогућено да се упозна са оним за шта се терети, прикупљеним доказима против њега, те да да одбрану и да се изјасни о ономе за шта се терети, а пре него што суд одреди притвор“. Такође, подносилац истиче и да је „претпоставка невиности, гарантована чланом 34. Устава погажена, обзиром да је решење о одређивању притвора донето и пре него што је окривљеном предочено за шта се терети, пре него што је упознат са прикупљеним доказима и пре него што је изнео своју одбрану“, односно, јер „суд није донео решење о спровођењу истраге којим би утврдио постојање основане сумње да је Драган Томић извршио кривично дело“, из чега закључује да је суд „доношењем решења о притвору унапред одредио каква ће бити одлука о томе да ли има места спровођењу истраге или не“.
Оцењујући ове наводе подносиоца, Уставни суд је пре свега пошао од чињенице да је из записника о салушању окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, састављеним пред Министарством унутрашњих послова, утврдио да је подносилац, у присуству браниоца, обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и доказима прикупљеним против њега. Имајући у виду изнето, те чињеницу да је наведени записник истражном судији достављен уз захтев за спровођење истраге, кривичну пријаву и писане доказе, као и оцену Уставног суда из тачке 6. образложења ове Одлуке, Уставни суд је изнете наводе уставне жалбе оценио као неосноване.
8. Из навода уставне жалбе којима се оспоравају радње државних органа које се састоје у пропуштању Вишег суда у Београду – Посебно одељење да „А) подносиоца жалбе упозна са природом и разлозима дела за које се терети, као и доказима прикупљеним против њега, те да му омогући да изнесе одбрану и да се изјасни о оптужби за коју се терети, пре доношења одлуке о одређивању притвора; Б) одлучи о постојању основане сумње да је подносилац жалбе учинио кривично дело, као предуслов за одлучивање о притвору; B) у року од 48 часова донесе одлуку о жалби и одлуку достави подносиоцу жалбе“, произлази да се наведене радње оспоравају као последица оспорених појединачних аката.
С обзиром на то да је Суд оценио да је подносиоцу повређено право из члана 30. став 3. Устава, а да оспореним актима нису повређена остала Уставом зајемчена права на која се у уставној жалби позвао, то се изнета оцена Уставног суда односи и на оспорене радње.
Како је Суд одлучио одбијањем уставне жалбе у овом делу, то је предлог подносилаца уставне жалбе за поништај оспорених решења беспредметан.
9. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају оствари објављивањем ове одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић