PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-61/2011
Datum donošenja odluke: 13.02.2013
Ishod: Odluka o usvajanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 32. Stav 1., Član 60. Stav 4.
Podnosilac: Nenad Petrović
Pojmovni registar:
Napomena: -povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1.Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava (u preostalom delu delom odbijanje, a delom odbacivanje - u odnosu na načelo iz člana 21. Ustava)

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Petrovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2013. godine, doneo je



O D L U K U



1. Usvaja se ustavna žalba Nenada Petrovića i utvrđuje da su presud ama Vrhovnog kasacionog suda Rev II 808/10 od 9. septembra 2010. godine , Okružnog suda u Beogradu Gž1. 247/09 od 18. juna 2009. godine i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 445/07 od 1. decembra 2008. godine, u delovima koji se odnose na isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane praznika koji su neradni dan i, povređen a prav a podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad , zajemčen a odredb ama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana , a u pogledu povrede načela zabrane diskriminacije ustavna žalba se odbacuje.

2. Nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak odlučivanja o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 247/08 od 18. juna 2009. godine, u delu koji se odnosi na isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane praznika koji su neradni dan i.



O b r a z l o ž e nj e



1. Nenad Petrović iz Beograda je 5. januara 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Blagojevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev II 808/10 od 9. septembra 2010. godine odbijena revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 247/09 od 18. juna 2009. godine, kojom je odbijena njegova žalba izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 445/07 od 1. decembra 2008. godine kojom su mu odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi za isplatu naknade za ishranu u toku rada i dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane državnih i verskih praznika za period od 1. januara 2003. godine do 1. novembra 2007. godine, kao i tužbeni zahtev za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. septembra 2003. godine do 1. novembra 2007. godine; da je članom 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, koji se primenjivao do stupanja na snagu Zakona o policiji, bila predviđena mogućnost uvećanja sredstava za plate policajaca za najmanje 30%, ali da su po članu 3. Pravilnika o platama radnika MUP-a br. 021-992/96-1 od 5. aprila 1996. godine uvećanje koeficijenta od 30% dobijali i zaposleni na radnom mestu "pisarnica i arhiva", koji po prirodi svog posla ne rade prekovremeno, noću i u dane praznika, iz kog razloga se ne može prihvatiti stav redovnih sudova da su predmetni dodaci na platu bili obuhvaćeni pomenutim uvećanjem koeficijenta; da je odredbom člana 147. Zakona o policiji predviđena samo mogućnost da se zaposlenima u MUP-u utvrde koeficijenti za isplatu plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata drugih državnih službenika, ali da njegov poslodavac nije koristio mogućnost predviđenu navedenom odredbom, odnosno nije za podnosioca ustavne žalbe pojedinačnim rešenjem utvrdio koeficijent za obračun plate koji je za 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata ostalih državnih službenika; da ni Pravilnikom o platama zaposlenih u MUP-u br. 4908/06 od 26. juna 2006. godine takvo uvećanje nije predviđeno za podnosioca i njegove kolege - policajce zaposlene u MUP-u, zbog čega je pogrešan stav redovnih sudova da su dodaci na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada u dane praznika vrednovani prilikom utvrđivanja koeficijenta; da je podnosiocu u utuženom periodu sledovala i isplata naknade za ishranu u toku rada (topli obrok), kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, te da su bez osnova pozivanja prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda na odredbu člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, po kojoj koeficijent za isplatu plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer ni Pravilnikom o platama radnika MUP-a od 5. aprila 1996. godine, ni Pravilnikom o platama zaposlenih u MUP-u od 26. juna 2006. godine predmetni dodaci nisu bili uključeni u koeficijent za isplatu plate. Zbog napred navedenih razloga, podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenim presudama povređena označena Ustavom zajemčena prava, zbog čega je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. novembra 2006. godine podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova –Sekretarijat u Beogradu-Odeljenje unutrašnjih poslova Novi Beograd, a podneskom od 26. marta 2008. godine precizirao tužbeni zahtev, tražeći isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću i isplate naknade za ishranu u toku rada za period od 1. januara 2003. godine do 1. novembra 2007. godine , kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. septembra 2003. godine do 1. novembra 2007. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od njegove dospelosti, pa do konačne isplate.

Osporenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 445/07 od 1. decembra 2008. godine odbijeni su kao neosnovani navedeni tužbeni zahtevi podnosioca ustavne žalbe i konstatovano je povlačenje tužbe u odnosu na traženu isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada u vreme državnih i verskih praznika za period avgust-septembar 2003. godine, decembar 2003. godine, februar i maj 2004. godine, za period avgust-septembar 2004. godine i februar 2005. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac zaposlen kod tužene na radnom mestu policajca; da je u utuženom periodu radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika; da mu je u u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima (do 29. novembra 2005. godine) zbog posebnih uslova rada plata bila uvećana za najmanje 30% uvećanih sredstava za platu, a nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, samim zakonom bilo predviđeno da se svi vidovi neredovnosti u radu računaju u koeficijent plate koji je za 30 do 50% veći od koeficijenta plate drugih državnih službenika; da je Zakon o policiji lex specialis u odnosu na Zakon o radu, Zakon o državnim službenicima, Zakon o platama u državnim organima i javnim službama i druge propise na koje se podnosilac u toku postupka pozivao, zbog čega je tužbeni zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane praznika odbijen kao neosnovan; da je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo odredđeno da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok Zakon o platama državnih službenika i nameštenika, koji je stupio na snagu 1. januara 2007. godine, ne sadrži izričito određenje da koeficijent za obračun plate u sebi sadrži predmetne naknade, te da ni Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, ni ranije važeća Uredba o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica nisu predviđale isplatu ovih naknada, zbog čega je neosnovan i tužbeni zahtev kojim je podnosilac tražio isplatu predmetnih naknada.

Rešavajući o žalbi podnosioca, Okružni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 247/09 od 18. juna 2009. godine, kojom je odbio žalbu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 445/07 od 1. decembra 2008. godine. U obrazloženju ove presude se ponavljaju razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu dao Četvrti opštinski sud u Beogradu, uz konstataciju da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Postupajući po reviziji podnosioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev II 808/10 od 9. septembra 2010. godine , kojom je reviziju odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 247/09 od 18. juna 2009. godine, konstatujući da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje. U obrazloženju se, pored ostalog, navodi: da i po oceni revizijskog suda podnosilac neosnovano zahteva isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane praznika, s obzirom na to da je zbog posebnih uslova rada, a u smislu člana 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, odnosno člana 146. stav 1. i člana 147. st. 1. i 3. Zakona o policiji, pojedinačnim rešenjima podnosiocu bio uvećan koeficijent za obračun plate u odnosu na koeficijente za plate drugih državnih službenika, dok su naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora do 1. novembra 2007. godine bili uračunati u koeficijent, a nakon toga isplata ovih naknada nije bila određena ni imperativnim normama radnog zakonodavstva, ni autonomnim izvorima radnog prava.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta ( član 21. st. 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom ( član 60. stav 4.).

5. Imajući u vidu navedene ustavnopravne razloge na kojima podnosilac ustavne žalbe temelji tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama zauzeo određene pravne stavove o pravu policijskih službenika na isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika, kako u periodu do 29. novembra 2005. godine, u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, tako i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji (vid. Odluke Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine, Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine, Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine, sve objavljene na veb-sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od stavova u svojim ranijim odlukama, Ustavni sud i na ovom mestu ističe da su se u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima dodaci na platu isplaćivali, između ostalog, i u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Upravo u pogledu ove činjenice prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud su u osporenim presudama izveli pogrešan zaključak da je uvećanjem koeficijenta za najmanje 30% po osnovu posebnih uslova rada, podnosiocu ustavne žalbe plaćen i prekovremeni rad, rad noću i na dane državnih i verskih praznika.

Redovni sudovi su u konkretnom slučaju takođe p ogrešno protumačili i odredbu člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zaključujući da sam zakon predviđa uvećani koeficijent po osnovu neredovnosti na radu za 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. U Odluci Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine Ustavni sud je stao na stanovište da ukoliko za policijskog službenika rešenjem poslodavca nije bio utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, njemu ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji, jer bi u protivnom pravo na uvećanu zaradu bilo uskraćeno kategoriji zaposlenih koji svoj posao obavljaju u uslovima opasnim po život i zdravlje. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se obrazloženje osporenih presuda temelji na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari i nalazi da su redovni sudovi pogrešno ocenili da podnosilac ustavne žalbe nije imao pravo na isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane državnih praznika koji su neradni dani, u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, odnosno da je nakon stupanja na snagu Zakona o policiji samim zakonom predviđen uvećani koeficijent po osnovu neredovnosti na radu za 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike.

Polazeći od svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS", broj 109/07 i 99/11 ), Ustavni sud je utvrdio da su osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev II 808/10 od 9. septembra 2010. godine , Okružnog suda u Beogradu Gž1. 247/09 od 18. juna 2009. godine i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 445/07 od 1. decembra 2008. godine, u delovima koji se odnose na isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane praznika koji su neradni dan i, podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad , zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i naložio Vrhovnom kasacionom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke Ustavnog suda, ponovi postupak odlučivanja o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 247/08 od 18. juna 2009. godine, u delu koji se odnosi na navedene dodatke na platu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. Što se tiče prava podnosioca na naknadu za ishranu u toku rada za period od 1. januara 2003. godine do 1. novembra 2007. godine i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. septembra 2003. godine do 1. novembra 2007. godine, Ustavni sud ističe da je u pogledu ove vrste primanja iz radnog odnosa doneo veći broj odluka, u kojima saglasno konstatuje da su na osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, u periodu do 31. decembra 2006. godine, ove naknade ulazile u koeficijent za obračun plata, što znači da su isplaćivane kroz platu policijskih službenika (vid. Odluku Už-3683/2010 od 23. maja 2012. godine), a posle 1. januara 2007. godine, od kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika, policijski službenici nemaju pravo na isplatu predmetnih naknada, s obzirom na to da posebni propisi koji uređuju prava državnih službenika i nameštenika ne garantuju kao posebno primanje pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je Zakonom o radu, kao opštim radnopravnim propisom, predviđena samo mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrdi pravo državnog službenika ili nameštenika na ovakvu vrstu primanja (vid. Odluke Už-240/2009 od 14. jula 2011. godine, Už-116/2009 od 8. septembra 2011. godine, Už-2695/2011 od 23. maja 2012. godine).

7. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, zbog čega je odlučeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u trećem delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.



PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević

[Preuzmite dokument]

• Na vrh stranice