PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-4527/2011
Datum donošenja odluke: 31.01.2013
Podatak o objavljivanju: "Službeni glasnik RS" broj 18/2013
Ishod: Odluka o usvajanju
Pravna oblast: Krivično pravo
Član i stav Ustava: Član 24. Stav 1.
Podnosilac: Janko Jakovljević
Pojmovni registar:
Napomena: - povreda prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Janka Jakovljevića iz Bele Reke, Šabac i Petra Milovanovića iz Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je



O D L U K U



1. Usvaja se ustavna žalba Janka Jakovljevića i Petra Milovanovića i utvrđuje se da je propuštanjem nadležnih državnih organa – Višeg javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Ktn. 295/08 (ranije Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Ktn.Vp. 1/05) i Višeg suda u Beogradu u predmetu Kri. 1042/11 (ranije Okružnog suda u Beogradu – Vojno odeljenje u predmetu Vp.Kri 2/05, odnosno Okružnog suda u Beogradu u predmetu Vp.Kri. 8/08) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na život zajemčeno odredbom člana 24. stav 1. Ustava Republike Srbije.


2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 5000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.


3. Nalaže se Višem javnom tužilaštvu u Beogradu i Višem sudu u Beogradu da preduzmu sve mere kako bi se pretkrivični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.



O b r a z l o ž e nj e



1. Janko Jakovljević iz Bele Reke, Šabac, podneo je Ustavnom sudu 4. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Petra Savića, Olgice Batić i Aleksandra Đurića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv „radnji nečinjenja, nepostupanja...po zahtevima za sprovođenje istrage od 10. oktobra 2005. godine od strane bivšeg Okružnog suda u Beogradu“, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Republike Srbije, koja je zavedena pod brojem Už - 4527/2011.

Petar Milovanović iz Paraćina i Janko Jakovljević, podneli su, preko istih punomoćnika, 4. oktobra 2011. godine ustavnu žalbu protiv istih radnji, zbog povrede istog ustavnog prava, koja je zavedena pod brojem Už – 4539/2011.

Imajući u vidu da su u oba predmeta osporene iste radnje i istaknuta povreda istog Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je spojio ove predmete radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke, s tim da se postupak vodi pod brojem prvog formiranog predmeta Už - 4527/2011.

Podneskom od 19. januara 2012. godine podnosioci ustavne žalbe su , preko punomoćnika , istakli i povredu prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava, zbog „nepostupanja nadležnih državnih organa u cilju rasvetljavanja svih okolnosti oko ubistva pokojnog D.J. i D.M, a naročito otkrivanja i procesuiranja počinioca“.

Prema navodima podnosilaca ustavne žalbe, 5. oktobra 2004. godine ubijeni su u Beogradu, na stražarskim mestima unutar kasarne na Topčideru, vojnici elitne jedinice – Gardijske brigade tadašnje Vojske Srbije i Crne Gore, D.J. i D.M, sinovi podnosilaca. Podnosioci ustavne žalbe ističu da od prvog momenta postupak koji vode pravosudni organi nailazi na poteškoće i probleme, navodeći:

- da je u oktobru 2004. godine Vojno tužilaštvo u Beogradu pokrenulo istragu „radi rasvetljavanja“ svih okolnosti tragičnog događaja;

- da je „nakon sprovedene istrage“ zaključeno da su vojnici D.J. i D.M. nakon svađe pucali jedan u drugog i da je isključena mogućnost prisustva trećeg (ili trećih) lica koje bi učestvovalo u pogibiji dvojice vojnika;

- da je Vrhovni savet odbrane, zbog načinjenih brojnih propusta i nepravilnosti „u istrazi“, kao i kontradiktornih nalaza veštaka, naložio da se formira Državna komisija sačinjena od najeminentnijih predstavnika državnih organa i stručnjaka iz oblasti sudske medicine, balističara, forenzičara i drugih;

- da je Državna komisija utvrdila propuste „u istrazi“ vojnih organa, demantovala verziju o ubistvu i samoubistvu i zaključila da je u stvari reč o ubistvu koje je izvršilo neko treće lice;

- da je navedeni stav Državne komisije potvrđen superveštačenjem od strane Federalnog istražnog biroa Sjedinjenih Američkih Država;

- da su, nezadovoljni „zvaničnom istragom“ koja se vodila povodom smrti njihovih sinova, 10. oktobra 2005. godine podneli Okružnom sudu u Beogradu zahtev za sprovođenje istrage protiv bivšeg komandanta Gardijske brigade u Beogradu R.Ć. zbog krivičnog dela nepreduzimanje mera za zaštitu vojne jedinice iz člana 213. stav 3. u vezi sa stavom 1. Osnovnog krivičnog zakona, protiv sudije Vojnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu V.T. zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije iz člana 181. Osnovnog krivičnog zakona i protiv dva lekara – veštaka medicinske struke N.M. i I.M. zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, ali da podneti zahtevi nikada nisu uzeti u razmatranje;

- da su poslednje istražne radnje sprovedene pred ranije Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Vp.Kri. 8/08.

- da im je nepostupanjem nadležnih državnih organa u cilju rasvetljavanja svih okolnosti oko ubistva pokojnog D.J. i D.M, a naročito otkrivanja i procesuiranja počinioca , povređeno pravo na život.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, naloži nadležnom sudu hitno postupanje i da im dosudi naknadu nematerijalne štete.



2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokaze priložene uz ustavnu žalbu, spise predmeta Višeg suda u Beogradu Kri. 1042/11 (ranije Okružnog suda u Beogradu Vp.Kri. 2/05 i Vp.Kri. 8/08) i odgovor Višeg suda u Beogradu I Su. 1/11-530 od 11. januara 2012. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

U kasarni objekta posebne namene „Karaš“ na Topčideru u Beogradu su 5. oktobra 2004. godine, prilikom vršenja patrolne službe, smrtno stradali vojnici Vojske državne zajednice Srbija i Crna Gora D.J. i D.M, sinovi podnosilaca ustavne žalbe.

Iz spisa predmeta Višeg suda u Beogradu proizlazi da se povodom navedenog događaja po predlogu Vojnog tužioca u Beogradu pred Vojnim sudom u Beogradu u predmetu Ki. 1185/04 vodio pretkrivični postupak, koji je od 1. januara 2005. godine nastavljen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Vp.Ki. 1341/05. Težišna pitanja na koja se tražio odgovor su bila: 1) da li su pokojni D.J. i D.M. izgubili živote u međusobnom sukobu; 2) da li je u pitanju samoubistvo; 3) da li je njihovu smrt prouzrokovao neko treći – nepoznati (NN) učinilac.

Odgovor do koga je došao bivši Vojni tužilac u Beogradu je bio da je D.J. hicima iz automatske puške naneo smrtonosne povrede D.M, a zatim usmrtio i sebe, te je postupak okončan odbacivanjem krivične prijave protiv pokojnog D.J. zbog nemogućnosti krivičnog gonjenja. Ovakav stav Vojnog tužioca bio je zasnovan na zajedničkom nalazu veštaka balističara i nalazu veštaka sudske medicine od 12. novembra 2004. godine u kojem je, nakon rekonstrukcije, najverovatniji tok događaja opisan upravo na navedeni način. Stav Vojnog tužioca potkrepljen je i mišljenjem specijaliste za sudsku medicinu, angažovanog od strane samog Vojnog tužioca, da u predmetnom događaju nije učestvovala treća osoba.

Tokom pretkrivičnog postupka, Vrhovni savet odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora je 15. oktobra 2004. godine obrazovao Komisiju za ispitivanje okolnosti pogibije vojnika u kasarni u Topčideru. Navedena komisija je angažovala grupu stručnih lica – specijalista za sudsku medicinu, ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, psihijatriju, psihologiju, balistiku i trasologiju. Četvoro njih, svi specijalisti sudske medicine i balističar, nakon više primedaba i osporavanja nalaza i mišljenja grupe veštaka angažovanih od strane suda, dali su u pismenom obliku zajedničko mišljenje, u kojem je najvažniji zaključak da „D.J. nije sam sebi naneo konstatovane povrede“.

Na osnovu ovog mišljenja, kao i nalaza i mišljenja ostalih stručnih lica –psihijatra, psihologa i specijaliste za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, Komisija Vrhovnog saveta odbrane je u svom izveštaju od 1. decembra 2004. godine, pored ostalog, zaključila i da „vojnici nisu mogli zadobiti konstatovane ustrelne i prostrelne rane u međusobnom obračunu“, da „vojnik D.J. nije izvršio samoubistvo“, te da su obojica stradala od trećeg lica i to nakon što su prethodno razoružani. Ovim je osporen zaključak prve grupe veštaka da je D.J. usmrtio D.M. i sebe, i smrt obojice izričito je pripisana nepoznatim trećim licima. Sa druge strane, dvojica stručnih lica – balističar i trasolog su u odvojenom pisanom izveštaju od 11. novembra 2004. godine dali mišljenje da je D.J. najverovatnije sam sebi naneo povrede, a da se mogućnost da je neko treće lice usmrtilo obojicu vojnika „nikada ne može teoretski isključiti, ali da nijedan od nađenih materijalnih tragova na to direktno ne ukazuje“.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu – Vojno odeljenje je svojim aktom Ktn.Vp. 1/05 od 13. juna 2005. godine predložilo Okružnom sudu u Beogradu – Vojnom odeljenju da se sprovedu pojedine istražne radnje u pre tkrivičnom postupku protiv NN lica, učinioca krivičnog dela napad na vojno lice u vršenju službe iz člana 206. stav 4. u vezi sa stavom 1. Osnovnog krivičnog zakona. U ovom aktu navedeno je, pored ostalog, da „bez obzira na pitanje legaliteta načina na koji se grupa stručnjaka Komisije Vrhovnog saveta odbrane upustila u bavljenje predmetom iz nadležnosti pravosudnih organa u toku trajanja pretkrivičnog postupka, kao i na njihovu međusobnu nesaglasnost o nekim ključnim pitanjima predmetnog događaja, stoji činjenica da je više nesumnjivo stručnih lica suštinski osporilo nalaz i mišljenje veštaka koje je angažovao sud. Ta okolnost, po nalaženju Okružnog javnog tužioca u Beogradu, izaziva osnovanu sumnju u tačnost datog mišljenja tih veštaka i iziskuje potrebu da se oni ponovo saslušaju, odnosno izjasne o stručnim mišljenjima kojima se osporava njihovo“.

Stoga je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu – Vojno odeljenje predložilo da se sudskim veštacima predoče svi nalazi i mišljenja stručnih lica koja je angažovala Komisija Vrhovnog saveta odbrane i da se od njih zatraži da se izjasne da li ostaju kod svojih nalaza i mišljenja, uključujući i zajednički nalaz od 21. novembra 2004. godine, ili ih koriguju , i u kom pogledu. Takođe, predloženo je da se, ukoliko veštaci ostanu kod svog prvobitnog nalaza i mišljenja, o predmetnom događaju zatraži mišljenje novog tima veštaka u kojem bi bili zastupljeni specijalisti sudskomedicinske struke, psihologije i balistike, sa zadatkom da, na osnovu postojećih dokaza, a po potrebi i na osnovu dodatnih, daju stručno mišljenje o odlučnim spornim pitanjima u ovoj stvari: 1) može li se i sa kojim stepenom verovatnoće utvrditi da li je vojnik D.J. lišio života vojnika D.M. ili obratno; 2) može li se i i sa kojim stepenom verovatnoće utvrditi da li su vojnici D.J. i D.M. izvršili samoubistvo; 3) može li se i sa kojim stepenom verovatnoće utvrditi da li je vojnika D.J. i D.M. lišio života neko treći.

Pretkrivični postupak se po navedenom predlogu za preduzimanje pojedinih istražnih radnji sprovodio pred Okružnim sudom u Beogradu – Vojno odeljenje u predmetu Vp.Kri. 2/05.

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu – Vojno odeljenje je odmah po prijemu predloga za preduzimanje istražnih radnji pozvao sudske veštake balističke struke i medicinske struke i 4. jula 2005. godine im je lično uručio po primerak zajedničkog nalaza i mišljenja Komisije veštaka angažovane po naredbi Komisije Visokog saveta odbrane i naložio im je da se, u roku od 15 dana, izjasne da li ostaju kod svojih nalaza i mišljenja, uključujući i zajednički nalaz od 21. novembra 2004. godine, ili ih koriguju , i u kom pogledu.

Sudski veštaci su se u dopisima od 18. i 23. jula 2005. godine izjasnili da u svemu ostaju pri nalazima i mišljenjima koje su ranije dali.

Kako nalazi i mišljenja dve komisije veštaka nisu bili u saglasnosti, istražni sudija je 28. jula 2005. godine doneo naredbu da se na osnovu postojećih dokaza, kao i novih koji bi po zahtevu veštaka bili naknadno pribavljeni, sprovede sudsko-medicinsko i balističko veštačenje telesnih povreda, oštećenih pokojnih D.J. i D.M, vojnika koji su prilikom vršenja patrolne službe smrtno stradali 5. oktobra 2004. godine u kasarni objekta „Karaš“ na Topčideru u Beogradu, a na okolnosti iz predloga za preduzimanje pojedinih istražnih radnji Tužilaštva.

Veštačenje je povereno timu veštaka Instituta za kriminalističku tehniku Savezne kriminalističke policije Savezne Republike Nemačke u Visbadenu. Istražni sudija je 2. avgusta 2005. godine sačinio zamolnicu Institutu u Visbadenu radi sprovođenja sudsko-medicinskog i balističkog veštačenja, po kojoj je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava postupilo.

Iz spisa predmeta proizlazi da je Savezna kriminalistička policija Savezne Republike Nemačke po prijemu spisa (septembar 2005. godine) diplomatskim putem obavestila istražnog sudiju Okružnog suda u Beogradu da, zbog ranije dobijenih naloga za veštačenje, nije u mogućnosti da u primerenom, kraćem roku, sprovede traženo veštačenje. Iz navedenog razloga su započeti prvo neformalni, a potom i formalni dogovori sa zvaničnicima Sjedinjenih Američkih Država oko poveravavnja veštačenja Federalnom istražnom birou (u daljem tekstu: FBI) i preuzimanja spisa i dokaza iz Frankfurta, te njihovog transporta za Kvantiko.

Dana 26. decembra 2005. godine, istražni sudija je doneo novu naredbu kojom je veštačenje poverio timu veštaka laboratorije FBI i odredio, pored ostalog, način preuzimanja predmeta.

Iz službene beleške koju je istražni sudija sačinio 23. marta 2006. godine proizlazi da je toga dana na održanom sastanku kod predsednika suda bio, pored ostalih, prisutan i specijalni agent FBI koji je sve prisutne obavestio da je u centrali FBI došlo do promena u pogledu odlučivanja o zahtevu za veštačenje i preuzimanja spisa predmeta i dokaza, te da do preuzimanja predmeta može doći isključivo u Beogradu, a ne u Frankfurtu kako je ranije dogovoreno. Stoga je odlučeno da se, dok se čeka odgovor FBI, spisi predmeta i dokazi dostave iz Frankfurta Okružnom sudu u Beogradu.

Istražni sudija je 28. marta 2006. godine izmenio naredbu za veštačenje u st . 4. i 5, odnosno u delu koji se odnosio na način preuzimanja predmeta.

Iz službene beleške sačinjene 25. maja 2006. godine proizlazi da je laboratorija FBI iz Vašingtona dala saglasnost za sprovođenje traženog veštačenja.

Primopredaja spisa predmeta i dokaza koji su iz Frankfurta vraćeni u Beograd, izvršena je 24. jula 2006. godine.

Spisi predmeta i dokazni materijal su radi veštačenja u Sjedinjenim Američkim Državama predati zvaničniku Ambasade SAD 22. septembra 2006. godine.

Nalaz i mišljenje veštaka balističara Federalnog istražnog biroa Sjedinjenih Američkih Država je primljen u Okružnom sudu u Beogradu 23. oktobra 2007. godine.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je, nakon razmatranja izveštaja laboratorije FBI, u dopisu Ktn.Vp. 1/05 od 3. decembra 2007. godine, koji je primljen u Okružnom sudu u Beogradu 19. decembra 2007. godine, zatražilo od istražnog sudije, između ostalog, da se njegova naredba od 26. decembra 2005. godine sprovede u potpunosti, odnosno da se izvrši i sudsko-patološko veštačenje telesnih povreda koje su zadobili vojnici, pokojni D.J. i D.M, te da se u konačnom nalazu i mišljenju koji bi zajednički dali veštaci obe struke odgovori na pitanja koja su navedena u pomenutoj naredbi.

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je 27. decembra 2007. godine uputio zamolnicu Ministarstvu pravde SAD – FBI – Laboratoriji da sprovedu patološko veštačenje po naredbi od 26. decembra 2005. godine.

Na zahtev predstavnika FBI iz Sarajeva, 17. januara 2008. godine održan je sastanak u Okružnom sudu u Beogradu radi pojašnjenja zamolnice od 27. decembra 2007. godine, odnosno radi navođenja svih okolnosti na koje bi prilikom sprovođenja veštačenja trebalo da se izjasni veštak sudske medicine – patolog.

Okružnom sudu u Beogradu je 8. aprila 2008. godine dostavljen dopis FBI u kome obaveštavaju istražnog sudiju da FBI ne dostavlja patološka veštačenja o kriminalističkim istragama.

Dana 18. aprila 2008. godine, putem video-konferencijske veze, saslušan je sudski veštak laboratorije FBI koji je dao balistički nalaz i mišljenje, radi pojašnjenja nalaza i mišljenja.

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je 20. maja 2008. godine doneo naredbu za sudsko-medicinsko veštačenje i odredio veštaka specijalistu sudske medicine (glavnog sudsko-medicinskog veštaka Okruga Ouklend, Mičigen, SAD) i istog dana doneo z amolnicu za pružanje međunarodne pravne pomoći.

Punomoćnici porodica pokojnih vojnika su 17. septembra 2008. godine predložili izuzeće navedenog veštaka sudsko-medicinske struke, koji predlog je odbačen kao nedozvoljen 26. septembra iste godine.

Nalaz i mišljenje veštaka sudske medicine, naslovljen kao „sudsko-medicinsko veštačenje smrti vojnika D.J. i D.M.“, primljen je u Okružnom sud u u Beogradu 10. novembra 2008. godine. Zaključak navedenog veštaka je da se „usmrćenje obojice vojnika smatraju za ubistva dokle god se ne dokaže suprotno...da je obojicu vojnika lišio života neko treći, dokle god se ne nađu neoborivi dokazi koji bi ukazali na suprotno“. Istog dana, 10. novembra 2008. godine, istražni sudija je Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu dostavio navedeni nalaz i mišljenje.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 19. novembra 2008. godine svojim aktom Ktn. 295/08 istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu stavilo predlog za preduzimanje istražnih radnji – saslušanje 13 lica koja do tada nisu bila saslušana, kao i ponovno saslušanje 24 lica koja su već saslušana „radi eventualnog utvrđivanja novih činjenica“. Takođe, stavljen je i predlog da se balističko veštačenje FBI i sudsko-medicinsko veštačenje veštaka dostave „kako veštacima angažovanim od strane suda i Vojnog tužilaštva, tako i veštacima koje je angažovala komisija Vrhovnog saveta odbrane, a radi izjašnjenja i eventualne korekcije ili dopune svojih nalaza“. Predmet je pred Okružnim sudom u Beogradu dobio nov broj: Vp.Kri. 8/08.

Odlukom ministra odbrane 98-7 od 9. februara 2009. godine određeno je da lica na službi u Vojsci Srbije, lica kojima je prestala profesionalna vojna služba, kao i lica koja su odslužila vojni rok u generaciji 2004. godine, mogu u istražnom postupku saopštiti tajne podatke koji su u neposrednoj vezi sa događajem u kasarni „Topčider“ od 5. oktobra 2004. godine, kada je nastupila smrt vojnika D.J. i D.M.

Istražni sudija je 16. aprila 2009. godine izrazio neslaganje sa predlogom Okružnog javnog tužioca u Beogradu da se balističko veštačenje FBI i sudsko-medicinsko veštačenje veštaka dostave kako veštacima angažovanim od strane suda i Vojnog tužilaštva, tako i veštacima koje je angažovala komisija Vrhovnog saveta odbrane. Krivično vanpretresno veće Okružnog suda u Beogradu je 29. aprila 2009. godine dopisom obavestilo istražnog sudiju da je podneto neslaganje preuranjeno, imajući u vidu da je prethodno potrebno preduzeti druge istražne radnje.

Istražni sudija je 1. juna 2009. godine zakazao saslušanje svedoka za period od 8. do 11. juna 2009. godine i od 15. do 19. juna 2009. godine. Svedoke koji nisu pristupili na zakazana saslušanja u navedenim periodima, istražni sudija je saslušavao 20. jula i 1. septembra 2009. godine.

Dana 16. septembra 2009. godine, istražni sudija je ponovio izraženo neslaganje od 16. aprila 2009. godine sa predlogom Tužilaštva.

Krivično vanpretresno veće Okružnog suda u Beogradu je, povodom izraženog neslaganja istražnog sudije, 21. septembra 2009. godine , donelo rešenje Vp.Kv. 127/09 kojim je odbilo predlog Okružnog javnog tužilaštava u Beogradu za preduzimanje istražne radnje – dostavljanje balističkog izveštaja FBI i sudsko-medicinskog veštačenja veštacima angažovanim od strane suda i Vojnog tužilaštva, kao i veštacima koje je angažovala Komisija Vrhovnog saveta odbrane radi izjašnjenja i eventualne korekcije ili dopune svojih nalaza.

Istražni sudija je nakon sprovedenih istražnih radnji spise predmeta Vp.Kri. 8/08 dostavio 29. septembra 2009. godine Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu na dalje odlučivanje.

Više javno tužilaštvo u Beogradu, koje je nakon promene organizacije javnih tužilaštava u Republici, preuzelo nadležnost za postupanje u ovom predmetu, je 30. maja 2011. godine svojim aktom Ktn. 295/08 predložilo istražnom sudiji Višeg suda u Beogradu sprovođenje istražne radnje – saslušanje R.M. u cilju utvrđivanja činjenica „vezanih za okolnosti koje su taksativno nabrojane“.

Predmet je pred Višim sudom u Beogradudobio nov broj: Kri. 1042/11.

Dan nakon prijema predloga Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, postupajući istražni sudija Višeg suda u Beogradu je 31. maja 2011. godine tražio od istražnog sudije istog suda, po čijem rešenju se svedok R.M. nalazio u ekstradicionom pritvoru, obaveštenje da li postoji mogućnost da se obavi saslušanje i ukoliko je moguće , kada.

Budući da je u međuvremenu svedok R.M. isporučen u Hag, istražni sudija je 16. juna 2011. godine od Višeg javnog tužilaštva u Beogradu zatražio da se izjasni da li ostaje pri svom predlogu za saslušanje.

Tužilaštvo je istražnog sudiju 20. juna 2011. godine obavestilo da ostaje pri svom predlogu, uz preciziranje da R.M. treba ispitati u svojstvu svedoka.

U periodu koji sledi, istražni sudija je preduzimao brojne neophodne procesne radnje kako bi navedeni svedok bio ispitan.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 46. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je, pored ostalog: da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela (stav 1.); da je za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti javni tužilac nadležan da rukovodi pretkrivičnim postupkom (stav 2. tačka 1)); da su radi vršenja ovlašćenja iz tačke 1) stava 2. ovog člana, svi organi koji učestvuju u pretkrivičnom postupku dužni da o svakoj preduzetoj radnji obaveste nadležnog javnog tužioca i da su Ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove - policija (u daljem tekstu: organ unutrašnjih poslova) i drugi državni organi nadležni za otkrivanje krivičnih dela dužni da postupe po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca (stav 3.); da ako organ unutrašnjih poslova ili drugi državni organ ne postupi po zahtevu javnog tužioca iz stava 3. ovog člana, javni tužilac će obavestiti starešinu koji rukovodi organom, a po potrebi može obavestiti nadležnog ministra, vladu ili nadležno skupštinsko telo (stav 4.).

Članom 47. ZKP je propisano da javni tužilac postupa pred odgovarajućim sudom saglasno zakonu.

Prema članu 239. ZKP, kad je učinilac krivičnog dela nepoznat, javni tužilac može predložiti da istražni sudija preduzme pojedine istražne radnje, ako je, s obzirom na okolnosti slučaja neophodno ili celishodno da se one preduzmu pre pokretanja istrage i da ako se istražni sudija ne složi sa tim predlogom, zatražiće da o tome odluči veće iz člana 24. stav 6. ( stav 1.) i da se zapisnici o preduzetim istražnim radnjama dostavljaju javnom tužiocu (stav 2.).



5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je prethodno konstatovao: 1) da je ustavna žalba izjavljena pritiv „radnji nečinjenja, nepostupanja...po zahtevima za sprovođenje istrage od 10. oktobra 2005. godine od strane bivšeg Okružnog suda u Beogradu“, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog „nepostupanja nadležnih državnih organa u cilju rasvetljavanja svih okolnosti oko ubistva pokojnog D.J. i D.M, a naročito otkrivanja i procesuiranja počinioca“ zbog povrede prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava; 2) da je smrt sinova podnosilaca ustavne žalbe nastupila dok su bili na odsluženju vojnog roka u Vojsci državne zajednice Srbija i Crna Gora, u kasarni Topčider, u Beogradu.

Polazeći od razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci, nezadovoljni radnjama koje su nadležni pravosudni organi preduzeli povodom smrti njihovih sinova pred ranije Vojnim sudom u Beogradu (tokom 2004. godine), 10. oktobra 2005. godine podneli Okružnom sudu u Beogradu zahtev za sprovođenje istrage protiv bivšeg komandanta gardijske brigade u Beogradu R.Ć. zbog krivičnog dela nepreduzimanje mera za zaštitu vojne jedinice iz člana 213. stav 3. u vezi sa stavom 1. Osnovnog krivičnog zakona, protiv sudije Vojnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu V.T. zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije iz člana 181. Osnovnog krivičnog zakona i protiv dva lekara – veštaka medicinske struke N.M. i I.M. zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se, nakon odbačaja krivične prijave koja je usledila posle preduzimanja pojedinih istražnih radnji pred Vojnim sudom u Beogradu, vodi pre tkrivični postupak po predlogu za preduzimanje istražnih radnji ranijeg Okružnog tužilaštva u Beogradu – Vojno odeljenje Ktn.Vp. 1/05 od 13. juna 2005. godine (sada Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktn. 295/08) protiv NN lica zbog krivičnog dela napad na vojno lice u vršenju službe iz člana 206. stav 4. u vezi sa stavom 1. Osnovnog krivičnog zakona, a povodom smrti vojnika D.J. i D.M. pred Višim sudom u Beogradu, ranije Okružnim sudom u Beogradu u predmetu koji sada nosi broj Kri. 1042/11 (ranije Vp.Kri. 2/05 i Vp.Kri. 8/08), a koji je preduslov za odlučivanje o podnetom zahtevu za sprovođenje istrage oštećenih.

Iako Ustav ne garantuje pravo da će se krivični postupak protiv trećih lica voditi, a da se, prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava mogu priznati oštećenom samo ako je u krivičnom postupku postavio imovinskopravni zahtev, u konkretnom slučaju je od odlučujućeg značaja činjenica da je reč o postupku koji se vodi u vezi sa povredom prava na život koje je zajemčeno članom 24. stav 1. Ustava.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravo na život spada u „tvrdo jezgro“ ljudskih prava koja se jemče svakom licu, u svim okolnostima i na svim mestima i ne može da bude predmet bilo kakvog ograničenja ili derogiranja. Reč je o jednom od prava koje utemeljuje slobodu i čije postojanje podrazumeva pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva'', od 9. juna 1998. godine, izveštaj 1998-III, stav 36.). Ova pozitivna obaveza države obuhvata materijalnopravni i procesnopravni aspekt.

Sa materijalnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države podrazumeva preduzimanje svih neophodnih mera kako do nasilne smrti ne bi došlo, a to pretpostavlja uspostavljanje pravnog okvira koji treba da pruži efikasnu zaštitu od pretnji usmerenih na pravo na život (videti, mutatis mutandis, presudu Evropskog suda za ljudska prava ''Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva'', od 28. oktobra 1998. godine, izveštaj 1998-VIII, st. 115. i 116.). Zbog toga je neophodno postojanje delotvornih krivičnopravnih i drugih normi koje bi odvraćale od vršenja krivičnih dela protiv života lica, kao i procesnih mehanizama za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje povreda tih normi (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava ''Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke'' od 22. marta 2001. godine, stav 86.). Ova obaveza se proširuje i na preduzimanje preventivnih mera radi zaštite života, posebno u odnosu na opasne delatnosti koje potencijalno predstavljaju rizik za život (u tom smislu videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava ''Oneryildiz protiv Turske'', od 30. novembra 2004. godine, stav 107.).

Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava ''McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva'' od 4. maja 2001. godine, stav 111.), što podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sprovoden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični.

Imajući u vidu izneto, kao i činjenicu da je u konkretnom slučaju reč o smrti dva vojnika - sinova podnosilaca ustavne žalbe, koja je nastupila dok su bili na služenju vojnog roka u Vojsci državne zajednice Srbija i Crna Gora u kasarni Topčider u Beogradu, Ustavni sud smatra da je obaveza državnih organa, u konkretnom slučaju nadležnih pravosudnih organa – javnog tužilaštva i suda, bila da upravo u okviru pretkrivičnog postupka delotvorno istraže okolnosti pod kojima se događaj odigrao i da utvrde eventualnu odgovornost određenih lica.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da pozitivnu obavezu države u zaštiti prava sadržanog u članu 24. stav 1. Ustava, a koja podrazumeva brzo i efikasno ispitivanje predmeta konkretnog slučaja, bez nepotrebnog odlaganja, treba ceniti u okviru procesnopravnog aspekta prava na život , i to u odnosu na pretkrivični postupak koji se na predlog nadležnog tužilaštva vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Kri. 1042/11.



6. Ispitujući postojanje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava, a polazeći od odredbe člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, kao i od dosadašnje prakse Ustavnog suda i pravnih stavova u postupanju po ustavnim žalbama koji su usvojeni na sednicama Suda od 30. oktobra 2008. godine i 2. aprila 2009. godine, Sud nalazi da je potrebno ispitati postojanje tri pretpostavke za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi, i to: A) da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae; B) da li je ustavna žalba dopuštena ratione temporis; i C) da li je ustavna žalba blagovremena.



A) Ispitujući postojanje prve pretpostavke, odnosno dopuštenosti ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je pošao od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 24. stav 1. i konstatovao da Ustav jemči da je ljudski život neprikosnoven. Pravo na život je apsolutno pravo i osnovno je ljudsko pravo zajemčeno Ustavom. Po oceni Ustavnog suda, ovo pravo podrazumeva, pored ostalog, pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitili životi lica koja su pod njenom nadležnošću (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima : ''L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva'' od 9. juna 1998. godine, Izveštaj 1998-III, stav 36; ''Guerra i drugi protiv Italije'' od 19. februara 1998. godine, Izveštaj 1998-I; ''Botta protiv Italije'' od 24. februara 1998. godine, Izveštaj 1998-I).

Takođe, Ustavni sud ističe da postoji izgrađena praksa Evropskog suda za ljudska prava koji je predstavke srodnika lica koja su lišena života razmatrao s aspekta prava na život iz člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer nije sprovedena delotvorna i efikasna istraga u vezi sa smrću tih lica (vidi, pored ostalih, presude: ''Šilih protiv Slovenije'' od 9. aprila 2009. godine; ''Akdeniz i drugi protiv Turske'' od 31. maja 2001; ''Mc Kerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva '' od 4. maja 2001. godine). Imajući u vidu da je odredbom člana 18. stav 3. Ustava utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, Ustavni sud je, sledeći navedenu praksu u analognoj situaciji u kojoj su podnosioci ustavne žalbe bili bliski srodnici - očevi lica koja su pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima lišena života, a povodom čije smrti se sprovodi pre tkrivični postupak, zaključio da je ustavna žalba dopuštena ratione personae.



B) Razmatrajući pitanje dopuštenosti ustavne žalbe ratione temporis, Ustavni sud podseća da je Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda, stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete nakon stupanja na snagu Ustava.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da procesna obaveza nadležnih organa iz člana 24. stav 1. Ustava, da se sprovede istraga, predstavlja posebnu i nezavisnu dužnost, koja obavezuje čak i kada je do smrti došlo pre stupanja na snagu Ustava. Uprkos navedenom, imajući u vidu načelo pravne sigurnosti, vremenska nadležnost Ustavnog suda nije beskonačna. Stoga je Ustavni sud ocenio da, kada je do smrti došlo pre stupanja na snagu Ustava, samo one procesne radnje ili propusti koji su se desili posle 8. novembra 2006. godine mogu potpadati pod vremensku nadležnost Suda. Takođe, između smrti i stupanja na snagu Ustava mora postojati stvarna veza da bi procesna obaveza imala efekat, odnosno da je značajan deo procesnih koraka koji se zahtevaju ovom odredbom obavljen, ili bi trebalo da bude obavljen posle stupanja na snagu Ustava. Sud takođe ističe da se mogu pojaviti okolnosti koje dovode u sumnju delotvornost prvobitne istrage (pre stupanja na snagu Ustava), a mogu nastati i obaveze da se teži nastavku istrage.

Budući da je u okolnostima konkretnog slučaja, u periodu od više od pet godina bilo raznih procesnih radnji u spornom pretkrivičnom postupku počev od 8. novembra 2006. godine, uključujući i činjenicu da je on još uvek u toku, Ustavni sud je ocenio da navedeno ukazuje na ozbiljne nedostatke ranijeg postupka. Stoga Ustavni sud smatra da je ustavna žalba podnosilaca spojiva ratione temporis sa Ustavom u onoj meri u kojoj se odnosi na događaje od stupanja na snagu Ustava. Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (videti, pored ostalih, presude: ''Šilih protiv Slovenije'' od 9. aprila 2009. godine, st. 159. i 161; ''Hackett protiv Ujedinjenog Kraljevstva'' od 10. maja 2005. godine). Ustavni sud je pri tom, iz razloga konteksta, imao u vidu i relevantne događaje pre navedenog datuma.



V) Ocenjujući pitanje blagovremenosti ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je u konkretnom slučaju istaknuta povreda prava na život, koja se u svom procesno-pravnom aspektu iskazuje kao obaveza države da postupa temeljno, nezavisno i stvarno, a ne fingirano, prilikom istrage sumnjivih smrtnih slučajeva, kao i da se ovaj aspekt prava na život ne može zaštiti ni u jednom drugom postupku osim u postupku pred Ustavnim sudom. Dakle, prema stanovištu Ustavnog suda, osporena je trajna radnja propuštanja nadležnih državnih organa da utvrde okolnosti pod kojima je nastupila smrt sinova podnosioca ustavne žalbe, pa je Ustavni sud stoga ocenio da je ustavna žalba blagovremena.

Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je ocenio da postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi.



7. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, kao i utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Obaveza zaštite života prema članu 24. Ustava, tumačena prema članu 19. Ustava da „jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava“, upućuje na to da se u ovom slučaju imaju primeniti stavovi Evropskog suda za ljudska prava izraženi u Odluci ''Mladenović protiv Srbije'' od 22. maja 2012. godine, a prema kojima: obaveza zaštite života prema članu 2. Konvencije zahteva postojanje neke vrste delotvorne zvanične istrage kada su pojedinci ubijeni usled sumnje u upotrebu sile, bilo od strane državnih službenika ili od strane privatnih lica (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava ''Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske'' od 15. januara 2009. godine, stav 62.); da ta istraga mora biti delotvorna u smislu da može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih (videti ''Oğur protiv Turske'', 1999-III, stav 88.); da to nije obaveza cilja već obaveza sredstava, što znači da su nadležni državni organi u obavezi da preduzmu sve razumne mere koje su im na raspolaganju kako bi obezbedili dokaze u vezi sa tim događajem, uključujući, pred ostalog, i uzrok smrti; da svaki nedostatak u „istrazi“ koji podriva njenu sposobnost da se kroz nju utvrdi uzrok smrti ili odgovorna osoba, može predstavljati rizik da navedeni standard neće biti zadovoljen (videti, pored ostalih, odluku ''Bazorkina protiv Rusije'' od 27. jula 2006. godine, stav 118.); da postoji implicitni zahtev za hitnošću i razumnom ekspeditivnošću (videti ''Yaşa protiv Turske'' od 2. septembra 1998. godine, Izveštaj 1998-VI, st. 102-04 i ''Mahmut Kaya protiv Turske'' 2000-III, st. 106. i 107.); da iako mogu postojati stvarne poteškoće koje sprečavaju napredovanje određene istrage, brzo reagovanje vlasti u situacijama koje uključuju upotrebu smrtonosne sile mogu se generalno smatrati suštinskim za očuvanje poverenja javnosti u vladavinu prava i sprečavanje svake pojave zavere ili tolerisanja nezakonitih radnji (videti odluku ''Jularić protiv Hrvatske'', od 10. januara 2011. godine, stav 43.); da iz istih razloga mora postojati dovoljan element javne kontrole istrage ili njenih rezultata kako bi se osigurala odgovornost za polaganje računa i u praksi i u teoriji i da stepen javne kontrole koji se traži može biti različit od predmeta do predmeta, kao i da bliski rođaci žrtve moraju učestvovati u postupku u svim predmetima u meri koja je potrebna kako bi se čuvali njihovi legitimni interesi (vidi ''Shanaghan protiv Ujedinjenog Kraljevstva'', odluka od 4. maja 2001. godine, st. 91. i 92.).

Primenjujući navedene opšte principe na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je, iako ima nadležnost ratione temporis da razmatra ustavnu žalbu podnosilaca u onoj meri u kojoj se ona odnosi na događaje od 8. novembra 2006. godine (videti tačku 6. u gornjem tekstu obrazloženja), iz razloga konteksta uzeo u obzir sve relevantne događaje i pre navedenog datuma.

Ustavni sud konstatuje da je predmetni pretkrivični postupak započet u oktobru 2004. godine i da do dana podnošenje ustavne žalbe 4. oktobra 2011. godine, a ni nakon toga, nije okončan. Takođe, Ustavni sud naglašava da su od samog početka pretkrivičnog postupka težišna pitanja na koja se tražio odgovor bila: 1) da li su pokojni D.J. i D.M. izgubili živote u međusobnom sukobu; 2) da li je u pitanju ubistvo i samoubistvo; 3) da li je njihovu smrt prouzrokovao neko treći – nepoznati (NN) učinilac. Nakon sprovedenog postupka pred Vojnim sudom u Beogradu u predmetu Ki. 1185/04, koji je od 1. januara 2005. godine nastavljenim pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Vp.Ki. 1341/05, bivši Vojni tužilac u Beogradu je zaključio da je D.J. hicima iz automatske puške naneo smrtonosne povrede D.M, a zatim usmrtio i sebe, te je postupak okončao odbacivanjem krivične prijave protiv pokojnog D.J. zbog nemogućnosti krivičnog gonjenja.

Međutim, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je, polazeći od toga da je grupa stručnih lica – specijalista za sudsku medicinu, ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, psihijatriju, psihologiju, balistiku i trasologiju, angažovanih od strane Komisije za ispitivanje okolnosti pogibije vojnika u Kasarni Topčider (koju je obrazovao Vrhovni savet odbrane državne zajednice Srbije i Crne Gore) suštinski osporila nalaz i mišljenje veštaka koje je angažovao sud, stavilo predlog za preduzimanje istražnih radnji 13. juna 2005. godine protiv NN lica, učinioca krivičnog dela napad na vojno lice u vršenju službe. Ovaj pretkrivični postupak, protiv NN lica, traje i danas.

Tokom trajanja pretkrivičnog postupka, istražni sudija je po predlozima za sprovođenje istražnih radnji naložio više veštačenja, koja su obavljena u Sjedinjenim Američkim Državama, saslušao ukupno 37 svedoka i po poslednjem predlogu tužilaštava preduzeo brojne neophodne procesne radnje kako bi svedok R.M, koji se nalazi u pritvoru Haškog tribunala, bio ispitan.

Iz navedenog, Ustavni sud zaključuje da, iako je pretkrivični postupak započet odmah nakon smrti sinova podnosilaca ustavne žalbe, u periodu od 29. septembra 2009. godine (kada je istražni sudija po drugi put spise predmeta, nakon sprovedenih istražnih radnji, dostavio Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu) do 30. maja 2011. godine (kada je sada Više javno tužilaštvo u Beogradu, a na inicijativu punomoćnika oštećenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe , stavilo novi predlog za preduzimanje istražnih radnji), nisu preduzimane bilo kakve radnje. Iako Ustavni sud prihvata da je nadležnom javnom tužilaštvu trebalo neko vreme za upoznavanje sa dokazima koji su do tada pred istražnim sudijom pribavljeni, ipak nalazi da se razdoblje potpune neaktivnosti u pogledu napredovanja pretkrivičnog postupka u ovom predmetu od jedne godine i šest meseci čini nerazumnim. Ovo kašnjenje, zajedno sa ukupnom dužinom pretkrivičnog postupka od preko sedam godina, odnosno preko pet godina od stupanja na snagu Ustava, dovelo je u pitanje delotvornost sprovedenih istražnih radnji, te je nužno moralo imati negativan uticaj na izglede za utvrđivanje istine.

Imajući u vidu sve do sada navedeno, te činjenice da se sa procesnopravnog aspekta prava na život, u okolnostima kakve postoje u ovom predmetu, u načelu zahteva preduzimanje istražnih radnji koje su takve da mogu dovesti do utvrđenja identiteta odgovornih , a da ni nakon skoro osam godina od smrti sinova podnosilaca ustavne žalbe pretkrivični postupak nije okončan, niti se pouzdano zna pod kojim okolnostima su oni nastradali i ko bi mogao biti odgovoran, Ustavni sud je ocenio da osnovna svrha ovakve „istrage“, koja je trebalo da osigura delotvorno sprovođenje zakona koji štite pravo na život, nije obezbeđena, iako je obaveza nadležnih organa da sprovedu hitnu i delotvornu „istragu“ u smislu zaštite prava na život od vitalnog značaja za održavanje poverenja javnosti u vladavinu prava i pravnu sigurnost.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je došlo do povrede procesnopravnog aspekta prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava.



8. Podnosioci su u ustavnoj žalbi istakli i povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud konstatuje da je zahtev hitnosti iz člana 32. stav 1. Ustava sastavni deo člana 24. stav 1. Ustava u procesnom smislu. Stoga Ustavni sud smatra da nije neophodno da se dopuštenost ili osnovanost ustavne žabe podnosilaca prema pravu iz člana 32. stav 1. razmatraju posebno (videti presudu Evropskog suda za ljudska prva u predmetu ''Mladenović protiv Srbije'' od 22. maja 2012. godine, st. 57. do 59.).



9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na život iz člana 24. stav 1. Ustava, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 5000 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno činjenicu da se nakon više od osam godina od smrti sinova podnosilaca ustavne žalbe i dalje vodi pre tkrivični postupak protiv NN lica, odnosno da do današnjeg dana nije utvrđeno pod kojim okolnostima je došlo do njihove smrti, iako su preduzimane određene mere i radnje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povrede prava koje su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju ''Mladenović protiv Srbije'', ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio Višem javnom tužilaštvu u Beogradu i Višem sudu u Beogradu da preduzmu sve mere kako bi se pre tkrivični postupak iz stava 1. ove odluke okončao u najkraćem roku.

Imajući u vidu širi značaj ove odluke za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i ljudskih prava, Sud je zaključio da se ona objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", saglasno članu 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

10. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.







PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević



[Preuzmite dokument]

• Na vrh stranice