PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-2230/2011
Datum donošenja odluke: 26.12.2012
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 35. Stav 2.
Podnosilac: Milan Lazić
Pojmovni registar:
Napomena: -nije povređeno pravo na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Lazića iz Sankovića, opština Mionica, Dragana Milosavljevića iz Popadića, opština Mionica i Veroljuba Kalabića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2012. godine, doneo je



O D L U K U



Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Lazića, Dragana Milosavljevića i Veroljuba Kalabića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1271/09 od 30. oktobra 2009. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 322/11 od 17. marta 2011. godine.



O b r a z l o ž e nj e



1. Milan Lazić iz Sankovića, opština Mionica, Dragan Milosavljević iz Popadića, opština Mionica i Veroljub Kalabić iz Valjeva, su 17. maja 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Živkovića, advokata iz Valjeva, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1271/09 od 30. oktobra 2009. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 322/11 od 17. marta 2011. godine, zbog povrede prava „na naknadu štete za neisplaćene ratne dnevnice“, odnosno prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se tužena Republika Srbija obaveže da im po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati određene iznose na ime „ratnih dnevnica“ za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije; da podnosioci svoje pravo zasnivaju na tome da je Vojska bez pravnog osnova zadržala novac dobijen za isplatu „ratnih dnevnica“, a što, po njihovom mišljenju, predstavlja neosnovano obogaćenje i mora se podvesti pod član 210. Zakona o obligacionim odnosima, te da je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku nakon izvršenog uvida u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Valjevu je 30. oktobra 2009. godine doneo osporenu presudu P. 1271/09, kojom je, pored ostalog, odbio tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da im isplati na ime „ratnih dnevnica“ iznose bliže navedene u osporenoj presudi, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Viši sud u Valjevu je 17. marta 2011. godine, odlučujući o žalbi tužilaca, doneo osporenu presudu Gž. 322/11, kojom je odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Valjevu P. 1271/09 od 30. oktobra 2009. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odnosno odredbe član 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio prigovor tužene o zastarelosti potraživanja tužilaca, pravilno nalazeći da je protekao ne samo subjektivni, već i objektivni rok od pet godina od kada je šteta nastala, jer su tužbe podnete 2009. godine, a šteta nastala 1999. godine; da su neosnovani navodi iz žalbe da je prvostepeni sud sporni odnos trebalo da raspravi na osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i da u tom smislu primeni opšti rok zastarelosti iz člana 371. tog zakona, iz razloga što je prvostepeni sud pravilno našao da iz činjeničnih navoda tužbe ne proizlazi da je pravni osnov tužbenog zahteva sticanje bez osnova, jer u konkretnom slučaju nema prelaza imovine tužilaca na tuženu, već je mogla da postoji samo obaveza tužene da im isplati dnevnice.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na naknadu štete, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi (član 210. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnosilaca. Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Valjevu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili isplatu iznosa bliže navedenih u osporenoj presudi na ime „ratnih dnevnica“ za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije, po osnovu neosnovanog obogaćenja. Naime, redovni sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da pravni osnov tužbenog zahteva podnosilaca ne može biti sticanje bez osnova, s obzirom na to da je utvrđeno da nije došlo do prelaska bez pravnog osnova bilo kakve imovine podnosilaca na tuženu, već da je pravni osnov naknada štete zbog neisplaćivanja „ratnih dnevnica“ od strane Vojske Jugoslavije i da se odgovornost tužene zasniva na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na odgovornosti države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, po prigovoru tužene, sudovi su utvrdili da je potraživanje naknade štete podnosilaca zastarelo, s obzirom na to da su protekli rokovi propisani odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe, pa su tužbeni zahtevi podnosilaca od bijeni pravnosnažnom presudom.

Ustavni sud konstatuje da su Opštinski sud u Valjevu, a potom i Viši sud u Valjevu odlučujući o podnetoj žalbi, dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan tužbeni zahtev podnosilaca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. U ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi dokazi i argumenti, različiti od onih koje su podnosioci već isticali u žalbi na prvostepenu presudu, a na koje je odgovorio drugostepeni sud.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti npr. Odluku Už-2823/2009 od 8. jula 2010. godine).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na naknadu štete zajemčeno odredbom člana 35. stav 2. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11).

Prilikom ocene ove ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Vučković i drugi protiv Srbije“ (predstavka broj 17153/11, od 28. avgusta 2012. godine), ali navedena presuda i ocene Suda u Strazburu izražene u njoj nisu od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom ustavnosudskom sporu.

Naime, navedenom presudom, Evropski sud je, pored ostalog, utvrdio da je povređen član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine). U navedenom predmetu, Sud u Strazburu je zaključio da nije postojalo „objektivno i razumno opravdanje“ da se podnosioci predstavki tretiraju različito, samo na osnovu njihovog mesta prebivališta, od rezervista iz sedam drugih opština Srbije, kategorizovanih kao „nerazvijene“, za koje je isplata dnevnica definisana sporazumom od 11. januara 2008. godine.

Za razliku od navedenog, podnosioci predmetne ustavne žalbe se, pozivom na povredu prava iz člana 35. stav 2. Ustava, žale na pogrešnu ocenu sudova o pitanju pravnog osnova tužbenog zahteva podnosilaca, odnosno na pogrešnu primenu materijalnog prava, pri čemu ustavna žalba ne sadrži navode o nedoslednoj sudskoj praksi, povredi prava na pravnu sigurnost ili diskriminaciju, niti povredi prava na imovinu.

Stoga je Ustavni sud, prilikom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, ocenio da u konkretnom slučaju navedena presuda Evropskog suda za ljudska prava nije od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.





PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević

[Preuzmite dokument]

• Na vrh stranice