Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, мр Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Миленка Наића, Ружице Цукић и Жељка Маркова, свих из Зрењанина, и Зузане Кокавски из Арадаца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. децембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Миленка Наића, Ружице Цукић, Жељка Маркова и Зузане Кокавски и утврђује да су пресудо м Основног суда у Зрењанину П1. 374/10 од 27. маја 2010. године и пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 4500/10 од 15. септембра 2010. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба Жељка Маркова изјављена против решења Врховног касационог суда Гзз1. 295/11 од 6. јула 2011. године.
3. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана, понови поступак одлучивања о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Зрењанину П1. 374/10 од 27. маја 2010. године.
2. Одбацује се уставна жалба Жељка Маркова изјављена против решења Врховног касационог суда Гзз1. 295/11 од 6. јула 2011. године.
3. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана, понови поступак одлучивања о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Зрењанину П1. 374/10 од 27. маја 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миленко Наић, Ружица Цукић и Жељко Марков, сви из Зрењанина, и Зузана Кокавски из Арад аца, поднели су 26. октобра 2010. године, преко пуномоћника Константина Бранкова, адвоката из Зрењанина, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Основног суда у Зрењанину П1. 374/10 од 27. маја 2010. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 4500/10 од 15. септембра 2010. године, због повреде начела сврхе уставних јемстава, начела ограничења људских и мањинских права, начела забране дискриминације, забране ропства, положаја сличног ропству и принудног рада, права на правично суђење, права на рад, права из здравствене заштите и права из социјалне заштите, зајемчених одредбама чл. 19, 20, 21, 26, 32, 60, 68. и 69. Устава Републике Србије. Ову уставну жалбу подносиоци су допунили поднеском од 8. марта 2011. године.
Подносилац Жељко Марков је 15. септембра 2011. године допунио уставну жалбу тако што је оспорио и решење Врховног касационог суда Гзз1. 295/11 од 6. јула 2011. године, због повреде начела ограничења људских и мањинских права, начела забране дискриминације, начела заштите људских и мањинских права и слобода, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на рад, зајемчених одредбама чл. 20, 21. и 22, члана 32. став 1, члана 36. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби од 26. октобра 2010. године и њеној допуни од 8. марта 2011. године наводи се: да су тужени искористили тешко економско стање подносилаца уставне жалбе који нису примали плату годинама тако што су за "ситне паре" откупили њихову зараду; да су судови дозволили дискриминацију, јер је одређени број радника, међу којима су и подносиоци уставне жалбе, закључио штетне уговоре, док су радницима који нису прихватили те уговоре исплаћена сва потраживања; да је позивање Апелационог суда на члан 436. Закона о облигационим односима апсолутно неуставно, јер за уступање потраживања према овом члану постоје ограничења, а судови не образлажу да ли су ценили у конкретном случају да ли је реч о потраживању које се не може пренети; да конкретан случај треба довести у везу са чланом 60. Устава; да се Апелациони суд није осврнуо на наводе које су у жалби истакли подносиоци уставне жалбе, што указује на његову пристрасност и неправичност; да судија известилац није образложио зашто је мимоишао приговоре подносилаца уставне жалбе који се односе на стечајни поступак који је вођен против њиховог послодавца; да су код Општинс ког суда у Зрењанину вођени потпуно идентични спорови са идентичним уговорима и условима, у којима су ти уговори правноснажном одлуком суда поништени, а запослени су у посебном поступку остварили своја потраживања. Подносиоци уставне жалбе предлажу да Уставни суд поништи оспорене одлуке , одреди да се донесе нова одлука и обавеже Републику Србију да сноси трошкове поступка пред Уставним судом.
У поднеску од 15. септембра 2011. године подносилац Жељко Марков наводи: да се у својо ј одлуци Врховни касациони суд погрешно позвао на прописе приликом доношења оспорене одлуке; да Врховни касациони суд не даје аргументоване разлоге на које је указано у захтеву подносилаца уставне жалбе за заштиту законитости о испуњености услова за одлучивање о овом правном леку; да се овај захтев морао уважити, јер су спорни уговори супротни принудним прописима, јавном поретку и моралу, односно забрани одрицања од права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, због чега су испуњени услови за дозвољеност овог правног лека; да подносиоци нису били позвани на седницу суда на којој је донето оспорено решење Врховног касационог суда; да је Врховни касациони суд одбачајем захтева за заштиту законитости поступио супротно праву подносилаца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава , јер се о њиховим правима мора мериторно одлучивати. Подносилац уставне жалбе Жељко Марков предлаже да се утврди ништавост оспореног решења Врховног касационог суда, да се наложи Врховном касационом суду да поново одлучи о изјављеном захтеву за заштиту законитости и да обавеже Републику Србију да сноси трошкове поступка пред Уставним судом.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорене пресуде и целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Основни суд у Зрењанину је оспореном пресудом П1. 374/10(2009) од 27. маја 2010. године одбио као неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим је тражено да се утврди ништавост уговора о уступању потраживања закључених између тужилаца и туженог привредног друштва "Банат семе" а.д. Зрењанин бр. 5993/428, 5993/278, 5993/311 и 5993/196 од 7. децембра 2006. године и да се обавежу тужена привредна друштва "Банат семе" а.д. Зрењанин и "ИПОК" д.о.о. Зрењанин да солидарно исплате тужиоцима одређене новчане износе , са затезном каматом. Наведена пресуда заснована је на следећем чињеничном стању: да су тужиоци били запослени код АД "ИПОК" Зрењанина; да је над овим привредним друштвом покренут стечајни поступак, у коме су закључком о коначној табели потраживања од 12. јуна 2006. године призната потраживања тужилаца према стечајном дужнику у одређеним новчаним износима, са з атезном каматом; да су на основу јавног позива туженог привредног друштва "Банат семе" а.д. Зрењанин, тужиоци са њим закључили уговоре о уступању признатих потраживања, за које су у поступку у коме су донете оспорене пресуде тражили да се утврди њихова ништавост; да су се наведеним уговорима тужиоци обавезали да пренесу на пријемника у целости своје потраживање у износима утврђеним у стечајном поступку, а да се пријемник обавезао да уступиоцима за уступљено потраживање исплати одређене новчане износе, који представљају 30% од вредности њихових потраживања; да тужиоци нису били под присилом кад су закључивали наведене уговоре, а у њима нема ни одредаба везаних за евентуално запошљавање у "ИПОК" д.о.о, нити је то тужиоцима неко званично обећао; да су обавезе уговорних страна из наведених уговора у потпуности испуњене; да износи наведени у тужбеном захтеву представљају разлику између износа исплаћених тужиоцима по наведеним уговорима о уступању и износа утврђених потраживања у стечају. У образложењу ове пресуде је наведено: да су неосновани наводи тужилаца да су тужени искористили њихов тежак материјални положај и оштетили тужиоце закључивањем оспорених уговора којима су тужиоци добили 30% од вредности својих потраживања, јер су остали стечајни повериоци у поступку реорганизације исплаћени у вредности од 70% од својих признатих потраживања; да су тужиоци оспорене уговоре закључили без икакве присиле и својевољно, а то што су сматрали да им је боља опција да одмах добију 30% вредности својих потраживања него да очекују исплату свог потраживања у неком неизвесном износу у стечајном поступку не може бити разлог ништавости; да закључењем оспорених уговора нису повређене одредбе Устава из члана 60, одредбе Закона о облигационим односима из члана 103. став 1. и члана 436. став 1. и одредбе Закона о раду из члана 18. и члана 20. став 1. тачка 1, нити су ови уговори противни принудном прописима, јавном поретку или добрим обичајима , због чега првостепени суд сматра да оспорени уговори нису ништави.
Подносиоци уставне жалбе су против наведене пресуде Основног суда у Зрењанину изјавили жалбу.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 4500/10 од 15. септембра 2010. године одбио ову жалбу као неосновану и потврдио оспоренну пресуду Основног суда у Зрењанину П1. 374/10 од 27. маја 2010. године. У образложењу ове пресуде је наведено: да је на основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања у првостепеном поступку, првостепени суд извео правилан закључак да тужбени захтеви нису основани и да оспорени уговори нису ништави; да су тужиоцима призната потраживања у стечајном поступку, а да су се они, на основу јавног позива туженог привредног друштва "Банат семе" а.д. Зрењанин одазвали без принуде и својевољно потписали уговоре којима своја потраж ивања преносе на овог туженог уз утврђену накнаду; да се у конкретном случају не ради о послу који није дозвољен, забрањен или је у супротности са императивниом прописима; да закључењем ових уговора тужиоци нису стављени у неравноправан положај у односу на остале раднике , јер су се својом вољом пријавили на позив наведеног туженог и без принуде и присиле закључили оспорене уговоре; да су неосновани наводи да су оспорени уговори ништави и закључени супротно принудним прописима, као и наводи да су повређена уставна права тужилаца и њихова права по Закону о раду; да су тужиоци уступили своје потраживање остварено у стечајном поступку, а не зараду, нити су се одрекли зараде, што би било супротно наведеним одредбама Закона о раду; да потраживањем које је утврђено у стечајном поступку тужиоци могу слободно располагати као својим другим имовинским правима.
Против наведених пресуда Основног суда у Зрењанину и Апелационог суда у Новом Саду подносиоци уставне жалбе су изјавили захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 6. ЗПП. У захтеву су изнете тврдње које су изнете и у уставној жалби.
Врховни касациони суд је решењем Гзз1. 295/11 од 6. јула 2011. године одбацио као недозвољен наведени захтев за заштиту законитости. У образложењу овог решења је наведено: да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) ЗПП; да странке захтев за заштиту законитости мог изјавити само из разлога који је предвиђен и за јавног тужиоца, јер не могу имати више права у коришћењу тог правног лека од јавног тужиоца; да је изјављени захтев за заштиту законитости недозвољен, јер је изјављен због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 6) ЗПП; да ни обавештење јавног тужиоца странкам а у смислу члана 418. ЗПП да се саме странке могу користити тим правним леком не може бити основ за изјављивање захтева за заштиту законитости из разлога који нису предвиђени чланом 417. ЗПП.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је : да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права, да се д остигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати, да су п ри ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20 .); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитет, да се н е сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале, да г рађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству , да је с ваки облик трговине људима забрањен, да је з абрањен принудни рад, да се се ксуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом, да се п ринудним радом не сматра рад или служба лица на издржавању казне лишења слободе, ако је њихов рад заснован на принципу добровољности, уз новчану надокнаду, рад или служба лица на војној служби, као ни рад или служба за време ратног или ванредног стања у складу са мерама прописаним приликом проглашења ратног или ванредног стања (члан 26.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, да се с вакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем, да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (члан 32.); да се ј емчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да с вако има право на слободан избор рада, да су с вима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да с вако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се н ико тих права не може одрећи, да се ж енама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, да д еца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом, да се з дравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом, да Република Србија помаже развој здравствене и физичке културе (члан 68.); да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства , да се п рава запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом , да з апослени има право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом, да се и нвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом, да се ф ондови социјалног осигурања оснивају се у складу са законом (члан 69.).
Одредбама Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго (члан 103. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), који се примењивао у поступку у коме су донете одлуке које се оспоравају уставном жалбом, било је прописано: да у парничном поступку суд одлучује у границама захтева који су стављени у поступку, да странке могу слободно располагати захтевима које су ставиле у току поступка , да се странке могу одрећи свог захтева, признати захтев противника и поравнати се, да суд неће дозволити располагања странака која су у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала (члан 3 .); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију, осим из члана 389. овог закона, одбацити решењем председник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта (члан 401.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења из члана члан 401. није учинио првостепени суд (члан 404 .); да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 5. овог закона (члан 417.); да уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог, овлашћена је да у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости сама изјави овај правни лек (члан 418.); да ако у чл. 413-420. овог закона није што друго одређено, у поступку поводом захтева за заштиту законитости сходно ће се примењивати одредбе члана 397, чл. 400- 406, чл. 410. и 411. овог закона (члан 421).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава и одредбе члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење и право на правичну накнаду за рад.
Уставни суд је том приликом најпре пошао од тога да су ништави уговори који су, поред осталог, противни јавном поретку. Затим ј е утврдио да су Основни суд у Зрењанину и Апелациони суд у Новом Саду у конкретном парничном поступку извели закључак да то што су подносиоци уставне жалбе уступили своја потраживања на име остварених зарада која су им призната у стечајном поступку, уз накн аду која представља умањени проценат зараде , не представља разлог за ништавост уговора којом је извршено уступање. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је став поступајућих судова да уговор који је запослени закључио са трећим лицем, којим је зараде које је остварио уступио уз накнаду у износу која представља само део оств арених зарада, није ништав, заснован на произвољној примени материјалног права, односно да је супротан зајемченом праву на рад из члана 60. став 4. Устава. Ово стога што Устав изричито утврђује да се запослени права зајемчених одредбом члана 60. став 4. Устава, међу којима је и право на правичну накнаду за рад, не може одрећи. По оцени Уставног суда, уступање зараде уз накнаду која је нижа од те зараде представља одрицање од права на правичну накнаду за рад. С друге стране, ка ко је ништав онај уговор који је супротан јавном поретку, који чине и одредбе Устава, произвољно су првостепени и другостепени суд применили материјално када су оспореним пресудама одбили тужбени захтев за утврђење ништавости таквог уговора.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у тачки 1. изреке усво јио уставну жалбу и утврдио да су оспореним пресудама Основног суда у Зрењанину и Апелационог суда у Новом Саду повређен и право подносилаца уставне жалбе на правично суђење и право на правичну накнаду за рад , зајемчен и одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава .
6. Оцењујући наводе у уставној жалби које се односе остале повреде истакнуте у уставној жалби, Уставни суд оцењује да такви наводи нису прихватљиви да би се на основу њих могла утврдити повреда истакнутих начела и права зајемчених Уставом.
С обзиром на садржину Уставом зајемченог права из члана 26. Устава, Уставни суд констатује да је неприхватљива тврдња подносилаца да им је оспореним пресудама Основног суда Зрењанину и Апелационог суда у Новом Саду повређено ово уставно право, јер се његова садржина не може довести у правну и логичку везу са предметом и садржином ових пресуда.
Из приложених доказа за тврдњу о неједнаком поступању судова и сходно томе повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да се не ради о истим чињеничним и правним ситуацијама са ситуацијом у којој се налазе подносиоци уставне жалбе. Ово стога јер је у правноснажној пресуди Општинског суда у Зрењанину П. 974/07 од 5. маја 2008. године предмет спора поништај уговора о уступању потраживања из радног односа због постојања преваре код једне од уговорних страна приликом закључења уговора, а не утврђење његове ништавости због супротности принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима као у конкретном случају, а у другој пресуди чији је предмет спора било могуће утврдити, коју је донео Општински суд у Зрењанину под бројем П. 2744/07 дана 24. јануара 2008. године, управо о исплати износа из закљученог уговора о уступању потраживања из радног односа. Стога су неприхватљиве тврдње у уставној жалби о повреди зајемченог права на правично суђење због неједнаког поступања судова.
С обзиром на садржину Уставом зајемчених права из чл. 68. и 69. Устава, Уставни суд констатује да је неприхватљива тврдња подносилаца да су им оспореним пресудама којима је одлучивано о ништавости уговора о уступању потраживања из радног односа и исплати новчаног износа на име тих потраживања повређена ова уставна права, јер се њихова садржина не може довести у правну и логичку везу са предметом ових пресуда.
У вези навода подносилаца да је оспореним пресудама повређено уставно начело забране дискриминације, јер су запосленима који нису закључили уговоре о уступању потраживања исплаћена сва потраживања, Уставни суд сматра да у парничном поступку подносиоцима није пружена тражена заштита њихових права због произвољне примене материјалног права, а не због неког њиховог личног својства.
Оцењујући истакнуте повреде начела утврђених одредбама чл. 19. и 20. Устава, Уставни суд констатује да се наведеним одредбама Устава не гарантују посебно нека од људских права и слобода, већ су њима само утврђени сврха уставних јемстава и ограничења људских и мањинских права.
На основу изложеног у овој тачки образложења, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, налазећи да не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Оцењујући тврдње подносиоца Жељка Маркова којима оспорава решење Врховног касационог суда Гзз1. 295/11 од 6. јула 2011. године, Уставни суд констатује да подносилац није навео уставноправне разлоге за ове наводе.
По оцени Уставног суда, уставна жалба овог подносиоца у наведеном делу не садржи такве уставноправне разлоге на коjима би се заснивали наводи о повреди означених уставних права , већ се од Уставног суда у суштини захтева да као редован суд још једном оцени законитост оспореног решења Врховног касационог суда у погледу правилне примене процесног права. За оспорену одлуку Врховни касациони суд је дао јасне и довољне разлоге у погледу примене процесног права, које Уставни суд сматра уставноправно прихватљивим.
Ово из разлога јер се захтев за заштиту законитости, било да га изјављује јавни тужилац или сама странка, може изјавити само због битне повреде одредба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) З акона о парничном поступку, односно само у случају ако је суд своју одлуку засновао на недозвољеним располагањима странака у поступку, односно на основу одрицања од захтева, признања захтева противника и поравнања. Д акле, овај правни лек се не може изјавити ако су недозвољена располагања учињена у оквиру материјалноправних односа, јер се заштита од таквих располагања у материјалноправним односима врши у самом парничном поступку. Како пресуде против којих је изјављен овај ванредни правни лек нису донете на основу располагања странака у поступку, већ су донете на основу спроведене расправе, неприхватљиве су тврдње подносиоца уставне жалбе Жељка Маркова којима се оспорава наведено решење Врховног касационог суда позивом на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава .
У погледу навода овог подносиоца да није био позван на седницу на којој је одлучивано о овом ванредном правном леку, Уставни суд констатује да је овде реч о процесном решењу које се и у парничном поступку доноси без присуства странака.
Уставни суд указује да се правом на правно средство грађанима јемчи право да изјављивањем жалбе или другог прописаног правног средства траже од надлежног органа да преиспита одлуку којом је одлучено о њиховим правима, обавезама или на закону заснованом интересу и да поводом изјављеног правног средства донесе своју одлуку, што не значи и јемство да изјављено правно средство буде и усвојено, ако за такву заштиту није било места. Стога су неприхватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе Жељка Маркова да је Врховни касациони суд о поднетом захтеву за заштиту законитости морао мериторно одлучивати и да му је због тога повређено право на правно средство.
На основу изложеног у овој тачки образложења, Уставни суд је одбацио уставну жалбу Жељка Маркова у делу којим оспорава решење Врховног касационог суда Гзз1. 295/11 од 6. јула 2011. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, налазећи да не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Имајући у виду да су повреде Уставом зајемчених права подносилаца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њих у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке понови поступак по жалби туж илаца изјављеној против пресуде Основног суда у Зрењанину П1. 374/10 од 27. маја 2010. године, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Поводом захтева подносилаца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд указује да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
10. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
Подносилац Жељко Марков је 15. септембра 2011. године допунио уставну жалбу тако што је оспорио и решење Врховног касационог суда Гзз1. 295/11 од 6. јула 2011. године, због повреде начела ограничења људских и мањинских права, начела забране дискриминације, начела заштите људских и мањинских права и слобода, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на рад, зајемчених одредбама чл. 20, 21. и 22, члана 32. став 1, члана 36. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби од 26. октобра 2010. године и њеној допуни од 8. марта 2011. године наводи се: да су тужени искористили тешко економско стање подносилаца уставне жалбе који нису примали плату годинама тако што су за "ситне паре" откупили њихову зараду; да су судови дозволили дискриминацију, јер је одређени број радника, међу којима су и подносиоци уставне жалбе, закључио штетне уговоре, док су радницима који нису прихватили те уговоре исплаћена сва потраживања; да је позивање Апелационог суда на члан 436. Закона о облигационим односима апсолутно неуставно, јер за уступање потраживања према овом члану постоје ограничења, а судови не образлажу да ли су ценили у конкретном случају да ли је реч о потраживању које се не може пренети; да конкретан случај треба довести у везу са чланом 60. Устава; да се Апелациони суд није осврнуо на наводе које су у жалби истакли подносиоци уставне жалбе, што указује на његову пристрасност и неправичност; да судија известилац није образложио зашто је мимоишао приговоре подносилаца уставне жалбе који се односе на стечајни поступак који је вођен против њиховог послодавца; да су код Општинс ког суда у Зрењанину вођени потпуно идентични спорови са идентичним уговорима и условима, у којима су ти уговори правноснажном одлуком суда поништени, а запослени су у посебном поступку остварили своја потраживања. Подносиоци уставне жалбе предлажу да Уставни суд поништи оспорене одлуке , одреди да се донесе нова одлука и обавеже Републику Србију да сноси трошкове поступка пред Уставним судом.
У поднеску од 15. септембра 2011. године подносилац Жељко Марков наводи: да се у својо ј одлуци Врховни касациони суд погрешно позвао на прописе приликом доношења оспорене одлуке; да Врховни касациони суд не даје аргументоване разлоге на које је указано у захтеву подносилаца уставне жалбе за заштиту законитости о испуњености услова за одлучивање о овом правном леку; да се овај захтев морао уважити, јер су спорни уговори супротни принудним прописима, јавном поретку и моралу, односно забрани одрицања од права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, због чега су испуњени услови за дозвољеност овог правног лека; да подносиоци нису били позвани на седницу суда на којој је донето оспорено решење Врховног касационог суда; да је Врховни касациони суд одбачајем захтева за заштиту законитости поступио супротно праву подносилаца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава , јер се о њиховим правима мора мериторно одлучивати. Подносилац уставне жалбе Жељко Марков предлаже да се утврди ништавост оспореног решења Врховног касационог суда, да се наложи Врховном касационом суду да поново одлучи о изјављеном захтеву за заштиту законитости и да обавеже Републику Србију да сноси трошкове поступка пред Уставним судом.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорене пресуде и целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Основни суд у Зрењанину је оспореном пресудом П1. 374/10(2009) од 27. маја 2010. године одбио као неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим је тражено да се утврди ништавост уговора о уступању потраживања закључених између тужилаца и туженог привредног друштва "Банат семе" а.д. Зрењанин бр. 5993/428, 5993/278, 5993/311 и 5993/196 од 7. децембра 2006. године и да се обавежу тужена привредна друштва "Банат семе" а.д. Зрењанин и "ИПОК" д.о.о. Зрењанин да солидарно исплате тужиоцима одређене новчане износе , са затезном каматом. Наведена пресуда заснована је на следећем чињеничном стању: да су тужиоци били запослени код АД "ИПОК" Зрењанина; да је над овим привредним друштвом покренут стечајни поступак, у коме су закључком о коначној табели потраживања од 12. јуна 2006. године призната потраживања тужилаца према стечајном дужнику у одређеним новчаним износима, са з атезном каматом; да су на основу јавног позива туженог привредног друштва "Банат семе" а.д. Зрењанин, тужиоци са њим закључили уговоре о уступању признатих потраживања, за које су у поступку у коме су донете оспорене пресуде тражили да се утврди њихова ништавост; да су се наведеним уговорима тужиоци обавезали да пренесу на пријемника у целости своје потраживање у износима утврђеним у стечајном поступку, а да се пријемник обавезао да уступиоцима за уступљено потраживање исплати одређене новчане износе, који представљају 30% од вредности њихових потраживања; да тужиоци нису били под присилом кад су закључивали наведене уговоре, а у њима нема ни одредаба везаних за евентуално запошљавање у "ИПОК" д.о.о, нити је то тужиоцима неко званично обећао; да су обавезе уговорних страна из наведених уговора у потпуности испуњене; да износи наведени у тужбеном захтеву представљају разлику између износа исплаћених тужиоцима по наведеним уговорима о уступању и износа утврђених потраживања у стечају. У образложењу ове пресуде је наведено: да су неосновани наводи тужилаца да су тужени искористили њихов тежак материјални положај и оштетили тужиоце закључивањем оспорених уговора којима су тужиоци добили 30% од вредности својих потраживања, јер су остали стечајни повериоци у поступку реорганизације исплаћени у вредности од 70% од својих признатих потраживања; да су тужиоци оспорене уговоре закључили без икакве присиле и својевољно, а то што су сматрали да им је боља опција да одмах добију 30% вредности својих потраживања него да очекују исплату свог потраживања у неком неизвесном износу у стечајном поступку не може бити разлог ништавости; да закључењем оспорених уговора нису повређене одредбе Устава из члана 60, одредбе Закона о облигационим односима из члана 103. став 1. и члана 436. став 1. и одредбе Закона о раду из члана 18. и члана 20. став 1. тачка 1, нити су ови уговори противни принудном прописима, јавном поретку или добрим обичајима , због чега првостепени суд сматра да оспорени уговори нису ништави.
Подносиоци уставне жалбе су против наведене пресуде Основног суда у Зрењанину изјавили жалбу.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 4500/10 од 15. септембра 2010. године одбио ову жалбу као неосновану и потврдио оспоренну пресуду Основног суда у Зрењанину П1. 374/10 од 27. маја 2010. године. У образложењу ове пресуде је наведено: да је на основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања у првостепеном поступку, првостепени суд извео правилан закључак да тужбени захтеви нису основани и да оспорени уговори нису ништави; да су тужиоцима призната потраживања у стечајном поступку, а да су се они, на основу јавног позива туженог привредног друштва "Банат семе" а.д. Зрењанин одазвали без принуде и својевољно потписали уговоре којима своја потраж ивања преносе на овог туженог уз утврђену накнаду; да се у конкретном случају не ради о послу који није дозвољен, забрањен или је у супротности са императивниом прописима; да закључењем ових уговора тужиоци нису стављени у неравноправан положај у односу на остале раднике , јер су се својом вољом пријавили на позив наведеног туженог и без принуде и присиле закључили оспорене уговоре; да су неосновани наводи да су оспорени уговори ништави и закључени супротно принудним прописима, као и наводи да су повређена уставна права тужилаца и њихова права по Закону о раду; да су тужиоци уступили своје потраживање остварено у стечајном поступку, а не зараду, нити су се одрекли зараде, што би било супротно наведеним одредбама Закона о раду; да потраживањем које је утврђено у стечајном поступку тужиоци могу слободно располагати као својим другим имовинским правима.
Против наведених пресуда Основног суда у Зрењанину и Апелационог суда у Новом Саду подносиоци уставне жалбе су изјавили захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 6. ЗПП. У захтеву су изнете тврдње које су изнете и у уставној жалби.
Врховни касациони суд је решењем Гзз1. 295/11 од 6. јула 2011. године одбацио као недозвољен наведени захтев за заштиту законитости. У образложењу овог решења је наведено: да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) ЗПП; да странке захтев за заштиту законитости мог изјавити само из разлога који је предвиђен и за јавног тужиоца, јер не могу имати више права у коришћењу тог правног лека од јавног тужиоца; да је изјављени захтев за заштиту законитости недозвољен, јер је изјављен због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 6) ЗПП; да ни обавештење јавног тужиоца странкам а у смислу члана 418. ЗПП да се саме странке могу користити тим правним леком не може бити основ за изјављивање захтева за заштиту законитости из разлога који нису предвиђени чланом 417. ЗПП.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је : да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права, да се д остигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати, да су п ри ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20 .); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитет, да се н е сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале, да г рађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству , да је с ваки облик трговине људима забрањен, да је з абрањен принудни рад, да се се ксуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом, да се п ринудним радом не сматра рад или служба лица на издржавању казне лишења слободе, ако је њихов рад заснован на принципу добровољности, уз новчану надокнаду, рад или служба лица на војној служби, као ни рад или служба за време ратног или ванредног стања у складу са мерама прописаним приликом проглашења ратног или ванредног стања (члан 26.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, да се с вакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем, да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (члан 32.); да се ј емчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да с вако има право на слободан избор рада, да су с вима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да с вако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се н ико тих права не може одрећи, да се ж енама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, да д еца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом, да се з дравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом, да Република Србија помаже развој здравствене и физичке културе (члан 68.); да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства , да се п рава запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом , да з апослени има право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом, да се и нвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом, да се ф ондови социјалног осигурања оснивају се у складу са законом (члан 69.).
Одредбама Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго (члан 103. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), који се примењивао у поступку у коме су донете одлуке које се оспоравају уставном жалбом, било је прописано: да у парничном поступку суд одлучује у границама захтева који су стављени у поступку, да странке могу слободно располагати захтевима које су ставиле у току поступка , да се странке могу одрећи свог захтева, признати захтев противника и поравнати се, да суд неће дозволити располагања странака која су у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала (члан 3 .); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију, осим из члана 389. овог закона, одбацити решењем председник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта (члан 401.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења из члана члан 401. није учинио првостепени суд (члан 404 .); да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 5. овог закона (члан 417.); да уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог, овлашћена је да у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости сама изјави овај правни лек (члан 418.); да ако у чл. 413-420. овог закона није што друго одређено, у поступку поводом захтева за заштиту законитости сходно ће се примењивати одредбе члана 397, чл. 400- 406, чл. 410. и 411. овог закона (члан 421).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава и одредбе члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење и право на правичну накнаду за рад.
Уставни суд је том приликом најпре пошао од тога да су ништави уговори који су, поред осталог, противни јавном поретку. Затим ј е утврдио да су Основни суд у Зрењанину и Апелациони суд у Новом Саду у конкретном парничном поступку извели закључак да то што су подносиоци уставне жалбе уступили своја потраживања на име остварених зарада која су им призната у стечајном поступку, уз накн аду која представља умањени проценат зараде , не представља разлог за ништавост уговора којом је извршено уступање. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је став поступајућих судова да уговор који је запослени закључио са трећим лицем, којим је зараде које је остварио уступио уз накнаду у износу која представља само део оств арених зарада, није ништав, заснован на произвољној примени материјалног права, односно да је супротан зајемченом праву на рад из члана 60. став 4. Устава. Ово стога што Устав изричито утврђује да се запослени права зајемчених одредбом члана 60. став 4. Устава, међу којима је и право на правичну накнаду за рад, не може одрећи. По оцени Уставног суда, уступање зараде уз накнаду која је нижа од те зараде представља одрицање од права на правичну накнаду за рад. С друге стране, ка ко је ништав онај уговор који је супротан јавном поретку, који чине и одредбе Устава, произвољно су првостепени и другостепени суд применили материјално када су оспореним пресудама одбили тужбени захтев за утврђење ништавости таквог уговора.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у тачки 1. изреке усво јио уставну жалбу и утврдио да су оспореним пресудама Основног суда у Зрењанину и Апелационог суда у Новом Саду повређен и право подносилаца уставне жалбе на правично суђење и право на правичну накнаду за рад , зајемчен и одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава .
6. Оцењујући наводе у уставној жалби које се односе остале повреде истакнуте у уставној жалби, Уставни суд оцењује да такви наводи нису прихватљиви да би се на основу њих могла утврдити повреда истакнутих начела и права зајемчених Уставом.
С обзиром на садржину Уставом зајемченог права из члана 26. Устава, Уставни суд констатује да је неприхватљива тврдња подносилаца да им је оспореним пресудама Основног суда Зрењанину и Апелационог суда у Новом Саду повређено ово уставно право, јер се његова садржина не може довести у правну и логичку везу са предметом и садржином ових пресуда.
Из приложених доказа за тврдњу о неједнаком поступању судова и сходно томе повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да се не ради о истим чињеничним и правним ситуацијама са ситуацијом у којој се налазе подносиоци уставне жалбе. Ово стога јер је у правноснажној пресуди Општинског суда у Зрењанину П. 974/07 од 5. маја 2008. године предмет спора поништај уговора о уступању потраживања из радног односа због постојања преваре код једне од уговорних страна приликом закључења уговора, а не утврђење његове ништавости због супротности принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима као у конкретном случају, а у другој пресуди чији је предмет спора било могуће утврдити, коју је донео Општински суд у Зрењанину под бројем П. 2744/07 дана 24. јануара 2008. године, управо о исплати износа из закљученог уговора о уступању потраживања из радног односа. Стога су неприхватљиве тврдње у уставној жалби о повреди зајемченог права на правично суђење због неједнаког поступања судова.
С обзиром на садржину Уставом зајемчених права из чл. 68. и 69. Устава, Уставни суд констатује да је неприхватљива тврдња подносилаца да су им оспореним пресудама којима је одлучивано о ништавости уговора о уступању потраживања из радног односа и исплати новчаног износа на име тих потраживања повређена ова уставна права, јер се њихова садржина не може довести у правну и логичку везу са предметом ових пресуда.
У вези навода подносилаца да је оспореним пресудама повређено уставно начело забране дискриминације, јер су запосленима који нису закључили уговоре о уступању потраживања исплаћена сва потраживања, Уставни суд сматра да у парничном поступку подносиоцима није пружена тражена заштита њихових права због произвољне примене материјалног права, а не због неког њиховог личног својства.
Оцењујући истакнуте повреде начела утврђених одредбама чл. 19. и 20. Устава, Уставни суд констатује да се наведеним одредбама Устава не гарантују посебно нека од људских права и слобода, већ су њима само утврђени сврха уставних јемстава и ограничења људских и мањинских права.
На основу изложеног у овој тачки образложења, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, налазећи да не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Оцењујући тврдње подносиоца Жељка Маркова којима оспорава решење Врховног касационог суда Гзз1. 295/11 од 6. јула 2011. године, Уставни суд констатује да подносилац није навео уставноправне разлоге за ове наводе.
По оцени Уставног суда, уставна жалба овог подносиоца у наведеном делу не садржи такве уставноправне разлоге на коjима би се заснивали наводи о повреди означених уставних права , већ се од Уставног суда у суштини захтева да као редован суд још једном оцени законитост оспореног решења Врховног касационог суда у погледу правилне примене процесног права. За оспорену одлуку Врховни касациони суд је дао јасне и довољне разлоге у погледу примене процесног права, које Уставни суд сматра уставноправно прихватљивим.
Ово из разлога јер се захтев за заштиту законитости, било да га изјављује јавни тужилац или сама странка, може изјавити само због битне повреде одредба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) З акона о парничном поступку, односно само у случају ако је суд своју одлуку засновао на недозвољеним располагањима странака у поступку, односно на основу одрицања од захтева, признања захтева противника и поравнања. Д акле, овај правни лек се не може изјавити ако су недозвољена располагања учињена у оквиру материјалноправних односа, јер се заштита од таквих располагања у материјалноправним односима врши у самом парничном поступку. Како пресуде против којих је изјављен овај ванредни правни лек нису донете на основу располагања странака у поступку, већ су донете на основу спроведене расправе, неприхватљиве су тврдње подносиоца уставне жалбе Жељка Маркова којима се оспорава наведено решење Врховног касационог суда позивом на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава .
У погледу навода овог подносиоца да није био позван на седницу на којој је одлучивано о овом ванредном правном леку, Уставни суд констатује да је овде реч о процесном решењу које се и у парничном поступку доноси без присуства странака.
Уставни суд указује да се правом на правно средство грађанима јемчи право да изјављивањем жалбе или другог прописаног правног средства траже од надлежног органа да преиспита одлуку којом је одлучено о њиховим правима, обавезама или на закону заснованом интересу и да поводом изјављеног правног средства донесе своју одлуку, што не значи и јемство да изјављено правно средство буде и усвојено, ако за такву заштиту није било места. Стога су неприхватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе Жељка Маркова да је Врховни касациони суд о поднетом захтеву за заштиту законитости морао мериторно одлучивати и да му је због тога повређено право на правно средство.
На основу изложеног у овој тачки образложења, Уставни суд је одбацио уставну жалбу Жељка Маркова у делу којим оспорава решење Врховног касационог суда Гзз1. 295/11 од 6. јула 2011. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, налазећи да не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Имајући у виду да су повреде Уставом зајемчених права подносилаца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њих у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке понови поступак по жалби туж илаца изјављеној против пресуде Основног суда у Зрењанину П1. 374/10 од 27. маја 2010. године, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Поводом захтева подносилаца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд указује да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
10. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић