PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-4620/2010
Datum donošenja odluke: 19.12.2012
Ishod: Odluka o usvajanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 32. Stav 1., Član 60. Stav 4.
Podnosilac: Milenko Naić
Pojmovni registar:
Napomena: -povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava (u preostalom delu odbacivanje)

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Naića, Ružice Cukić i Željka Markova, svih iz Zrenjanina, i Zuzane Kokavski iz Aradaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2012. godine, doneo je



O D L U K U



1. Usvaja se ustavna žalba Milenka Naića, Ružice Cukić, Željka Markova i Zuzane Kokavski i utvrđuje da su presudo m Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 374/10 od 27. maja 2010. godine i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4500/10 od 15. septembra 2010. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Željka Markova izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 295/11 od 6. jula 2011. godine.

3. Nalaže se Apelacionom sudu u Novom Sadu da, u roku od 60 dana, ponovi postupak odlučivanja o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 374/10 od 27. maja 2010. godine.


O b r a z l o ž e nj e



1. Milenko Naić, Ružica Cukić i Željko Markov, svi iz Zrenjanina, i Zuzana Kokavski iz Arad aca, podneli su 26. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Konstantina Brankova, advokata iz Zrenjanina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 374/10 od 27. maja 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4500/10 od 15. septembra 2010. godine, zbog povrede načela svrhe ustavnih jemstava, načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava, načela zabrane diskriminacije, zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, prava na pravično suđenje, prava na rad, prava iz zdravstvene zaštite i prava iz socijalne zaštite, zajemčenih odredbama čl. 19, 20, 21, 26, 32, 60, 68. i 69. Ustava Republike Srbije. Ovu ustavnu žalbu podnosioci su dopunili podneskom od 8. marta 2011. godine.

Podnosilac Željko Markov je 15. septembra 2011. godine dopunio ustavnu žalbu tako što je osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 295/11 od 6. jula 2011. godine, zbog povrede načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava, načela zabrane diskriminacije, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 20, 21. i 22, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi od 26. oktobra 2010. godine i njenoj dopuni od 8. marta 2011. godine navodi se: da su tuženi iskoristili teško ekonomsko stanje podnosilaca ustavne žalbe koji nisu primali platu godinama tako što su za "sitne pare" otkupili njihovu zaradu; da su sudovi dozvolili diskriminaciju, jer je određeni broj radnika, među kojima su i podnosioci ustavne žalbe, zaključio štetne ugovore, dok su radnicima koji nisu prihvatili te ugovore isplaćena sva potraživanja; da je pozivanje Apelacionog suda na član 436. Zakona o obligacionim odnosima apsolutno neustavno, jer za ustupanje potraživanja prema ovom članu postoje ograničenja, a sudovi ne obrazlažu da li su cenili u konkretnom slučaju da li je reč o potraživanju koje se ne može preneti; da konkretan slučaj treba dovesti u vezu sa članom 60. Ustava; da se Apelacioni sud nije osvrnuo na navode koje su u žalbi istakli podnosioci ustavne žalbe, što ukazuje na njegovu pristrasnost i nepravičnost; da sudija izvestilac nije obrazložio zašto je mimoišao prigovore podnosilaca ustavne žalbe koji se odnose na stečajni postupak koji je vođen protiv njihovog poslodavca; da su kod Opštins kog suda u Zrenjaninu vođeni potpuno identični sporovi sa identičnim ugovorima i uslovima, u kojima su ti ugovori pravnosnažnom odlukom suda poništeni, a zaposleni su u posebnom postupku ostvarili svoja potraživanja. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud poništi osporene odluke , odredi da se donese nova odluka i obaveže Republiku Srbiju da snosi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

U podnesku od 15. septembra 2011. godine podnosilac Željko Markov navodi: da se u svojo j odluci Vrhovni kasacioni sud pogrešno pozvao na propise prilikom donošenja osporene odluke; da Vrhovni kasacioni sud ne daje argumentovane razloge na koje je ukazano u zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za zaštitu zakonitosti o ispunjenosti uslova za odlučivanje o ovom pravnom leku; da se ovaj zahtev morao uvažiti, jer su sporni ugovori suprotni prinudnim propisima, javnom poretku i moralu, odnosno zabrani odricanja od prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, zbog čega su ispunjeni uslovi za dozvoljenost ovog pravnog leka; da podnosioci nisu bili pozvani na sednicu suda na kojoj je doneto osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda; da je Vrhovni kasacioni sud odbačajem zahteva za zaštitu zakonitosti postupio suprotno pravu podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava , jer se o njihovim pravima mora meritorno odlučivati. Podnosilac ustavne žalbe Željko Markov predlaže da se utvrdi ništavost osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda, da se naloži Vrhovnom kasacionom sudu da ponovo odluči o izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti i da obaveže Republiku Srbiju da snosi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene presude i celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osnovni sud u Zrenjaninu je osporenom presudom P1. 374/10(2009) od 27. maja 2010. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim je traženo da se utvrdi ništavost ugovora o ustupanju potraživanja zaključenih između tužilaca i tuženog privrednog društva "Banat seme" a.d. Zrenjanin br. 5993/428, 5993/278, 5993/311 i 5993/196 od 7. decembra 2006. godine i da se obavežu tužena privredna društva "Banat seme" a.d. Zrenjanin i "IPOK" d.o.o. Zrenjanin da solidarno isplate tužiocima određene novčane iznose , sa zateznom kamatom. Navedena presuda zasnovana je na sledećem činjeničnom stanju: da su tužioci bili zaposleni kod AD "IPOK" Zrenjanina; da je nad ovim privrednim društvom pokrenut stečajni postupak, u kome su zaključkom o konačnoj tabeli potraživanja od 12. juna 2006. godine priznata potraživanja tužilaca prema stečajnom dužniku u određenim novčanim iznosima, sa z ateznom kamatom; da su na osnovu javnog poziva tuženog privrednog društva "Banat seme" a.d. Zrenjanin, tužioci sa njim zaključili ugovore o ustupanju priznatih potraživanja, za koje su u postupku u kome su donete osporene presude tražili da se utvrdi njihova ništavost; da su se navedenim ugovorima tužioci obavezali da prenesu na prijemnika u celosti svoje potraživanje u iznosima utvrđenim u stečajnom postupku, a da se prijemnik obavezao da ustupiocima za ustupljeno potraživanje isplati određene novčane iznose, koji predstavljaju 30% od vrednosti njihovih potraživanja; da tužioci nisu bili pod prisilom kad su zaključivali navedene ugovore, a u njima nema ni odredaba vezanih za eventualno zapošljavanje u "IPOK" d.o.o, niti je to tužiocima neko zvanično obećao; da su obaveze ugovornih strana iz navedenih ugovora u potpunosti ispunjene; da iznosi navedeni u tužbenom zahtevu predstavljaju razliku između iznosa isplaćenih tužiocima po navedenim ugovorima o ustupanju i iznosa utvrđenih potraživanja u stečaju. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su neosnovani navodi tužilaca da su tuženi iskoristili njihov težak materijalni položaj i oštetili tužioce zaključivanjem osporenih ugovora kojima su tužioci dobili 30% od vrednosti svojih potraživanja, jer su ostali stečajni poverioci u postupku reorganizacije isplaćeni u vrednosti od 70% od svojih priznatih potraživanja; da su tužioci osporene ugovore zaključili bez ikakve prisile i svojevoljno, a to što su smatrali da im je bolja opcija da odmah dobiju 30% vrednosti svojih potraživanja nego da očekuju isplatu svog potraživanja u nekom neizvesnom iznosu u stečajnom postupku ne može biti razlog ništavosti; da zaključenjem osporenih ugovora nisu povređene odredbe Ustava iz člana 60, odredbe Zakona o obligacionim odnosima iz člana 103. stav 1. i člana 436. stav 1. i odredbe Zakona o radu iz člana 18. i člana 20. stav 1. tačka 1, niti su ovi ugovori protivni prinudnom propisima, javnom poretku ili dobrim običajima , zbog čega prvostepeni sud smatra da osporeni ugovori nisu ništavi.

Podnosioci ustavne žalbe su protiv navedene presude Osnovnog suda u Zrenjaninu izjavili žalbu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 4500/10 od 15. septembra 2010. godine odbio ovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio osporennu presudu Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 374/10 od 27. maja 2010. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku, prvostepeni sud izveo pravilan zaključak da tužbeni zahtevi nisu osnovani i da osporeni ugovori nisu ništavi; da su tužiocima priznata potraživanja u stečajnom postupku, a da su se oni, na osnovu javnog poziva tuženog privrednog društva "Banat seme" a.d. Zrenjanin odazvali bez prinude i svojevoljno potpisali ugovore kojima svoja potraž ivanja prenose na ovog tuženog uz utvrđenu naknadu; da se u konkretnom slučaju ne radi o poslu koji nije dozvoljen, zabranjen ili je u suprotnosti sa imperativniom propisima; da zaključenjem ovih ugovora tužioci nisu stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na ostale radnike , jer su se svojom voljom prijavili na poziv navedenog tuženog i bez prinude i prisile zaključili osporene ugovore; da su neosnovani navodi da su osporeni ugovori ništavi i zaključeni suprotno prinudnim propisima, kao i navodi da su povređena ustavna prava tužilaca i njihova prava po Zakonu o radu; da su tužioci ustupili svoje potraživanje ostvareno u stečajnom postupku, a ne zaradu, niti su se odrekli zarade, što bi bilo suprotno navedenim odredbama Zakona o radu; da potraživanjem koje je utvrđeno u stečajnom postupku tužioci mogu slobodno raspolagati kao svojim drugim imovinskim pravima.

Protiv navedenih presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu i Apelacionog suda u Novom Sadu podnosioci ustavne žalbe su izjavili zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 6. ZPP. U zahtevu su iznete tvrdnje koje su iznete i u ustavnoj žalbi.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Gzz1. 295/11 od 6. jula 2011. godine odbacio kao nedozvoljen navedeni zahtev za zaštitu zakonitosti. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP; da stranke zahtev za zaštitu zakonitosti mog izjaviti samo iz razloga koji je predviđen i za javnog tužioca, jer ne mogu imati više prava u korišćenju tog pravnog leka od javnog tužioca; da je izjavljeni zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen, jer je izjavljen zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 6) ZPP; da ni obaveštenje javnog tužioca strankam a u smislu člana 418. ZPP da se same stranke mogu koristiti tim pravnim lekom ne može biti osnov za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti iz razloga koji nisu predviđeni članom 417. ZPP.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je : da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se d ostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati, da su p ri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20 .); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditet, da se n e smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, da g rađani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu , da je s vaki oblik trgovine ljudima zabranjen, da je z abranjen prinudni rad, da se se ksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom, da se p rinudnim radom ne smatra rad ili služba lica na izdržavanju kazne lišenja slobode, ako je njihov rad zasnovan na principu dobrovoljnosti, uz novčanu nadoknadu, rad ili služba lica na vojnoj službi, kao ni rad ili služba za vreme ratnog ili vanrednog stanja u skladu sa merama propisanim prilikom proglašenja ratnog ili vanrednog stanja (član 26.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, da se s vakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem, da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (član 32.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da s vako ima pravo na slobodan izbor rada, da su s vima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da s vako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se n iko tih prava ne može odreći, da se ž enama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, da d eca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom, da se z dravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom, da Republika Srbija pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture (član 68.); da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva , da se p rava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom , da z aposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom, da se i nvalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom, da se f ondovi socijalnog osiguranja osnivaju se u skladu sa zakonom (član 69.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u postupku u kome su donete odluke koje se osporavaju ustavnom žalbom, bilo je propisano: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku, da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka , da se stranke mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se, da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3 .); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta (član 401.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja iz člana član 401. nije učinio prvostepeni sud (član 404 .); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupaka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da ako u čl. 413-420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400- 406, čl. 410. i 411. ovog zakona (član 421).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava i odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na pravičnu naknadu za rad.

Ustavni sud je tom prilikom najpre pošao od toga da su ništavi ugovori koji su, pored ostalog, protivni javnom poretku. Zatim j e utvrdio da su Osnovni sud u Zrenjaninu i Apelacioni sud u Novom Sadu u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da to što su podnosioci ustavne žalbe ustupili svoja potraživanja na ime ostvarenih zarada koja su im priznata u stečajnom postupku, uz nakn adu koja predstavlja umanjeni procenat zarade , ne predstavlja razlog za ništavost ugovora kojom je izvršeno ustupanje. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je stav postupajućih sudova da ugovor koji je zaposleni zaključio sa trećim licem, kojim je zarade koje je ostvario ustupio uz naknadu u iznosu koja predstavlja samo deo ostv arenih zarada, nije ništav, zasnovan na proizvoljnoj primeni materijalnog prava, odnosno da je suprotan zajemčenom pravu na rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Ovo stoga što Ustav izričito utvrđuje da se zaposleni prava zajemčenih odredbom člana 60. stav 4. Ustava, među kojima je i pravo na pravičnu naknadu za rad, ne može odreći. Po oceni Ustavnog suda, ustupanje zarade uz naknadu koja je niža od te zarade predstavlja odricanje od prava na pravičnu naknadu za rad. S druge strane, ka ko je ništav onaj ugovor koji je suprotan javnom poretku, koji čine i odredbe Ustava, proizvoljno su prvostepeni i drugostepeni sud primenili materijalno kada su osporenim presudama odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti takvog ugovora.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u tački 1. izreke usvo jio ustavnu žalbu i utvrdio da su osporenim presudama Osnovnog suda u Zrenjaninu i Apelacionog suda u Novom Sadu povređen i pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na pravičnu naknadu za rad , zajemčen i odredb ama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava .

6. Ocenjujući navode u ustavnoj žalbi koje se odnose ostale povrede istaknute u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ocenjuje da takvi navodi nisu prihvatljivi da bi se na osnovu njih mogla utvrditi povreda istaknutih načela i prava zajemčenih Ustavom.

S obzirom na sadržinu Ustavom zajemčenog prava iz člana 26. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je neprihvatljiva tvrdnja podnosilaca da im je osporenim presudama Osnovnog suda Zrenjaninu i Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno ovo ustavno pravo, jer se njegova sadržina ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom i sadržinom ovih presuda.

Iz priloženih dokaza za tvrdnju o nejednakom postupanju sudova i shodno tome povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o istim činjeničnim i pravnim situacijama sa situacijom u kojoj se nalaze podnosioci ustavne žalbe. Ovo stoga jer je u pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 974/07 od 5. maja 2008. godine predmet spora poništaj ugovora o ustupanju potraživanja iz radnog odnosa zbog postojanja prevare kod jedne od ugovornih strana prilikom zaključenja ugovora, a ne utvrđenje njegove ništavosti zbog suprotnosti prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima kao u konkretnom slučaju, a u drugoj presudi čiji je predmet spora bilo moguće utvrditi, koju je doneo Opštinski sud u Zrenjaninu pod brojem P. 2744/07 dana 24. januara 2008. godine, upravo o isplati iznosa iz zaključenog ugovora o ustupanju potraživanja iz radnog odnosa. Stoga su neprihvatljive tvrdnje u ustavnoj žalbi o povredi zajemčenog prava na pravično suđenje zbog nejednakog postupanja sudova.

S obzirom na sadržinu Ustavom zajemčenih prava iz čl. 68. i 69. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je neprihvatljiva tvrdnja podnosilaca da su im osporenim presudama kojima je odlučivano o ništavosti ugovora o ustupanju potraživanja iz radnog odnosa i isplati novčanog iznosa na ime tih potraživanja povređena ova ustavna prava, jer se njihova sadržina ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom ovih presuda.

U vezi navoda podnosilaca da je osporenim presudama povređeno ustavno načelo zabrane diskriminacije, jer su zaposlenima koji nisu zaključili ugovore o ustupanju potraživanja isplaćena sva potraživanja, Ustavni sud smatra da u parničnom postupku podnosiocima nije pružena tražena zaštita njihovih prava zbog proizvoljne primene materijalnog prava, a ne zbog nekog njihovog ličnog svojstva.

Ocenjujući istaknute povrede načela utvrđenih odredbama čl. 19. i 20. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navedenim odredbama Ustava ne garantuju posebno neka od ljudskih prava i sloboda, već su njima samo utvrđeni svrha ustavnih jemstava i ograničenja ljudskih i manjinskih prava.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, nalazeći da ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući tvrdnje podnosioca Željka Markova kojima osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 295/11 od 6. jula 2011. godine, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge za ove navode.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ovog podnosioca u navedenom delu ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenih ustavnih prava , već se od Ustavnog suda u suštini  zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda u pogledu pravilne primene procesnog prava. Za osporenu odluku Vrhovni kasacioni sud je dao jasne i dovoljne razloge u pogledu primene procesnog prava, koje Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim.

Ovo iz razloga jer se zahtev za zaštitu zakonitosti, bilo da ga izjavljuje javni tužilac ili sama stranka, može izjaviti samo zbog bitne povrede odredba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Z akona o parničnom postupku, odnosno samo u slučaju ako je sud svoju odluku zasnovao na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka u postupku, odnosno na osnovu odricanja od zahteva, priznanja zahteva protivnika i poravnanja. D akle, ovaj pravni lek se ne može izjaviti ako su nedozvoljena raspolaganja učinjena u okviru materijalnopravnih odnosa, jer se zaštita od takvih raspolaganja u materijalnopravnim odnosima vrši u samom parničnom postupku. Kako presude protiv kojih je izjavljen ovaj vanredni pravni lek nisu donete na osnovu raspolaganja stranaka u postupku, već su donete na osnovu sprovedene rasprave, neprihvatljive su tvrdnje podnosioca ustavne žalbe Željka Markova kojima se osporava navedeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda pozivom na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

U pogledu navoda ovog podnosioca da nije bio pozvan na sednicu na kojoj je odlučivano o ovom vanrednom pravnom leku, Ustavni sud konstatuje da je ovde reč o procesnom rešenju koje se i u parničnom postupku donosi bez prisustva stranaka.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno, ako za takvu zaštitu nije bilo mesta. Stoga su neprihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe Željka Markova da je Vrhovni kasacioni sud o podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti morao meritorno odlučivati i da mu je zbog toga povređeno pravo na pravno sredstvo.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Željka Markova u delu kojim osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 295/11 od 6. jula 2011. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, nalazeći da ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Imajući u vidu da su povrede Ustavom zajemčenih prava podnosilaca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njih u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponovi postupak po žalbi tuž ilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 374/10 od 27. maja 2010. godine, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Povodom zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

10. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.




PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević









[Preuzmite dokument]

• Na vrh stranice