Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Верице Стаменковић из Власотинца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Верице Стаменковић и утврђује да су у извршном поступку који се водио пред Општинским судом у Власотинцу у предмету И. 1346/04 подноситељки уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде и државне управе .
3. Налаже се Основном суду у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу да предузме све неопходне мере како би се извршни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде и државне управе .
3. Налаже се Основном суду у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу да предузме све неопходне мере како би се извршни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. Верица Стаменковић из Власотинца, преко пуномоћника Драгутина Видосављевића, адвоката из Лесковца, поднел а је 6. јануара 2010. године Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених члан ом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који се водио пред Општинским судом у Власотинцу у предмету И. 1346/04.
У уставној жалби подноситељка је наведела: да је предлог за извршење поднела 15. октобра 2004. године; да је извршни суд истог дана решењем усвојио предложено извршење, али да је након 15 месеци прекинуо предметни поступак; да извршни суд није наставио прекинути поступак извршења ни по предлогу подноситељке од 10. априла 2009. године , иако су се за то стекли услови. Од Уставног суда подноситељка је тражила да „нареди“ окончање предметног извршног поступка и отклањање свих штетних последица по подноситељку уставне жалбе накнадом нематеријалне штете коју је претрпела.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) је по садржини идентична одредби члана 170. Устава. Одредбом члана 82. став 2. Закона прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Општинског суда у Власотинцу И. 1346/04, као и у другу достављену и прикупљену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Правноснажном и извршном пресудом због изостанка Општинског суда у Власотинцу П. 1255/04 од 7. септембра 2004. године обавезано је тужен о Друштвено предузеће „Синтекс“ Власотинце да тужиљи, овде подноситељки уставне жалбе, исплати наведене новчане износе на име неисплаћене отпремнине новчани износ у висини троструког износа зараде остварене у месецу који је претходио месецу у коме је тужиљи престао радни однос, са законском затезном каматом.
На основу ове пресуде, п односитељка уставне жалбе , као извршни поверилац, поднела је 15. октобра 2004. године Општинском суду у Власотинцу предлог за извршење против извршног дужника ДП „Синтекс“ Власотинце, продајом описаних непокретности извршног дужника. Истог дана Општински суд у Власотинцу донео је решење И. 1346/04, којим је дозволио предложено извршење и одредио висину трошкова поступка.
Решењем Општинског суда у Власотинцу И. 1346/04 од 24. јануара 200 6. године прекинут је предметни извршни поступак, уз образложење да извршни дужник спада у круг субјеката приватизације на који се примењује институт отпуштања дуга ради намирења поверилаца из средстава остварених од продаје капитала или имовине субјекта приватизације.
У списима предмета нема доказа да је подноситељка тражила да се прекинути поступак извршења настави.
Решењем Агенције за приватизацију број 10-2859/09-1409уап/02 од 3. јула 2009 године, покренут је поступак принудне ликвидације над ДП Фабрика чарапа „Синтекс“ Власотинце. Овај поступак је обустављен решењем Агенције број 0-5761/11-1409УАП/02од 1. децембра 2011. године. Агенција за приватизацију је 20. фебруара 2012. године донела решење број Ст.22/2012, које је постало правноснажно 1. јула 2012. године, а којим се отвара и закључује стечајни поступак над наведеним предузећем.
4. Одредбама Устава на чију повреду се подноситељка позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.)
Законом о извршном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01), који се примењивао у време покретања предметног извршног поступка, било је прописано: да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 4. став 1.); да је о предлогу за извршење суд дужан да одлучи у року од три дана од дана подношења предлога (члан 10. став 1.).
Одредбом члана 358. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Служени гласник РС“, број 31/11), који се примењује од 17. септембра 2011. године, прописано је да ће се поступак извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона. Такође, и одредбом члана 6. став 1. овог закона прописано је да је поступак извршења и обезбеђења хитан.
Законом о приватизацији („Службени гласник РС“, бр. 38/01, 18/03, 45/05 и 123/07) уређују се услови и поступак промене власништва друштвеног, односно државног капитала (у даљем тексту: приватизација) (члан 1.). Истим законом је прописано: да је предмет приватизације друштвени, односно државни капитал (у даљем тексту: капитал), у предузећима и другим правним лицима (у даљем тексту: субјекти приватизације), ако посебним прописима није другачије одређено, да је предмет приватизације и државни капитал који је исказан у акцијама или уделима, ако услови и поступак продаје тог капитала нису другачије уређени посебним прописом, да се у поступку приватизације може продати имовина или део имовине субјекта приватизације, односно поједини делови субјекта приватизације (члан 3. ст. 1. до 3.); да су субјекти надлежни за спровођење приватизације - 1) Агенција за приватизацију, 2) Акцијски фонд и 3) Централни регистар за хартије од вредности, као и да се у поступку приватизације води Приватизациони регистар (члан 4.); да је Агенција за приватизацију (у даљем тексту: Агенција) правно лице које продаје капитал, односно имовину и промовише, иницира, спроводи и контролише поступак приватизације, у складу са законом (члан 5. став 1.).
Одредбама члана 14. ст. 1. и 2. Закона о приватизације прописано да се за приватизацију неприватизованог друштвеног капитала јавни позив за учешће на јавном тендеру, односно јавној аукцији, мора објавити најкасније до 31. децембра 2008. године, као и да ако се јавни позив не објави у року из става 1. овог члана, Агенција доноси решење о покретању принудне ликвидације субјекта приватизације.
Одредбама члана 19. Закона о приватизацији је прописано: да ако Агенција процени да капитал или имовина субјекта приватизације не могу бити продати методом јавног тендера или јавне аукције без претходног реструктурирања, Агенција доноси одлуку о реструктурирању у поступку приватизације, у складу са овим законом (став 1.); да реструктурирање у поступку приватизације (у даљем тексту: реструктурирање), у смислу овог закона, јесу промене које се односе на субјект приватизације и његова зависна предузећа, које омогућавају продају његовог капитала или имовине, а нарочито - 1) статусне промене, промене правне форме, промене унутрашње организације и друге организационе промене, 2) отпис главнице дуга, припадајуће камате или других потраживања, у целини или делимично, 3) отпуштање дуга у целини или делимично ради намиривања поверилаца из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације (став 2.); да у субјектима приватизације у којима је спроведено реструктурирање, Агенција продаје капитал, односно имовину, методом јавног тендера или јавне аукције (став 3.).
Одредбама члана 20ж Закона о приватизацији је прописано: да се од дана доношења одлуке о реструктурирању до дана доношења одлуке о окончању реструктурирања, против субјекта приватизације, односно над његовом имовином, не може одредити или спровести принудно извршење нити било која мера поступка извршења ради намирења потраживања (став 1.); да одлука о реструктурирању има снагу извршне исправе (став 2.); да одлуку о реструктурирању Агенција, у року од пет дана од дана њеног доношења, доставља органу надлежном за спровођење принудне наплате, судовима и другим органима надлежним за доношење основа и налога за принудну наплату (став 3.); да на основу одлуке о реструктурирању орган надлежан за спровођење принудне наплате обуставља извршавање евидентираних основа и налога, а судови и други органи надлежни за доношење основа и налога за принудну наплату не доносе нове основе и налоге за принудну наплату (став 4.); да се прекида поступак принудног извршења који је у току (став 7.); да по окончању реструктурирања, односно после продаје јавним тендером или јавном аукцијом, Агенција обавештава судове и органе из става 4. овог члана о уплати продајне цене и о повериоцима који своје потраживање намирују из те цене (став 8.).
5. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд је, пре свега, констатовао да поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом од подношења предлога за извршење 15. октобра 2004 . године Општинском суду у Власотинцу, до дана одлучивања о уставној жалби траје осам о годин а, као и да он још увек није формално окончан.
Са друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да је судски поступак по својој природи јединствена целина, која почиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока, у конкретном случају, узме у обзир целокупни период трајања извршног поступка, од његовог покретања подношењем предлога за извршење, па до данас.
Наведено трајање предметног извршног поступка указује да тај поступак није окончан у оквиру граница разумног рока. Међутим, појам разумног трајања поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја за подносиоца права о коме се у поступку одлучује, који се морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
Анализирајући наведене критеријуме, Уставни суд је оценио да је постављени захтев за подноситељку уставне жалбе био од значаја, с обзиром на то да је извршни поступак покренут ради наплате неисплаћене отпремнине услед престанка радног односа, као и да подноситељка није ничим утицала на наведену дужину трајања поступка.
Са друге стране, анализирајући поступање извршног суда, Уставни суд је оценио да у поступку, који је по својој природи хитан, а који, у конкретном случају, није био сложен, извршни суд није предузимао све радње које треба да доведу до спровођења извршења и окончања извршног поступка у најкраћем року да би се извршни повериоци намирили. Наиме, извршни суд, иако је решење о извршењу донео истог дана када је поднет предлог за извршење, након тога није предузео ниједну радњу усмерену на спровођење извршења. Уставни суд констатује и да је извршни поступак прекинут решењем од 24. јануара 200 6. године, јер је над извршним дужником покренут поступак реструктурирања. Међутим, предметни извршни поступак је морао да буде настављен након 31. децембра 2008. године, с обзиром на то да се, према ставу Уставног суда, после тог датума субјекти приватизације више не могу налазити у поступку реструктурирања. Уставни суд истиче да је у предмету IУз-98/2009, на седници одржаној 23. јуна 2011. године, донео Решење којим није прихватио иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорених одредаба члана 20ж Закона о приватизацији. У образложењу овог решења Уставног суда, у оцени навода иницијативе којима се позива на несагласност оспорених одредаба Закона са чланом 32. став 1. Устава, којима се јемчи право на суђење у разумном року, поред осталог, наведено је: да Уставни суд указује да се одредба члана 20ж Закона нужно мора тумачити у вези са одредбом члана 14. Закона, која изричито одређује крајњи рок (31. децембар 2008. године) у коме је, у поступку приватизације неприватизованог друштвеног капитала јавни позив за учешће на јавном тендеру, односно јавној аукцији морао бити објављен, а у супротном Агенција је била дужна да донесе решење о покретању принудне ликвидације субјекта приватизације; да како је циљ реструктурирања субјекта приватизације, сагласно члану 19. Закона о приватизацији, да након спроведеног реструктурирања Агенција прода капитал, односно имовину методом јавног тендера или јавне аукције, а према члану 14. Закона, јавни тендер или јавна аукција су морали да се објаве најкасније до 31. децембра 2008. године , то по становишту Уставног суда, након наведеног датума више није могуће спроводити реструктурирање, већ је Агенција за приватизацију морала да покрене поступак принудне ликвидације за све неприватизвоване привредне субјекте. Такође, Уставни суд указује да се и према начелном правном схватању Врховног касационог суда од 24. фебруара 2011. године извршни поступци који се односе на наплату новчаног потраживања из радног односа утврђених извршним исправама дужника, субјекта приватизације у реструктурирању, неће прекидати, а прекинути поступци ће се наставити и окончати. Поред наведеног, Уставни суд је утврдио и да извршни суд није формално окончао поступак извршењ а, иако је над извршним дужником решењем, које је постало правноснажно 1. јула 2012. године, отворен и закључен стечајни поступак.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је изузетно неефикасним поступањем, пре свега, Општинског суда у Власотинцу, подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на имовину, Уставни суд је оценио да је неизвршавањем правноснажне и извршне одлуке суда, и то у периоду од осам и по годин а, повређено право подностељке уставне жалбе и на мирно уживање имовине, зајемчено чланом 58. став 1. Устава. Наиме, према ставу Уставног суда, свако новчано потраживање досуђено правноснажном судском одлуком улази у имовину повериоца. Стога неспровођење извршења судске одлуке којом је то потраживање досуђено, представља повреду права на мирно уживање имовине зајемченог чланом 58. став 1. Устава (видети, поред других, Одлуку Уставног суда Уж-1499/2008 од 16. јула 2009. године. Уставни суд указује да и према ставу Европског суда за људска права, пропуст државе да изврши правноснажну пресуду изречену у корист подносиоца, представља мешање у његово право на мирно уживање имовине (видети одлуке истог суда у предметима ''Качапор и др. против Србије'', '' Burdov против Русије'').
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу, а у тачки 3. изреке наложио надлежном суду да предузме све неопходне мере да се поступак из тачке 1. оконча у најкраћем року.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра обрачунатом по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно дужину трајања предметног извршног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за утврђену повреду Уставом зајемченог права, учињену неефикасним и неделотворним поступањем надлежних органа и организација. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду праксу Уставног суда и Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
8. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби подноситељка је наведела: да је предлог за извршење поднела 15. октобра 2004. године; да је извршни суд истог дана решењем усвојио предложено извршење, али да је након 15 месеци прекинуо предметни поступак; да извршни суд није наставио прекинути поступак извршења ни по предлогу подноситељке од 10. априла 2009. године , иако су се за то стекли услови. Од Уставног суда подноситељка је тражила да „нареди“ окончање предметног извршног поступка и отклањање свих штетних последица по подноситељку уставне жалбе накнадом нематеријалне штете коју је претрпела.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) је по садржини идентична одредби члана 170. Устава. Одредбом члана 82. став 2. Закона прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Општинског суда у Власотинцу И. 1346/04, као и у другу достављену и прикупљену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Правноснажном и извршном пресудом због изостанка Општинског суда у Власотинцу П. 1255/04 од 7. септембра 2004. године обавезано је тужен о Друштвено предузеће „Синтекс“ Власотинце да тужиљи, овде подноситељки уставне жалбе, исплати наведене новчане износе на име неисплаћене отпремнине новчани износ у висини троструког износа зараде остварене у месецу који је претходио месецу у коме је тужиљи престао радни однос, са законском затезном каматом.
На основу ове пресуде, п односитељка уставне жалбе , као извршни поверилац, поднела је 15. октобра 2004. године Општинском суду у Власотинцу предлог за извршење против извршног дужника ДП „Синтекс“ Власотинце, продајом описаних непокретности извршног дужника. Истог дана Општински суд у Власотинцу донео је решење И. 1346/04, којим је дозволио предложено извршење и одредио висину трошкова поступка.
Решењем Општинског суда у Власотинцу И. 1346/04 од 24. јануара 200 6. године прекинут је предметни извршни поступак, уз образложење да извршни дужник спада у круг субјеката приватизације на који се примењује институт отпуштања дуга ради намирења поверилаца из средстава остварених од продаје капитала или имовине субјекта приватизације.
У списима предмета нема доказа да је подноситељка тражила да се прекинути поступак извршења настави.
Решењем Агенције за приватизацију број 10-2859/09-1409уап/02 од 3. јула 2009 године, покренут је поступак принудне ликвидације над ДП Фабрика чарапа „Синтекс“ Власотинце. Овај поступак је обустављен решењем Агенције број 0-5761/11-1409УАП/02од 1. децембра 2011. године. Агенција за приватизацију је 20. фебруара 2012. године донела решење број Ст.22/2012, које је постало правноснажно 1. јула 2012. године, а којим се отвара и закључује стечајни поступак над наведеним предузећем.
4. Одредбама Устава на чију повреду се подноситељка позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.)
Законом о извршном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01), који се примењивао у време покретања предметног извршног поступка, било је прописано: да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 4. став 1.); да је о предлогу за извршење суд дужан да одлучи у року од три дана од дана подношења предлога (члан 10. став 1.).
Одредбом члана 358. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Служени гласник РС“, број 31/11), који се примењује од 17. септембра 2011. године, прописано је да ће се поступак извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона. Такође, и одредбом члана 6. став 1. овог закона прописано је да је поступак извршења и обезбеђења хитан.
Законом о приватизацији („Службени гласник РС“, бр. 38/01, 18/03, 45/05 и 123/07) уређују се услови и поступак промене власништва друштвеног, односно државног капитала (у даљем тексту: приватизација) (члан 1.). Истим законом је прописано: да је предмет приватизације друштвени, односно државни капитал (у даљем тексту: капитал), у предузећима и другим правним лицима (у даљем тексту: субјекти приватизације), ако посебним прописима није другачије одређено, да је предмет приватизације и државни капитал који је исказан у акцијама или уделима, ако услови и поступак продаје тог капитала нису другачије уређени посебним прописом, да се у поступку приватизације може продати имовина или део имовине субјекта приватизације, односно поједини делови субјекта приватизације (члан 3. ст. 1. до 3.); да су субјекти надлежни за спровођење приватизације - 1) Агенција за приватизацију, 2) Акцијски фонд и 3) Централни регистар за хартије од вредности, као и да се у поступку приватизације води Приватизациони регистар (члан 4.); да је Агенција за приватизацију (у даљем тексту: Агенција) правно лице које продаје капитал, односно имовину и промовише, иницира, спроводи и контролише поступак приватизације, у складу са законом (члан 5. став 1.).
Одредбама члана 14. ст. 1. и 2. Закона о приватизације прописано да се за приватизацију неприватизованог друштвеног капитала јавни позив за учешће на јавном тендеру, односно јавној аукцији, мора објавити најкасније до 31. децембра 2008. године, као и да ако се јавни позив не објави у року из става 1. овог члана, Агенција доноси решење о покретању принудне ликвидације субјекта приватизације.
Одредбама члана 19. Закона о приватизацији је прописано: да ако Агенција процени да капитал или имовина субјекта приватизације не могу бити продати методом јавног тендера или јавне аукције без претходног реструктурирања, Агенција доноси одлуку о реструктурирању у поступку приватизације, у складу са овим законом (став 1.); да реструктурирање у поступку приватизације (у даљем тексту: реструктурирање), у смислу овог закона, јесу промене које се односе на субјект приватизације и његова зависна предузећа, које омогућавају продају његовог капитала или имовине, а нарочито - 1) статусне промене, промене правне форме, промене унутрашње организације и друге организационе промене, 2) отпис главнице дуга, припадајуће камате или других потраживања, у целини или делимично, 3) отпуштање дуга у целини или делимично ради намиривања поверилаца из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације (став 2.); да у субјектима приватизације у којима је спроведено реструктурирање, Агенција продаје капитал, односно имовину, методом јавног тендера или јавне аукције (став 3.).
Одредбама члана 20ж Закона о приватизацији је прописано: да се од дана доношења одлуке о реструктурирању до дана доношења одлуке о окончању реструктурирања, против субјекта приватизације, односно над његовом имовином, не може одредити или спровести принудно извршење нити било која мера поступка извршења ради намирења потраживања (став 1.); да одлука о реструктурирању има снагу извршне исправе (став 2.); да одлуку о реструктурирању Агенција, у року од пет дана од дана њеног доношења, доставља органу надлежном за спровођење принудне наплате, судовима и другим органима надлежним за доношење основа и налога за принудну наплату (став 3.); да на основу одлуке о реструктурирању орган надлежан за спровођење принудне наплате обуставља извршавање евидентираних основа и налога, а судови и други органи надлежни за доношење основа и налога за принудну наплату не доносе нове основе и налоге за принудну наплату (став 4.); да се прекида поступак принудног извршења који је у току (став 7.); да по окончању реструктурирања, односно после продаје јавним тендером или јавном аукцијом, Агенција обавештава судове и органе из става 4. овог члана о уплати продајне цене и о повериоцима који своје потраживање намирују из те цене (став 8.).
5. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд је, пре свега, констатовао да поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом од подношења предлога за извршење 15. октобра 2004 . године Општинском суду у Власотинцу, до дана одлучивања о уставној жалби траје осам о годин а, као и да он још увек није формално окончан.
Са друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да је судски поступак по својој природи јединствена целина, која почиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока, у конкретном случају, узме у обзир целокупни период трајања извршног поступка, од његовог покретања подношењем предлога за извршење, па до данас.
Наведено трајање предметног извршног поступка указује да тај поступак није окончан у оквиру граница разумног рока. Међутим, појам разумног трајања поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја за подносиоца права о коме се у поступку одлучује, који се морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
Анализирајући наведене критеријуме, Уставни суд је оценио да је постављени захтев за подноситељку уставне жалбе био од значаја, с обзиром на то да је извршни поступак покренут ради наплате неисплаћене отпремнине услед престанка радног односа, као и да подноситељка није ничим утицала на наведену дужину трајања поступка.
Са друге стране, анализирајући поступање извршног суда, Уставни суд је оценио да у поступку, који је по својој природи хитан, а који, у конкретном случају, није био сложен, извршни суд није предузимао све радње које треба да доведу до спровођења извршења и окончања извршног поступка у најкраћем року да би се извршни повериоци намирили. Наиме, извршни суд, иако је решење о извршењу донео истог дана када је поднет предлог за извршење, након тога није предузео ниједну радњу усмерену на спровођење извршења. Уставни суд констатује и да је извршни поступак прекинут решењем од 24. јануара 200 6. године, јер је над извршним дужником покренут поступак реструктурирања. Међутим, предметни извршни поступак је морао да буде настављен након 31. децембра 2008. године, с обзиром на то да се, према ставу Уставног суда, после тог датума субјекти приватизације више не могу налазити у поступку реструктурирања. Уставни суд истиче да је у предмету IУз-98/2009, на седници одржаној 23. јуна 2011. године, донео Решење којим није прихватио иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорених одредаба члана 20ж Закона о приватизацији. У образложењу овог решења Уставног суда, у оцени навода иницијативе којима се позива на несагласност оспорених одредаба Закона са чланом 32. став 1. Устава, којима се јемчи право на суђење у разумном року, поред осталог, наведено је: да Уставни суд указује да се одредба члана 20ж Закона нужно мора тумачити у вези са одредбом члана 14. Закона, која изричито одређује крајњи рок (31. децембар 2008. године) у коме је, у поступку приватизације неприватизованог друштвеног капитала јавни позив за учешће на јавном тендеру, односно јавној аукцији морао бити објављен, а у супротном Агенција је била дужна да донесе решење о покретању принудне ликвидације субјекта приватизације; да како је циљ реструктурирања субјекта приватизације, сагласно члану 19. Закона о приватизацији, да након спроведеног реструктурирања Агенција прода капитал, односно имовину методом јавног тендера или јавне аукције, а према члану 14. Закона, јавни тендер или јавна аукција су морали да се објаве најкасније до 31. децембра 2008. године , то по становишту Уставног суда, након наведеног датума више није могуће спроводити реструктурирање, већ је Агенција за приватизацију морала да покрене поступак принудне ликвидације за све неприватизвоване привредне субјекте. Такође, Уставни суд указује да се и према начелном правном схватању Врховног касационог суда од 24. фебруара 2011. године извршни поступци који се односе на наплату новчаног потраживања из радног односа утврђених извршним исправама дужника, субјекта приватизације у реструктурирању, неће прекидати, а прекинути поступци ће се наставити и окончати. Поред наведеног, Уставни суд је утврдио и да извршни суд није формално окончао поступак извршењ а, иако је над извршним дужником решењем, које је постало правноснажно 1. јула 2012. године, отворен и закључен стечајни поступак.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је изузетно неефикасним поступањем, пре свега, Општинског суда у Власотинцу, подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на имовину, Уставни суд је оценио да је неизвршавањем правноснажне и извршне одлуке суда, и то у периоду од осам и по годин а, повређено право подностељке уставне жалбе и на мирно уживање имовине, зајемчено чланом 58. став 1. Устава. Наиме, према ставу Уставног суда, свако новчано потраживање досуђено правноснажном судском одлуком улази у имовину повериоца. Стога неспровођење извршења судске одлуке којом је то потраживање досуђено, представља повреду права на мирно уживање имовине зајемченог чланом 58. став 1. Устава (видети, поред других, Одлуку Уставног суда Уж-1499/2008 од 16. јула 2009. године. Уставни суд указује да и према ставу Европског суда за људска права, пропуст државе да изврши правноснажну пресуду изречену у корист подносиоца, представља мешање у његово право на мирно уживање имовине (видети одлуке истог суда у предметима ''Качапор и др. против Србије'', '' Burdov против Русије'').
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу, а у тачки 3. изреке наложио надлежном суду да предузме све неопходне мере да се поступак из тачке 1. оконча у најкраћем року.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра обрачунатом по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно дужину трајања предметног извршног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за утврђену повреду Уставом зајемченог права, учињену неефикасним и неделотворним поступањем надлежних органа и организација. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду праксу Уставног суда и Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
8. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић