Преглед документа Уж-4386/2012 Word документ

  • Уж-4386/2012
  • 05.12.2012.
  • Решење Посл.бр. Кж2-934/12 од 27.04.2012. године
  • Одлука о одбијању
  • Кривично право
  • Члан 27.Став 1; Члан 31.Став 1
  • Веселин Мартиновић
  • -нема повреде права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава, ни права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Веселина Мартиновића из Ловћенца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2012. године, донео је



О Д Л У К У



Oдбија се као неоснована уставна жалба Веселина Мартиновића изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кр. 38/12 од 18. априла 2012. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж 2. 934 /12 од 27. априла 2012. године.



О б р а з л о ж е њ е



1. Веселин Мартиновић из Ловћенца поднео је Уставном суду 31. маја 20 12. године, преко пуномоћника Владимира Хоровица и Драгице Сомборац, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кр. 38/12 од 18. априла 2012. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 934/12 од 27. априла 2012. године, због повреде права на слободу и безбедност и права на ограничено трајање притвора, зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије.

Подносилац у уставној жалби наводи: да се против њега води кривични поступак пред Вишим судом у Новом Саду у предмету Ки. 14/12 због кривичног дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика; да је решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 14/12 од 21. јануара 2012. године према њему одређен притвор који је продужаван више пута, последњи пут решењем Апелационог суда у Новом Саду Кр. 38/12 од 18. априла 2012. године; да из образложења оспореног решења произлази да му је притвор продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку из разлога што не живи на адреси на којој је пријављен, јер је заједно са осталим осумњиченима основано сумњив да је у дужем временском периоду предузимао радње у време, на месту и на начин како је то описано у захтеву за спровођење истраге Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду, као и да треба да се саслушају још два сведока; да је против наведеног решења Апелационог суда у Новом Саду преко својих бранилаца изјавио жалбу, али је иста одбијена решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 934/12 од 27. априла 2012. године. Подносилац уставне жалбе сматра да разлози за његово притварање које надлежн и суд сматра неопходним не стоје, наводећи: „да о пасност да ће окривљени поновити кривично дело, а исти је до сада неосуђиван и за њега постоји само основана сумња да је у периоду од два месеца извршио једно дело, представља апстрактну опасност и будућу неизвесну околност, односно претпоставку која није довољна да се против окривљеног продужи притвор по наведеном законском основу“; да суд „ приликом доношења побијаних решења није узео у обзир чињеницу да је окривљени још пред истражним судијом изјавио да живи у Ловћенцу, на адреси Бориса Кидрича 52, у породичној кући која је власништво његове сестре, те без обзира што окривљени на овој адреси није пријављен, коју пријаву би засигурно извршио да се не налази у притвору, адреса његовог пребивалишта је суду позната“, те стога сматра да не постоји основана бојазан да би се окривљени у случају да се нађе на слободи крио и тако постао недоступан државним органима гоњења; да суд „нигде не наводи да је окривљени 3. априла 2012. године истражном судији Вишег суда у Новом Саду поднео молбу ради укидања притвора уз полагање јемства у вредности од 5.357.620,80 динара, те овај његов чин јасно говори у прилог томе да окривљени нема намеру да се крије или да побегне, због чега је неоправдано његово даље задржавање у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку“; да су сведоци који су „требали да буду саслушани дали исказ пред истражним судијом Вишег суда у Новом Саду дана 3. маја 2012. године, те стога више не стоје разлози за даље задржавање окривљеног у притвору по основу члана 142 . став 1 . тачка 2 ) Законика о кривичном поступку“. Из свега наведеног подносилац уставне жалбе закључује да су му наведеним појединачним актима повређена Уставом зајемчена права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, јер му је притвор продужен без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, јер „ притвор који је продужен није основан, нужан и примерен“ и јер „уз оваква образложења, односно недостатак образложења, представља произвољно поступање судова“.

Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и у одговоре Вишег суда у Новом Саду Су. VIII 43-9/12 од 26. јуна 201 2. године и Апелационог суда у Новом Саду Су. VIII 44/118/12 од 14. јуна 2012. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:

У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Новом Саду вођен је поступак у предмету Ки. 14/12 против Веселина Мартиновића, овде подносиоца уставне жалбе ( и још пет лица) због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.

Решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 14/12 од 21. јануара 201 2. године према подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку , а који му се рачуна од 19. јануара 2012. године када је лишен слободе.

Током истражног поступка притвор је према подносицу уставне жалбе продужаван.

Оспореним првостепеним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кр. 3 8/12 од 18. априла 2012. године пр итвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен за још два месеца. Образлажући своју одлуку, веће Апелационог суда у Новом Саду је, поред осталог, навело да је предлог истражног судије Вишег суда у Новом Саду основан: јер је „из истражних списа на несумњив начин утврђено да истрага није довршена из објективних разлога, обзиром да још нису саслушани преостали сведоци... и то сведоци М.Т. и В.Т, па то представља околност која указује да би боравком на слободи окривљени могли утицати на несаслушане сведоке, односно да би својим боравком на слободи могли ометати поступак утицајем на предложене сведоке“; јер су окривљени „основано сумњиви да су у дужем временском периоду и то од 15. новембра 2011. до 19. јануара 2012. године предузимали радње у време на месту и на начин како је то описано у захтеву за спровођење истраге... све ове околности у својој свеобухватности представљају особите околности које указују да би ови окривљени својим боравком на слободи могли поновити кривично дело за које су основано сумњиви да су га извршили, а посебно имајући у виду дужину времена и начин извршења кривичног дела за које су основано сумњиви да су га извршили“; јер „ окривљени Веселин Мартиновић не живи на адреси на којој је пријављен већ шест година, већ живи на две непријављене адресе и поседује пасош Републике Хрватске“, које околности указују да би, уколико би се нашао на слободи, могао да се крије или да побегне и на тај начин онемогући даљи ток овог кривичног поступка.

Против наведеног решења браниоци подносиоца уставне жалбе су изјави ли жалбу, која је оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 934/12 од 27. априла 2012. године одбијена као неоснована.

Из одговора Вишег суда у Новом Саду произлази да је подносилац уставне жалбе, преко свог браниоца, 3. априла 2012. године упутио том суду молбу ради укидања притвора уз полагање јемства, али да молба није узета у разматрање, јер „притвор није одређен само на основу члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, које указују на опасност од бекства, већ и на основу члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку“. Такође, из наведеног одговора произлази да је решењем Апелационог суда у Новом Саду од 14. јуна 2012. године притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 3) истог законика.

4. Одредбама Устава на чије се повред е подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.) .

Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је : да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).

Одредбом члана 142. став 1. ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).

Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање, прописано је : да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се п осле тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора, да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца и да је п ротив решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења, да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је п ротив овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења и да ак о се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (члан 14 4. ст. 1. до 4.); да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 3.).

Одредбама члана 246. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то тако што је за квалификовани облик овог кривичног дела у ставу 3. запрећена казна затвора од пет до петнаест година (ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране групе, или је учинилац овог дела организовао мрежу препродаваца или посредника).



5. У односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1 . и члана 31. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Апелационог суда у Новом Саду Кр. 38/12 од 18. априла 2012. године и Кж2. 934/12 од 27. априла 2012. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.

Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују потребну ажурност у вођењу поступка.

Уставни суд је полазећи, са једне стране, од наведених општих принципа и, са друге стране, од околности које се односе на конкретан случај, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3). ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства , због постојања особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицањем на сведоке и због постојања особитих околности које су указивале да ће поновити кривично дело. Уставни суд је испитивао да ли оспорени акти садрже релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора по овим законским основима и да ли је надлежни суд показао очекивану ажурност у вођењу поступка.

У односу на наведене притворске разлоге, у образложењу оспореног првостепеног решења Апелационог суда у Новом Саду Кр. 38/12 од 18. априла 20 12. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе, као првоокривљени, извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога, те да већ шест година не живи на адреси на којој је пријављен, већ живи на две непријављене адресе и поседује пасош Републике Хрватске, које околности указују на постојање опасности да би се могао крити или побећи уколико би се нашао на слободи и да би на тај начин онемогућио даљи несметани ток кривичног поступка. Такође, наведено је да из списа предмета произлази да истрага није довршена из објективних разлога обзиром да нису саслушани преостали сведоци (два сведока), која околност указуј е да би подносилац боравком на слободи могао утицати на несаслушане сведоке, односно ометати поступак утицајем на исте. Коначно, наведено је да из списа предмета произлази основана сумња да је подносилац уставне жалбе у дужем временском периоду, од 15. новембра 2011. до 19. јануара 2012. године, предузимао радње у време на месту и на начин како је то описано у захтеву за спровођење истраге, те да дужина времена и начин извршења кривичног дела за које је основано сумњив да га је извршио, у својој свеобухватности, представљају особите околности које указују да би подносилац, уколико би се нашао на слободи могао поновити кривично дело за које се основано сумњичи. Овакав закључак из првостепеног решења Апелациони суд у Новом Саду је у оспореном другостепеном решењу оценио правилним и и на законским разлозима утемељеним.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је Апелациони суд у Новом Саду оспорена решења заснова о на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права када је утврди о да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по законским основима из тач . 1) и 2) члана 142. став 1. ЗКП. Наиме, постојање околности које указују на опасност да ће се подносилац крити и које указују на опасност од бекства, по овом основу је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да подносилац уставне жалбе већ шест година не живи на адреси на којој је пријављен, а да непријављено борави на две различите адресе, те да има и пасош стране државе, коју не спори ни подноси лац, по оцени Уставног суда, представљају релевантн е и довољн е разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка. Истовремено, Уставни суд је оценио да су у оспореним решењима наведени уставноправно прихватљиви разлози за задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору из разлога предвиђених тачком 2) члана 142. став 1. ЗКП. Наиме, сагласно члану 241. став 2. ЗКП сврха истраге је да се прикупе докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или не, те докази за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним. Имајући у виду да у тренутку доношења оспорених решења истрага није била завршена, јер нису била саслушана још два предложена сведока, а да из утврђеног чињеничног стања произлази да је овај законски основ за продужење притвора према подносиоцу отклоњен 14. јуна 2012. године, то наведени разлози нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Стога је Уставни суд и наводе подносиоца „да су сведоци који су требали да буду саслушани дали исказ пред истражним судијом Вишег суда у Новом Саду дана 3. маја 2012. године, те стога више не стоје разлози за даље задржавање окривљеног у притвору по основу члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП“ оценио ирелевантним, јер се ради о околностима које су наступиле након доношења оспорених решења.

Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до подношења уставне жалбе 31. маја 20 12. године, налазио у притвору нешто више од четири месеца, рачунајући од 19. јануара 20 12. године када је лишен слободе , који период се поклапао и са трајањем истражног поступка. Уставни суд је оценио да је истражни поступак вођен са примереном хитношћу, имајући у виду да се у конкретном случају истрага водила против шест лица којима је стављена на терет основана сумња да су као група извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога.

Уставни суд је ценио навод подносиоца да надлежни суд није „нигде навео“ да је окривљени, овде подносилац, поднео „молбу ради укидања притвора уз полагање јемства у вредности од 5.357.620,80 динара“. Међутим, Уставни суд указује да, сагласно члану 137. ЗКП, окривљени који је већ стављен у притвор може се пустити на слободу ако он лично или ко други за њега пружи јемство, само због постојања околности које указују да ће побећи или из разлога прописаних у члану 142. став 2. тачка 4) ЗКП. Будући да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужаван и на основу одредбе члана 142. став 1. тач . 2) и 3) ЗКП, то подносиоцу уставне жалбе притвор није ни могао бити замењен јемством. Истовремено, Уставни суд констатује да се , полазећи од тога да је у спроведеном уставносудском поступку утврдио да су разлози за задржавање подносиоца у притвору проиписани тач. 1) и 2) члана 142. став 1. ЗКП уставноправно прихватљиви, није посебно упуштао у оцену заснованости разлога из тачке 3) наведеног члана.

Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање окривљеног у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 31. став 1. Устава. Такође, како из утврђених чињеница несумњиво произлази да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе спроведено из разлога и у поступку предвиђеним законом, како то јемчи одредба члана 27. став 1. Устава, то се изнета оцена Уставог суда односи и на ову истакнуту повреду Уставом зајемченог права.

Полазећи од изложеног , Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио као неосновану.

6. На основу одред аба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.





ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

др Драгиша Б. Слијепчевић