PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-6775/2012
Datum donošenja odluke: 22.11.2012
Ishod: Odluka o usvajanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 32. Stav 1., Član 65.
Podnosilac: Olivera Pavlović
Pojmovni registar:
Napomena: -povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava roditelja iz člana 65. Ustava (u preostalom delu odbacivanje)

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olivere Pavlović iz Petrovca na Mlavi, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je



O D L U K U



1. Usvaja se ustavna žalba Olivere Pavlović i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu I. 5548/11 podnositeljki ustavne žalbe povređeni prav o na suđenje u razumnom roku i pravo roditelja, zajemčeni član om 32. stav 1. i članom 65. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.



O b r a z l o ž e nj e



1. Olivera Pavlović iz Petrovca na Mlavi, preko punomoćnika Nenada Ilića, advokata iz Beograda, podnela je 17. avgusta 201 2. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava deteta i prava roditelja, zajemčenih čl . 32, 64. i 65. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu, kao i zbog povrede člana 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudski prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnositeljka je nave la da je u predmetnom izvršnom postupku, koji se vodi radi predaje maloletne dece, predlog za izvršenje podnela 6. novembra 2007. godine; da je sud za četiri godine i devet meseci zakazao os am ročišta, od kojih je na sedam odlučivano o predlozima za odlaganje izvršenja i vršen je uvid u spise , te da su zahvaljujući takvom postupanju izvršnog suda obesmišljene odluke parničnog suda kojima je odlučeno da je u najboljem interesu deteta da bude povereno majci. Takođe je navedeno da je izvršni sud, zahvaljujući svom pasivnom postupanju u dugim vremenskim intervalima između procesnih radnji, sporim dostavljanjem spisa među sudovima ili sporim dostavljanjem odluka strankama i neprimenjivanjem procesnih ovlašćenja, dozvolio opstrukciju koju je druga stranka permanentno vršila, što je sve dovelo do vaspitnog zapuštanja dece, kao i nemogućnost majke da ostvari svoja prava garantovana Porodičnim zakonom, Ustavom i međunarodnim konvencijama. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava, ka o i da utvrdi pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iz nosu od 15.000 evra i da naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu 5548/11, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Petrovcu P. 25/06 od 29. maja 2007. godine razveden je brak zaključen 13. februara 1992. godine između podnositeljke ustavne žalbe i M.P. Istom presudom njihova maloletna deca, sin i ćerka, su povereni majci na dalju negu, čuvanje i vaspitanje, koja će samostalno vršiti roditeljsko pravo, a ocu dece je naređeno da odmah po pravnosnažnosti ove presude preda njihovu zajedničku maloletnu decu podnositeljki.

Na osnovu ove presude podnositeljka ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, podnela 6. novembra 2007. godine Opštinskom sudu u Petrovcu na Mlavi predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika M.P . Opštinski sud u Petrovcu je 20. novembra 2007. godine doneo rešenje I. 311/07. Protiv ovog rešenja 27. decembra 2007. godine izvršni dužnik je izjavio žalbu, koja je rešenjem Okružnog suda u Požarevcu Gž. 526/08 od 23. aprila 2008. godine odbijena kao neosnovana. U međuvremenu, rešenjima Vrhovnog suda Srbije od 13. februara i 26. marta 2008. godine, kao i rešenjem predsednika Okružnog suda u Požarevcu od 15. aprila 2008. godine odbijeni su, odnosno odbačeni zahtevi izvršnog dužnika za delegaciju nadležnosti Okružnog suda u Požarevcu, kao i za izuzeće predsednika i pojedinih sudija tog suda.

Zaključkom od 11. jula 2008. godine Opštinski sud u Petrovcu na Mlavi je naložio izvršnom poveriocu da u roku od tri dana od dana prijema zaključka dostavi sudu izjašnjenje da li je izvršni dužnik postupio po rešenju o izvršenju ili nije. Nakon što je izvršni poverilac 15. jula 2008. godine dostavio traženo izjašnjenje, izvršni sud je rešenjem od 21. jula 2008. godine naložio izvršnom dužniku da u roku od tri dana od dana prijema rešenja preda izvršnom poveriocu njihovu zajedničku maloletnu decu, pod pretnjom prinudne naplate novčane kazne i istovremeno mu izrekao tu novčanu kaznu. Protiv ovog rešenja izvršni dužnik je 1. avgusta 2008. godine izjavio žalbu. Nakon što su Vrhovni sud Srbije, rešenjem od 24. septembra 2008. godine, i predsednik Okružnog suda u Požarevcu, rešenjem od 19. novembra 2008. godine, odbili zahtev za delegaciju nadležnosti, odnosno odbacili zahtev za izuzeće predsednika i pojedinih sudija Okružnog suda u Požarevcu i Vrhovnog suda Srbije, Okružni sud u Požarevcu je rešenjem Gž. 1686/08 od 28. novembra 2008. godine odbio kao neosnovanu žabu izvršnog dužnika i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi I. 311/07 od 21. jula 2008. godine.

Opštinski sud u Petrovcu na Mlavi je 12. decembra 2008. godine izašao na lice mesta da sprovede izvršenje rešenje kojim je izrečen a novčana kazna, ali ono nije sprovedeno, jer izvrni dužnik nije bio prisutan, a njegov očuh je izjavio da ne dozvoljava popis stvari.

Podneskom od 17. decembra 2008. godine izvršni dužnik je predložio da se odloži predmetno izvršenje, jer je utoku parnični postupak radi izmene odluke o poveravanju dece. Posle tri održana ročišta (13. februara, 18. marta i 3. aprila 2009. godine), Opštinski sud u Petrovcu na Mlavi je 22. aprila 2009. godine doneo rešenje kojim je odbio predlog izvršnog dužnika za odlaganje izvršenja. Protiv ovog rešenja izvršni dužnik je izjavio žalbu, u kojoj je tražio i da se za postupanje po žalbi odredi Okružni sud u Smederevu.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije od 17. juna 2009. godine za postupanje po žalbi u ovom izvršnom predmetu određen je Okružni sud u Smederevu, koji je rešenjem Gž. 1291/09 od 25. avgusta 2009. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi I. 311/07 od 22. aprila 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak .

Rešavajući o zahtevima izvršnog dužnika za isključenje postupajućih sudija od daljeg postupanja, s obzirom na to da je protiv njih podneo tužbe sudu, predsednik Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi je rešenjima od 23. septembra, 21. oktobra i 6. novembra 2009. godine usvojio ove zahteve i od daljeg postupanja u predmetu I. 311/07 isključio troje sudija tog suda.

Dopisom od 9. novembra 2009. godine, Opštinski sud u Petrovcu na Mlavi se obratio Vrhovnom sudu Srbije sa zahtevom da odredi drugi stvarno nadležni sud za postupanje u ovom izvršnom postupku, s obzirom na to da taj opštinski sud više ne može da postupa, jer izvršni dužnik podnosi tužbe protiv svakog sudije tog suda kojem se predmet dodeli u rad, te taj sudija mora da bude isključen od daljeg postupanja u predmetnom izvršnom postupku. Vrhovni sud Srbije je rešenjem od 20. novembra 2009. godine za postupanje u ovoj stvari odredio Opštinski sud u Velikom Gradištu.

U 2010. godini postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu, a predmet je dobio broj I. 2302/10.

Izvršnom sudu je 30. juna 2010. godine dostavljen podnesak na memorandumu punomoćnika izvršnog dužnika u kojem je navedeno da se izvršni poverilac odriče izvršenja, jer je to u najboljem interesu njene maloletne dece, a u potpisu tog podneska se nalazi ime izvršnog poverioca, te je Osnovni sud u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu 9. jula 2010. godine doneo rešenje I. 2302/10, kojim je obustavilo izvršenje i ukinuo sve sprovedene radnje. U podnesku od 13. jula 2010. godine, sastavljen om na isti način kao i prethodni, izvršni sud je obavešten da se izvršni poverilac odriče prava na žalbu. Izvršni poverilac je 15. jula 2010. godine izjavio ža lbu protiv rešenja od 9. jula 2010. godine , u kojoj je nave o da je podnesak o povlačenju predloga za izvršenje falsifikat, te da taj podnesak nije ni podnesak izvršnog poverioca, niti njeg ovog punomoćnika . Spisi predmeta radi rešavanja o ovoj žalbi dostavljeni su Višem sudu u Požarevcu, koji je, rešenjem od 25. avgusta 2010. godine, ustupio spise Višem sudu u Smederevu, s obzirom na to da je ranijim rešenjem Vrhovnog suda Srbije odlučeno da u ovoj pravnoj stvari postupa Okružni sud u Smederevu. Smatrajući da nije nadležan za postupanje po ovoj žalbi, Viši sud u Smederevu je dostavio spise predmeta Apelacionom sudu u Beogradu da reši sukob nadležnosti. Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem od 27. oktobra 2010. godine odredio da je za suđenje u ovoj pravnoj stvari mesno nadležan Viši sud u Smederevu. Rešavajući o žalbi izvršnog poverioca, Viši sud u Smederevu je 9. decembra 2010. godine doneo rešenje Gž. 818/10, kojim je ukinuo rešenje Opštinskog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu I. 2301/10 od 9. jula 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Nakon vraćanja spisa, predmet je dobio broj I. 5548/1 1, a Osnovni sud u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu je 31. marta 2011. godine održao ročište, a rešenjem od 26. jula 2011. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka grafologa, na okolnost autentičnosti potpisa izvršnog poverioca na podnesku od 30. juna 2010. godine. Određeni veštak je u svom nalazu od 19. avgusta 2011. godine dao mišljenje da izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, nije svojeručno potpisala predmetni podnesak.

Na ročištu održanom 27. decembra 2011. godine psiholog Centra za socijalni rad opšt ine Petrovac na Mlavi je izjavio da je upoznat sa predmetom i da nije postojala saradnja od strane izvršnog dužnika, te smatra da će biti problem oko pripreme dece za dobrovoljnu predaju, kao i da je poziv za to ročište stig ao kasno tako da nije bilo vremena da se stupi u kontakt sa decom. Dopisom od 24. januara 2012. godine Centar za socijalni rad opštine Petrovac na Mlavi obavestio je izvršni sud da je uputio poziv izvršnom dužniku u kojem je naglašeno da sa sobom dovede i maloletnu decu, međutim izvršni dužnik nije došao po pozivu, niti je svoj nedolazak opravdao. Centar je, takođe, obavestio sud da nije moguće obezbediti dobrovoljnu predaju dece, niti utvrditi njihovo mišljenje, a što je potrebno jer se radi o deci starijoj od 10 godina.

Osnovni sud u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu je 29. marta 2012. godine doneo rešenje kojim se izvršnom dužniku izriče novčana kazna u visini od 30.000 dinara , s obzirom na to da nije postupio po rešenju o izvršenju od 20. novembra 2007. godine, a kojim mu je naloženo da u roku od tri dana od prijema tog rešenja preda svoju maloletnu decu izvršnom poveriocu. Obe stranke su protiv ovog rešenja izjavi le prigovor e. Rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu Ipv (I). 185/12 od 4. maja 2012. godine odbijen kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika, dok je delimično usvojen prigovor izvršnog poverioca i prvostepeno rešenje preinačeno , tako što je izvršnom dužniku izrečena novčana kazna u visini od 80.000 dinara i određena je prinudna naplata ovog iznosa.

Dopisima od 3. maja 2012. godine izvršni sud je obavestio stranke u ovom postupku i njihove punomoćnike da će se 23. maja 2012. godine predaja maloletne dece obaviti u Centru za socijalni rad opštine Petrovac na Mlavi, uz asistenciju policije, sa početkom u 13 časova, a ukoliko deca ne budu dovedena, izvršenje će se sprovesti u selu u kome žive u 13.45 časova, uz upozorenje da će sud, u smislu odredbe člana 228. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, nakon što proceni okolnosti slučaja, odrediti izvršenje oduzimanjem dece, izricanjem novčane kazne ili izricanjem kazne zatvora licu koje odbije da preda dete ili preduzme radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja.

Predaja maloletne dece izvršnom poveriocu je pokušana u određeno vreme, ali su oba deteta izjavila da ne žele da pređu da žive kod majke, te je izvršni sud rešenjem naložio Centru za socijalni rad opštine Petrovac na Mlavi da u roku od osam dana dostavi sudu izveštaj u kome će navesti šta je u najboljem interesu deteta, kao i druge činjenice koje su od značaja za izvršenje. Postupajući po ovom nalogu, Centar za socijalni rad je 6. juna 2012. godine izvršnom sudu dostavio mišljenje, prema kome nije moguće pripremiti decu za predaju majci.

Rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu Su-2 16/12 od 12. oktobra 2012. godine izvršena je izmena rasporena mesta suđenja u ovom predmetu, tako što je kao mesto suđenja određena Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi, s obzirom na to da se prebivalište izvršnog dužnika nalazi na teritoriji te jedinice.

U toku postupka izvršni poverilac je više puta zahtevao od izvršnog suda da sprovede izvršenje, navodeći da nije u mogućnosti da viđa decu, kao i prilike u kojima maloletna deca žive, s obzirom da njihov otac živi u inostranstvu, a deca žive sa majkom i očuhom njihovog oca, kao i da je taj očuh osuđivan za krivično delo silovanje. Takođe je obavesti o sud da su deca stranaka vaspitno z apuštena, navodeći da je njihov petnaestogodišnji sin, vozeći džip, usmrtio svog druga, a da njihova ćerka, i pored uspešno završene osnovne škole, nije nastavila dalje školovanje.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav. 1.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. st. 1. i 3.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni, kao i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, kao i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 8.); da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu (član 13.).

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede člana 13. Evropske konvencije, koji po svojoj sadržini odgovara odredbama Ustava kojima je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.), odnosno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.), kao i zbog povrede prava roditelja iz člana 65. Ustava i prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, koja se u suštini ne razlikuju, to je Ustavni sud ocenu postojanja istaknutih povreda vršio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, kao i da država ima obavezu da preduzima sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja te od svake vrste eksploatacije (član 6. st. 1. i 2.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, kao i da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj pravilan i potpun razvoj (član 62. stav 1.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo (član 204. stav 1.); da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da je sud u postupku izvršenja i obezbeđenja dužan da postupa hitno, kao i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. stav 1. i stav 2, prva rečenica); da se protiv rešenja donetog u prvom stepenu može izjaviti žalba, osim ako je ovim zakonom propisano da žalba nije dozvoljena, kao i da žalba ne odlaže izvršenje rešenja, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 12. st. 2. i 5.); da će sud, ako radnju utvrđenu u izvršnoj ispravi može obaviti samo izvršni dužnik, rešenjem o izvršenju odrediti izvršnom dužniku rok za ispunjenje obaveze i istovremeno izreći novčanu kaznu iz člana 45. ovog zakona za slučaj da ne izvrši obavezu, da će sud po proteku roka, ako izvršni dužnik nije ispunio obavezu, po službenoj dužnosti sprovesti rešenje o izrečenoj novčanoj kazni, da će sud istovremeno odrediti novi rok za ispunjenje obaveze i izreći novu novčanu kaznu u većem iznosu nego što je bila ona koja mu je pre izrečena, za slučaj da ni u tom roku ne ispuni obavezu, da će sud izvršnom dužniku izricati novčane kazne i pretiti novim, određujući daljnje rokove za ispunjenje obaveze, sve dok ukupni zbir izrečenih novčanih kazni ne dostigne desetostruki iznos prve izrečene kazne, koji se postupak ponavlja dok izvršni dužnik ne izvrši svoju obavezu (član 217. st. 1, 2, 3. i 4.); da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta, da će sud rešenjem o izvršenju ostaviti izvršnom dužniku rok od tri dana od dana dostavljanja rešenja da preda dete roditelju ili drugom licu, odnosno organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje, pod pretnjom izricanja novčane kazne, da se novčana kazna izriče i njeno izvršenje sprovodi prema odredbama ovog zakona o izvršenju radnje koju može izvršiti samo izvršni dužnik, da ako se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje će se sprovesti oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju odnosno drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (član 224. st. 1, 2, 3. i 4.); da će, u slučaju kad se utvrdi da je ugrožen život, zdravlje ili psihofizički razvoj deteta, sud bez prethodnog ostavljanja roka za predaju izricanjem i izvršenjem novčane kazne sprovesti izvršenje tako što će oduzeti dete i predati ga roditelju ili drugom licu odnosno organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (član 226. stav 1.).

Zakonom o obezbeđenju i izvršenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan, kao i da u postupku izvršenja i obezbeđenja odlaganje nije dozvoljeno, osim ako zakonom nije izričito propisano drugačije (član 6.); da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta, kao i da izuzetno sud može zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 227.); da će sud, nakon što proceni okolnosti slučaja, odrediti izvršenje oduzimanjem deteta, izricanjem novčane kazne ili izricanjem zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja, da sud može rešenjem, protiv koga je dozvoljen prigovor, izreći kaznu zatvora koja traje sve dok lice iz st. 1. i 4. ovog člana ne postupi po nalogu suda, a najviše 60 dana; da se sredstva izvršenja iz stava 1. ovog člana mogu odrediti i sprovesti protiv lica kod koga se dete nalazi i protiv lica od čije volje zavisi predaja deteta, da sud određuje sredstva izvršenja iz stava 1. ovog člana sve dok izvršenje ne bude sprovedeno (član 228. st. 1, 3, 4. i 5.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja predloga za izvršenje 6. novembra 2007. godine Opštinskom sudu u Petrovcu na Mlavi, pa do podnošenja ustavne žalbe 17. avgusta 2012. godine, trajao četiri godine i devet meseci, kao i da taj postupak još nije okončan.

Ustavni sud je ocenio da je samim tim što ni posle pet godina postupak koji je, u konkretnom slučaju, izuzetno hitne prirode i čije efikasno sprovođenje ne bi samo bilo od velikog značaja za izvršnog poverioca, već i, s obzirom na izvršnu ispravu, u interesu maloletne dece, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je konstatovao da je izvršni dužnik preduzeo više radnji usmerenih na odugovlačenje izvršnog postupka. Međutim, po oceni Ustavnog suda, na izvršnom sudu je da preduzme sve mere kako bi se rešenjem određeno izvršenje i sprovelo. Takođe je ocenio da je izvršni su d napravio više propusta koji su doveli do toga da predmetno izvršenje ni posle pet godina ne bude sprovedeno. Naime, prema Zakonu o izvršnom postupku, koji je važio prilikom pokretanja postupka, žalba protiv rešenja o izvršenju , u konkretnom slučaju, nije odlagala izvršenje tog rešenja. Tako je zbog postupanja po žalbi, koje je bilo otežano radnjama izvršnog dužnika, prva radnja nakon donošenja rešenja o izvršenju preduzeta tek nakon osam meseci, nalaganjem izvršnom dužniku da u roku od tri dana postupi po rešenju o izvršenju. Takođe, izvršni sud je bio ovlašćen da, s obzirom na to da izvršni dužnik ni posle izricanja novčane kazne nije izvršio svoju obavezu, nastavi sa izricanjem te kazne, u istom ili većem iznosu, a sve dok ukupni zbir izrečenih novčanih kazni ne dostigne desetostruki iznos prve izrečene kazne. Međutim, on to nije učinio, niti se potrudio da sprovede izvršenje rešenj a kojim je već izrekao novčanu kaznu zbog neizvršavanja obaveze. Izvršni sud je imao i mogućnost da, vodeći računa o najboljem interesu maloletne dece, ako izvršenje ne može da se sprovede izricanjem novčane kazne i izvršavanjem odluka kojima su one izrečene, izvršenje sprovede oduzimanjem dece od lica kod koga se ona nalaz e, nezavisno od toga da li je to lice izvršni dužnik ili neko drugo lice. Stupanjem na snagu Zakona o izvršenju i obezbeđenju, izvršni sud je imao ovlašćenje i da izrekne kaznu zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima rad nje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja. Međutim, da bi mogao da preduzme bilo koju od navedenih mera, pretpostavka je da izvršni sud pokušava da izvršenje sprovede, nalaganjem izvršnom dužniku da preda decu, što on nije činio. Ustavni sud je konstatovao i da je jedno od dvoje maloletne dece, nakon pet godina trajanja izvršnog postupka, postalo punoletno, te u odnosu na njega više nije ni moguće da se sprovede izvršenje.

6. U pogledu istaknut e povred e prava roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je usled utvrđenog propusta izvršnog suda da sprovede pravnosnažnu i izvršnu presudu Opštinskog suda u Petrovcu P. 25/06 od 29. maja 200 7. godine, podnositeljka ustavne žalbe pet godina sprečen a da vrši roditeljsko pravo u odnosu na svoju maloletnu decu. Kako se pravo roditelja da neguje,čuva i vaspitava svoju decu može ograničiti ili oduzeti jedino odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, to je Ustavni sud, s obzirom na to da takva odluka u konkretnom slučaju ne postoji, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe neizvršavanjem presude kojom su joj deca poverena , povređeno i Ustavom zajemčeno pravo roditelja.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu u odnosu na povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava roditelja iz člana 65. Ustava, a u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku.

7. U odnosu na povredu prava deteta, zajemčenog članom 64. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se na ovo pravo može pozvati samo dete koje smatra da mu je to pravo povređeno. Podnositeljka ustavne žalbe je mogla kao zakonski zastupnik maloletnog deteta da u njegovo ime podnese ustavnu žalbu pozivajući se na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava, ali ne i u svoje ime.

U pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi kojima bi se potkrepila ovakva tvrdnja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljene podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovanih povreda prava os tvari utvrđ ivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje u konkretnom slučaju, posebno značaj koji predmet ima za podnositeljku ustavne žalbe, postupanje sudova i dužinu trajanja izvršnog postupka. Odlučujući o tome, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje, pa je našao da određeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povrede prava koj e je podnositeljka pret rpela zbog neizvršavanja pravnosnažne sudske odluke .

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.







PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević






[Preuzmite dokument]

• Na vrh stranice