Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Оливере Павловић из Петровца на Млави, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Оливере Павловић и утврђује да су у извршном поступку који се води пред Основним судом у Пожаревцу у предмету И. 5548/11 подноситељки уставне жалбе повређени прав о на суђење у разумном року и право родитеља, зајемчени члан ом 32. став 1. и чланом 65. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде и државне управе.
3. Налаже се надлежним судовима да предузму све мере како би се извршни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде и државне управе.
3. Налаже се надлежним судовима да предузму све мере како би се извршни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. Оливера Павловић из Петровца на Млави, преко пуномоћника Ненада Илића, адвоката из Београда, поднела је 17. августа 201 2. године Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, права детета и права родитеља, зајемчених чл . 32, 64. и 65. Устава Републике Србије , у поступку који се води пред Основним судом у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту, као и због повреде члана 8. и 13. Европске конвенције за заштиту људски права и основних слобода.
У уставној жалби, поред осталог, подноситељка је наве ла да је у предметном извршном поступку, који се води ради предаје малолетне деце, предлог за извршење поднела 6. новембра 2007. године; да је суд за четири године и девет месеци заказао ос ам рочишта, од којих је на седам одлучивано о предлозима за одлагање извршења и вршен је увид у списе , те да су захваљујући таквом поступању извршног суда обесмишљене одлуке парничног суда којима је одлучено да је у најбољем интересу детета да буде поверено мајци. Такође је наведено да је извршни суд, захваљујући свом пасивном поступању у дугим временским интервалима између процесних радњи, спорим достављањем списа међу судовима или спорим достављањем одлука странкама и непримењивањем процесних овлашћења, дозволио опструкцију коју је друга странка перманентно вршила, што је све довело до васпитног запуштања деце, као и немогућност мајке да оствари своја права гарантована Породичним законом, Уставом и међународним конвенцијама. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених Уставом зајемчених права, ка о и да утврди право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у из носу од 15.000 евра и да наложи надлежним судовима да предузму све мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено ње гово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Пожаревцу 5548/11, као и документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Петровцу П. 25/06 од 29. маја 2007. године разведен је брак закључен 13. фебруара 1992. године између подноситељке уставне жалбе и М.П. Истом пресудом њихова малолетна деца, син и ћерка, су поверени мајци на даљу негу, чување и васпитање, која ће самостално вршити родитељско право, а оцу деце је наређено да одмах по правноснажности ове пресуде преда њихову заједничку малолетну децу подноситељки.
На основу ове пресуде подноситељка уставне жалбе је, као извршни поверилац, поднела 6. новембра 2007. године Општинском суду у Петровцу на Млави предлог за извршење против извршног дужника М.П . Општински суд у Петровцу је 20. новембра 2007. године донео решење И. 311/07. Против овог решења 27. децембра 2007. године извршни дужник је изјавио жалбу, која је решењем Окружног суда у Пожаревцу Гж. 526/08 од 23. априла 2008. године одбијена као неоснована. У међувремену, решењима Врховног суда Србије од 13. фебруара и 26. марта 2008. године, као и решењем председника Окружног суда у Пожаревцу од 15. априла 2008. године одбијени су, односно одбачени захтеви извршног дужника за делегацију надлежности Окружног суда у Пожаревцу, као и за изузеће председника и појединих судија тог суда.
Закључком од 11. јула 2008. године Општински суд у Петровцу на Млави је наложио извршном повериоцу да у року од три дана од дана пријема закључка достави суду изјашњење да ли је извршни дужник поступио по решењу о извршењу или није. Након што је извршни поверилац 15. јула 2008. године доставио тражено изјашњење, извршни суд је решењем од 21. јула 2008. године наложио извршном дужнику да у року од три дана од дана пријема решења преда извршном повериоцу њихову заједничку малолетну децу, под претњом принудне наплате новчане казне и истовремено му изрекао ту новчану казну. Против овог решења извршни дужник је 1. августа 2008. године изјавио жалбу. Након што су Врховни суд Србије, решењем од 24. септембра 2008. године, и председник Окружног суда у Пожаревцу, решењем од 19. новембра 2008. године, одбили захтев за делегацију надлежности, односно одбацили захтев за изузеће председника и појединих судија Окружног суда у Пожаревцу и Врховног суда Србије, Окружни суд у Пожаревцу је решењем Гж. 1686/08 од 28. новембра 2008. године одбио као неосновану жабу извршног дужника и потврдио решење Општинског суда у Петровцу на Млави И. 311/07 од 21. јула 2008. године.
Општински суд у Петровцу на Млави је 12. децембра 2008. године изашао на лице места да спроведе извршење решење којим је изречен а новчана казна, али оно није спроведено, јер изврни дужник није био присутан, а његов очух је изјавио да не дозвољава попис ствари.
Поднеском од 17. децембра 2008. године извршни дужник је предложио да се одложи предметно извршење, јер је утоку парнични поступак ради измене одлуке о поверавању деце. После три одржана рочишта (13. фебруара, 18. марта и 3. априла 2009. године), Општински суд у Петровцу на Млави је 22. априла 2009. године донео решење којим је одбио предлог извршног дужника за одлагање извршења. Против овог решења извршни дужник је изјавио жалбу, у којој је тражио и да се за поступање по жалби одреди Окружни суд у Смедереву.
Решењем Врховног суда Србије од 17. јуна 2009. године за поступање по жалби у овом извршном предмету одређен је Окружни суд у Смедереву, који је решењем Гж. 1291/09 од 25. августа 2009. године укинуо решење Општинског суда у Петровцу на Млави И. 311/07 од 22. априла 2009. године и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак .
Решавајући о захтевима извршног дужника за искључење поступајућих судија од даљег поступања, с обзиром на то да је против њих поднео тужбе суду, председник Општинског суда у Петровцу на Млави је решењима од 23. септембра, 21. октобра и 6. новембра 2009. године усвојио ове захтеве и од даљег поступања у предмету И. 311/07 искључио троје судија тог суда.
Дописом од 9. новембра 2009. године, Општински суд у Петровцу на Млави се обратио Врховном суду Србије са захтевом да одреди други стварно надлежни суд за поступање у овом извршном поступку, с обзиром на то да тај општински суд више не може да поступа, јер извршни дужник подноси тужбе против сваког судије тог суда којем се предмет додели у рад, те тај судија мора да буде искључен од даљег поступања у предметном извршном поступку. Врховни суд Србије је решењем од 20. новембра 2009. године за поступање у овој ствари одредио Општински суд у Великом Градишту.
У 2010. години поступак је настављен пред Основним судом у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту, а предмет је добио број И. 2302/10.
Извршном суду је 30. јуна 2010. године достављен поднесак на меморандуму пуномоћника извршног дужника у којем је наведено да се извршни поверилац одриче извршења, јер је то у најбољем интересу њене малолетне деце, а у потпису тог поднеска се налази име извршног повериоца, те је Основни суд у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту 9. јула 2010. године донео решење И. 2302/10, којим је обуставило извршење и укинуо све спроведене радње. У поднеску од 13. јула 2010. године, састављен ом на исти начин као и претходни, извршни суд је обавештен да се извршни поверилац одриче права на жалбу. Извршни поверилац је 15. јула 2010. године изјавио жа лбу против решења од 9. јула 2010. године , у којој је наве о да је поднесак о повлачењу предлога за извршење фалсификат, те да тај поднесак није ни поднесак извршног повериоца, нити њег овог пуномоћника . Списи предмета ради решавања о овој жалби достављени су Вишем суду у Пожаревцу, који је, решењем од 25. августа 2010. године, уступио списе Вишем суду у Смедереву, с обзиром на то да је ранијим решењем Врховног суда Србије одлучено да у овој правној ствари поступа Окружни суд у Смедереву. Сматрајући да није надлежан за поступање по овој жалби, Виши суд у Смедереву је доставио списе предмета Апелационом суду у Београду да реши сукоб надлежности. Апелациони суд у Београду је, решењем од 27. октобра 2010. године одредио да је за суђење у овој правној ствари месно надлежан Виши суд у Смедереву. Решавајући о жалби извршног повериоца, Виши суд у Смедереву је 9. децембра 2010. године донео решење Гж. 818/10, којим је укинуо решење Општинског суда у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту И. 2301/10 од 9. јула 2010. године и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак.
Након враћања списа, предмет је добио број И. 5548/1 1, а Основни суд у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту је 31. марта 2011. године одржао рочиште, а решењем од 26. јула 2011. године одредио извођење доказа вештачењем од стране вештака графолога, на околност аутентичности потписа извршног повериоца на поднеску од 30. јуна 2010. године. Одређени вештак је у свом налазу од 19. августа 2011. године дао мишљење да извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, није својеручно потписала предметни поднесак.
На рочишту одржаном 27. децембра 2011. године психолог Центра за социјални рад општ ине Петровац на Млави је изјавио да је упознат са предметом и да није постојала сарадња од стране извршног дужника, те сматра да ће бити проблем око припреме деце за добровољну предају, као и да је позив за то рочиште стиг ао касно тако да није било времена да се ступи у контакт са децом. Дописом од 24. јануара 2012. године Центар за социјални рад општине Петровац на Млави обавестио је извршни суд да је упутио позив извршном дужнику у којем је наглашено да са собом доведе и малолетну децу, међутим извршни дужник није дошао по позиву, нити је свој недолазак оправдао. Центар је, такође, обавестио суд да није могуће обезбедити добровољну предају деце, нити утврдити њихово мишљење, а што је потребно јер се ради о деци старијој од 10 година.
Основни суд у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту је 29. марта 2012. године донео решење којим се извршном дужнику изриче новчана казна у висини од 30.000 динара , с обзиром на то да није поступио по решењу о извршењу од 20. новембра 2007. године, а којим му је наложено да у року од три дана од пријема тог решења преда своју малолетну децу извршном повериоцу. Обе странке су против овог решења изјави ле приговор е. Решењем Основног суда у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту Ипв (И). 185/12 од 4. маја 2012. године одбијен као неоснован приговор извршног дужника, док је делимично усвојен приговор извршног повериоца и првостепено решење преиначено , тако што је извршном дужнику изречена новчана казна у висини од 80.000 динара и одређена је принудна наплата овог износа.
Дописима од 3. маја 2012. године извршни суд је обавестио странке у овом поступку и њихове пуномоћнике да ће се 23. маја 2012. године предаја малолетне деце обавити у Центру за социјални рад општине Петровац на Млави, уз асистенцију полиције, са почетком у 13 часова, а уколико деца не буду доведена, извршење ће се спровести у селу у коме живе у 13.45 часова, уз упозорење да ће суд, у смислу одредбе члана 228. Закона о извршењу и обезбеђењу, након што процени околности случаја, одредити извршење одузимањем деце, изрицањем новчане казне или изрицањем казне затвора лицу које одбије да преда дете или предузме радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења.
Предаја малолетне деце извршном повериоцу је покушана у одређено време, али су оба детета изјавила да не желе да пређу да живе код мајке, те је извршни суд решењем наложио Центру за социјални рад општине Петровац на Млави да у року од осам дана достави суду извештај у коме ће навести шта је у најбољем интересу детета, као и друге чињенице које су од значаја за извршење. Поступајући по овом налогу, Центар за социјални рад је 6. јуна 2012. године извршном суду доставио мишљење, према коме није могуће припремити децу за предају мајци.
Решењем Основног суда у Пожаревцу Су-2 16/12 од 12. октобра 2012. године извршена је измена распорена места суђења у овом предмету, тако што је као место суђења одређена Судска јединица у Петровцу на Млави, с обзиром на то да се пребивалиште извршног дужника налази на територији те јединице.
У току поступка извршни поверилац је више пута захтевао од извршног суда да спроведе извршење, наводећи да није у могућности да виђа децу, као и прилике у којима малолетна деца живе, с обзиром да њихов отац живи у иностранству, а деца живе са мајком и очухом њиховог оца, као и да је тај очух осуђиван за кривично дело силовање. Такође је обавести о суд да су деца странака васпитно з апуштена, наводећи да је њихов петнаестогодишњи син, возећи џип, усмртио свог друга, а да њихова ћерка, и поред успешно завршене основне школе, није наставила даље школовање.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став. 1.); да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости, да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања (члан 64. ст. 1. и 3.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни, као и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода утврђено је: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, као и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (члан 8.); да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству (члан 13.).
С обзиром на то да је уставна жалба поднета због повреде члана 13. Европске конвенције, који по својој садржини одговара одредбама Устава којима је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.), односно да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.), као и због повреде права родитеља из члана 65. Устава и права на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције, која се у суштини не разликују, то је Уставни суд оцену постојања истакнутих повреда вршио у односу на наведене одредбе Устава.
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета, као и да држава има обавезу да предузима све потребне мере за заштиту детета од занемаривања, од физичког, сексуалног и емоционалног злостављања те од сваке врсте експлоатације (члан 6. ст. 1. и 2.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, као и да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета (члан 61. ст. 1. и 2.); да дете има право на обезбеђење најбољих могућих животних и здравствених услова за свој правилан и потпун развој (члан 62. став 1.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право (члан 204. став 1.); да је у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета (члан 266. став 1.).
Законом о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да је суд у поступку извршења и обезбеђења дужан да поступа хитно, као и да је суд дужан да о предлогу за извршење одлучи у року од три дана од дана подношења предлога (члан 5. став 1. и став 2, прва реченица); да се против решења донетог у првом степену може изјавити жалба, осим ако је овим законом прописано да жалба није дозвољена, као и да жалба не одлаже извршење решења, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 12. ст. 2. и 5.); да ће суд, ако радњу утврђену у извршној исправи може обавити само извршни дужник, решењем о извршењу одредити извршном дужнику рок за испуњење обавезе и истовремено изрећи новчану казну из члана 45. овог закона за случај да не изврши обавезу, да ће суд по протеку рока, ако извршни дужник није испунио обавезу, по службеној дужности спровести решење о изреченој новчаној казни, да ће суд истовремено одредити нови рок за испуњење обавезе и изрећи нову новчану казну у већем износу него што је била она која му је пре изречена, за случај да ни у том року не испуни обавезу, да ће суд извршном дужнику изрицати новчане казне и претити новим, одређујући даљње рокове за испуњење обавезе, све док укупни збир изречених новчаних казни не достигне десетоструки износ прве изречене казне, који се поступак понавља док извршни дужник не изврши своју обавезу (члан 217. ст. 1, 2, 3. и 4.); да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета, да ће суд решењем о извршењу оставити извршном дужнику рок од три дана од дана достављања решења да преда дете родитељу или другом лицу, односно организацији којој је дете поверено на чување и васпитање, под претњом изрицања новчане казне, да се новчана казна изриче и њено извршење спроводи према одредбама овог закона о извршењу радње коју може извршити само извршни дужник, да ако се извршење није могло спровести изрицањем и извршењем одлуке о новчаној казни, извршење ће се спровести одузимањем детета од лица код кога се дете налази и предајом детета родитељу односно другом лицу или организацији којој је дете поверено на чување и васпитање (члан 224. ст. 1, 2, 3. и 4.); да ће, у случају кад се утврди да је угрожен живот, здравље или психофизички развој детета, суд без претходног остављања рока за предају изрицањем и извршењем новчане казне спровести извршење тако што ће одузети дете и предати га родитељу или другом лицу односно организацији којој је дете поверено на чување и васпитање (члан 226. став 1.).
Законом о обезбеђењу и извршењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11), који се примењује од 17. септембра 2011. године, прописано је: да је поступак извршења и обезбеђења хитан, као и да у поступку извршења и обезбеђења одлагање није дозвољено, осим ако законом није изричито прописано другачије (члан 6.); да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета, као и да изузетно суд може заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 227.); да ће суд, након што процени околности случаја, одредити извршење одузимањем детета, изрицањем новчане казне или изрицањем затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења, да суд може решењем, против кога је дозвољен приговор, изрећи казну затвора која траје све док лице из ст. 1. и 4. овог члана не поступи по налогу суда, а највише 60 дана; да се средства извршења из става 1. овог члана могу одредити и спровести против лица код кога се дете налази и против лица од чије воље зависи предаја детета, да суд одређује средства извршења из става 1. овог члана све док извршење не буде спроведено (члан 228. ст. 1, 3, 4. и 5.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом од подношења предлога за извршење 6. новембра 2007. године Општинском суду у Петровцу на Млави, па до подношења уставне жалбе 17. августа 2012. године, трајао четири године и девет месеци, као и да тај поступак још није окончан.
Уставни суд је оценио да је самим тим што ни после пет година поступак који је, у конкретном случају, изузетно хитне природе и чије ефикасно спровођење не би само било од великог значаја за извршног повериоца, већ и, с обзиром на извршну исправу, у интересу малолетне деце, подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Уставни суд је констатовао да је извршни дужник предузео више радњи усмерених на одуговлачење извршног поступка. Међутим, по оцени Уставног суда, на извршном суду је да предузме све мере како би се решењем одређено извршење и спровело. Такође је оценио да је извршни су д направио више пропуста који су довели до тога да предметно извршење ни после пет година не буде спроведено. Наиме, према Закону о извршном поступку, који је важио приликом покретања поступка, жалба против решења о извршењу , у конкретном случају, није одлагала извршење тог решења. Тако је због поступања по жалби, које је било отежано радњама извршног дужника, прва радња након доношења решења о извршењу предузета тек након осам месеци, налагањем извршном дужнику да у року од три дана поступи по решењу о извршењу. Такође, извршни суд је био овлашћен да, с обзиром на то да извршни дужник ни после изрицања новчане казне није извршио своју обавезу, настави са изрицањем те казне, у истом или већем износу, а све док укупни збир изречених новчаних казни не достигне десетоструки износ прве изречене казне. Међутим, он то није учинио, нити се потрудио да спроведе извршење решењ а којим је већ изрекао новчану казну због неизвршавања обавезе. Извршни суд је имао и могућност да, водећи рачуна о најбољем интересу малолетне деце, ако извршење не може да се спроведе изрицањем новчане казне и извршавањем одлука којима су оне изречене, извршење спроведе одузимањем деце од лица код кога се она налаз е, независно од тога да ли је то лице извршни дужник или неко друго лице. Ступањем на снагу Закона о извршењу и обезбеђењу, извршни суд је имао овлашћење и да изрекне казну затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима рад ње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења. Међутим, да би могао да предузме било коју од наведених мера, претпоставка је да извршни суд покушава да извршење спроведе, налагањем извршном дужнику да преда децу, што он није чинио. Уставни суд је констатовао и да је једно од двоје малолетне деце, након пет година трајања извршног поступка, постало пунолетно, те у односу на њега више није ни могуће да се спроведе извршење.
6. У погледу истакнут е повред е права родитеља из члана 65. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да је услед утврђеног пропуста извршног суда да спроведе правноснажну и извршну пресуду Општинског суда у Петровцу П. 25/06 од 29. маја 200 7. године, подноситељка уставне жалбе пет година спречен а да врши родитељско право у односу на своју малолетну децу. Како се право родитеља да негује,чува и васпитава своју децу може ограничити или одузети једино одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, то је Уставни суд, с обзиром на то да таква одлука у конкретном случају не постоји, утврдио да је подноситељки уставне жалбе неизвршавањем пресуде којом су јој деца поверена , повређено и Уставом зајемчено право родитеља.
Стога је Уставни суд, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу у односу на повреде права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава и права родитеља из члана 65. Устава, а у тачки 3. изреке наложио надлежним судовима да предузму мере како би се предметни извршни поступак окончао у најкраћем року.
7. У односу на повреду права детета, зајемченог чланом 64. Устава, Уставни суд је констатовао да се на ово право може позвати само дете које сматра да му је то право повређено. Подноситељка уставне жалбе је могла као законски заступник малолетног детета да у његово име поднесе уставну жалбу позивајући се на повреду овог Уставом зајемченог права, али не и у своје име.
У погледу истакнуте повреде права на правно средство зајемченог чланом 36. став 2. Устава , Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису наведени уставноправни разлози којима би се поткрепила оваква тврдња.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, као у другом делу тачке 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољене подноситељке уставне жалбе због констатованих повреда права ос твари утврђ ивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете, Суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање у конкретном случају, посебно значај који предмет има за подноситељку уставне жалбе, поступање судова и дужину трајања извршног поступка. Одлучујући о томе, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овог суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење, па је нашао да одређени износ представља правичну и адекватну накнаду за повреде права кој е је подноситељка прет рпела због неизвршавања правноснажне судске одлуке .
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби, поред осталог, подноситељка је наве ла да је у предметном извршном поступку, који се води ради предаје малолетне деце, предлог за извршење поднела 6. новембра 2007. године; да је суд за четири године и девет месеци заказао ос ам рочишта, од којих је на седам одлучивано о предлозима за одлагање извршења и вршен је увид у списе , те да су захваљујући таквом поступању извршног суда обесмишљене одлуке парничног суда којима је одлучено да је у најбољем интересу детета да буде поверено мајци. Такође је наведено да је извршни суд, захваљујући свом пасивном поступању у дугим временским интервалима између процесних радњи, спорим достављањем списа међу судовима или спорим достављањем одлука странкама и непримењивањем процесних овлашћења, дозволио опструкцију коју је друга странка перманентно вршила, што је све довело до васпитног запуштања деце, као и немогућност мајке да оствари своја права гарантована Породичним законом, Уставом и међународним конвенцијама. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених Уставом зајемчених права, ка о и да утврди право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у из носу од 15.000 евра и да наложи надлежним судовима да предузму све мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено ње гово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Пожаревцу 5548/11, као и документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Петровцу П. 25/06 од 29. маја 2007. године разведен је брак закључен 13. фебруара 1992. године између подноситељке уставне жалбе и М.П. Истом пресудом њихова малолетна деца, син и ћерка, су поверени мајци на даљу негу, чување и васпитање, која ће самостално вршити родитељско право, а оцу деце је наређено да одмах по правноснажности ове пресуде преда њихову заједничку малолетну децу подноситељки.
На основу ове пресуде подноситељка уставне жалбе је, као извршни поверилац, поднела 6. новембра 2007. године Општинском суду у Петровцу на Млави предлог за извршење против извршног дужника М.П . Општински суд у Петровцу је 20. новембра 2007. године донео решење И. 311/07. Против овог решења 27. децембра 2007. године извршни дужник је изјавио жалбу, која је решењем Окружног суда у Пожаревцу Гж. 526/08 од 23. априла 2008. године одбијена као неоснована. У међувремену, решењима Врховног суда Србије од 13. фебруара и 26. марта 2008. године, као и решењем председника Окружног суда у Пожаревцу од 15. априла 2008. године одбијени су, односно одбачени захтеви извршног дужника за делегацију надлежности Окружног суда у Пожаревцу, као и за изузеће председника и појединих судија тог суда.
Закључком од 11. јула 2008. године Општински суд у Петровцу на Млави је наложио извршном повериоцу да у року од три дана од дана пријема закључка достави суду изјашњење да ли је извршни дужник поступио по решењу о извршењу или није. Након што је извршни поверилац 15. јула 2008. године доставио тражено изјашњење, извршни суд је решењем од 21. јула 2008. године наложио извршном дужнику да у року од три дана од дана пријема решења преда извршном повериоцу њихову заједничку малолетну децу, под претњом принудне наплате новчане казне и истовремено му изрекао ту новчану казну. Против овог решења извршни дужник је 1. августа 2008. године изјавио жалбу. Након што су Врховни суд Србије, решењем од 24. септембра 2008. године, и председник Окружног суда у Пожаревцу, решењем од 19. новембра 2008. године, одбили захтев за делегацију надлежности, односно одбацили захтев за изузеће председника и појединих судија Окружног суда у Пожаревцу и Врховног суда Србије, Окружни суд у Пожаревцу је решењем Гж. 1686/08 од 28. новембра 2008. године одбио као неосновану жабу извршног дужника и потврдио решење Општинског суда у Петровцу на Млави И. 311/07 од 21. јула 2008. године.
Општински суд у Петровцу на Млави је 12. децембра 2008. године изашао на лице места да спроведе извршење решење којим је изречен а новчана казна, али оно није спроведено, јер изврни дужник није био присутан, а његов очух је изјавио да не дозвољава попис ствари.
Поднеском од 17. децембра 2008. године извршни дужник је предложио да се одложи предметно извршење, јер је утоку парнични поступак ради измене одлуке о поверавању деце. После три одржана рочишта (13. фебруара, 18. марта и 3. априла 2009. године), Општински суд у Петровцу на Млави је 22. априла 2009. године донео решење којим је одбио предлог извршног дужника за одлагање извршења. Против овог решења извршни дужник је изјавио жалбу, у којој је тражио и да се за поступање по жалби одреди Окружни суд у Смедереву.
Решењем Врховног суда Србије од 17. јуна 2009. године за поступање по жалби у овом извршном предмету одређен је Окружни суд у Смедереву, који је решењем Гж. 1291/09 од 25. августа 2009. године укинуо решење Општинског суда у Петровцу на Млави И. 311/07 од 22. априла 2009. године и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак .
Решавајући о захтевима извршног дужника за искључење поступајућих судија од даљег поступања, с обзиром на то да је против њих поднео тужбе суду, председник Општинског суда у Петровцу на Млави је решењима од 23. септембра, 21. октобра и 6. новембра 2009. године усвојио ове захтеве и од даљег поступања у предмету И. 311/07 искључио троје судија тог суда.
Дописом од 9. новембра 2009. године, Општински суд у Петровцу на Млави се обратио Врховном суду Србије са захтевом да одреди други стварно надлежни суд за поступање у овом извршном поступку, с обзиром на то да тај општински суд више не може да поступа, јер извршни дужник подноси тужбе против сваког судије тог суда којем се предмет додели у рад, те тај судија мора да буде искључен од даљег поступања у предметном извршном поступку. Врховни суд Србије је решењем од 20. новембра 2009. године за поступање у овој ствари одредио Општински суд у Великом Градишту.
У 2010. години поступак је настављен пред Основним судом у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту, а предмет је добио број И. 2302/10.
Извршном суду је 30. јуна 2010. године достављен поднесак на меморандуму пуномоћника извршног дужника у којем је наведено да се извршни поверилац одриче извршења, јер је то у најбољем интересу њене малолетне деце, а у потпису тог поднеска се налази име извршног повериоца, те је Основни суд у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту 9. јула 2010. године донео решење И. 2302/10, којим је обуставило извршење и укинуо све спроведене радње. У поднеску од 13. јула 2010. године, састављен ом на исти начин као и претходни, извршни суд је обавештен да се извршни поверилац одриче права на жалбу. Извршни поверилац је 15. јула 2010. године изјавио жа лбу против решења од 9. јула 2010. године , у којој је наве о да је поднесак о повлачењу предлога за извршење фалсификат, те да тај поднесак није ни поднесак извршног повериоца, нити њег овог пуномоћника . Списи предмета ради решавања о овој жалби достављени су Вишем суду у Пожаревцу, који је, решењем од 25. августа 2010. године, уступио списе Вишем суду у Смедереву, с обзиром на то да је ранијим решењем Врховног суда Србије одлучено да у овој правној ствари поступа Окружни суд у Смедереву. Сматрајући да није надлежан за поступање по овој жалби, Виши суд у Смедереву је доставио списе предмета Апелационом суду у Београду да реши сукоб надлежности. Апелациони суд у Београду је, решењем од 27. октобра 2010. године одредио да је за суђење у овој правној ствари месно надлежан Виши суд у Смедереву. Решавајући о жалби извршног повериоца, Виши суд у Смедереву је 9. децембра 2010. године донео решење Гж. 818/10, којим је укинуо решење Општинског суда у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту И. 2301/10 од 9. јула 2010. године и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак.
Након враћања списа, предмет је добио број И. 5548/1 1, а Основни суд у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту је 31. марта 2011. године одржао рочиште, а решењем од 26. јула 2011. године одредио извођење доказа вештачењем од стране вештака графолога, на околност аутентичности потписа извршног повериоца на поднеску од 30. јуна 2010. године. Одређени вештак је у свом налазу од 19. августа 2011. године дао мишљење да извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, није својеручно потписала предметни поднесак.
На рочишту одржаном 27. децембра 2011. године психолог Центра за социјални рад општ ине Петровац на Млави је изјавио да је упознат са предметом и да није постојала сарадња од стране извршног дужника, те сматра да ће бити проблем око припреме деце за добровољну предају, као и да је позив за то рочиште стиг ао касно тако да није било времена да се ступи у контакт са децом. Дописом од 24. јануара 2012. године Центар за социјални рад општине Петровац на Млави обавестио је извршни суд да је упутио позив извршном дужнику у којем је наглашено да са собом доведе и малолетну децу, међутим извршни дужник није дошао по позиву, нити је свој недолазак оправдао. Центар је, такође, обавестио суд да није могуће обезбедити добровољну предају деце, нити утврдити њихово мишљење, а што је потребно јер се ради о деци старијој од 10 година.
Основни суд у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту је 29. марта 2012. године донео решење којим се извршном дужнику изриче новчана казна у висини од 30.000 динара , с обзиром на то да није поступио по решењу о извршењу од 20. новембра 2007. године, а којим му је наложено да у року од три дана од пријема тог решења преда своју малолетну децу извршном повериоцу. Обе странке су против овог решења изјави ле приговор е. Решењем Основног суда у Пожаревцу – Судска јединица у Великом Градишту Ипв (И). 185/12 од 4. маја 2012. године одбијен као неоснован приговор извршног дужника, док је делимично усвојен приговор извршног повериоца и првостепено решење преиначено , тако што је извршном дужнику изречена новчана казна у висини од 80.000 динара и одређена је принудна наплата овог износа.
Дописима од 3. маја 2012. године извршни суд је обавестио странке у овом поступку и њихове пуномоћнике да ће се 23. маја 2012. године предаја малолетне деце обавити у Центру за социјални рад општине Петровац на Млави, уз асистенцију полиције, са почетком у 13 часова, а уколико деца не буду доведена, извршење ће се спровести у селу у коме живе у 13.45 часова, уз упозорење да ће суд, у смислу одредбе члана 228. Закона о извршењу и обезбеђењу, након што процени околности случаја, одредити извршење одузимањем деце, изрицањем новчане казне или изрицањем казне затвора лицу које одбије да преда дете или предузме радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења.
Предаја малолетне деце извршном повериоцу је покушана у одређено време, али су оба детета изјавила да не желе да пређу да живе код мајке, те је извршни суд решењем наложио Центру за социјални рад општине Петровац на Млави да у року од осам дана достави суду извештај у коме ће навести шта је у најбољем интересу детета, као и друге чињенице које су од значаја за извршење. Поступајући по овом налогу, Центар за социјални рад је 6. јуна 2012. године извршном суду доставио мишљење, према коме није могуће припремити децу за предају мајци.
Решењем Основног суда у Пожаревцу Су-2 16/12 од 12. октобра 2012. године извршена је измена распорена места суђења у овом предмету, тако што је као место суђења одређена Судска јединица у Петровцу на Млави, с обзиром на то да се пребивалиште извршног дужника налази на територији те јединице.
У току поступка извршни поверилац је више пута захтевао од извршног суда да спроведе извршење, наводећи да није у могућности да виђа децу, као и прилике у којима малолетна деца живе, с обзиром да њихов отац живи у иностранству, а деца живе са мајком и очухом њиховог оца, као и да је тај очух осуђиван за кривично дело силовање. Такође је обавести о суд да су деца странака васпитно з апуштена, наводећи да је њихов петнаестогодишњи син, возећи џип, усмртио свог друга, а да њихова ћерка, и поред успешно завршене основне школе, није наставила даље школовање.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став. 1.); да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости, да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања (члан 64. ст. 1. и 3.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни, као и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода утврђено је: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, као и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (члан 8.); да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству (члан 13.).
С обзиром на то да је уставна жалба поднета због повреде члана 13. Европске конвенције, који по својој садржини одговара одредбама Устава којима је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.), односно да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.), као и због повреде права родитеља из члана 65. Устава и права на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције, која се у суштини не разликују, то је Уставни суд оцену постојања истакнутих повреда вршио у односу на наведене одредбе Устава.
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета, као и да држава има обавезу да предузима све потребне мере за заштиту детета од занемаривања, од физичког, сексуалног и емоционалног злостављања те од сваке врсте експлоатације (члан 6. ст. 1. и 2.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, као и да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета (члан 61. ст. 1. и 2.); да дете има право на обезбеђење најбољих могућих животних и здравствених услова за свој правилан и потпун развој (члан 62. став 1.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право (члан 204. став 1.); да је у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета (члан 266. став 1.).
Законом о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да је суд у поступку извршења и обезбеђења дужан да поступа хитно, као и да је суд дужан да о предлогу за извршење одлучи у року од три дана од дана подношења предлога (члан 5. став 1. и став 2, прва реченица); да се против решења донетог у првом степену може изјавити жалба, осим ако је овим законом прописано да жалба није дозвољена, као и да жалба не одлаже извршење решења, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 12. ст. 2. и 5.); да ће суд, ако радњу утврђену у извршној исправи може обавити само извршни дужник, решењем о извршењу одредити извршном дужнику рок за испуњење обавезе и истовремено изрећи новчану казну из члана 45. овог закона за случај да не изврши обавезу, да ће суд по протеку рока, ако извршни дужник није испунио обавезу, по службеној дужности спровести решење о изреченој новчаној казни, да ће суд истовремено одредити нови рок за испуњење обавезе и изрећи нову новчану казну у већем износу него што је била она која му је пре изречена, за случај да ни у том року не испуни обавезу, да ће суд извршном дужнику изрицати новчане казне и претити новим, одређујући даљње рокове за испуњење обавезе, све док укупни збир изречених новчаних казни не достигне десетоструки износ прве изречене казне, који се поступак понавља док извршни дужник не изврши своју обавезу (члан 217. ст. 1, 2, 3. и 4.); да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета, да ће суд решењем о извршењу оставити извршном дужнику рок од три дана од дана достављања решења да преда дете родитељу или другом лицу, односно организацији којој је дете поверено на чување и васпитање, под претњом изрицања новчане казне, да се новчана казна изриче и њено извршење спроводи према одредбама овог закона о извршењу радње коју може извршити само извршни дужник, да ако се извршење није могло спровести изрицањем и извршењем одлуке о новчаној казни, извршење ће се спровести одузимањем детета од лица код кога се дете налази и предајом детета родитељу односно другом лицу или организацији којој је дете поверено на чување и васпитање (члан 224. ст. 1, 2, 3. и 4.); да ће, у случају кад се утврди да је угрожен живот, здравље или психофизички развој детета, суд без претходног остављања рока за предају изрицањем и извршењем новчане казне спровести извршење тако што ће одузети дете и предати га родитељу или другом лицу односно организацији којој је дете поверено на чување и васпитање (члан 226. став 1.).
Законом о обезбеђењу и извршењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11), који се примењује од 17. септембра 2011. године, прописано је: да је поступак извршења и обезбеђења хитан, као и да у поступку извршења и обезбеђења одлагање није дозвољено, осим ако законом није изричито прописано другачије (члан 6.); да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета, као и да изузетно суд може заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 227.); да ће суд, након што процени околности случаја, одредити извршење одузимањем детета, изрицањем новчане казне или изрицањем затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења, да суд може решењем, против кога је дозвољен приговор, изрећи казну затвора која траје све док лице из ст. 1. и 4. овог члана не поступи по налогу суда, а највише 60 дана; да се средства извршења из става 1. овог члана могу одредити и спровести против лица код кога се дете налази и против лица од чије воље зависи предаја детета, да суд одређује средства извршења из става 1. овог члана све док извршење не буде спроведено (члан 228. ст. 1, 3, 4. и 5.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом од подношења предлога за извршење 6. новембра 2007. године Општинском суду у Петровцу на Млави, па до подношења уставне жалбе 17. августа 2012. године, трајао четири године и девет месеци, као и да тај поступак још није окончан.
Уставни суд је оценио да је самим тим што ни после пет година поступак који је, у конкретном случају, изузетно хитне природе и чије ефикасно спровођење не би само било од великог значаја за извршног повериоца, већ и, с обзиром на извршну исправу, у интересу малолетне деце, подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Уставни суд је констатовао да је извршни дужник предузео више радњи усмерених на одуговлачење извршног поступка. Међутим, по оцени Уставног суда, на извршном суду је да предузме све мере како би се решењем одређено извршење и спровело. Такође је оценио да је извршни су д направио више пропуста који су довели до тога да предметно извршење ни после пет година не буде спроведено. Наиме, према Закону о извршном поступку, који је важио приликом покретања поступка, жалба против решења о извршењу , у конкретном случају, није одлагала извршење тог решења. Тако је због поступања по жалби, које је било отежано радњама извршног дужника, прва радња након доношења решења о извршењу предузета тек након осам месеци, налагањем извршном дужнику да у року од три дана поступи по решењу о извршењу. Такође, извршни суд је био овлашћен да, с обзиром на то да извршни дужник ни после изрицања новчане казне није извршио своју обавезу, настави са изрицањем те казне, у истом или већем износу, а све док укупни збир изречених новчаних казни не достигне десетоструки износ прве изречене казне. Међутим, он то није учинио, нити се потрудио да спроведе извршење решењ а којим је већ изрекао новчану казну због неизвршавања обавезе. Извршни суд је имао и могућност да, водећи рачуна о најбољем интересу малолетне деце, ако извршење не може да се спроведе изрицањем новчане казне и извршавањем одлука којима су оне изречене, извршење спроведе одузимањем деце од лица код кога се она налаз е, независно од тога да ли је то лице извршни дужник или неко друго лице. Ступањем на снагу Закона о извршењу и обезбеђењу, извршни суд је имао овлашћење и да изрекне казну затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима рад ње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења. Међутим, да би могао да предузме било коју од наведених мера, претпоставка је да извршни суд покушава да извршење спроведе, налагањем извршном дужнику да преда децу, што он није чинио. Уставни суд је констатовао и да је једно од двоје малолетне деце, након пет година трајања извршног поступка, постало пунолетно, те у односу на њега више није ни могуће да се спроведе извршење.
6. У погледу истакнут е повред е права родитеља из члана 65. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да је услед утврђеног пропуста извршног суда да спроведе правноснажну и извршну пресуду Општинског суда у Петровцу П. 25/06 од 29. маја 200 7. године, подноситељка уставне жалбе пет година спречен а да врши родитељско право у односу на своју малолетну децу. Како се право родитеља да негује,чува и васпитава своју децу може ограничити или одузети једино одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, то је Уставни суд, с обзиром на то да таква одлука у конкретном случају не постоји, утврдио да је подноситељки уставне жалбе неизвршавањем пресуде којом су јој деца поверена , повређено и Уставом зајемчено право родитеља.
Стога је Уставни суд, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу у односу на повреде права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава и права родитеља из члана 65. Устава, а у тачки 3. изреке наложио надлежним судовима да предузму мере како би се предметни извршни поступак окончао у најкраћем року.
7. У односу на повреду права детета, зајемченог чланом 64. Устава, Уставни суд је констатовао да се на ово право може позвати само дете које сматра да му је то право повређено. Подноситељка уставне жалбе је могла као законски заступник малолетног детета да у његово име поднесе уставну жалбу позивајући се на повреду овог Уставом зајемченог права, али не и у своје име.
У погледу истакнуте повреде права на правно средство зајемченог чланом 36. став 2. Устава , Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису наведени уставноправни разлози којима би се поткрепила оваква тврдња.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, као у другом делу тачке 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољене подноситељке уставне жалбе због констатованих повреда права ос твари утврђ ивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете, Суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање у конкретном случају, посебно значај који предмет има за подноситељку уставне жалбе, поступање судова и дужину трајања извршног поступка. Одлучујући о томе, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овог суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење, па је нашао да одређени износ представља правичну и адекватну накнаду за повреде права кој е је подноситељка прет рпела због неизвршавања правноснажне судске одлуке .
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић