Преглед документа Уж-4272/2010 Word документ

  • Уж-4272/2010
  • 31.10.2012.
  • Пресуда Гж1 бр. 1902/09 од 30.11.2009. год.
  • Одлука о усвајању
  • Грађанско право
  • Члан 60.Став 4
  • Мирослав Арсић
  • -повреда права на правну заштиту у случају престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић , председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирослава Арсића из Орашја, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. октобра 2012. године, донео је



О Д Л У К У



1. Усваја се уставна жалба Мирослава Арсића изјављена против пресуде Окружног суда у Крушевцу Гж 1. 1902/09 од 30. новембра 2009 . године и утврђује повреда права подносиоца уставне жалбе на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава Републике Србије .

2. Налаже се надлежном суд у да, у року од 60 дана од дана достављања одлуке Уставног суда, понови поступак по жалби подносиоца уставне жалбе поднетој против пресуде Општинског суда у Варварину П1. 49/09 од 14. септембра 2009. године .



О б р а з л о ж е њ е



1. Мирослав Арсић из Орашја је 1. октобра 2010. године Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Окружног суда Крушевцу Гж 1. 1902/09 од 30. новембра 2009. године, због повреде права на правну заштиту у случају пр естанка радног односа, зајемченог чланом 60. став 4. Устава Републике Србије .

У уставној жалби се наводи: да je оспореном пресудом Окружног суда у Крушевцу преиначена пресуда Општинског суда у Варварину П1. 49/09 од 14. септембра 2009. године, тако што је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе да се поништи поравнање закључено између парничних странака, којим се тужилац наводно одрекао отпремнине због престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена и да се обавеже тужено предузеће да подносиоцу исплати на име разлике у отпремнини опредељени новчани износ, са законском затезном каматом; да је другостепени суд погрешно применио одредбе Закона о облигационим односима у овом спору на који се тај закон не може применити, те је оваквом пресудом повређено право подносиоца на заштиту из члана 60. став 4. Устава, јер му је приликом престанка радног односа исплаћен мањи износ отпремнине од онога што је припадао, а исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запосленог у случају престанка радног односа кога се запослени не може одрећи. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. У спроведеном поступку, Уставни суд је извршио увид у уставну жалбу и достављену документацију, као и у списе предмета Општинског суда у Варварину П1. 49/09 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари :

Пресудом Општинског суда у Варварину П1. 49/09 од 14. септембра 2009. године, став ом прв им изреке, поништено је судско поравнање између тужиоца – овде подносиоца уставне жалбе и туженог ХК ПК Варваринско поље а.д., ДОО Сточар из Варварина од 18. јула 2007. године, заведено под бројем 56, због мана воље приликом закључивања, ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу по основу исплате разлике у отпремнини исплати износ од 78.319 динара, са законском затезном каматом почев од 3. августа 2007. године до коначне исплате, а ставом трећим изреке пресуде обавезан је тужени да тужиоцу накнади парничне трошкове.

У спроведеном поступку првостепени суд је утврдио да је тужиоцу престао радни однос у ХК ПК Варваринско поље а.д., ДОО Сточар из Варварина, по основу решења послодавца број 56 од 18. јула 2007. године, којим се тужиоцу отказује уговор о раду закључно са 3. августом 2007. године, због престанка потребе за његовим даљим радом услед економских, организационих и технолошких промена; да је између странака 18. јула 2007. године закључено вансудско поравнање заведено под бројем 56, у коме се у тачки 3. констатује да се тужилац одриче потраживања према послодавцу да му исплати отпремнину у складу са чланом 158. тач. 1. и 2. Закона о раду и да је сагласан да по том основу послодавац према њему нема никаквих обавеза; да је, и поред закљученог вансудског поравнања, тужени тужиоцу 3. августа 2007. године исплатио отпремнину у висини од 118.000 динара. У образложењу пресуде првостепеног суд а се наводи да је суд утврдио да је на тужиоца вршен притисак од стране директора да прихвати "статус вишка" и потпише поравнање, да је у тим околностима доведен у заблуду, да је потписао спорно поравнање, а да му није предочено ни шта потписује, ни чега се одриче, те да је стога суд спорно поравнање, као рушљиво у смислу члана 111. у вези са чланом 65. став 1. Закона о облигационоим односима , поништио ставом првим изреке пресуде . У образложењу ове пресуде се такође наводи да како је поравнање закључено са маном воље, то тужилац туженом није отпустио дуг на начин прописан одредбом члана 344. став 1. Закона о облигационим односима; да је тужени, без обзира на вансудско поравнање исплатио тужиоцу износ од 118.000 динара и тиме у смислу члана 387. став 2. Закона о облигационим односима признао дуг; да је суд утврдио да је тужени исплатио мањи износ отпремнине, од оног који ј е утврђен чланом 158. став 2 . Закона о раду, те је усвојио тужбени захтев за исплату разлике отпремнине као у ставу другом изреке.

Решавајући о жалби туженог против првостепене пресуде, Окружни суд у Крушевцу је оспореном пресудом Гж1. 1902/09 од 30. новембра 2009. године усвојио жалбу и преиначио ожалбену пресуду тако што је одбио тужбени захтев подносиоца у целости и одлучио да свака странка сноси своје парничне трошкове. У образложењу оспорене пресуде се наводи да је првостепени суд правилно утврдио да је тужиоцу код туженог предузећа престао радни однос 3. августа 2007. године због престанка потребе за његовим радом, а из садржине вансудског поравнања закљученог између странака 18. јула 2007. године - да се тужилац одрекао потраживања према послодавцу за исплату отпремнине у складу са одредбама члана 158. ст. 1. и 2. Закона о раду, те да послодавац по том основу према њем у нема никаквих обавеза. По становишту другостепеног суда, предметно вансудско поравнање потписале су странке, па је погрешно правно становиште првостепеног суда да је предметно поравнање са маном воље и да тужилац није извршио отпуст дуга у складу са одредбом члана 344. став 1. З акона о облигационим односима, услед чега је другостепени суд применом одредаба члана 380. став 1. тачка 4) Закона о парничном поступку првостепену пресуду преиначио и одбио тужбени захтев тужиоца за поништај поравнања и исплату отпремнине.

4. Одредбом члана 60. став 4. Устава се јемчи да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи.

Законом о раду (''Службени г ласник РС'', бр. 24/05 и 61/05) је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то, поред осталог, ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9 )); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, као и да о тпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158. ст. 1. и 2.) .

5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведене одредабе Устава, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан у смислу члана 32. став 1. Устава, те да ли оспорена пресуда повређуј е или ускраћуј е уставно право подносиоца на правну заштиту за случај престанка радног односа .

Уставни суд је констатовао да је у судском поступку утврђено да је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос код туженог као технолошком вишку, да су подносилац и тужени потписали вансудско поравнање којим се подносилац одрекао права на исплату отпремнине услед престанка радног односа по наведеном основу и да је тужени подносиоцу исплатио отпремнину у мањем износу од прописаног . Полазећи од наведених одредби Устава и закона, а имајући у виду утврђено чињенично стање, Уставни суд сматра да је другостепени суд на произвољан и арбитреран начин донео оспорену пресуду којом је преиначио пресуду Општинског суда у Варварину П1. 49/09 од 14. септембра 2009. године и одбио тужбени захтев подносиоца, чиме је тај суд повредио право подносиоца уставне жалбе на правну заштиту за случај престанка радног односа, предвиђено одредбом члана 60. став 4. Устава.

Наиме, Уставни суд је утврдио да је Окружни суд у Крушевцу заузео став да се подносилац уставне жалбе самим потписивањем вансудског поравнања са туженим послодавцем одрекао права на исплату отпремнине, чиме је изврши отпуст дуга и да је стога његов тужбени захтев за пониш тај поравнања и исплату отпремнине неоснован. Уставни с уд је оценио да је заузети став супротан одредби члана 60. став 4. Устава . Ово стога што Устав изричито утврђује да се запослени права зајемчених одредбом члана 60. став 4. Устава, међу којима је и право на правну заштиту за случај престанка радног односа, не може одрећи . С обзиром на то да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се запослени у смислу члана 60. став 4. Устава не може одрећи, то се закључењем вансудског поравнања којим се одриче права на отпремнину, подносилац уставне жалбе у суштини одрекао неотуђивог уставног права на правну заштиту поводом престанка радног односа. Како се подносилац није могао одрећи права на отпремнину, то и закључено вансудско поравнање није могло произвести правне последице које су утврђене оспореном пресудом. Овакав правни став Уставни суд је већ заузео и у одлукама Уж-177/2007 од 4. јуна 2009. године и Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године.

На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Окружног суда у Крушевцу Гж1. 1902/09 од 30. новембра 2009. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правну заштиту за случај престанка радног односа, те је, у тачки 1. изреке, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио.

6. С обзиром на то да је повреда Уставом зајемченог права подносиоца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њ ега у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио надлежном суду да , у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке , понови поступак по жалби тужене изјављеној против пресуде Општинског суда у Варварину П 1. 49/09 од 14. септембра 2009. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци





ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

др Драгиша Б. Слијепчевић