Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби Горана Пејковића, Јасмине Пејковић и малолетне Ивоне Пејковић , сви из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Пејковића и Јасмине Пејковић изјављена због повреде права из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и малолетне Ивоне Пејковић због повреда начела из члана 21. став 3. и повреде права из члана 32. став 1. и члана 37. став 1. Устава, у кривичном поступку који се водио пред Општинским судом у Крагујевцу у предмету К. 856/07.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Пејковић и Јасмина Пејковић , у своје име и у име малолетне Ивон е Пејковић , сви из Крагујевца , поднели су Уставном суду 4. јануара 20 10. године уставну жалбу због повреде начела из члана 21. став 3, као и због повреде права из члана 32. став 1. и члана 37. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који се водио пред Општинским судом у Крагујевцу у предмету К. 856/07.
У уставној жалб и се наводи:
- да се пред Општинским судом у Крагујевцу водио кривични поступак К. 856/07 против Д.М. због кривичног дела тешко дело против безбедности саобраћаја из члана 297. став 3. у вези члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног закона Републике Србије, извршеног 25. фебруара 2007. године у Крагујевцу на штету подносилаца уставне жалбе;
- да је подноситељка Јасмина Пејковић, у тренутку саобраћајне несреће била у деветом месецу трудноће;
- да је, услед предметне несреће, дошло до превременог порођаја, и подноситељка Јасмина Пејковић је родила женско дете Ивону Пејковић, кој а је у овој несрећи задобило повреде услед којих јој је животна активност умањена 100%, наруженa je у виду физичке неразвијености, неконтролисаних мишићних конвулзија и поремећаја координације покрета, а задобијене повреде ће целог њеног живота изазивати физичке болове јаког интензитета;
- да надлежно тужилаштво, као ни поступајући суд, мал. Ивон и Пејковић „нису признали правну способност, те стога ни право да у својству оштећене учествује у кривичном поступку“, чиме су повредили њено право на правну личност гарантован о одредб ом члана 37. став 1. Устава, и при томе је, по истом основу, дискриминисали повредивши начело забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава;
- да је 27. новембра 2009. године предметни кривични поступак обустављен решењем Општинског суда у Крагујевцу К. 856/07, услед смрти окривљене;
- да предметни поступак није гарантовао заштиту права оштећених, посебно малолетне Ивоне, чиме им је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава;
- да је овај поступак трајао „скоро три године, а да није донета ни првостепена одлука, да је поступак вођен са великим прекидима, уз бројна одлагања током којих је суд толерисао неоправдано одсуство окривљене без примене мера које ЗКП оставља у том случају“;
- да је наведеним радњама надлежног тужилаштва и суда свим оштећенима повређено право на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, док је на штету малолетне Ивон е Пејковић повређено и начело забране дискриминације и прав о на правну личност из члана 21. став 3. и члана 37. став 1. Устава.
Подносиоци су предложи ли утврђивање повреде означених уставних права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Oпштинског суда у Крагујевцу К. 856/07 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
- истражни судија Општинског суда у Крагујевцу је 26. марта 2007. године донео решење о спровођењу истраге против Д.М. због кривичног дела тешко дело против безбедности саобраћаја из члана 297. став 3. у вези члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног закона Републике Србије, извршеног 25. фебруара 2007. године у Крагујевцу на штету подносилаца уставне жалбе;
- оптужница против Д.М. је подигнута 26. јула 2007. године;
- главни претрес у овом кривичном поступку је заказиван 14 пута, али је одржан само два пута:
- главни претреси су одлагани највише због одсуства окривљен е која се , скоро све врем е трајања поступка, налазила у болници или на боловању, док је четири пута главни претрес одложен због одређивања вештачења, допуне налаза вештака или зато што списи предмета нису враћени са вештачења;
- главни претрес је одржан два пута, када је саслушана окривљена и када су изведени предложени докази;
- предметни кривични п оступак је обустављен решењем Општинског суда у Крагујевцу К. 856/07 од 27. новембра 2009. године услед смрти окривљене;
- оспорени кривични поступак је , до његовог обустављања, трајао две године и четири месеца.
Пресудом Вишег суда у Крагујевцу П. 10/10 од 24. маја 2011. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2047/11 од 5. септембра 2011. године, обавезан је тужени „Ловћен осигурање“ А.Д. Подгорица : да тужиоцу Горану Пејковићу исплати износе од 95.000 динара на име нематеријалне штете због душевних болова услед умањења опште животне активности, износ од 507.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова, износ од 390.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног страха, износ од 1.120.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед инвалидитета ћерке Ивоне и супруге Јасмине и износ од 80.407 динара на име накнаде изгубљене зараде; да тужиљи Јасмини Пејковић исплати износ од 1.240.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед умањења опште животне активности, износ од 304.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед наружености, износ од 607.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова, износ од 250.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног страха, износ од 1.120.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед инвалидитета ћерке Ивоне и износ од 163.716,30 динара на име накнаде изгубљене зараде; да малолетној тужиљи Ивони Пејковић исплати износ од 2.280.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед потпуног умање ња животне активности, као и износ од 3.360.000 динара на име накнаде материјалне штете због трошкова пружања туђе неге и помоћи до краја њеног живота, лекова и санитетског материјала, уништених могућности даљег развоја и напредовања и самосталног стицања зараде.
4. Одредба члана 21. став 3. Устава утврђује да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Одредбом члана 37. став 1. Устава утврђено је да свако лице има правну способност.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Законика о кривичном поступку („ Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „ Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/07, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), у Глави X V у којој су регулисани имовинско-правни захтеви у кривичном поступку, прописано је: да предлог за остваривање имовинско-правног захтева у кривичном поступку може поднети лице које је овлашћено да такав захтев остварује у парничном поступку ( члан 202. став 1.); да се предлог за остваривање имовинско-правног захтева у кривичном поступку подноси органу коме се подноси кривична пријава или суду пред којим се води поступак и да се предлог може поднети најдоцније до завршетка главног претреса пред првостепеним судом ( члан 203. ст. 1. и 2.); да о имовинско-правном захтеву одлучује суд и да ће, кад суд донесе пресуду којом се окривљени ослобађа од оптужбе или којом се оптужба одбија или кад решењем обустави кривични поступак, упутити овлашћено лице да имовинско-правни захтев може остваривати у парничном поступку ( члан 206. ст. 1. и 3.) ; да је оштећени лице чије је какво лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено (члан 221. став 1. тачка 6).
Одредбама члана 3. Закона о наслеђивању ("Службени гласник РС", бр. 46/95 и 101/03), поред осталог, прописано је: да наследити може само онај ко је жив у тренутку оставиочеве смрти (став 1.); да наследити може и дете већ зачето у тренутку оставиочеве смрти ако се роди живо (став 2.).
5. Подносиоци уставне жалбе су истак ли повреду права на суђење у разумном року у својству оштећених у кривичном поступку који је, против окривљене Д. М. водио надлежни јавни тужилац. Уставни суд, с тим у вези, најпре указује на новију праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је утврдио да се право на суђење у разумном року из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, које је садржински идентично праву из члана 32. став 1. Устава, може јемчити и оштећеном, оштећеном као тужиоцу или приватном тужиоцу, али само од тренутка када је он истакао свој имовинско-правни захтев у кривичном поступку (видети Одлуку у предмету "Boris Stojanovski против БЈР Македоније ", од 6. маја 2010. године). Овакав став је у својим одлукама заузео и Уставни суд (видети нпр. Одлуку у предмету Уж – 175/2009 од 10. новембра 2011. године).
У конкретном случају, подносиоци уставне жалбе су, као оштећени , свој имовинско-правни захтев истак ли приликом саслушања пред истражним судијом Општинског суда у Крагујевцу 16. маја 2007. године, као и приликом саслушања на главном претресу одржаном 9. фебруара и 9. марта 2009. године. С обзиром на наведено, према ставу Уставног суда, одредба члана 32. став 1. Устава пружа подносиоцима, као оштећенима који су у кривичном поступку истак ли имовинско-правни захтев, заштиту од повреде права на суђење у разумном року, односно подносиоци уставне жалбе мо гу истицати да им је у оспореном кривичном поступку повређено право на суђење у разумном року.
6. Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају кривични поступак против окривљене Д. М. трајао (до обуставе поступка) две године и четири месеца . Наиме, истражни судија Општинског суда у Крагујевцу је 26. марта 2007. године донео решење о спровођењу истраге против Д.М. због кривичног дела тешко дело против безбедности саобраћаја из члана 297. став 3. у вези члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног закона Републике Србије. Оптужница против Д.М. је подигнута 26. јула 2007. године, односно након четири месеца. Главни претрес у овом кривичном поступку је заказиван 14 пута, али је одржан само два пута и одлаган је углавном због болести окривљене и одређивања вештачења. Главни претрес је одржан два пута, када је саслушана окривљена и када су изведени предложени докази, а поступак је обустављен решењем Општинског суда у Крагујевцу К. 856/07 од 27. новембра 2009. године услед смрти окривљене.
Имајући у виду да се, према већ утврђеној судској пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, разумна дужина трајања кривичног поступка не оцењује само према дужини трајања самог поступка, већ да она зависи и од других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, по ступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца, ови се чиниоци морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
У конкретном случају, Уставни суд је закључио да је у овом предмету било релативно сложен их правних и чињеничних питања, с обзиром на то да је окривљеној на терет стављено тешко кривично дело, са озбиљним последицама, па је било неопходно утврдити, како чињенично стање самог догађаја, тако и врсту и тежину повреда нанетих оштећенима. Посебно сложено је било утврдити врсту и степен повреда које су нанете нерођеном детету оштећених, малолетној Ивони, као и утврдити њен статус како приликом спорне саобраћајне несреће тако и у току трајања кривичног поступка.
По оцени Уставног суда, надлежни суд је поступао у оквиру својих законских обавеза и динамиком која је у датим околностима била прихватљива, имајући у виду предузете радње и чињеницу да је суд покушао да изведе све предложене доказе, да обезбеди присуство окривљене и да утврди врсту и степен повреда нанетих оштећенима приликом спорне саобраћајне несреће. Општински суд у Крагујевцу је, у периоду од нешто више од две године , 1 4 пута заказао главни претрес, односно његове наставке, из чега произлази да је претрес заказиван у размацима од по два месеца, што у датим околностима представља ажурн о поступањ е суда .
Међутим, трајање поступка се, пре свега, може приписати одсуству окривљене која се, скоро све време, налазила у болници или на боловању. Имајући у виду медицинску документацију у списима предмета, а посебно обуставу поступка услед смрти окривљене, Уставни суд је закључио да је главни претрес због недоласка окривљене одлаган у складу са законом и из оправданих разлога.
Природа захтева о коме се у кривичном поступку одлучивало имала је за подносиоц е као оштећен е изузетан морални и материјални значај.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи оштећених о повреди њиховог права на суђење у разумном року у кривичном поступку који се водио пред Општинским судом у Крагујевцу у предмету К. 856/07.
7. Подносиоци уставне жалбе тврдњу о повреди њиховог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и повреди права мал. Ивоне на правну личност из члана 37. став 1. Устава , те повреди начела забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава заснивају на томе што мал. Ивона, која је у тренутку саобраћајне несреће била нерођено дете, није у кривичном поступку третирана као оштећена, па јој нису призната права која оштећеном у кривичном поступку припадају, односно није јој призната правна способност коју је, према мишљењу подносилаца, имала у тренутку саобраћајне несреће.
У конкретном случају питање правног субјективитета нерођеног детета, по мишљењу Уставног суда, није од значаја с обзиром на чињеницу да је оспорени кривични поступак обустављен услед смрти окривљене. Своја права и права малолетне Ивоне Пејковић подносиоци могу остваривати једино у грађанском поступку, што су они и учинили, па је Пресудом Вишег суда у Крагујевцу П. 10/10 од 24. маја 2011. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2047/11 од 5. септембра 2011. године, тужбени захтев подносилаца усвојен и тужени „Ловћен осигурање“ А.Д. Подгорица обавезан да им исплати причињену материјалну и нематеријалну штету.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је оце нио да су неосновани наводи уставне жалбе о повреди начела из члана 21. став 3, као и права из члана 32. став 1. и члана 37. став 1. Устава.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у изреци.
9. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , одлучио као у изреци.
У уставној жалб и се наводи:
- да се пред Општинским судом у Крагујевцу водио кривични поступак К. 856/07 против Д.М. због кривичног дела тешко дело против безбедности саобраћаја из члана 297. став 3. у вези члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног закона Републике Србије, извршеног 25. фебруара 2007. године у Крагујевцу на штету подносилаца уставне жалбе;
- да је подноситељка Јасмина Пејковић, у тренутку саобраћајне несреће била у деветом месецу трудноће;
- да је, услед предметне несреће, дошло до превременог порођаја, и подноситељка Јасмина Пејковић је родила женско дете Ивону Пејковић, кој а је у овој несрећи задобило повреде услед којих јој је животна активност умањена 100%, наруженa je у виду физичке неразвијености, неконтролисаних мишићних конвулзија и поремећаја координације покрета, а задобијене повреде ће целог њеног живота изазивати физичке болове јаког интензитета;
- да надлежно тужилаштво, као ни поступајући суд, мал. Ивон и Пејковић „нису признали правну способност, те стога ни право да у својству оштећене учествује у кривичном поступку“, чиме су повредили њено право на правну личност гарантован о одредб ом члана 37. став 1. Устава, и при томе је, по истом основу, дискриминисали повредивши начело забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава;
- да је 27. новембра 2009. године предметни кривични поступак обустављен решењем Општинског суда у Крагујевцу К. 856/07, услед смрти окривљене;
- да предметни поступак није гарантовао заштиту права оштећених, посебно малолетне Ивоне, чиме им је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава;
- да је овај поступак трајао „скоро три године, а да није донета ни првостепена одлука, да је поступак вођен са великим прекидима, уз бројна одлагања током којих је суд толерисао неоправдано одсуство окривљене без примене мера које ЗКП оставља у том случају“;
- да је наведеним радњама надлежног тужилаштва и суда свим оштећенима повређено право на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, док је на штету малолетне Ивон е Пејковић повређено и начело забране дискриминације и прав о на правну личност из члана 21. став 3. и члана 37. став 1. Устава.
Подносиоци су предложи ли утврђивање повреде означених уставних права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Oпштинског суда у Крагујевцу К. 856/07 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
- истражни судија Општинског суда у Крагујевцу је 26. марта 2007. године донео решење о спровођењу истраге против Д.М. због кривичног дела тешко дело против безбедности саобраћаја из члана 297. став 3. у вези члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног закона Републике Србије, извршеног 25. фебруара 2007. године у Крагујевцу на штету подносилаца уставне жалбе;
- оптужница против Д.М. је подигнута 26. јула 2007. године;
- главни претрес у овом кривичном поступку је заказиван 14 пута, али је одржан само два пута:
- главни претреси су одлагани највише због одсуства окривљен е која се , скоро све врем е трајања поступка, налазила у болници или на боловању, док је четири пута главни претрес одложен због одређивања вештачења, допуне налаза вештака или зато што списи предмета нису враћени са вештачења;
- главни претрес је одржан два пута, када је саслушана окривљена и када су изведени предложени докази;
- предметни кривични п оступак је обустављен решењем Општинског суда у Крагујевцу К. 856/07 од 27. новембра 2009. године услед смрти окривљене;
- оспорени кривични поступак је , до његовог обустављања, трајао две године и четири месеца.
Пресудом Вишег суда у Крагујевцу П. 10/10 од 24. маја 2011. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2047/11 од 5. септембра 2011. године, обавезан је тужени „Ловћен осигурање“ А.Д. Подгорица : да тужиоцу Горану Пејковићу исплати износе од 95.000 динара на име нематеријалне штете због душевних болова услед умањења опште животне активности, износ од 507.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова, износ од 390.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног страха, износ од 1.120.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед инвалидитета ћерке Ивоне и супруге Јасмине и износ од 80.407 динара на име накнаде изгубљене зараде; да тужиљи Јасмини Пејковић исплати износ од 1.240.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед умањења опште животне активности, износ од 304.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед наружености, износ од 607.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова, износ од 250.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног страха, износ од 1.120.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед инвалидитета ћерке Ивоне и износ од 163.716,30 динара на име накнаде изгубљене зараде; да малолетној тужиљи Ивони Пејковић исплати износ од 2.280.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед потпуног умање ња животне активности, као и износ од 3.360.000 динара на име накнаде материјалне штете због трошкова пружања туђе неге и помоћи до краја њеног живота, лекова и санитетског материјала, уништених могућности даљег развоја и напредовања и самосталног стицања зараде.
4. Одредба члана 21. став 3. Устава утврђује да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Одредбом члана 37. став 1. Устава утврђено је да свако лице има правну способност.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Законика о кривичном поступку („ Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „ Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/07, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), у Глави X V у којој су регулисани имовинско-правни захтеви у кривичном поступку, прописано је: да предлог за остваривање имовинско-правног захтева у кривичном поступку може поднети лице које је овлашћено да такав захтев остварује у парничном поступку ( члан 202. став 1.); да се предлог за остваривање имовинско-правног захтева у кривичном поступку подноси органу коме се подноси кривична пријава или суду пред којим се води поступак и да се предлог може поднети најдоцније до завршетка главног претреса пред првостепеним судом ( члан 203. ст. 1. и 2.); да о имовинско-правном захтеву одлучује суд и да ће, кад суд донесе пресуду којом се окривљени ослобађа од оптужбе или којом се оптужба одбија или кад решењем обустави кривични поступак, упутити овлашћено лице да имовинско-правни захтев може остваривати у парничном поступку ( члан 206. ст. 1. и 3.) ; да је оштећени лице чије је какво лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено (члан 221. став 1. тачка 6).
Одредбама члана 3. Закона о наслеђивању ("Службени гласник РС", бр. 46/95 и 101/03), поред осталог, прописано је: да наследити може само онај ко је жив у тренутку оставиочеве смрти (став 1.); да наследити може и дете већ зачето у тренутку оставиочеве смрти ако се роди живо (став 2.).
5. Подносиоци уставне жалбе су истак ли повреду права на суђење у разумном року у својству оштећених у кривичном поступку који је, против окривљене Д. М. водио надлежни јавни тужилац. Уставни суд, с тим у вези, најпре указује на новију праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је утврдио да се право на суђење у разумном року из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, које је садржински идентично праву из члана 32. став 1. Устава, може јемчити и оштећеном, оштећеном као тужиоцу или приватном тужиоцу, али само од тренутка када је он истакао свој имовинско-правни захтев у кривичном поступку (видети Одлуку у предмету "Boris Stojanovski против БЈР Македоније ", од 6. маја 2010. године). Овакав став је у својим одлукама заузео и Уставни суд (видети нпр. Одлуку у предмету Уж – 175/2009 од 10. новембра 2011. године).
У конкретном случају, подносиоци уставне жалбе су, као оштећени , свој имовинско-правни захтев истак ли приликом саслушања пред истражним судијом Општинског суда у Крагујевцу 16. маја 2007. године, као и приликом саслушања на главном претресу одржаном 9. фебруара и 9. марта 2009. године. С обзиром на наведено, према ставу Уставног суда, одредба члана 32. став 1. Устава пружа подносиоцима, као оштећенима који су у кривичном поступку истак ли имовинско-правни захтев, заштиту од повреде права на суђење у разумном року, односно подносиоци уставне жалбе мо гу истицати да им је у оспореном кривичном поступку повређено право на суђење у разумном року.
6. Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају кривични поступак против окривљене Д. М. трајао (до обуставе поступка) две године и четири месеца . Наиме, истражни судија Општинског суда у Крагујевцу је 26. марта 2007. године донео решење о спровођењу истраге против Д.М. због кривичног дела тешко дело против безбедности саобраћаја из члана 297. став 3. у вези члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног закона Републике Србије. Оптужница против Д.М. је подигнута 26. јула 2007. године, односно након четири месеца. Главни претрес у овом кривичном поступку је заказиван 14 пута, али је одржан само два пута и одлаган је углавном због болести окривљене и одређивања вештачења. Главни претрес је одржан два пута, када је саслушана окривљена и када су изведени предложени докази, а поступак је обустављен решењем Општинског суда у Крагујевцу К. 856/07 од 27. новембра 2009. године услед смрти окривљене.
Имајући у виду да се, према већ утврђеној судској пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, разумна дужина трајања кривичног поступка не оцењује само према дужини трајања самог поступка, већ да она зависи и од других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, по ступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца, ови се чиниоци морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
У конкретном случају, Уставни суд је закључио да је у овом предмету било релативно сложен их правних и чињеничних питања, с обзиром на то да је окривљеној на терет стављено тешко кривично дело, са озбиљним последицама, па је било неопходно утврдити, како чињенично стање самог догађаја, тако и врсту и тежину повреда нанетих оштећенима. Посебно сложено је било утврдити врсту и степен повреда које су нанете нерођеном детету оштећених, малолетној Ивони, као и утврдити њен статус како приликом спорне саобраћајне несреће тако и у току трајања кривичног поступка.
По оцени Уставног суда, надлежни суд је поступао у оквиру својих законских обавеза и динамиком која је у датим околностима била прихватљива, имајући у виду предузете радње и чињеницу да је суд покушао да изведе све предложене доказе, да обезбеди присуство окривљене и да утврди врсту и степен повреда нанетих оштећенима приликом спорне саобраћајне несреће. Општински суд у Крагујевцу је, у периоду од нешто више од две године , 1 4 пута заказао главни претрес, односно његове наставке, из чега произлази да је претрес заказиван у размацима од по два месеца, што у датим околностима представља ажурн о поступањ е суда .
Међутим, трајање поступка се, пре свега, може приписати одсуству окривљене која се, скоро све време, налазила у болници или на боловању. Имајући у виду медицинску документацију у списима предмета, а посебно обуставу поступка услед смрти окривљене, Уставни суд је закључио да је главни претрес због недоласка окривљене одлаган у складу са законом и из оправданих разлога.
Природа захтева о коме се у кривичном поступку одлучивало имала је за подносиоц е као оштећен е изузетан морални и материјални значај.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи оштећених о повреди њиховог права на суђење у разумном року у кривичном поступку који се водио пред Општинским судом у Крагујевцу у предмету К. 856/07.
7. Подносиоци уставне жалбе тврдњу о повреди њиховог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и повреди права мал. Ивоне на правну личност из члана 37. став 1. Устава , те повреди начела забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава заснивају на томе што мал. Ивона, која је у тренутку саобраћајне несреће била нерођено дете, није у кривичном поступку третирана као оштећена, па јој нису призната права која оштећеном у кривичном поступку припадају, односно није јој призната правна способност коју је, према мишљењу подносилаца, имала у тренутку саобраћајне несреће.
У конкретном случају питање правног субјективитета нерођеног детета, по мишљењу Уставног суда, није од значаја с обзиром на чињеницу да је оспорени кривични поступак обустављен услед смрти окривљене. Своја права и права малолетне Ивоне Пејковић подносиоци могу остваривати једино у грађанском поступку, што су они и учинили, па је Пресудом Вишег суда у Крагујевцу П. 10/10 од 24. маја 2011. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2047/11 од 5. септембра 2011. године, тужбени захтев подносилаца усвојен и тужени „Ловћен осигурање“ А.Д. Подгорица обавезан да им исплати причињену материјалну и нематеријалну штету.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је оце нио да су неосновани наводи уставне жалбе о повреди начела из члана 21. став 3, као и права из члана 32. став 1. и члана 37. став 1. Устава.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у изреци.
9. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић