Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Србе Перића из села Робаје, општина Ваљево и Драгана Радоњића из Ваљева , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Србе Перића и Драгана Радоњића изјављена против става трећег и четвртог изреке пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 2641/09 од 23. новембра 2009. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 47/10 од 28. јануара 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Срба Перић из села Робаје, општина Ваљево и Драган Радоњић из Ваљева су 10. марта 2010. године, преко пуномоћника Драгана Живковића, адвоката из Ваљева, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на накнаду штете, зајемченог чланом 35. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је у оспореном делу пресуде Општинског суда у Ваљеву, која је потврђена оспореном другостепеном пресудом, одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили да се тужена Република Србија обавеже да им по основу неоснованог обогаћења исплати одређене износе на име ратних дневница за период који су провели у саставу Војске Југославије; да су судови погрешно применили материјално право, третирајући постављене тужбене захтеве као захтеве за накнаду штете, а не као накнаду услед неоснованог обогаћења; да подносиоци своје право заснивају на томе да је Војска без правног основа задржала новац добијен за исплату ратних дневница, а што, по њиховом мишљењу, представља неосновано обогаћење и мора се подвести под члан 210. Закона о облигационим односима, те да је требало применити општи рок застарелости потраживања из члана 371. Закона о облигационим односима.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву П. 2641/09 од 23. новембра 2009. године , у ставу трећем и четвртом изреке одбијени су тужбени захтеви тужилаца Србе Перића и Драгана Радоњића, овде подносилаца уставне жалбе против тужене Републике Србије - Министарство одбране, којима су тужиоци тражили да се тужена обавеже да им на име неоснованог обогаћења исплати износе ближе наведене у оспореној пресуди, са законском затезном каматом. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је исплата спорне накнаде, односно дневница за време проведено у резервном саставу Војске Југославије, представљала законску обавезу тужене коју је била дужна да измири још у периоду док су тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, били у резервном саставу Војске Југославије, у смислу члана 157. Закона о Војсци Југославије, те да им је неизвршавањем ове обавезе причинила штету за коју одговара по члану 172. Закона о облигационим односима; да је тужена у одговору на тужбу истакла приговор застарелости потраживања, који је, по оцени тог суда, основан из разлога што у смислу члана 376. став 1. Закона о облигационим односима потраживање накнаде штете застарева у року од три године од момента када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, док према одредби става 2. истог члана Закона, потраживање у сваком случају застарева за пет година од када је штета настала; да су тужбе поднете почетком 2009. године , а тужиоци су имали сазнања да им накнаде у целини или делимично нису биле исплаћене и да се с тим у вези нису обраћали државним органима за захтевом за исплату, због чега је, по налажењу суда, тужбени захтев неоснован услед застарелости потраживања; да се у конкретном случају не ради о неоснованом обогаћењу на страни тужене, јер никаква имовина тужилаца није без правног основа прешла у имовину тужене, сагласно одредбама чл. 210. до 219. Закона о облигационим односима, па је, по оцени тога суда, неосновано позивање тужилаца на наведени институт.
Оспореном пресудом Вишег суда у Ваљеву Гж. 47/10 од 28. јануара 2010. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда у ставу трећем, четвртом и петом изреке. У образложењу ове оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да у првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9) Закона о парничном поступку, на које суд пази по службеној дужности, сагласно одредби члана 372. Закона о парничном поступку; да је првостепени суд правилно закључио да исплата накнада представља обавезу тужене засновану на закону, те да неизвршавање те обавезе представља неправилан рад органа тужене, за шта би она требало да одговара, сагласно одредби члана 172. Закона о облигационим односима; да првостепени суд правилно утврђује да је правни основ тужбеног захтева накнада штете услед неправилног и незаконитог рада тужене, а не стицање без основа, како се наводи у тужби; да је првостепени суд правилно применио материјално право, конкретно одредбе члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор застарелости потраживања који је истакла тужена, нашавши да је протекао не само субјективни, већ и објективни рок од пет година од настанка штете; да нису основани наводи жалбе да је првостепени суд погрешно применио материјално право, јер се не ради о захтеву за стицање без основа, будући да на страну тужене никаква имовина тужилаца није прешла.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 35. став 2. Устава, на чију повреду се подносиоци позивају у уставној жалби, утврђено је да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбом члана 210. став 1. Закона прописано је да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.
Чланом 376. Закона прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1.); да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да се подносиоци уставне жалбе у суштини жале на погрешну оцену судова о питању правног основа тужбеног захтева подносилаца, односно на погрешну примену материјалног права.
С тим у вези, Уставни суд претходно указује на свој став да, поред осталог, није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу примене материјалног права у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе, осим ако из разлога наведених у уставној жалби и доказа приложених уз њу, не произлази да су судови произвољно применили право, и то на штету подносилаца уставне жалбе.
Имајући у виду наведено, као и разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, у смислу члана 32. став 1. Устава, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставно право подносилаца гарантовано одредбом члана 35. став 2. Устава. Уставни суд констатује да је Општински суд у Ваљеву, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), који се примењивао у време доношења оспорених одлука, утврдио да је неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име ратних дневница за период који су провели у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подносилаца не може бити стицање без основа, с обзиром на то да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа било какве имовине подносилаца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања ратних дневница од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене, судови су утврдили да је потраживање накнаде штете подносилаца застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па су тужбени захтеви подносилаца одбијени правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да су Општински суд у Ваљеву, а потом и Виши суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргументи, различити од оних које су подносиоци већ истицали у жалби на првостепену пресуду, а на које је одговорио другостепени суд. Стога је Уставни суд оценио да је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан и утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
У вези истакнуте повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да је овим правом, поред осталог, гарантовано право на накнаду материјалне и нематеријалне штете проузроковане незаконитим или неправилним радом државног органа. Стога, по оцени Уставног суда, приликом позивања на повреду овог уставног права и оцене Суда, претходно мора бити утврђен незаконит или неправилан рад државног органа. Како у конкретном случају, оспореним пресудама није утврђен незаконит и/или неправилан рад државног органа, нити је Уставни суд приликом оцене правичности поступка у коме су донете оспорене пресуде утврдио повреду права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да нису испуњени услови да Суд цени наводе о повреди права из члана 35. став 2. Устава.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе оспореним пресудама није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити последично право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред осталих, Одлуку Уж-2823/2009 од 8. јула 2010. године).
Уставни суд посебно наглашава да је приликом оцене ове уставне жалбе имао у виду и пресуду Европског суда за људска права у предмету "Вучковић и други против Србије" (представка број 17153/11, од 28. августа 2012. године), али да наведена пресуда и оцене Суда у Стразбуру изражене у њој нису од утицаја на одлучивање Уставног суда у конкретном уставносудском спору.
Наиме, наведеном пресудом, Европски суд је, поред осталог, утврдио да је повређен члан 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (забрана дискриминације) у вези са чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију (заштита имовине). У наведеном предмету, Суд у Стразбуру је закључио да није постојало „објективно и разумно оправдање“ да се подносиоци представки третирају различито, само на основу њиховог места пребивалишта, од резервиста из седам других општина Србије, категоризованих као „неразвијене“, за које је исплата дневница дефинисана споразумом од 11. јануара 2008. године.
За разлику од наведеног, подносиоци предметне уставне жалбе се, с позивом на повреду права из члана 35. став 2. Устава, жале на погрешну оцену судова о питању правног основа тужбеног захтева подносилаца, односно на погрешну примену материјалног права, при чему уставна жалба не садржи наводе о недоследној судској пракси, повреди права на правну сигурност или дискриминацију, нити повреди права на имовину.
Стога је Уставни суд, приликом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, оценио да у конкретном случају наведена пресуда Европског суда за људска права није од утицаја на одлучивање Уставног суда.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву П. 2641/09 од 23. новембра 2009. године , у ставу трећем и четвртом изреке одбијени су тужбени захтеви тужилаца Србе Перића и Драгана Радоњића, овде подносилаца уставне жалбе против тужене Републике Србије - Министарство одбране, којима су тужиоци тражили да се тужена обавеже да им на име неоснованог обогаћења исплати износе ближе наведене у оспореној пресуди, са законском затезном каматом. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је исплата спорне накнаде, односно дневница за време проведено у резервном саставу Војске Југославије, представљала законску обавезу тужене коју је била дужна да измири још у периоду док су тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, били у резервном саставу Војске Југославије, у смислу члана 157. Закона о Војсци Југославије, те да им је неизвршавањем ове обавезе причинила штету за коју одговара по члану 172. Закона о облигационим односима; да је тужена у одговору на тужбу истакла приговор застарелости потраживања, који је, по оцени тог суда, основан из разлога што у смислу члана 376. став 1. Закона о облигационим односима потраживање накнаде штете застарева у року од три године од момента када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, док према одредби става 2. истог члана Закона, потраживање у сваком случају застарева за пет година од када је штета настала; да су тужбе поднете почетком 2009. године , а тужиоци су имали сазнања да им накнаде у целини или делимично нису биле исплаћене и да се с тим у вези нису обраћали државним органима за захтевом за исплату, због чега је, по налажењу суда, тужбени захтев неоснован услед застарелости потраживања; да се у конкретном случају не ради о неоснованом обогаћењу на страни тужене, јер никаква имовина тужилаца није без правног основа прешла у имовину тужене, сагласно одредбама чл. 210. до 219. Закона о облигационим односима, па је, по оцени тога суда, неосновано позивање тужилаца на наведени институт.
Оспореном пресудом Вишег суда у Ваљеву Гж. 47/10 од 28. јануара 2010. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда у ставу трећем, четвртом и петом изреке. У образложењу ове оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да у првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9) Закона о парничном поступку, на које суд пази по службеној дужности, сагласно одредби члана 372. Закона о парничном поступку; да је првостепени суд правилно закључио да исплата накнада представља обавезу тужене засновану на закону, те да неизвршавање те обавезе представља неправилан рад органа тужене, за шта би она требало да одговара, сагласно одредби члана 172. Закона о облигационим односима; да првостепени суд правилно утврђује да је правни основ тужбеног захтева накнада штете услед неправилног и незаконитог рада тужене, а не стицање без основа, како се наводи у тужби; да је првостепени суд правилно применио материјално право, конкретно одредбе члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор застарелости потраживања који је истакла тужена, нашавши да је протекао не само субјективни, већ и објективни рок од пет година од настанка штете; да нису основани наводи жалбе да је првостепени суд погрешно применио материјално право, јер се не ради о захтеву за стицање без основа, будући да на страну тужене никаква имовина тужилаца није прешла.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 35. став 2. Устава, на чију повреду се подносиоци позивају у уставној жалби, утврђено је да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбом члана 210. став 1. Закона прописано је да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.
Чланом 376. Закона прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1.); да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да се подносиоци уставне жалбе у суштини жале на погрешну оцену судова о питању правног основа тужбеног захтева подносилаца, односно на погрешну примену материјалног права.
С тим у вези, Уставни суд претходно указује на свој став да, поред осталог, није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу примене материјалног права у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе, осим ако из разлога наведених у уставној жалби и доказа приложених уз њу, не произлази да су судови произвољно применили право, и то на штету подносилаца уставне жалбе.
Имајући у виду наведено, као и разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, у смислу члана 32. став 1. Устава, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставно право подносилаца гарантовано одредбом члана 35. став 2. Устава. Уставни суд констатује да је Општински суд у Ваљеву, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), који се примењивао у време доношења оспорених одлука, утврдио да је неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име ратних дневница за период који су провели у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подносилаца не може бити стицање без основа, с обзиром на то да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа било какве имовине подносилаца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања ратних дневница од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене, судови су утврдили да је потраживање накнаде штете подносилаца застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па су тужбени захтеви подносилаца одбијени правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да су Општински суд у Ваљеву, а потом и Виши суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргументи, различити од оних које су подносиоци већ истицали у жалби на првостепену пресуду, а на које је одговорио другостепени суд. Стога је Уставни суд оценио да је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан и утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
У вези истакнуте повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да је овим правом, поред осталог, гарантовано право на накнаду материјалне и нематеријалне штете проузроковане незаконитим или неправилним радом државног органа. Стога, по оцени Уставног суда, приликом позивања на повреду овог уставног права и оцене Суда, претходно мора бити утврђен незаконит или неправилан рад државног органа. Како у конкретном случају, оспореним пресудама није утврђен незаконит и/или неправилан рад државног органа, нити је Уставни суд приликом оцене правичности поступка у коме су донете оспорене пресуде утврдио повреду права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да нису испуњени услови да Суд цени наводе о повреди права из члана 35. став 2. Устава.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе оспореним пресудама није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити последично право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред осталих, Одлуку Уж-2823/2009 од 8. јула 2010. године).
Уставни суд посебно наглашава да је приликом оцене ове уставне жалбе имао у виду и пресуду Европског суда за људска права у предмету "Вучковић и други против Србије" (представка број 17153/11, од 28. августа 2012. године), али да наведена пресуда и оцене Суда у Стразбуру изражене у њој нису од утицаја на одлучивање Уставног суда у конкретном уставносудском спору.
Наиме, наведеном пресудом, Европски суд је, поред осталог, утврдио да је повређен члан 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (забрана дискриминације) у вези са чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију (заштита имовине). У наведеном предмету, Суд у Стразбуру је закључио да није постојало „објективно и разумно оправдање“ да се подносиоци представки третирају различито, само на основу њиховог места пребивалишта, од резервиста из седам других општина Србије, категоризованих као „неразвијене“, за које је исплата дневница дефинисана споразумом од 11. јануара 2008. године.
За разлику од наведеног, подносиоци предметне уставне жалбе се, с позивом на повреду права из члана 35. став 2. Устава, жале на погрешну оцену судова о питању правног основа тужбеног захтева подносилаца, односно на погрешну примену материјалног права, при чему уставна жалба не садржи наводе о недоследној судској пракси, повреди права на правну сигурност или дискриминацију, нити повреди права на имовину.
Стога је Уставни суд, приликом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, оценио да у конкретном случају наведена пресуда Европског суда за људска права није од утицаја на одлучивање Уставног суда.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић