PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-7233/2012
Datum donošenja odluke: 18.10.2012
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 35. Stav 2.
Podnosilac: Srba Perić
Pojmovni registar:
Napomena: -nije povređeno pravo na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srbe Perića iz sela Robaje, opština Valjevo i Dragana Radonjića iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je



O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Srbe Perića i Dragana Radonjića izjavljena protiv stava trećeg i četvrtog izreke presude Opštinskog suda u Valjevu P. 2641/09 od 23. novembra 2009. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 47/10 od 28. januara 2010. godine.



O b r a z l o ž e nj e



1. Srba Perić iz sela Robaje, opština Valjevo i Dragan Radonjić iz Valjeva su 10. marta 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Živkovića, advokata iz Valjeva, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na naknadu štete, zajemčenog članom 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je u osporenom delu presude Opštinskog suda u Valjevu, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se tužena Republika Srbija obaveže da im po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati određene iznose na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, tretirajući postavljene tužbene zahteve kao zahteve za naknadu štete, a ne kao naknadu usled neosnovanog obogaćenja; da podnosioci svoje pravo zasnivaju na tome da je Vojska bez pravnog osnova zadržala novac dobijen za isplatu ratnih dnevnica, a što, po njihovom mišljenju, predstavlja neosnovano obogaćenje i mora se podvesti pod član 210. Zakona o obligacionim odnosima, te da je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 2641/09 od 23. novembra 2009. godine , u stavu trećem i četvrtom izreke odbijeni su tužbeni zahtevi tužilaca Srbe Perića i Dragana Radonjića, ovde podnosilaca ustavne žalbe protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, kojima su tužioci tražili da se tužena obaveže da im na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznose bliže navedene u osporenoj presudi, sa zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je isplata sporne naknade, odnosno dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, predstavljala zakonsku obavezu tužene koju je bila dužna da izmiri još u periodu dok su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, bili u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, u smislu člana 157. Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da im je neizvršavanjem ove obaveze pričinila štetu za koju odgovara po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužena u odgovoru na tužbu istakla prigovor zastarelosti potraživanja, koji je, po oceni tog suda, osnovan iz razloga što u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od momenta kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, dok prema odredbi stava 2. istog člana Zakona, potraživanje u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da su tužbe podnete početkom 2009. godine , a tužioci su imali saznanja da im naknade u celini ili delimično nisu bile isplaćene i da se s tim u vezi nisu obraćali državnim organima za zahtevom za isplatu, zbog čega je, po nalaženju suda, tužbeni zahtev neosnovan usled zastarelosti potraživanja; da se u konkretnom slučaju ne radi o neosnovanom obogaćenju na strani tužene, jer nikakva imovina tužilaca nije bez pravnog osnova prešla u imovinu tužene, saglasno odredbama čl. 210. do 219. Zakona o obligacionim odnosima, pa je, po oceni toga suda, neosnovano pozivanje tužilaca na navedeni institut.

Osporenom presudom Višeg suda u Valjevu Gž. 47/10 od 28. januara 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem, četvrtom i petom izreke. U obrazloženju ove osporene presude je, između ostalog, navedeno: da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku, na koje sud pazi po službenoj dužnosti, saglasno odredbi člana 372. Zakona o parničnom postupku; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da isplata naknada predstavlja obavezu tužene zasnovanu na zakonu, te da neizvršavanje te obaveze predstavlja nepravilan rad organa tužene, za šta bi ona trebalo da odgovara, saglasno odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da prvostepeni sud pravilno utvrđuje da je pravni osnov tužbenog zahteva naknada štete usled nepravilnog i nezakonitog rada tužene, a ne sticanje bez osnova, kako se navodi u tužbi; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, konkretno odredbe člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena, našavši da je protekao ne samo subjektivni, već i objektivni rok od pet godina od nastanka štete; da nisu osnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer se ne radi o zahtevu za sticanje bez osnova, budući da na stranu tužene nikakva imovina tužilaca nije prešla.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava, na čiju povredu se podnosioci pozivaju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi.

Članom 376. Zakona propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.); da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je konstatovao da se podnosioci ustavne žalbe u suštini žale na pogrešnu ocenu sudova o pitanju pravnog osnova tužbenog zahteva podnosilaca, odnosno na pogrešnu primenu materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud prethodno ukazuje na svoj stav da, pored ostalog, nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, osim ako iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili pravo, i to na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, kao i razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, u smislu člana 32. stav 1. Ustava, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju ustavno pravo podnosilaca garantovano odredbom člana 35. stav 2. Ustava. Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Valjevu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih odluka, utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili isplatu iznosa bliže navedenih u osporenoj presudi na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije, po osnovu neosnovanog obogaćenja. Naime, redovni sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da pravni osnov tužbenog zahteva podnosilaca ne može biti sticanje bez osnova, s obzirom na to da je utvrđeno da nije došlo do prelaska bez pravnog osnova bilo kakve imovine podnosilaca na tuženu, već da je pravni osnov naknada štete zbog neisplaćivanja ratnih dnevnica od strane Vojske Jugoslavije i da se odgovornost tužene zasniva na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na odgovornosti države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, po prigovoru tužene, sudovi su utvrdili da je potraživanje naknade štete podnosilaca zastarelo, s obzirom na to da su protekli rokovi propisani odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe, pa su tužbeni zahtevi podnosilaca odbijeni pravnosnažnom presudom.

Ustavni sud konstatuje da su Opštinski sud u Valjevu, a potom i Viši sud u Valjevu odlučujući o podnetoj žalbi, dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan tužbeni zahtev podnosilaca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. U ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi dokazi i argumenti, različiti od onih koje su podnosioci već isticali u žalbi na prvostepenu presudu, a na koje je odgovorio drugostepeni sud. Stoga je Ustavni sud ocenio da je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan i utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju, osporenim presudama nije utvrđen nezakonit i/ili nepravilan rad državnog organa, niti je Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome su donete osporene presude utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da Sud ceni navode o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe osporenim presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, niti posledično pravo na naknadu štete zajemčeno odredbom člana 35. stav 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti, pored ostalih, Odluku Už-2823/2009 od 8. jula 2010. godine).

Ustavni sud posebno naglašava da je prilikom ocene ove ustavne žalbe imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu "Vučković i drugi protiv Srbije" (predstavka broj 17153/11, od 28. avgusta 2012. godine), ali da navedena presuda i ocene Suda u Strazburu izražene u njoj nisu od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom ustavnosudskom sporu.

Naime, navedenom presudom, Evropski sud je, pored ostalog, utvrdio da je povređen član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine). U navedenom predmetu, Sud u Strazburu je zaključio da nije postojalo „objektivno i razumno opravdanje“ da se podnosioci predstavki tretiraju različito, samo na osnovu njihovog mesta prebivališta, od rezervista iz sedam drugih opština Srbije, kategorizovanih kao „nerazvijene“, za koje je isplata dnevnica definisana sporazumom od 11. januara 2008. godine.

Za razliku od navedenog, podnosioci predmetne ustavne žalbe se, s pozivom na povredu prava iz člana 35. stav 2. Ustava, žale na pogrešnu ocenu sudova o pitanju pravnog osnova tužbenog zahteva podnosilaca, odnosno na pogrešnu primenu materijalnog prava, pri čemu ustavna žalba ne sadrži navode o nedoslednoj sudskoj praksi, povredi prava na pravnu sigurnost ili diskriminaciju, niti povredi prava na imovinu.

Stoga je Ustavni sud, prilikom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, ocenio da u konkretnom slučaju navedena presuda Evropskog suda za ljudska prava nije od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.





PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević




[Preuzmite dokument]

• Na vrh stranice