Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ненада Грујовића, у притвору Окружног затвора у Беораду, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. септембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ненада Грујовића изјављена против решења Вишег суда у Београду Кв. 1895/12 од 16. маја 2012. године и решења Апелационог суда у Београду Кж. 1942/12 од 24. маја 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ненад Грујовић, у притвору Окружног затвора у Беораду, поднео је Уставном суду 29. децембра 2011. године уставну жалбу, а 1. јуна 2012. године допуне уставне жалбе против решења Вишег суда у Београду Кв. 1895/12 од 16. маја 2012. године и решења Апелационог суда у Београду Кж. 1942/12 од 24. маја 2012. године, због повреде права из члана 31, члана 32. став 1, члана 33. став 6. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је 1. јуна 2012. године Уставном суду поднео допуну уставне жалбе Уж-6885/11 против аката наведених у изреци, због повреда уставних права из разлога означених у уставној жалби и њеним допунама. Стога је Уставни суд ову допуну, сагласно раније заузетим ставовима, третирао као нову уставну жалбу, за коју су повреде права и разлози наведени у предмету Уж-6885/11 и овој допуни.
У допуни уставне жалбе од 1. јуна 2012. године се позива на уставну жалбу од 29. децембра 2011. године, разлоге наведе у њој и додаје да је председник поступајућег већа одбио предлог окривљеног да се главни претрес одржи у континуитету, у трајању од два-три дана.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења Вишег суда у Београду Кв. 1895/12 од 16. маја 2012. године и Апелационог суда у Београду Кж. 1942/12 од 24. маја 2012. године, из њих и навода уставне жалбе утврдио да су разлози за продужење притвора подносиоцу као окривљеном идентични разлозима наведеним у решењу Вишег суда у Београду Кв. 4734/11 од 16. новембра 2011. године и решењу Апелационог суда у Београду Кж. 4073/11 од 7. децембра 2011. године, као и да су решења оспорена овом уставном жалбом донета након решења оспорених уставним жалбама у предметима Уставног суда Уж-6885/11, Уж-2994/12 и Уж-2995/12.
4. Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 34. став 3. Устава утврђује да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Чланом 133. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор.
Одредба члана 142. став 1. ЗКП прописује: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3.)); ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Остале одредбе ЗКП које су од значаја за одлучивање, прописују: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1738/2009 и Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 31, 32. и 34. Устава и заузео правни став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. С обзиром на то да се, према наведеним ставовима Уставног суда и садржини члана 31. став 1. Устава, овом одредбом члана 31. став 1. Устава јемчи право окривљеног на ограничено трајање притвора у фази истраге, а да је оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе притвор продужен а не одређен, те да је то учињено у фази након подизања оптужнице, то Уставни суд није вршио оцену постојања повреда права подносиоца зајемченог одредбом члана 31. став 1. Устава.
7. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног пажљиво испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Надлежни суд је утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити блажом мером.
Разлоге које је Виши суд у Београду дао када је оценио да постоје околности због којих окривљени треба и даље да остане у притвору, односно разлоге које је и Апелациони суд у Београду потврдио, Уставни суд је прихватио као довољне, на закону засноване и уставноправно прихватљиве.
Према оцени Уставног суда:
- из списа предмета и доказа прикупљених током досадашњег кривичног поступка произилази основана сумња да је окривљени извршио кривична дела која су му стављена на терет;
- прихватљив је став кривичног већа да и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, имајући у виду да је након покретања предметног кривичног поступка дужи временски период окривљени био недоступан суду и органима гоњења, обзиром да се налазио у иностранству, те имајући у виду да је лишен слободе у Аустрији, одакле је екстрадиран дана 6. јула 2007. године, прихватљив је закључак кривичног већа да напред наведене околности представљају особите околности које указују да постоји оправдана бојазан да би се окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао крити и дати у бекство и тако бити недоступан судским органима те тиме онемогућити успешно вођење и окончање овог кривичног поступка;
- прихватљиво је мишљење кривичног већа да у конкретном случају и даље стоји и законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром на чињеницу да је и раније осуђиван због кривичног дела са елементима насиља из члана 169. став 1. у вези са чланом 168. став 1. Кривичног закона Републике Србије, што је утврђено увидом у извештај из КЕ, па имајући у виду врсту и бројност предметних кривичних дела која му се стављају на терет, а која су, по наводима из оптужнице, извршена у релативно кратком временском периоду, то наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити кривично дело;
- прихватљив је закључак кривичног већа да и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, имајући у виду да је окривљеном, између осталог, стављено на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. тач.1) и 4) Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора преко десет година, а да, у конкретном случају постоје посебно тешке околности предметног кривичног дела које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору, а које околности се конкретно огледају у томе да је окривљени основано сумњив да је на јавном месту у преподневим часовима, наочиглед већег броја грађана, према покојном оштећеном применио насиље високог степена испољавајући притом, према наводима оптужног акта нарочиту бруталност и упорност.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду сложен, како због бројности оптужених и кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да донесе одлуку.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицима за која постоји основана сумња да су извршила кривична дела може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за за даље задржавање оптуженог (подносиoца уставне жалбе) у притвору.
Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду да је решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1483/06 од 11. јануара 2007. године, окривљеном Грујовић Ненаду притвор одређен из разлога предвиђених одредбама члaна 142. став 2. тач. 1), 2), 3) и 5) ЗКП, а да је каснијим решењем Вишег суда у Београду о продужењу притвора отклоњен притворски основ из тачке 2) наведеног члана ЗКП, јер је суд нашао да више не постоје разлози прописани том тачком, што, по мишљењу Уставног суда, представља доказ више да је Виши суд у Београду водио рачуна о постојању основа за продужавање притвора подносиоцу уставне жалбе као окривљеном.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права у вези трајања притвора зајемчена одредбама члана члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
8. Подносилац уставне жалбе наводи да му је право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што суд скоро уопште не поступа у овом предмету, јер је у 2010. и 2011. години одржао по један главни претрес, да су сва образложења досадашњих решења о одређивању притвора истоветна, да наведени разлози за продужење притвора представљају елементе бића кривичног дела, па као такви не могу бити разлог за притвор и да у решењима нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који се наводе су нејасни и противречни.
Како је подносилац уставне жалбе лишен слободе 6. јула 2007. године, а уставну жалбу је изјавио 27. фебруара 2012. године, то период у коме се подносилац налази у притвору износи око четири и по године, за које време траје и кривични поступак против њега и осталих окривљених.
Оптужница против окривљених је подигнута 31. децембра 2007. године, из чега произлази да је истрага трајала око пет месеци.
У конкретној кривично правној ствари поступало је четири председника већа, углавном због прераспоређивања на нове дужности, па је поступак четири пута кретао од почетка.
Од процесних радњи предузетих током трајања кривичног поступка, према извештају поступајућег судије, саслушан је већи број сведока, прибављени су материјални докази везани за криминалистичко – технички преглед лица места, и извршена је реконструкције догађаја на лицу места. У предмету је обављен и већи број вештачења од стране вештака судске медицине и балистичке струке, а ови вештаци су и више пута непосредно саслушани пред различитим судским већима. Списи предмета садрже преко 1000 пописаних страна као и обимну фото-документацију.
Наводе подносиоца уставне жалбе да су сва образложења досадашњих решења о одређивању притвора истоветна, да наведени разлози за продужење притвора представљају елементе бића кривичног дела, па као такви не могу бити разлог за притвор и да у решењима нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који се наводе су нејасни и противречни, Уставни суд оцењује неоснованим. Наиме, образложења решења о продужењу притвора јесу идентична, међутим, имајући у виду да у конкретном случају и даље егзистирају разлози због којих је притвор и одређен, а потом продужаван, Уставни суд сматра да у таквој ситуацији нови разлози не могу ни бити наведени, као и да је основано позивање суда на разлоге који су и раније постојали. Такође, Уставни суд сматра да разлози наведени као основ за продужење притвора не представљају елементе бића кривичног дела, нити да су разлози у решењима о продужењу притвора нејасни и противречни.
Имајући у виду наведено, динамику којом је суд заказивао главни претрес, околност да се ради о тешком кривичном делу, као и остале радње које су у том периоду предузимане, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе, у периоду до њеног изјављивања, није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
9. Наводи подносиоца уставне жалбе да су судови оспореним решењима повредили његово право да се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, заснивају се, по оцени Уставног суда, на истакнутим повредама права из чл.31. и 32. Устава.
Како је Уставни суд утврдио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди претходно наведених права неосновани, а у оспореним решењима није нашао формулације којим би била повређена претпоставка невиности на коју подносилац уставне жалбе указује, Уставни суд оцењује да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду, у оспореним решењима о продужењу притвора, дали уставноправно прихватљиве и на закону засноване разлоге, без изјашњавања унапред о постојању кривице подносиоца за кривична дела која су предмет оптужења. Стога је Уставни суд мишљења да ови наводи подносиоца у суштини представљају његову субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним разлозима.
Стога је Уставни суд утврдио да оспореним решењима није повређено ни право подносиоца зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. ст. 2. и 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целости одбио као неосновану, и на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе је 1. јуна 2012. године Уставном суду поднео допуну уставне жалбе Уж-6885/11 против аката наведених у изреци, због повреда уставних права из разлога означених у уставној жалби и њеним допунама. Стога је Уставни суд ову допуну, сагласно раније заузетим ставовима, третирао као нову уставну жалбу, за коју су повреде права и разлози наведени у предмету Уж-6885/11 и овој допуни.
У допуни уставне жалбе од 1. јуна 2012. године се позива на уставну жалбу од 29. децембра 2011. године, разлоге наведе у њој и додаје да је председник поступајућег већа одбио предлог окривљеног да се главни претрес одржи у континуитету, у трајању од два-три дана.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења Вишег суда у Београду Кв. 1895/12 од 16. маја 2012. године и Апелационог суда у Београду Кж. 1942/12 од 24. маја 2012. године, из њих и навода уставне жалбе утврдио да су разлози за продужење притвора подносиоцу као окривљеном идентични разлозима наведеним у решењу Вишег суда у Београду Кв. 4734/11 од 16. новембра 2011. године и решењу Апелационог суда у Београду Кж. 4073/11 од 7. децембра 2011. године, као и да су решења оспорена овом уставном жалбом донета након решења оспорених уставним жалбама у предметима Уставног суда Уж-6885/11, Уж-2994/12 и Уж-2995/12.
4. Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 34. став 3. Устава утврђује да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Чланом 133. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор.
Одредба члана 142. став 1. ЗКП прописује: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3.)); ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Остале одредбе ЗКП које су од значаја за одлучивање, прописују: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1738/2009 и Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 31, 32. и 34. Устава и заузео правни став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. С обзиром на то да се, према наведеним ставовима Уставног суда и садржини члана 31. став 1. Устава, овом одредбом члана 31. став 1. Устава јемчи право окривљеног на ограничено трајање притвора у фази истраге, а да је оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе притвор продужен а не одређен, те да је то учињено у фази након подизања оптужнице, то Уставни суд није вршио оцену постојања повреда права подносиоца зајемченог одредбом члана 31. став 1. Устава.
7. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног пажљиво испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Надлежни суд је утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити блажом мером.
Разлоге које је Виши суд у Београду дао када је оценио да постоје околности због којих окривљени треба и даље да остане у притвору, односно разлоге које је и Апелациони суд у Београду потврдио, Уставни суд је прихватио као довољне, на закону засноване и уставноправно прихватљиве.
Према оцени Уставног суда:
- из списа предмета и доказа прикупљених током досадашњег кривичног поступка произилази основана сумња да је окривљени извршио кривична дела која су му стављена на терет;
- прихватљив је став кривичног већа да и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, имајући у виду да је након покретања предметног кривичног поступка дужи временски период окривљени био недоступан суду и органима гоњења, обзиром да се налазио у иностранству, те имајући у виду да је лишен слободе у Аустрији, одакле је екстрадиран дана 6. јула 2007. године, прихватљив је закључак кривичног већа да напред наведене околности представљају особите околности које указују да постоји оправдана бојазан да би се окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао крити и дати у бекство и тако бити недоступан судским органима те тиме онемогућити успешно вођење и окончање овог кривичног поступка;
- прихватљиво је мишљење кривичног већа да у конкретном случају и даље стоји и законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром на чињеницу да је и раније осуђиван због кривичног дела са елементима насиља из члана 169. став 1. у вези са чланом 168. став 1. Кривичног закона Републике Србије, што је утврђено увидом у извештај из КЕ, па имајући у виду врсту и бројност предметних кривичних дела која му се стављају на терет, а која су, по наводима из оптужнице, извршена у релативно кратком временском периоду, то наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити кривично дело;
- прихватљив је закључак кривичног већа да и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, имајући у виду да је окривљеном, између осталог, стављено на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. тач.1) и 4) Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора преко десет година, а да, у конкретном случају постоје посебно тешке околности предметног кривичног дела које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору, а које околности се конкретно огледају у томе да је окривљени основано сумњив да је на јавном месту у преподневим часовима, наочиглед већег броја грађана, према покојном оштећеном применио насиље високог степена испољавајући притом, према наводима оптужног акта нарочиту бруталност и упорност.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду сложен, како због бројности оптужених и кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да донесе одлуку.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицима за која постоји основана сумња да су извршила кривична дела може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за за даље задржавање оптуженог (подносиoца уставне жалбе) у притвору.
Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду да је решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1483/06 од 11. јануара 2007. године, окривљеном Грујовић Ненаду притвор одређен из разлога предвиђених одредбама члaна 142. став 2. тач. 1), 2), 3) и 5) ЗКП, а да је каснијим решењем Вишег суда у Београду о продужењу притвора отклоњен притворски основ из тачке 2) наведеног члана ЗКП, јер је суд нашао да више не постоје разлози прописани том тачком, што, по мишљењу Уставног суда, представља доказ више да је Виши суд у Београду водио рачуна о постојању основа за продужавање притвора подносиоцу уставне жалбе као окривљеном.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права у вези трајања притвора зајемчена одредбама члана члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
8. Подносилац уставне жалбе наводи да му је право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што суд скоро уопште не поступа у овом предмету, јер је у 2010. и 2011. години одржао по један главни претрес, да су сва образложења досадашњих решења о одређивању притвора истоветна, да наведени разлози за продужење притвора представљају елементе бића кривичног дела, па као такви не могу бити разлог за притвор и да у решењима нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који се наводе су нејасни и противречни.
Како је подносилац уставне жалбе лишен слободе 6. јула 2007. године, а уставну жалбу је изјавио 27. фебруара 2012. године, то период у коме се подносилац налази у притвору износи око четири и по године, за које време траје и кривични поступак против њега и осталих окривљених.
Оптужница против окривљених је подигнута 31. децембра 2007. године, из чега произлази да је истрага трајала око пет месеци.
У конкретној кривично правној ствари поступало је четири председника већа, углавном због прераспоређивања на нове дужности, па је поступак четири пута кретао од почетка.
Од процесних радњи предузетих током трајања кривичног поступка, према извештају поступајућег судије, саслушан је већи број сведока, прибављени су материјални докази везани за криминалистичко – технички преглед лица места, и извршена је реконструкције догађаја на лицу места. У предмету је обављен и већи број вештачења од стране вештака судске медицине и балистичке струке, а ови вештаци су и више пута непосредно саслушани пред различитим судским већима. Списи предмета садрже преко 1000 пописаних страна као и обимну фото-документацију.
Наводе подносиоца уставне жалбе да су сва образложења досадашњих решења о одређивању притвора истоветна, да наведени разлози за продужење притвора представљају елементе бића кривичног дела, па као такви не могу бити разлог за притвор и да у решењима нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који се наводе су нејасни и противречни, Уставни суд оцењује неоснованим. Наиме, образложења решења о продужењу притвора јесу идентична, међутим, имајући у виду да у конкретном случају и даље егзистирају разлози због којих је притвор и одређен, а потом продужаван, Уставни суд сматра да у таквој ситуацији нови разлози не могу ни бити наведени, као и да је основано позивање суда на разлоге који су и раније постојали. Такође, Уставни суд сматра да разлози наведени као основ за продужење притвора не представљају елементе бића кривичног дела, нити да су разлози у решењима о продужењу притвора нејасни и противречни.
Имајући у виду наведено, динамику којом је суд заказивао главни претрес, околност да се ради о тешком кривичном делу, као и остале радње које су у том периоду предузимане, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе, у периоду до њеног изјављивања, није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
9. Наводи подносиоца уставне жалбе да су судови оспореним решењима повредили његово право да се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, заснивају се, по оцени Уставног суда, на истакнутим повредама права из чл.31. и 32. Устава.
Како је Уставни суд утврдио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди претходно наведених права неосновани, а у оспореним решењима није нашао формулације којим би била повређена претпоставка невиности на коју подносилац уставне жалбе указује, Уставни суд оцењује да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду, у оспореним решењима о продужењу притвора, дали уставноправно прихватљиве и на закону засноване разлоге, без изјашњавања унапред о постојању кривице подносиоца за кривична дела која су предмет оптужења. Стога је Уставни суд мишљења да ови наводи подносиоца у суштини представљају његову субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним разлозима.
Стога је Уставни суд утврдио да оспореним решењима није повређено ни право подносиоца зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. ст. 2. и 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целости одбио као неосновану, и на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић