Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Grujovića, u pritvoru Okružnog zatvora u Beoradu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nenada Grujovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 184/12 od 16. januara 2012. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž. 286/12 od 27. januara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Grujović, u pritvoru Okružnog zatvora u Beoradu, podneo je Ustavnom sudu 29. decembra 2011. godine ustavnu žalbu, a 3. i 25. januara 2012. godine dopune ustavne žalbe protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 4734/11 od 16. novembra 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž. 4073/11 od 7. decembra 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 27. st. 1. i 3, člana 30. stav 1, člana 31, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i člana 5. st. 1, 3, 4. i 5. i član 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Podnosilac ustavne žalbe je 27. februara 2012. godine Ustavnom sudu podneo dopunu ustavne žalbe protiv akata navedenih u izreci, zbog povreda ustavnih prava iz razloga označenih u ustavnoj žalbi i njenim dopunama u predmetu Ustavnog suda Už-6885/11. Stoga je Ustavni sud ovu dopunu, saglasno ranije zauzetim stavovima, tretirao kao novu ustavnu žalbu, za koju su povrede prava i razlozi navedeni u predmetu Už-6885/11.

U dopuni ustavne žalbe od 27. februara 2012. godine se poziva na ustavnu žalbu od 29. decembra 2011. godine, razloge navede u njoj i dodaje da je predsednik postupajućeg veća odbio predlog okrivljenog da se glavni pretres održi u kontinuitetu, u trajanju od dva-tri dana.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporena rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 184/12 od 16. januara 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž. 286/12 od 27. januara 2012. godine, iz njih i navoda ustavne žalbe utvrdio da su razlozi za produženje pritvora podnosiocu kao okrivljenom identični razlozima navedenim u rešenju Višeg suda u Beogradu Kv. 4734/11 od 16. novembra 2011. godine i rešenju Apelacionog suda u Beogradu Kž. 4073/11 od 7. decembra 2011. godine, kao i da su rešenja osporena ovom ustavnom žalbom doneta nakon rešenja osporenih ustavnom žalbom u predmetu Ustavnog suda Už-6885/11.

4. Članom 27. Ustava zajemčeno je, pored ostalog: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.).

Odredba člana 30. stav 1. Ustava utvrđuje da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

Odredbama člana 31. Ustava utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, kao i da se okrivljeni pušta na slobodu ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredba člana 34. stav 3. Ustava utvrđuje da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Članom 133. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 i 72/11) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka jesu poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor.

Odredba člana 142. stav 1. ZKP propisuje: da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, pored ostalog: ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3.)); ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).

Ostale odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje su od značaja za odlučivanje, propisuju: da se posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. stav 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. stav 1. i 3.).

5. Ustavni sud ukazuje da je u više donetih odluka (videti, pored ostalih, odluke u predmetima: Už-1197/2008, od 13. novembra 2008. godine, Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine, Už-1738/2009 i Už-1429/2009 od 16. jula 2009. godine i Už-34/2008 od 10. marta 2011. godine) dao tumačenje prava zaštićenih odredbama čl. 27, 30, 31, 32. i 34. Ustava i zauzeo pravni stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povrede navedenih prava postoje ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.

6. S obzirom na to da se, prema navedenim stavovima Ustavnog suda i sadržini člana 30. stav 1. Ustava, ovom odredbom štite ljudska prava u vezi inicijalnog određivanja pritvora licima za koja postoji osnovana sumnja da su učinila krivično delo, kao i da se odredbom člana 31. stav 1. Ustava jemči pravo okrivljenog na ograničeno trajanje pritvora u fazi istrage, a da je osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen a ne određen, te da je to učinjeno u fazi nakon podizanja optužnice, to Ustavni sud nije vršio ocenu postojanja povreda prava podnosioca zajemčenih odredbama člana 30. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava.

7. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 27. st. 1. i 3. i člana 31. st. 2. i 3. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud, po službenoj dužnosti, blagovremeno i bez predloga okrivljenog pažljivo ispitao opravdanost produženja pritvora, odnosno utvrdio i naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih je smatrao da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Nadležni sud je utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru i da se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) ne može ostvariti blažom merom.

Razloge koje je Viši sud u Beogradu dao kada je ocenio da postoje okolnosti zbog kojih okrivljeni treba i dalje da ostane u pritvoru, odnosno razloge koje je i Apelacioni sud u Beogradu potvrdio, Ustavni sud je prihvatio kao dovoljne, na zakonu zasnovane i ustavnopravno prihvatljive.

Prema oceni Ustavnog suda:

- iz spisa predmeta i dokaza prikupljenih tokom dosadašnjeg krivičnog postupka proizilazi osnovana sumnja da je okrivljeni izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret;

- prihvatljiv je stav krivičnog veća da i dalje stoji zakonski razlog za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru predviđen odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, imajući u vidu da je nakon pokretanja predmetnog krivičnog postupka duži vremenski period okrivljeni bio nedostupan sudu i organima gonjenja, obzirom da se nalazio u inostranstvu, te imajući u vidu da je lišen slobode u Austriji, odakle je ekstradiran dana 6. jula 2007. godine, prihvatljiv je zaključak krivičnog veća da napred navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da postoji opravdana bojazan da bi se okrivljeni, ukoliko bi bio pušten na slobodu, mogao kriti i dati u bekstvo i tako biti nedostupan sudskim organima te time onemogućiti uspešno vođenje i okončanje ovog krivičnog postupka;

- prihvatljivo je mišljenje krivičnog veća da u konkretnom slučaju i dalje stoji i zakonski razlog za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru predviđen odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, s obzirom na činjenicu da je i ranije osuđivan zbog krivičnog dela sa elementima nasilja iz člana 169. stav 1. u vezi sa članom 168. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, što je utvrđeno uvidom u izveštaj iz KE, pa imajući u vidu vrstu i brojnost predmetnih krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret, a koja su, po navodima iz optužnice, izvršena u relativno kratkom vremenskom periodu, to navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na osnovanu bojazan da bi okrivljeni ukoliko bi bio pušten na slobodu mogao ponoviti krivično delo;

- prihvatljiv je zaključak krivičnog veća da i dalje stoji zakonski razlog za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru i po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, imajući u vidu da je okrivljenom, između ostalog, stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tač.1) i 4) Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koje je propisana kazna zatvora preko deset godina, a da, u konkretnom slučaju postoje posebno teške okolnosti predmetnog krivičnog dela koje opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, a koje okolnosti se konkretno ogledaju u tome da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je na javnom mestu u prepodnevim časovima, naočigled većeg broja građana, prema pokojnom oštećenom primenio nasilje visokog stepena ispoljavajući pritom, prema navodima optužnog akta naročitu brutalnost i upornost.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu složen, kako zbog brojnosti optuženih i krivičnih dela za koja postoji osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da donese odluku.

Osporena rešenja o produženju pritvora doneta su, po oceni Ustavnog suda, u zakonito sprovedenom postupku, zasnovana su na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licima za koja postoji osnovana sumnja da su izvršila krivična dela može produžiti pritvor, i u njima su dati detaljni i individualizovani razlozi za za dalje zadržavanje optuženog (podnosioca ustavne žalbe) u pritvoru.

Najzad, Ustavni sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu da je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 1483/06 od 11. januara 2007. godine, okrivljenom Grujović Nenadu pritvor određen iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 2. tač.1), 2), 3) i 5) ZKP, a da je kasnijim rešenjem Višeg suda u Beogradu o produženju pritvora otklonjen pritvorski osnov iz tačke 2) navedenog člana ZKP, jer je sud našao da više ne postoje  razlozi propisani tom tačkom, što, po mišljenju Ustavnog suda, predstavlja dokaz više da je Viši sud u Beogradu vodio računa o postojanju osnova za produžavanje pritvora podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava na slobodu i bezbednost i prava u vezi trajanja pritvora zajemčena odredbama člana 27. st. 1. i 3. i člana 31. st. 2. i 3. Ustava.

8. Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što sud skoro uopšte ne postupa u ovom predmetu, jer je u 2010. i 2011. godini održao po jedan glavni pretres, da su sva obrazloženja dosadašnjih rešenja o određivanju pritvora istovetna, da navedeni razlozi za produženje pritvora predstavljaju elemente bića krivičnog dela, pa kao takvi ne mogu biti razlog za pritvor i da u rešenjima nema razloga o odlučnim činjenicama, a razlozi koji se navode su nejasni i protivrečni.

Kako je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode 6. jula 2007. godine, a ustavnu žalbu je izjavio 27. februara 2012. godine, to period u kome se podnosilac nalazi u pritvoru iznosi oko četiri i po godine, za koje vreme traje i krivični postupak protiv njega i ostalih okrivljenih.

Optužnica protiv okrivljenih je podignuta 31. decembra 2007. godine, iz čega proizlazi da je istraga trajala oko pet meseci.

U konkretnoj krivično pravnoj stvari postupalo je četiri predsednika veća, uglavnom zbog preraspoređivanja na nove dužnosti, pa je postupak četiri puta kretao od početka.

Od procesnih radnji preduzetih tokom trajanja krivičnog postupka, prema izveštaju postupajućeg sudije, saslušan je veći broj svedoka, pribavljeni su materijalni dokazi vezani za kriminalističko–tehnički pregled lica mesta, i izvršena je rekonstrukcije događaja na licu mesta. U predmetu je obavljen i veći broj veštačenja od strane veštaka sudske medicine i balističke struke, a ovi veštaci su i više puta neposredno saslušani pred različitim sudskim većima. Spisi predmeta sadrže preko 1000 popisanih strana kao i obimnu foto-dokumentaciju.

Navode podnosioca ustavne žalbe da su sva obrazloženja dosadašnjih rešenja o određivanju pritvora istovetna, da navedeni razlozi za produženje pritvora predstavljaju elemente bića krivičnog dela, pa kao takvi ne mogu biti razlog za pritvor i da u rešenjima nema razloga o odlučnim činjenicama, a razlozi koji se navode su nejasni i protivrečni, Ustavni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, obrazloženja rešenja o produženju pritvora jesu identična, međutim, imajući u vidu da u konkretnom slučaju i dalje egzistiraju razlozi zbog kojih je pritvor i određen, a potom produžavan, Ustavni sud smatra da u takvoj situaciji novi razlozi ne mogu ni biti navedeni, kao i da je osnovano pozivanje suda na razloge koji su i ranije postojali. Takođe, Ustavni sud smatra da razlozi navedeni kao osnov za produženje pritvora ne predstavljaju elemente bića krivičnog dela, niti da su razlozi u rešenjima o produženju pritvora nejasni i protivrečni.

Imajući u vidu navedeno, dinamiku kojom je sud zakazivao glavni pretres, okolnost da se radi o teškom krivičnom delu, kao i ostale radnje koje su u tom periodu preduzimane, Ustavni sud je utvrdio da, u konkretnom slučaju, podnosiocu ustavne žalbe, u periodu do njenog izjavljivanja, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

9. Navodi podnosioca ustavne žalbe da su sudovi osporenim rešenjima povredili njegovo pravo da se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava, zasnivaju se, po oceni Ustavnog suda, na istaknutim povredama prava iz čl. 27, 30, 31. i 32. Ustava.

Kako je Ustavni sud utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prethodno navedenih prava neosnovani, a u osporenim rešenjima nije našao formulacije kojim bi bila povređena pretpostavka nevinosti na koju podnosilac ustavne žalbe ukazuje, Ustavni sud ocenjuje da su Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu, u osporenim rešenjima o produženju pritvora, dali ustavnopravno prihvatljive i na zakonu zasnovane razloge, bez izjašnjavanja unapred o postojanju krivice podnosioca za krivična dela koja su predmet optuženja. Stoga je Ustavni sud mišljenja da ovi navodi podnosioca u suštini predstavljaju njegovu subjektivnu ocenu razloga njegovog pritvaranja i zadržavanja u pritvoru, a ne tvrdnje zasnovane na objektivnim činjenicama.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenim rešenjima nije povređeni pravo podnosioca zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava.

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 27. st. 1. i 3, člana 30. stav 1, člana 31, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u celosti odbio kao neosnovanu, i na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. stav 1. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević