PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-2798/2009
Datum donošenja odluke: 06.09.2012
Podatak o objavljivanju: "Službeni glasnik RS" br. 103/2012
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Upravno pravo
Član i stav Ustava: Član 22., Član 23., Član 32. Stav 1., Član 60., Član 19.
Podnosilac: Slađana Senić
Pojmovni registar:
Napomena: - nema povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i načela iz člana 19. Ustava

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slađane Senić iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6 . septembra 2012. godine, doneo je



O D L U K U



Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slađane Senić izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 7454/08 od 29. oktobra 2009. godine.



O b r a z l o ž e nj e



1. Slađana Senić iz Valjeva podnela je 29. decembra 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 7454/08 od 29. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih članom 21. stav 2, čl. 22. i 23, članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je 30. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Jasne Kraljević Jež, advokata iz Valjeva, podnela ustavnu žalbu protiv iste presude Vrhovnog suda Srbije, zbog povrede načela o vladavini prava iz člana 19. Ustava Republike Srbije i povrede prava zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, koja je evidentirana u upisniku predmeta Ustavnog suda pod brojem Už-2838/2009. Imajući u vidu da je navedenom ustavnom žalbom osporen isti pojedinačni akt od strane istog podnosioca, Ustavni sud je spojio predmete formirane po navedenim ustavnim žalbama i o njima nastavio postupak u predmetu Už-2798/2009, koji je prvo formiran.

U ustavnoj žalbi se najpre navodi da je rešenjem Disciplinske komisje Uprave za trezor broj 116-3-18/08-001 od 1. septembra 2008. godine podnositeljka oglašena odgovornom što je dana 9. januara 2008. godnne iz trezora Ekspoziture Ub uzela 4.217.000,00 dinara i iznela van prostora ekspoziture, protivno propisima i procedurama rada, čime je izvršila težu povredu dužnosti iz radnog odnosa iz člana 109. st av 1. tač. 1 ) i 2 ) Zakona o državnim službenicima, zbog čega joj je izrečena disciplinska kazna prestanak radnog odnosa.

Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da su u postupku donošenja navedenog rešenja povređene odredbe Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o državnim službenicima , navodeći, pored ostalog:

- da je disciplinski organ bio dužan da je sasluša, iako je imala punomoćnika, te da je „dozvolio tok postupka“, iako ona „nije procesno sposobna“, čime joj je onemogućeno da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja“;

- da joj je poziv za usmenu javnu raspravu zakazanu za 18. avgust 2008. godine dostavljen 13. avgusta, protivno odredbi član 142. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku;

- da je rasprava održana, iako je disciplinskom organu 18. avgusta 2008. godine dostavljen Specijalistički izveštaj Psihijatrijske službe Zdravstvenog centra Valjevo, broj protokola 3714 od 8. avgusta 2008. godine, u kome je navedeno: da se podnositeljka nalazi u psihijatrijsko - psihoterapijskom tretmanu već nekoliko meseci i leči od teške depresivne epizode nastale kao posledica niza stresnih događaja većeg intenziteta, koji su na terenu paranoidnog strukturisanog poremaćaja ličnosti, doveli do radne i opšte životne disfunkcionalnosti; da „sadašnje stanje i psihološko funkcionisanje ne daje mogućnost davanja validnih iskaza u bilo kom zakonskom postupku u ovom momentu i da za to nije sposobna“ ;

- da joj rešenje Žalbene komisije vlade nije lično dostavljeno, niti potpisano od strane njenog punomoćnika i da je takvim dostavljanjem konačnog rešenja o prestanku radnog odnosa povređen upravni postupak, a datum konačnosti rešenja o prestanku radnog odnosa neizvestan, te da stav Vrhovnog suda Srbije o neosnovanosti njenog prigovora „uliva pravnu nesigurnost“ ;

- da u vreme „kritičnog događaja“ 9. januara 2008. godine nije bila svesna značaja radnji koje čini i nije mogla da upravlja svojim ponašanjem, što je i utvrđeno u krivičnom postupku koji se protiv nje vodio zbog krivičnog dela pronevere iz člana 364. stav 3. Krivičnog zakona, a da je disciplinski organ „potpuno ignorisao činjenice vezane za njeno duševno zdravlje“ ;

- da ne može biti odgovorna za učinjenu povredu radne obaveze, s obzirom na to da je rešenjem Okružnog suda u Valjevu K. 43 / 08 od 12. januara 2009. godine utvrđeno da je bila u stanju neuračunljivosti u vreme preduzimanja radnji koje su joj stavljene na teret u disciplinskom postupku ;

- da se Vrhovni sud Srbije prilikom donošenja presude nije bavio činjenicama, već „formalno pravnim razlozima koji su identični i prepisani iz obrazloženja disciplinske komisije“ i da je zaključio da je činjenično stanje potpuno utvrđeno, iako je disciplinska komisija „bez stručnog znanja i veštaka lekarske struke“ utvrdila zdravstveno stanje podnositeljke „metodom neposrednog opažanja“;

- da se Vrhovni sud Srbije pozvao na odredbu člana 107. stav 2. Zakona o državnim službenicima, prema kojoj odgovornost za krivično delo ne isključuje disciplinsku odgovornost, a „nije imao u vidu da se postupak morao prekinuti, saglasno članu 135. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku, što ukazuje na pristrasno i nepravično suđenje;

- da se donošenje osporene presude nakon godinu dana od dana podnošenja tužbe sudu ne može smatrati razumnim rokom;

- da se ne može „za isto činjenično stanje utvrđeno u krivičnom postupku smatrati da nije odgovorna, a u disciplinskom postupku odlučiti da je odgovorna“ i da joj je donošenjem „drastično različitih“ odluka povređeno pravo na jednaku zaštitu prava;

- da činjenica pokretanja krivičnog postupka sama po sebi ne predstavlja otežavajući momenat za utvrđivanje njene odgovornosti, jer je samo pravnosnažna osuđujuća presuda uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom zbog učinjenog krivičnog dela na radu ili u vezi sa radom.

Po mišljenju podnositeljke, povrede procesnog i materijalog prava učinjene od strane disciplinskog organa i Vrhovog suda Srbije, dovele su do povrede označenih ustavnih prava, pa predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije i odredi otklanjanje štetnih posledica te presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravn a sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 7454/08 , kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Disciplineke komisije Uprave za trezor broj 116-3-
18/08-001 od 1. septembra 2008. godine Slađana Senić iz Valjeva (ovde podnositeljka ustavne žalbe) oglašena je odgovornom što je 9. januara 2008. godine iz trezora Ekspoziture Ub uzela 4.217.000,00 dinara i iznela van prostorija ekspoziture, protivno propisima i procedurama rada, čime je izvršila težu povredu dužnosti iz radnog odnosa iz člana 109. stav 1. tač. 1 ) i 2 ) Zakona o državnim službenicima, zbog čega joj je izrečena disciplinska kazna prestanak radnog odiosa, s tim da će joj radni odnos prestati danom konačnosti rešenja.

Rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 795-116-01-00047/2008-01 od 6. oktobra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke
izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Žalbena komisija Vlade je u obrazloženju rešenja, između ostalog, navela: da je u postupku utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe izvršila radnje za koje se tereti; da su narednog dana pripadnici Policijske uprave Valjevo u stanu njenih roditelja pronašli sporni iznos umanjen za 10.000 dinara; da je podnositeljka prisustvovala javnim raspravama, ali nije „učestvovala u radu“, pravdajući se bolešću, iako joj je ukazano da može obezbediti punomoćnika; da uredno pozvani punomoćnik podnositeljke nije prisustvovao raspravi, niti je obrazložio svoj izostanak; da su četiri poziva za javnu raspravu upućena podnositeljki i njenim punomoćnicima i da je disciplinska komisija, saglasno članu 114. Zakona o državnim službenicima, odlučila da sprovede javnu raspravu u odsustvu podnositeljke, jer je ocenila da za to postoje važni razlozi i da podnositeljka želi da onemogući rad Komisije i odloži donošenje rešenja; da je u dokaznom postupku pročitana izjava podnositeljke od 31. januara 2008. godine kojom je priznala da je izvršila predmetne radnje; da su svedoci i predstavnici sindikata dali svoj iskaz u toku postupka ; da nisu od uticaja navodi podnositeljke o propustima drugih zaposlenih koji nisu vezani za konkretne radnje za koje podnositeljka odgovara, kao i navodi da je na nju vršen pritisak time što je vršena kontrola u njenom odsustvu, budući da se kontrole vrše prema planu radi provere da li se poslovi u Upravi za trezor obavljaju u skladu sa zakonom. Drugostepeni organ je zaključio da su neosnovani navodi žalbe koji se odnose na potrebu medicinskog veštačenj a, nalazeći da je disciplinski organ pravilno procenio da ono nije bilo potrebno, imajući u vidu izjavu same podnositeljke da je „njeno psihičko stanje u momentu izvršenja povrede radne dužnosti bilo izazvano dejstvom veće količine sedativa koje je uzimala na svoju ruku bez nadzora lekara“. Po shvatanju drugostepenog organa, odgovornost za radnje izvršene pod dejstvom tih lekova snosi podnositeljka, a navod o „eventualnoj neuračunljivosti“ ne može da bude olakšavajuća okolnost, jer je dužnost zaposlenog da zbog takvog stanja koristi bolovanje do trenutka dok ne bude sposoban da poslove i zadatke svog radnog mesta obavlja na očekivani način. Žalbena komisija Vlade je dalje ocenila da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da nema olakšavajućih okolnosti, jer podnositeljka ustavne žalbe nije pokazala znake kajanja, niti želju da nadoknadi manjak koji je nastao od trenutka iznošenja novca iz trezora do primopredaje od strane Policijske uprave Valjevo. Takođe je ocenjena pravilnom procena prvostepenog organa da bi vraćanje podnositeljke ustavne žalbe na posao predstavljao „nesaglediv rizik za Upravu za trezor da se ne ponovi slična situacija“ i dovelo bi do toga da se trajno poremete odnosi sa drugim saradnicima, što bi imalo uticaja na ostvarivanje poslova Uprave za trezor.

Podnositeljka ustavne žalbe je tužbom u upravnom sporu osporavala zakonitost navedenog rešenja Žalbene komisije Vlade, a Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 29. oktobra 2009. godine, doneo osporenu presudu U. 7454/08 kojom se tužba odbija kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude Vrhovni sud Srbije je ocenio da je pravilno postupio tuženi organ kada je odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke, jer iz dokaza u spisima predmeta i obrazloženja osporenog, kao i prvostepenog rešenja nesumnjivo proizlazi da je podnositeljka učinila težu povredu dužnosti iz radnog odnosa iz člana 109. st. 1. tač. 1) i 2 ) Zakona o državnim službenicima, a da podnositeljka ni u toku disciplinskog postupka, kao ni navodima tužbe nije osporila da je izvršila predmetne radnje zbog kojih je oglašena odgovornom. Taj sud je ocenio kao neosnovane navode tužbe kojima se ukazuje da se iz rešenja disciplinskih organa ne može utvrditi dan sa kojim tužilji prestaje radni odnos, imajući u vidu da je odredbom člana 111. Zakona o državnim službenicima propisano da državnom službeniku kome je izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa, ppestaje radni odnos danom konačnosti rešenja kojim je disciplinska kazna izrečena. Vrhovni sud Srbije je cenio i navode tužbe kojima se ukazuje da je u vezi istovetnog događaja protiv podnositeljke pokrenut i krivični postupak, koji je pravnosnažno okončan rešenjem Okružnog suda u Valjevu K.br.43/08 – kojim je pod nositeljki izrečena mera bezbednosti obaveznog isihijatrijskog lečenja na slobodi, kao i navode da je disciplinski postupak morao biti prekinut do okončanja započetog krivičnog postupka. Taj sud je našao da su ovi navodi bez uticaja na drugačiju odluku o tužbi podnositeljke, s obzirom na to da je odredbom člana 107. stav 2. Zakona o državnim službenicima propisano da odgovornost za krivično delo ili prekršaj ne isključuje disciplinsku odgovornost. Ocenjujući navode tužbe kojima se u pogledu dostave drugostepenog rešenja ukazuje na povredu odredbe člana 77. Zakona o opštem upravnom postupku, Vrhovni sud Srbije je našao da su ti navodi neosnovani, jer je na osnovu povratnice koja se nalazi spisima predmeta nesumnjivo utvrđeno da je osporeno rešenje punomoćniku podnositeljke uručeno 23. oktobra 2009. godine, što je on potvrdio svojim potpisom. Taj sud je u obrazloženju osporene presude naveo da je cenio i ostale navode istaknute u tužbi, ali je našao da ti navodi, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje u postupku nisu od uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijanog rešenja, pri čemu su isti već isticani u žalbi i kao takvi bili predmet pravilne ocene tuženog organa, zbog čega nisu posebno obrazlagani u ovoj presudi. Vrhovni sud Srbije je, polazeći od navedenog, ocenio da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnositeljke, pa je na osnovu odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima , odlučio kao u dispozitivu presude.

Zapisnik o saslušanju svedoka Radovana Nenadovića, lekara specijaliste neuropsihijatra, sačinjen je 26. februara 2008. godine pred istražnim sudijom Okružnog suda u Valjevu, u krivičnom postupku koji se u predmetu Ki. 4/08 vodio protiv podnositeljke ustavne žalbe, zbog krivičnog dela pronevere iz člana 364. stav 3. Krivičnog zakona. U zapisniku se navodi da je podnositeljka ustavne žalbe u iskazu datom istražnom sudiji 11. januara 2008. g odine, između ostalog, izjavila: da je zbog stresne porodične situacije po svom nahođenju i po potrebi uzimala sedative; da nema drugih psihičkih problema, niti ekscesnih događaja u vezi sa psihičkim stanjem; da se 8. januara 2008. godine javila lekaru zbog „gripoznog stanja“, a da je 9. januara 2008. godine otišla na radno mesto zbog primopredaje posla; da je zajedno sa koleginic om izvršil a vizuelni pregled trezora i zaključal a ga, a kada se koleginica udaljila, „gotovo iz neobjašnjivih razloga, a motivisana željom da demostrativno pokažem da takav način rada nije dobar, odlučila da uzmem novac koji je bio u trezoru ... da ga odnesem kući na jedan dan i da tako pokrenem sva sporna pitanja u poslovanju sa mrtve tačke“.

Rešenjem Okružnog suda u Valjevu K. 43/08 od 12. januara 2009. godine podnositeljki ustavne žalbe je izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi iz člana 82. stav 1. Krivičnog zakona, zbog toga što je 9. januara 2008. godine, kao šef Ekspoziture Ub – Filijala Valjevo – Uprave za trezor Ministarstva finansija u neuračunljivom stanju iz metalne kase trezora prisvojila gotov novac u iznosu od 4.217.000,00 dinara, koji joj je bio poveren na rad u toj ekspozituri, čime je izvršila krivično delo pronevere iz člana 364. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona. Rešenjem je određeno da izrečena mera bezbednosti ima trajati najkraće jednu godinu i nadalje ukoliko postoji potreba lečenja, ali ne duže od tri godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je nalazom i mišljenjem veštaka utvrđeno da kod podnositeljke postoji veoma naglašena emocionalna nezrelost udružena sa paranoidnim poremećajem ličnosti, te da je u vreme kritičnog događaja „njeno ponašanje imalo svojstvo psihotičnog ponašanja tipa paranoidne psihotične reakcije prolaznog karaktera“, usled čega je pod nositeljka u vreme izvršenja krivičnog dela bila neuračunljiva, odnosno nije bila sposobna da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima. Taj sud je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu da postoji ozbiljna opasnost da podnositeljka, s obzirom na navedeni poremećaj strukture ličnosti, ponovo učini krivično delo, izrekao navedenu meru bezbednosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19 .); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno, da su svi dužni da ga poštuju i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); d a svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01) propisano je: da stranka koja je potpuno poslovno sposobna može sama vršiti radnje u postupku – procesna sposobnost (član 43. stav 1.); da a ko organ koji vodi postupak naiđe na pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti sama upravna stvar, a to pitanje čini samostalnu pravnu celinu za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ (prethodno pitanje), on može, pod uslovima iz ovog zakona, sam raspraviti to pitanje ili postupak prekinuti dok nadležni organ to pitanje ne reši , da se o prekidu postupka donosi zaključak, protiv kog je dopuštena posebna žalba, osim ako je zaključak doneo drugostepeni organ ( član 134. stav 1.), da ako je organ koji vodi postupak sam raspravio prethodno pitanje, rešenje takvog pitanja ima pravno dejstvo samo u upravnoj stvari u kojoj je to pitanje rešeno ( član 134. stav 2.), da je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca, organ koji vodi postupak vezan pravnosnažnom presudom suda kojom se optuženi oglašava krivim ( član 134. stav 3.); da organ koji vodi postupak mora prekinuti postupak kad se prethodno pitanje odnosi na postojanje krivičnog dela, na postojanje braka, na utvrđivanje očinstva, ili kad je to zakonom određeno (član 135. stav 1.); da k ad je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice važne za rešavanje u upravnoj stvari potrebno stručno znanje kojim ne raspolaže službeno lice koje vodi postupak, izvešće se dokaz veštačenjem (član 173.).

Zakonom o državnim službenicima („ Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07 ), u tekstu koji je važio na dan prestanka radnog odnosa podnositeljki ustavne žalbe, bilo je propisano: da je državni službenik disciplinski odgovoran za povrede dužnosti iz radnog odnosa, da odgovornost za krivično delo ili prekršaj ne isključuje disciplinsku odgovornost (član 107. st. 1. i 2.); da su t eže povrede dužnosti iz radnog odnosa, pored ostalog, neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje poslova ili naloga pretpostavljenog (član 109. tačka 1)) i nezakonit rad ili propuštanje radnji za koje je državni službenik ovlašćen radi sprečavanja nezakonitosti ili štete (član 109. tačka 2)); da z a teže povrede dužnosti iz radnog odnosa može da se izrekne novčana kazna od 20% do 30% plate za puno radno vreme, isplaćene za mesec u kome je novčana kazna izrečena, u trajanju do šest meseci (član 110. stav 1. tačka 1)), zabrana napredovanja od dve do četiri godine (tačka 2)) ili prestanak radnog odnosa (tačka 3)); da d ržavnom službeniku kome je izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja kojim je disciplinska kazna izrečena (član 111.); da se u disciplinskom postupku održava usmena rasprava, na kojoj državni službenik ima pravo da izloži svoju odbranu , da državni službenik može da se na raspravi brani sam ili preko zastupnika, a može da za raspravu dostavi i pismenu odbranu, da rasprava može da se održi i bez prisustva državnog službenika ako za to postoje važni razlozi, a državni službenik je na raspravu uredno pozvan, da se na ostala pitanja vođenja disciplinskog postupka primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 114.); da se p ri izboru i odmeravanju disciplinske kazne vodi računa o stepenu odgovornosti državnog službenika, težini posledica povrede dužnosti i subjektivnim i objektivnim okolnostima pod kojima je povreda dužnosti izvršena (član 115.); da državnom službeniku radni odnos prestaje po sili zakona i iz drugih razloga predviđenih opštim propisima o radu kojima se uređuje prestanak radnog odnosa nezavisno od volje zaposlenog i volje poslodavca (član 131. stav 2.) .

Odredbom člana 176. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09 ) propisano je da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca, ako je na način propisan zakonom utvrđeno da je kod zaposlenog došlo do gubitka radne sposobnosti - danom dostavljanja pravnosnažnog rešenja o utvrđivanju gubitka radne sposobnosti (tačka 1)), ako mu je izrečena mera bezbednosti, vaspitna ili zaštitna mera u trajanju dužem od šest meseci i zbog toga mora da bude odsutan sa rada - danom početka primenjivanja te mere (tačka 4)).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre ispitivao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li su osporenim pojedinačni m akt om povređena ustavna prava podnosi teljke. Ustavni sud naglašava da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, pravo na obrazloženu odluku i dr.) ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe kojima ukazuje da nije saslušana u predmetnom disciplinskom postupku i da je disciplinski organ „dozvolio tok postupka, iako ona nije procesno sposobna“, Ustavni sud je najpre konstatovao da se disciplinski postupak protiv državnih službenika sprovodi u skladu sa odredbama Zakona o državnim službenicima, a da se na ostala pitanja vođenja disciplinskog postupka primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe 31. januara 2008. godine dala pismenu izjavu u kojoj je priznala izvršenje radnji koje imaju obeležja predmetne teže povrede dužnosti iz radnog odnosa . Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je podnositeljka prisustvovala javnim raspravama, ali je odbila da da iskaz, a da su punomoćnici podnositeljke četiri puta bili pozvani na raspravu, ali da nisu pristupili, niti su opravdali izostanak. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da državni službenik, saglasno odredbi člana 114. Zakona o državnim službenicima, može da za raspravu dostavi i pismenu odbranu, te da rasprava može da se održi i bez prisustva državnog službenika ako za to postoje važni razlozi, Ustavni sud je ocenio da u konkretnoj situaciji nije povređeno pravo podnositeljke da na javnoj raspravi iznese odbranu u disciplinskom postupku koji se protiv nje vodio.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je Vrhovni sud Srbije „prepisao“ razloge iz obrazloženja rešenja disciplinske komisije, pogrešno zaključujući da je činjenično stanje potpuno utvrđeno, iako je disciplinska komisija „bez stručnog znanja i veštaka lekarske struke“ utvrdila zdravstveno stanje podnositeljke „metodom neposrednog opažanja“. Ustavni sud je najpre konstatovao da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi već ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. Navedeni stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava, istakavši da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome se odlučuje, već samo na one koje oceni pravno relevantnim (presuda Van de H urk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine ). Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova, odnosno upravnih organa i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke (presuda Helle protiv Finske od 19. decembra 1997. godine). Prema tome, ne predstavlja povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kad viši sudovi podrže presudu prvostepenog suda, ne navodeći pri tome nikakve dodatne razloge (presuda Garcia Ruiz protiv Španije od 21. januara 1999. godine).

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je odredbom člana 173. Zakona o opštem upravnom postupku propisano da će organ koji vodi postupak izvesti dokaz veštačenjem, kad je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice važne za rešavanje u upravnoj stvari potrebno stručno znanje kojim ne raspolaže službeno lice koje vodi postupak. Ustavni sud, međutim, ukazuje da disciplinski organ nije imao nikakvog razloga da sumnja u psihičko zdravlje podnositeljke ustavne žalbe, s obzirom na to da je prema izjavi same podnositeljke, „njeno psihičko stanje u momentu izvršenja povrede radne dužnosti bilo izazvano dejstvom veće količine sedativa koje je uzimala na svoju ruku bez nadzora lekara“. Ustavni sud stoga ocenjuje neosnovanom tvrdnju podnositeljke da je disciplinski organ trebalo da odredi medicinsko veštačenje, pogotovo imajući u vidu sadržinu njenog iskaza od 11. januara 2008. godine datog istražnom sudiji u predmetnom krivičnom postupku, u kome je istakla: „ da je zbog stresne porodične situacije po svom nahođenju i po potrebi uzimala sedative i da nema drugih psihičkih problema, niti ekscesnih događaja u vezi sa psihičkim stanjem“; da se 8. januara 2008. godine javila lekaru zbog „gripoznog stanja“, a 9. januara 2008. godine otišla na radno mesto zbog primopredaje posla; da je zajedno sa koleginicom zaključala trezor, a kada se koleginica udaljila, „gotovo iz neobjašnjivih razloga, a motivisana željom da demostrativno pokaže da takav način rada nije dobar, odlučila da uzme novac koji je bio u trezoru , odnese kući na jedan dan i da tako pokrene sva sporna pitanja u poslovanju sa mrtve tačke“.

Ustavni sud nalazi da su neosnovani navodi podnositeljke da je disciplinski organ „utvrđivao njeno zdravstveno stanje“ bez veštaka medicinske struke, ocenjujući da podnositeljka snosi odgovornost za radnje izvršene pod dejstvom lekova koje je uzimala samoinicijativno, jer je dužnost zaposlenog da zbog zdravstvenih problema koristi bolovanje do trenutka dok ne bude sposoban da poslove i zadatke svog radnog mesta obavlja na očekivani način“. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je osnov disciplinske odgovornosti krivica, a da kriv može biti samo zaposleni koji je u vreme izvršenja povrede radne obaveze bio sposoban da rasuđuje i odlučuje o svojim postupcima, odnosno koji je u vreme izvršene povrede bio uračunljiv. Međutim, disciplinsku odgovornost ne može izbeći zaposleni koji sam sebe dovede u stanje u kome nije mogao da shvati značaj svojih radnji i da upravlja svojim postupcima. Imajući u vidu nesporne činjenice da podnositeljka ustavne žalbe pre spornog događaja nije lečena od psihičkih bolesti i da je uoči spornog događaja samoinicijativno uzimala sedative, Ustavni sud nalazi da je sa ustavnopravog stanovišta prihvatljiva ocena disciplinskih organa o postojanju odgovornosti podnositeljke ustavne žalbe za izvršenu težu povredu dužnosti, jer nije postojao nijedan razlog za sumnju u psihičko zdravlje podnositeljke u vreme izvršenja predmetnih radnji, zbog čega bi disciplinski organ bio dužan da odredi medicinsko veštačenje.

Ustavni sud, takođe, ocenjuje neosnovanim navode podnositeljke da je „sud dozvolio tok postupka“, iako ona nije procesno sposobna. Ovo stoga što je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku propisano da s tranka koja je potpuno poslovno sposobna može sama vršiti radnje u postupku, iz čega sledi da stranka ima procesnu sposobnost sve dok u postupku pred nadležnim organom ne bude lišena poslovne sposobnosti.

U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se ukazuje da dostavljanje drugostepenog rešenja nije izvršeno u skladu sa zakonom, zbog čega je neizvestan dan prestanka radnog odnosa podnositeljke, te da stav Vrhovnog suda Srbije o osnovanosti njenog prigovora uliva pravnu nesigurnost, Ustavni sud je utvrdio da su u obrazloženju osporene presude dati razlozi za ocenu ovih navoda podnositeljke, koje ovaj sud smatra ustavnopravno prihvatljivim. Vrhovni sud Srbije je na osnovu povratnice u spisima predmeta utvrdio da je 23. oktobra 2008. godine rešenje Žalbene komisije Vlade uručeno punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe. S obzirom na to da državnom službeniku kome je izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja kojim je disciplinska kazna izrečena (član 111. Zakona o državnim službenicima), a da rešenje u upravnom postupku postaje konačno danom dostavljanja drugostepenog rešenja stranci, Ustavni sud je ocenio da ne postoji neizvesnost u pogledu navedene činjenic e.

Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da je disciplinski organ bio dužan da prekine postupak u smislu člana 135. Zakona o opštem upravnom postupku, s obzirom na to da se protiv nje vodio postupak za krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti . S obzirom na to da je državni službenik disciplinski odgovoran za povrede dužnosti iz radnog odnosa i da o dgovornost za krivično delo ili prekršaj ne isključuje disciplinsku odgovornost (član 107. st. 1. i 2. Zakona o državnim službenicima ), Ustavni sud ocenjuje da postojanje krivičnog dela nije bilo prethodno pitanje za disciplinski organ i da on nije bio dužan da prekine postupak do okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv podnositeljke ustavne žalbe, posebno u situaciji kada je postojala pismena izjava podnositeljke kojom je priznala izvršenje predmetnih radnji.

Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da činjenica pokretanja krivičnog postupka sama po sebi ne predstavlja otežavajući momenat za utvrđivanje njene odgovornosti, jer je samo pravnosnažna osuđujuća presuda uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom zbog učinjenog krivičnog dela na radu ili u vezi sa radom. Ustavni sud ocenjuje da ovi navodi ustavne žalbe nisu od uticaja na odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu, s obzirom na to da podnositeljki radni odnos nije prestao zbog osude na kaznu zatvora za krivično delo, na osnovu člana 131. stav 1. tačka 2) Zakona o državnim službenicima, već zbog teže povrede dužnosti iz radnog odnosa .

Ustavni sud, polazeći od navedenog, nalazi da su u predmetnom upravnom postupku razjašnjene sve činjenice od značaja za utvrđivanje disciplinske odgovornosti podnositeljke i da su dati detaljni razlozi za ocenu o postojanju te odgovornosti, kao i razlozi koji su opredelili disciplinski organ da izrekne najtežu disciplinsku kaznu. Ustavni sud je imao u vidu da se kontrola zakonitosti akata državne uprave u upravnom sporu ne iscrpljuje u pravu stranaka na podnošenje tužbe nadležnom sudu, već se ostvaruje kroz potpunu ocenu tužbenih navoda u cilju eliminisanja iz pravnog poretka nezakonitih akata upravnih organa. Ovaj sud, međutim, ističe da navedena kontrola podrazumeva ocenu zakonitosti akta u vreme njegovog donošenja. Ustavni sud konstatuje da je rešenje o prestanku radnog odnosa podnositeljki ustavne žalbe postalo konačno u upravnom postupku 23. oktobra 2008. godine, a da je rešenje Okružnog suda u Valjevu K. 43/08 od 12. januara 2009. godine – kojim je utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe bila neuračunljiva u vreme izvršenja krivičnog dela pronevere, postalo pravnosnažno 26. januara 2009. godine. Po oceni Ustavnog sud a, navedena činjenica nije mogla biti od uticaja na odlučivanje Vrhovnog suda Srbije o zakonitosti drugostepenog rešenja Žalbene komisije Vlade , već eventualno može predstavljati razlog za obnovu predmetnog upravnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 134. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku propisano da ako je organ koji vodi postupak sam raspravio prethodno pitanje, rešenje takvog pitanja ima pravno dejstvo samo u upravnoj stvari u kojoj je to pitanje rešeno, a da je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca, organ koji vodi postupak vezan samo pravnosnažnom presudom suda kojom se optuženi oglašava krivim ( stav 3. istog člana Zakona). Budući da protiv podnositeljke nije doneta osuđujuća presuda u krivičnom postupku , Ustavni sud nalazi da nije bilo zakonskih smetnji da se u predmetnom disciplinskom postupku utvrđuju činjenice vezane za disciplinsku odgovornost podnositeljke , te da su one mogle biti utvrđene i na drugačiji način , ali sa pravnim dejstvom samo u toj upravnoj stvari. Imajući u vidu navode ustavne žalbe i specijalistički izveštaj psihijatrijske službe Zdravstvenog centra Valjevo , Ustavni sud ukazuje da bi u eventualno ponovljenom upravnom postupku najpre trebalo utvrditi da li je podnositeljka ustavne žalbe radno sposobna.

Ocenjujući navode podnositeljke da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku time što je osporena presuda doneta nakon godinu dana od dana podnošenja tužbe sudu, Ustavni sud je našao da se navedeni period u kome je Vrhovni sud Srbije odlučivao u upravnom sporu ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu ocenu o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da se ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima navodi ustavne žalbe da je donošenjem „drastično različitih“ odluka podnositeljki povređeno pravo na jednaku zakonsku zaštitu. Ustavni sud, takođe, konstatuje da se članom 19. Ustava ne jemči konkretno ljudsko ili manjinsko pravo, već se utvrđuje svrha jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava garantovanih Ustavom. Ustavni sud ističe da se pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, čija povreda je takođe označena u ustavnoj žalbi, s obzirom na njegovu sadržinu, ne može dovesti ni u pravnu, niti u logičnu vezu sa osporenom presudom kojom je odlučeno o zakonitosti akta o prestanku radnog odnosa, pa ovo pravo nije ni moglo biti povređeno podnosi teljki.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknutih povreda prav a na sudsku zaštitu iz člana 22. Ovo stoga što osporena presuda Vrhovnog suda Srbije U. 7454/08 od 29. oktobra 2009. godine nesumnjivo potvrđuj e da je podnosi teljka u upravnom sporu iskoristila pravo na sudsku zaštitu svojih prava .

U pogledu povrede prava na rad, na koju se ukazuje u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je zaključio da se tvrdnja o povredi označenog prava zasniva na istim razlozima koje je ovaj sud ocenio u vezi sa povredom prava na pravično suđenje . Ustavni sud je našao da su u osporen oj presud i Vrhovnog suda Srbije izneti ustavnopravno prihvatljivi razlozi za ocenu da je podnositeljki ustavne žalbe radni odnos prestao u skladu sa zakonom, te je utvrdio da podnositeljki nije povređeno ni pravo na rad zajemčeno članom 60. Ustava .

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio u celini kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 7454/08 od 29. oktobra 2009. godine.

6. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 82. stav 2. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/07, 27/08 i 76/11) , zaključio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

7. Na osnovu iznetog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.





PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević





[Preuzmite dokument]

• Na vrh stranice