Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милорада Ђерића из Нове Пазове, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милорада Ђерића и утврђује да је у поступку који се водио пред Другим општинским суд ом у Београду П. 5497/03, а сада се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П1. 7461/10, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Првом основном суду у Београду да предузм е све неопходне мере како би се парнични поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
3. Одбацује се захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Налаже се Првом основном суду у Београду да предузм е све неопходне мере како би се парнични поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
3. Одбацује се захтев за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милорад Ђерић из Нове Пазове, преко пуномоћника Милана Цветковића, адвоката из Београда, поднео је 1 7. маја 2010. године Уставном суду уставну жалбу због повреде начела владавине права из члана 3. Устава Републике Србије, начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. ст. 1. и 2. Устава, као и права на правично суђење и суђење у разумном року, зајемчених чланом 32. став 1. Устава, у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету број П. 5497/03.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је од подношења тужбе протекло седам година, али да првостепени поступак још није завршен и да је суд донео решење о „прекиду поступка“, услед чега је његово окончање неизвесно. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу и утврди да је у означеном парничном поступку подносиоцу уставне жалбе повређено Уставом зајемчено право, али није постављен захтев за накнаду нематеријалне штете. Поднеском од 12. марта 2012. године подносилац је обавестио Уставни суд да се ни после подношења уставне жалбе „није ништа променило, те да трпи душевне болове због повреде Уставом гарантованог права, па са ових разлога предлаже да суд обавеже Републику Србију да му надокнади штету у износу од 500.000 динара“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду П1. 7461/10 (раније предмет Другог општинског суд а у Београду П. 5497/03) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Милорад Ђерић (подносилац уставне жалбе), Борис Елез и Дејан Митковић поднели су 27. августа 2003. године тужбу Другом општинском суду у Београду против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране, којом су тражили да суд обавеже тужену да им на име неисплаћене законом гарантоване зараде за период означен у тужби исплати опредељене новчане износе. Други општински суд у Београду је по овој тужби поступао у предмету П. 5497/03 и у периоду од 2003. до 2010. године заказао седам, а одржао пет рочишта за главну расправу (28. новембра 2003. године, 12. септембра 2007. године, 18. марта, 15. јуна и 6. јула 2009. године). Рочиште заказано за 20 фебруар 2004. године није одржано, јер Војн а пошт а 9858 Батајница није доставила извештај о личним примањима тужилаца, а рочиште заказано за 3 децемб ар 2009. године је отказано због предстојећих промена у организацији правосуђа насталих успостављањем нове мреже судова у Републици Србији. Поступајући суд је у наведеном периоду наизменично налагао Војној пошт и 9858 Батајница - Дирекцији за имовинско-правне послове Министарства одбране и Рачуноводственом центр у тог министарства да доставе извештаје о личним примањима тужилаца , наредбе о постављењу тужилаца и извештај о вредности бода у спорном периоду, а овлашћени органи тужене су одбијали надлежност за поступање по тим налозима. На предлог подносиоца уставне жалбе, првостепени суд је 8. новембра 2007. године донео решење да застаје са поступком до окончања поступка за решавање спорног правног питања пред Врховним судом Србије, а поступак је настављен заказивањем рочишта за 18. март 2009. године.
Након успостављања нове мреже судова 2010. године, поступак се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П1. 7461/10, а отада је заказано седам рочишта за главну расправу, од којих су четири одржана (7. маја, 13. септембра, 29. октобра и 23. децембра 2010. године). Тај суд је прихватио предлог подносиоца уставне жалбе за допуну доказног поступка, па је и у овом делу поступка изостало поступање Рачуноводственог центр а Министарства одбране по налозима суда, све до децембра 2010. године, када је том органу запрећено новчаном казном од 30.000 динара. Рочишта од 21. марта и 13. маја 2011. године нису одржан а, јер подноси лац уставне жалбе није био у могућности да се изјасни о доказима које је доставио тужени, а 21. септембра 2011. године рочиште није одржано јер заступник туженог није уредно позван. До достављања списа Уставном суду није било другог поступања у овој правној ствари.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је : да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, да се в ладавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и („Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/2002), који је важио у време покретања предметног парничног поступка, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) који се, сагласно одредби члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11) и даље примењује на предметни поступак , било је прописано: да странка има право да суд одучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираног члана 32. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је парнични поступак чиј а се дужина оспорава уставном жалбом , од подношења тужбе Другом општинском суду у Београду 27. августа 2003. године до подношења уставне жалбе 17. маја 2010. година, трајао шест година и девет месеци и да тај поступак још увек није окончан.
Са друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да је судски поступак по својој природи јединствена целина, која почиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока, у конкретном случају, узме у обзир целокупни период трајања парничног поступка.
Имајући у виду да је појам разумног трајања управног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при оцењивању повреде права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка. У конкретном случају, међутим, Уставни суд наведене критеријуме није посебно испитивао, јер је утврдио да одлучивање суда о основаности захтева за исплату законом гарантоване зараде траје скоро девет година, а да још увек није донета ни првостепена парнична пресуда, што само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Уставни суд је оценио да је превасходни узрок недопустиво дугог трајања предметног поступка неделотворно и неефикасно поступање Другог општинског суда у Београду, који није користио законом предвиђене санкције против овлашћених органа тужене због непоштовања процесне дисциплине. Такође, тај суд је 8. новембра 2007. године донео решење којим се застаје са поступком до окончања поступка за решење спорног правног питања пред Врховним судом Србије. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је став Врховног суда Србије о спорном правном питању изражен у ревизијским пресудама које су донете у истоврсним предметима још 2006. године (на пример, пресуда Врховног суда Србије Рев. 2663/06 од 28. децембра 2006. године), те да је застој у предметом парничном поступку трајао годину дана и пет месеци. Уставни суд је, такође, констатовао да је и Први основни суд у Београду допринео дугом трајању предметног парничног поступка, давањем непрецизних налога овлашћеним органима тужене и пропуштањем да омогући подносиоцу уставне жалбе благовремено упознавање са садржином достављених доказа, због чега два рочишта нису одржана.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је приликом овакве оцене имао у виду и пресуду Европског суда за људска права у предмету „Плазонић против Хрватске“ од 6. марта 2008. године (број апликације 26455/04, ст. 60-63.) у коме је критикован став Уставног суда Хрватске, који није нашао повреду права на суђење у разумном року у поступцима у којима су судови били неактивни укупно годину и по у једном, и преко две године у другом случају , а радило се о поступцима који нису били сложени.
Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру отклањања штетних последица утврђене повреде у тачки 2. изреке наложио Првом основном суду у Београду да предузм е све неопходне мере како би се парнични поступак из тачке 1. изреке окончао у најкраћем року.
С обзиром на то да је захтев за накнаду нематеријалне штете услед повреде Уставом зајемченог права истак нут тек у допуни уставне жалбе која је Уставном суду подне та 12. марта 2012. године, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 85. став 3. Закона о Уставном суду и члана 40. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду, а на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду , у тачки 3. изреке одбацио овај захтев као неблаговремен.
6. У вези навода уставне жалбе да су у току предметног парничног поступка повређена начела о владавини права и забрани дискриминације утврђена чл. 3. и 21. Устава, као и право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу као преурањену, имајући у виду да предметни парнични поступак још није окончан.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је од подношења тужбе протекло седам година, али да првостепени поступак још није завршен и да је суд донео решење о „прекиду поступка“, услед чега је његово окончање неизвесно. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу и утврди да је у означеном парничном поступку подносиоцу уставне жалбе повређено Уставом зајемчено право, али није постављен захтев за накнаду нематеријалне штете. Поднеском од 12. марта 2012. године подносилац је обавестио Уставни суд да се ни после подношења уставне жалбе „није ништа променило, те да трпи душевне болове због повреде Уставом гарантованог права, па са ових разлога предлаже да суд обавеже Републику Србију да му надокнади штету у износу од 500.000 динара“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду П1. 7461/10 (раније предмет Другог општинског суд а у Београду П. 5497/03) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Милорад Ђерић (подносилац уставне жалбе), Борис Елез и Дејан Митковић поднели су 27. августа 2003. године тужбу Другом општинском суду у Београду против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране, којом су тражили да суд обавеже тужену да им на име неисплаћене законом гарантоване зараде за период означен у тужби исплати опредељене новчане износе. Други општински суд у Београду је по овој тужби поступао у предмету П. 5497/03 и у периоду од 2003. до 2010. године заказао седам, а одржао пет рочишта за главну расправу (28. новембра 2003. године, 12. септембра 2007. године, 18. марта, 15. јуна и 6. јула 2009. године). Рочиште заказано за 20 фебруар 2004. године није одржано, јер Војн а пошт а 9858 Батајница није доставила извештај о личним примањима тужилаца, а рочиште заказано за 3 децемб ар 2009. године је отказано због предстојећих промена у организацији правосуђа насталих успостављањем нове мреже судова у Републици Србији. Поступајући суд је у наведеном периоду наизменично налагао Војној пошт и 9858 Батајница - Дирекцији за имовинско-правне послове Министарства одбране и Рачуноводственом центр у тог министарства да доставе извештаје о личним примањима тужилаца , наредбе о постављењу тужилаца и извештај о вредности бода у спорном периоду, а овлашћени органи тужене су одбијали надлежност за поступање по тим налозима. На предлог подносиоца уставне жалбе, првостепени суд је 8. новембра 2007. године донео решење да застаје са поступком до окончања поступка за решавање спорног правног питања пред Врховним судом Србије, а поступак је настављен заказивањем рочишта за 18. март 2009. године.
Након успостављања нове мреже судова 2010. године, поступак се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П1. 7461/10, а отада је заказано седам рочишта за главну расправу, од којих су четири одржана (7. маја, 13. септембра, 29. октобра и 23. децембра 2010. године). Тај суд је прихватио предлог подносиоца уставне жалбе за допуну доказног поступка, па је и у овом делу поступка изостало поступање Рачуноводственог центр а Министарства одбране по налозима суда, све до децембра 2010. године, када је том органу запрећено новчаном казном од 30.000 динара. Рочишта од 21. марта и 13. маја 2011. године нису одржан а, јер подноси лац уставне жалбе није био у могућности да се изјасни о доказима које је доставио тужени, а 21. септембра 2011. године рочиште није одржано јер заступник туженог није уредно позван. До достављања списа Уставном суду није било другог поступања у овој правној ствари.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је : да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, да се в ладавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и („Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/2002), који је важио у време покретања предметног парничног поступка, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) који се, сагласно одредби члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11) и даље примењује на предметни поступак , било је прописано: да странка има право да суд одучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираног члана 32. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је парнични поступак чиј а се дужина оспорава уставном жалбом , од подношења тужбе Другом општинском суду у Београду 27. августа 2003. године до подношења уставне жалбе 17. маја 2010. година, трајао шест година и девет месеци и да тај поступак још увек није окончан.
Са друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да је судски поступак по својој природи јединствена целина, која почиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока, у конкретном случају, узме у обзир целокупни период трајања парничног поступка.
Имајући у виду да је појам разумног трајања управног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при оцењивању повреде права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка. У конкретном случају, међутим, Уставни суд наведене критеријуме није посебно испитивао, јер је утврдио да одлучивање суда о основаности захтева за исплату законом гарантоване зараде траје скоро девет година, а да још увек није донета ни првостепена парнична пресуда, што само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Уставни суд је оценио да је превасходни узрок недопустиво дугог трајања предметног поступка неделотворно и неефикасно поступање Другог општинског суда у Београду, који није користио законом предвиђене санкције против овлашћених органа тужене због непоштовања процесне дисциплине. Такође, тај суд је 8. новембра 2007. године донео решење којим се застаје са поступком до окончања поступка за решење спорног правног питања пред Врховним судом Србије. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је став Врховног суда Србије о спорном правном питању изражен у ревизијским пресудама које су донете у истоврсним предметима још 2006. године (на пример, пресуда Врховног суда Србије Рев. 2663/06 од 28. децембра 2006. године), те да је застој у предметом парничном поступку трајао годину дана и пет месеци. Уставни суд је, такође, констатовао да је и Први основни суд у Београду допринео дугом трајању предметног парничног поступка, давањем непрецизних налога овлашћеним органима тужене и пропуштањем да омогући подносиоцу уставне жалбе благовремено упознавање са садржином достављених доказа, због чега два рочишта нису одржана.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је приликом овакве оцене имао у виду и пресуду Европског суда за људска права у предмету „Плазонић против Хрватске“ од 6. марта 2008. године (број апликације 26455/04, ст. 60-63.) у коме је критикован став Уставног суда Хрватске, који није нашао повреду права на суђење у разумном року у поступцима у којима су судови били неактивни укупно годину и по у једном, и преко две године у другом случају , а радило се о поступцима који нису били сложени.
Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру отклањања штетних последица утврђене повреде у тачки 2. изреке наложио Првом основном суду у Београду да предузм е све неопходне мере како би се парнични поступак из тачке 1. изреке окончао у најкраћем року.
С обзиром на то да је захтев за накнаду нематеријалне штете услед повреде Уставом зајемченог права истак нут тек у допуни уставне жалбе која је Уставном суду подне та 12. марта 2012. године, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 85. став 3. Закона о Уставном суду и члана 40. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду, а на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду , у тачки 3. изреке одбацио овај захтев као неблаговремен.
6. У вези навода уставне жалбе да су у току предметног парничног поступка повређена начела о владавини права и забрани дискриминације утврђена чл. 3. и 21. Устава, као и право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу као преурањену, имајући у виду да предметни парнични поступак још није окончан.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић