Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић , Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Срђана Савовића из Б еограда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јуна 201 2. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Срђана Савовића и утврђује да је решењем Вишег суда у Београду Ки. 2274/10 од 1 2. октобра 20 10. године повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности у кривичном поступку, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
2. Одлуку објавити у ''Службеном гласнику Републике Србије''.
2. Одлуку објавити у ''Службеном гласнику Републике Србије''.
О б р а з л о ж е њ е
1. Срђан Савовић из Б еограда, преко пуномоћника Предрага Васовића, адвоката из Београда, изјавио је Уставном суду 2 9. октобра 20 10. године уставну жалбу против решења наведеног у изреци, којим му је одређен притвор, због повреде права на претпоставку невиности у кривичном поступку , зајемчено г одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије , као и одредбом члана 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људски х права и основни х слобода.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењем повређено право на претпоставку невиности у кривичном поступку који се против њега води, тиме што је у образложењу оспореног решења наведено : „Имајући у виду чињеницу да су окривљени предметна кривична дела извршили организовано и у групи са циљем да изазову неред... све наведене околности представљају особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могли поновити извршење кривичних дела, односно наставити са вршењем кривичних дела...“. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повре ду означеног права и одреди да се уклоне штетне последице у одређеном року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку утврђено је да је истражни судија Вишег суда у Београду 12. октобра 20 10. године донео решење Ки. 2274/10, којим је осморици лица, међу којима и подносиоцу уставне жалбе, одредио притвор до месец дана, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Подносиоцу је притвор одређен због кривичног дела насилничко понашање на спортској приредби или јавном скупу из члана 344а став 2. у вези става 1. Кривичног законика у стицају с кривичним делом напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: „Имајући у виду чињеницу да су окривљени предметна кривична дела извршили организовано и у групи са циљем да изазову неред... све наведене околности представљају особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могли поновити извршење кривичних дела, односно наставити са вршењем кривичних дела...“.
4. Уставом је утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода такође предвиђа да ће се свако ко је оптужен за кривично дело сматрати невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона (члан 6. став 2.).
Закоником о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09 ), поред осталог, прописано је да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда (члан 3. став 1.), као и да, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
5. Уставни суд истиче да је у низу донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке овог суда Уж-227/2008 од 9. јула 2009. године, Уж-265/2008 од 22. децембра 2009. године, Уж-746/2008 од 17. јуна 2009. године , Уж-1036/2008 од 19. марта 2009. године и Уж-1600/2009 од 22. јуна 2010. године ) дао тумачење права зајемченог одредбом члана 34. став 3. Устава, указао на праксу Европског суда за људска права у заштити права на претпоставку невиности гарантованог одредбом члана 6. став 2. Европске конвенциј е за заштиту људских права и основних слобода ( видети пресуде у предметима: „Deweer против Белгије ” од 27. фебруара 1980. године, „Minelli против Швајцарске ” од 25. марта 1983. године, „Allenet de Ribemont против Француске ” од 10. фебруара 1995. године, „Karakas and Yesilirmark против Турске ” од 28. јуна 2005. године и „Матијашевић против Србије ” од 19. септембра 2006. године) и заузео правне ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреда наведеног права постој и или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене основаности уставне жалбе , примењени већ заузети правни ставови.
6. Уставни суд је, оцењујући садржину оспореног решења истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 2274/10 од 1 2. октобра 20 10. године, утврдио да из образложења тог решења произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као један од окривљених против ко јих се води истражни поступак пред Вишим судом у Београду, извршио кривична дел а кој а су му захтевом за спровођење истраге стављена на терет. Како у тренутку доношења оспореног решења кривични поступак у коме се разматра постојање кривичног дела и кривица подносиоца уставне жалбе није био правноснажно окончан, већ се налази о у фази истраге, Уставни суд сматра да је оспореним решењ ем повређе но Уставом зајемчено право подносиоца да се сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Наиме, начело претпоставке невиности се не односи само на поступање током суђења и оцене доказа, већ се примењује и на осумњичене, односно окривљене пре подизања оптужнице за кривично дело и траје све док осуђујућа пресуда не буде потврђена у жалбеном поступку, односно док не постане правноснажна. Поштовање овог начела захтева од суда да током поступка не полази од унапред створене идеје да је окривљени извршио кривично дело за које се терети, јер је терет доказивања на оптужби, а свака сумња треба да иде у прилог окривљеном. У конкретном случају, наводећи да је суд имао у виду „чињеницу да су окривљени предметна кривична дела извршили организовано и у групи са циљем да изазову неред“, као и да „особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могли поновити извршење кривичних дела, односно наставити са вршењем кривичних дела...“, суд је у претходном кривичном поступку, дакле пре подизања оптужнице, са извешношћу утврдио чињенице о чијем постојању се може расправљати тек на главном претресу. На тај начин је истражни судија Вишег суда у Београду прекорачио границе основане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за одређивање притвора може кретати и уједно је, извођењем закључка о одлучној чињеници у погледу извршења кривичног дела пре него што је о њој расправљано на главном претресу, повредио претпоставку невиности окривљеног , овде подносиоца уставне жалбе.
У жалби поднетој против предметног решења истражног судије, бранилац окривљеног Срђана Савовића, овде подносиоца уставне жалбе, поред битних повреда одредаба кривичног поступка истакао је и то да је ожалбеним решењем повређена претпоставка невиности свих осам осумњичених лица, међу којима је и његов брањеник. Виши суд у Београду је решењем Ки. 2274/10 – Кв. 5311/10 од 19. октобра 2010. године одбио као неосноване жалбе окривљених, а да при томе није ценио овај жалбени навод, нити је у том решењу утврдио повреду права окривљеног (подносиоца уставне жалбе) на претпоставку невиности. Чињеница да је судско веће у другостепеном поступку изменило спорну формулацију из образложења првостепеног решења наводећи „да из списа предмета произилази основана сумња да су окривљени извршили кривична дела која су им стављена на терет“, по оцени Уставног суда, не значи да је подносиоцу уставне жалбе као окривљеном у другостепеном поступку пружена судска заштита због повређеног права, већ значи само то да у другостепеном решењу није поновљена иста повреда.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењ ем повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу усвојио, и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Подносилац уставне жалбе је поставио захтев да Уставни суд, поред утврђене повреде уставног права одреди да се уклоне штетне последице повреде, али није навео начин на који би то требало учинити, па стога овај захтев подносиоца није био предмет одлучивања. Међутим, Уставни суд је оценио да околности случаја налажу да се подносиоцу уставне жалбе пружи одговарајућа сатисфакција због утврђене повреде права на претпоставку невиности, с обзиром на то да је изостала заштита подносиочевог права у судском поступку, сагласно одредби члана 22. став 1. Устава. Уставни суд је стога одредио да се као вид правичног задовољења због утврђене повреде права подносиоца, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, ова одлука објави у "Службеном гласнику Републике Србије", па је решио као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео О длуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењем повређено право на претпоставку невиности у кривичном поступку који се против њега води, тиме што је у образложењу оспореног решења наведено : „Имајући у виду чињеницу да су окривљени предметна кривична дела извршили организовано и у групи са циљем да изазову неред... све наведене околности представљају особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могли поновити извршење кривичних дела, односно наставити са вршењем кривичних дела...“. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повре ду означеног права и одреди да се уклоне штетне последице у одређеном року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку утврђено је да је истражни судија Вишег суда у Београду 12. октобра 20 10. године донео решење Ки. 2274/10, којим је осморици лица, међу којима и подносиоцу уставне жалбе, одредио притвор до месец дана, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Подносиоцу је притвор одређен због кривичног дела насилничко понашање на спортској приредби или јавном скупу из члана 344а став 2. у вези става 1. Кривичног законика у стицају с кривичним делом напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: „Имајући у виду чињеницу да су окривљени предметна кривична дела извршили организовано и у групи са циљем да изазову неред... све наведене околности представљају особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могли поновити извршење кривичних дела, односно наставити са вршењем кривичних дела...“.
4. Уставом је утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода такође предвиђа да ће се свако ко је оптужен за кривично дело сматрати невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона (члан 6. став 2.).
Закоником о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09 ), поред осталог, прописано је да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда (члан 3. став 1.), као и да, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
5. Уставни суд истиче да је у низу донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке овог суда Уж-227/2008 од 9. јула 2009. године, Уж-265/2008 од 22. децембра 2009. године, Уж-746/2008 од 17. јуна 2009. године , Уж-1036/2008 од 19. марта 2009. године и Уж-1600/2009 од 22. јуна 2010. године ) дао тумачење права зајемченог одредбом члана 34. став 3. Устава, указао на праксу Европског суда за људска права у заштити права на претпоставку невиности гарантованог одредбом члана 6. став 2. Европске конвенциј е за заштиту људских права и основних слобода ( видети пресуде у предметима: „Deweer против Белгије ” од 27. фебруара 1980. године, „Minelli против Швајцарске ” од 25. марта 1983. године, „Allenet de Ribemont против Француске ” од 10. фебруара 1995. године, „Karakas and Yesilirmark против Турске ” од 28. јуна 2005. године и „Матијашевић против Србије ” од 19. септембра 2006. године) и заузео правне ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреда наведеног права постој и или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене основаности уставне жалбе , примењени већ заузети правни ставови.
6. Уставни суд је, оцењујући садржину оспореног решења истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 2274/10 од 1 2. октобра 20 10. године, утврдио да из образложења тог решења произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као један од окривљених против ко јих се води истражни поступак пред Вишим судом у Београду, извршио кривична дел а кој а су му захтевом за спровођење истраге стављена на терет. Како у тренутку доношења оспореног решења кривични поступак у коме се разматра постојање кривичног дела и кривица подносиоца уставне жалбе није био правноснажно окончан, већ се налази о у фази истраге, Уставни суд сматра да је оспореним решењ ем повређе но Уставом зајемчено право подносиоца да се сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Наиме, начело претпоставке невиности се не односи само на поступање током суђења и оцене доказа, већ се примењује и на осумњичене, односно окривљене пре подизања оптужнице за кривично дело и траје све док осуђујућа пресуда не буде потврђена у жалбеном поступку, односно док не постане правноснажна. Поштовање овог начела захтева од суда да током поступка не полази од унапред створене идеје да је окривљени извршио кривично дело за које се терети, јер је терет доказивања на оптужби, а свака сумња треба да иде у прилог окривљеном. У конкретном случају, наводећи да је суд имао у виду „чињеницу да су окривљени предметна кривична дела извршили организовано и у групи са циљем да изазову неред“, као и да „особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могли поновити извршење кривичних дела, односно наставити са вршењем кривичних дела...“, суд је у претходном кривичном поступку, дакле пре подизања оптужнице, са извешношћу утврдио чињенице о чијем постојању се може расправљати тек на главном претресу. На тај начин је истражни судија Вишег суда у Београду прекорачио границе основане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за одређивање притвора може кретати и уједно је, извођењем закључка о одлучној чињеници у погледу извршења кривичног дела пре него што је о њој расправљано на главном претресу, повредио претпоставку невиности окривљеног , овде подносиоца уставне жалбе.
У жалби поднетој против предметног решења истражног судије, бранилац окривљеног Срђана Савовића, овде подносиоца уставне жалбе, поред битних повреда одредаба кривичног поступка истакао је и то да је ожалбеним решењем повређена претпоставка невиности свих осам осумњичених лица, међу којима је и његов брањеник. Виши суд у Београду је решењем Ки. 2274/10 – Кв. 5311/10 од 19. октобра 2010. године одбио као неосноване жалбе окривљених, а да при томе није ценио овај жалбени навод, нити је у том решењу утврдио повреду права окривљеног (подносиоца уставне жалбе) на претпоставку невиности. Чињеница да је судско веће у другостепеном поступку изменило спорну формулацију из образложења првостепеног решења наводећи „да из списа предмета произилази основана сумња да су окривљени извршили кривична дела која су им стављена на терет“, по оцени Уставног суда, не значи да је подносиоцу уставне жалбе као окривљеном у другостепеном поступку пружена судска заштита због повређеног права, већ значи само то да у другостепеном решењу није поновљена иста повреда.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењ ем повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу усвојио, и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Подносилац уставне жалбе је поставио захтев да Уставни суд, поред утврђене повреде уставног права одреди да се уклоне штетне последице повреде, али није навео начин на који би то требало учинити, па стога овај захтев подносиоца није био предмет одлучивања. Међутим, Уставни суд је оценио да околности случаја налажу да се подносиоцу уставне жалбе пружи одговарајућа сатисфакција због утврђене повреде права на претпоставку невиности, с обзиром на то да је изостала заштита подносиочевог права у судском поступку, сагласно одредби члана 22. став 1. Устава. Уставни суд је стога одредио да се као вид правичног задовољења због утврђене повреде права подносиоца, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, ова одлука објави у "Службеном гласнику Републике Србије", па је решио као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео О длуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић