Уставни суд , Велико већ e, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Срећка Милића из Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. јуна 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Срећка Милића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Увп. II 89/07 од 26. новембра 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Срећка Милића изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се води у предмету Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Филијала Ужице Д – 13540.
2. Одбацује се уставна жалба Срећка Милића изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се води у предмету Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Филијала Ужице Д – 13540.
О б р а з л о ж е њ е
1. Срећко Милић из Ужица је 26. децембра 2009. године поднео Уставном суду ус тавну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Увп. II 89/07 од 26. новембра 2009. године, због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року, права на имовину и права на пензијско осигурање, зајемчених чланом 32. став 1. и чл. 58. и 70. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подносилац наводи да му је непризнавањем „припадајућег стажа у периоду од пензионисања који траје тридесет година“ повређено право на правично одлучивање у разумном року, јер је све то време покушавао да докаже радни стаж који му никада у целини није признат. Подносилац даље наводи: да су сва решења донета у поступку признавања његовог права на пензију неуставна и незаконита и да му је таквим поступањем Фонда за пензијско и инвалидско осигурање повређено право на имовину, јер је „пензија коју још увек прима у минималном износу сада његова једина имовина“. Подносилац даље наводи да „никада није поднео захтев за признавање права на пензију Фонду самосталних делатности“ и да „оправдано сумња да је све ово резултат међусобне спреге надлежних у оба ранија фонда“. По мишљењу подносиоца, „након пребацивања“ код Фонда самосталних делатности он је „дупло оштећен“, јер му „до тада Фонд запослених“ није признао припадајући стаж, а „од тада му је Фонд самосталних делатности већ умањени износ додатно умањио“. Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорену пресуду и утврди да су поступањем Фонда за пензијско и инвалидско осигурање подносиоцу повређена наведена права зајемчена Уставом, као и да му призна право на накнаду штете „у виду исплате дугогодишње разлике са повишицама, припадајућом каматом и трошковима дуготрајног вођења поступака“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно ваности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Филијала Ужице Д – 13540, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Републичка самоуправна заједница пензијског и инвалидског осигурања радника – Основна заједница за регион Титово Ужице је решењем И. број 17747 од 22. новембра 1984. године утврдила Срећку Милићу из Ужица (овде подносиоцу уставне жалбе) право на нов износ инвалидске пензије. Надлежни управни орган је у спроведеном поступку утврдио да укупан пензијски стаж подносиоца износи 24 године и 5 месеци.
Подносилац уставне жалбе је 24. маја 1996. године поднео захтев Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених, којим је тражио да се предмет уступи Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности, „ради утврђивања пензијског основа и инвалидске пензије и даље исплате код тог фонда“.
Решењем директора Филијале Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности број I-184-207719 од 11. марта 1997. године подносиоцу је признато право на инвалидску пензију по основу болести у месечном износу од 1.976,09 динара и утврђено да укупан пензијски стаж износи 33 године, 1 месец и 1 дан. Истим решењем констатовано је да ће се исплата вршити након доставе доказа о обустави исплате пензије код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених.
Подносилац уставне жалбе се 28. августа 1997. године обратио Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности захтевом за “повлачење свих ранијих захтева поднетих том органу и повраћај предмета СИЗ-у у Ужицу“ и потом поднео захтев Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених - Филијала Фонда Ужице за остваривање права на пензију код тог Фонда. Решењем број Д. 13540 од 11. марта 1998. године одбијен је захтев подносиоца, јер је утврђено да се подносилац захтева једном већ определио за остваривање права на пензију код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности - подношењем захтева од 24. маја 1996. године, а да је чланом 101. ст. 3. и 4. Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања („Службени лист СРЈ“, број 30/96) прописано да се право избора организације за осигурање код које ће се остваривати право на пензију може користити само једанпут.
Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање запослених - Филијала Фонда Ужице донео је решење број Д. 13540 од 27. јуна 2005. године, којим је утврђено да исплата инвалидске пензије подносиоцу престаје од 23. новембра 1995. године и да ће исплату пензије вршити Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности по правноснажности решења тог фонда број I-184-207719 од 11. марта 1997. године. Жалба подносиоца изјављена против наведеног решења је одбијена, као и његова тужба у управном спору који је водио против другостепеног решења, али је уважен његов захтев за ванредно преиспитивање правноснажне пресуде. Налазећи да непостојање овлашћења за потписника решења којим је одлучено о жалби подносиоца представља битну повреду правила поступка, Врховни суд Србије је усвојио захтев и преиначио пресуду Окружног суда у Ужицу У. 67/05 од 9. новембра 2005. године, тако што је уважио тужбу и поништио оспорено другостепено решење.
У извршењу пресуде Врховног суда Србије Увп. 265/05 од 7. децембра 2006. године Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање запослених – Дирекција Београд је донео решење 02/1 број 155448 од 24. априла 2007. године. Наведеним другостепеним решењем одбијена је жалба подносиоца и наложено Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених - Филијала у Ужицу да решење број 13540 од 27. јуна 2005. године достави Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности. У образложењу решења је, између осталог, наведено да ће се питање неправилно исплаћених износа пензије расправити по члану 208. и 209. Закона о пензијском и инвалидском осигурању и да признавање стажа од 1. новембра 1958. године до 31. децембра 1962. године није било предмет оцене другостепеног решења, јер утврђивање стажа није било предмет првостепеног поступка. Окружни суд у Ужицу је пресудом У. 74/07 од 11. јула 2007. године одбио као неосновану тужб подносиоца ради поништаја наведеног другостепеног решења, јер је оценио да је подносилац искористио право избора Фонда подношењем захтева Фонду самосталних делатности, код кога је остварио претежни део стажа.
Врховни суд Србије је оспореном пресудом Увп. II 89/07 од 26. новембра 2009. године одбио захтев подносиоца за ванредно преиспитивање наведене правноснажне пресуде Окружног суда у Ужицу, као неоснован. У образложењу оспорене пресуде Врховног суда Србије наводи се: да је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности број I-184-207719 од 11. марта 1997. године подносиоцу признато право на инвалидску пензију од 24. новембра 2005. године по захтеву за остваривање права на инвалидску пензију по претежном стажу, а сагласно члану 167. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („ Службени гласник PC“, број 27/92) ; да је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених - Филијала Фонда Ужице број Д. 13540 од 11. марта 1998. године одбијен захтев подносиоца за остваривање права на пензију код Фонда пензијског и инвалидског осигурања запослених, јер је подносилац захтева право избора фонда искористио када му је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности признао право на инвалидску пензију од дана поднетог захтева. Врховни суд Србије је, с обзиром на то да је одредбом члана 167. став 4. Закона о пензијском и инвалидском осигурању («Службени гласник РС», бр. 27/92, 82/92, 28/95 и 12/96), прописано да се право избора фонда може користити само једанпут, оценио правилним закључак Окружног суда у Ужицу да решењем туженог органа није повређен закон на штету подносиоца. У оспореној пресуди је наведено да је тај суд ценио наводе из поднетог захтева, али је нашао да нису основани и да не могу довести до другачије одлуке суда.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом указује утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских п рава стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58. Устава); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта наведених Уставом зајемчених права, од значаја су и следеће одредбе закона:
Одредбама члана 167. Закона о пензијском и инвалидском осигурању («Службени гласник РС», бр. 27/92, 82/92, 28/95 и 12/96), који се примењивао на дан подношења захтева подносиоца уставне жалбе за остваривање права из пензијског и инвалидског осигурања у Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности, било је прописано: да се права из пензијског и инвалидског осигурања остварују у фонду у коме је осигураник био последњи пут осигуран (члан 167. став 1.); да је Фонд у коме је осигураник био последњи пут осигуран надлежан и када се права из пензијског и инвалидског осигурања остварују по основу међународних уговора (став 2.); да и зузетно од одредаба ст. 1. и 2. овог члана, осигураник односно корисник права може, на свој захтев, остварити право на пензију у фонду у коме је навршио претежан део стажа осигурања, те да се под истим условима може остварити и право на породичну пензију (став 3.); да се п раво избора фонда из става 3. овог члана може се користити само једанпут (став 4.).
5. Полазећи од навода уставне жалбе да подносилац никада није поднео захтев за признавање права на пензију Фонду самосталних делатности и да су сва решења о преузимању исплате пензије од стране тог фонда“ укинута, па „не може бити говора“ о правноснажним решењима, како се наводи у пресуди Врховног суда Србије Увп. II 89/07 од 26. новембра 2009. године, Уставни суд је закључио да се уставном жалбом у суштини оспорава наведена пресуда Врховног суда Србије. Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, а полазећи од чињеница утврђених у овом поступку, Уставни суд је најпре утврдио да је подносилац уставне жалбе 24. маја 1996. године поднео захтев Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених за уступање предмета Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности, ради утврђивања пензијског основа и инвалидске пензије и даље исплате код тог фонда. Уставни суд је, такође, утврдио да је, поступајући по том захтеву, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности донео решење којим је подносиоцу признато право на инвалидску пензију по основу болести, утврђен укупан пензијски стаж и констатовано да ће се исплата вршити након доставе доказа о обустави исплате пензије код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да је Врховни суд Србије извео уставноправно прихватљив закључак да није било правног основа да подносилац уставне жалбе поново остварује права из пензијског и инвалидског осигурања у Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених, будући да је већ искористио право избора фонда код кога ће остваривати права из пензијског и инвалидског осигурања у смислу одредбе члана 167. став 2. тада важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању, а да се наведено право могло користити само једанпут, сагласно одредби става 4. наведеног члана Закона.
Уставни суд је констатовао да је другостепени управни орган укинуо по праву надзора решење којим је подносиоцу уставне жалбе одређена инвалидска пензија и да још увек није окончан поступак у коме подносилац уставне жалбе оспорава првостепено решење о одређивању инвалидске пензије које је донето у поновном поступку. Овај суд, међутим, оцењује да наводи уставне жалбе којима се указује да је наведено решење укинуто, нису од утицаја на одлуку у овом уставносудском спору, јер је у управном спору који је претходио уставној жалби оцењивана законитост управног акта којим је одлучивано о дозвољености промене фонда за пензијско и инвалидско осигурање, а не о висини инвалидске пензије подносиоца.
Уставни суд је утврдио да је оспорену пресуду донео Уставом и законом установљен суд, у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са меродавним одредбама процесног права. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је образложио своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења и неприхватљиве примене меродавног права. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним актом подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе, такође, сматра да су му оспореном пресудом повређен а прав а на имовину и на пензијско осигурање. Уставни суд је констатовао да подносил ац повреду ов их права везује за повреду права на правично суђење, те је, полазећи од наведене оцене о повреди тог права, утврдио да уставна жалба није основана ни са становишта повреде права на имовину , нити права на пензијско осигурање зајемчених чл . 58. и 70. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неоснован у уставн у жалб у изјављену против пресуде Врховног суда Србије Увп. II 89/07 од 26. новембра 2009. године, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Полазећи од навода уставне жалбе да подносилац „тридесет година покушава да докаже радни стаж који му никада у целини није признат“, Уставни суд је оценио да подносилац оспорава оправданост трајања управног поступка у коме се одлучује о његовим правима подносиоца из пензијског и инвалидског осигурања. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе 18. јула 2009. године поднео уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року у истом поступку. Одлучујући о тој уставној жалби, Уставни суд је на седници одржаној 18. новембра 2010. године донео Одлуку Уж-1340/2009, којом се усваја уставна жалба и утврђује да је у поступку који се води у предмету Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Филијала Ужице Д - 13540, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року. Уставни суд је, испитујући основаност наведене уставне жалбе, најпре констатовао да је против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање - Филијала Фонда Ужице број Д. 13540 од 1. септембра 2008. године подносилац изјавио жалбу и да је наведено решење поништено у другостепеном поступку решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција 02/1 број СД-106 од 10. децембра 2008. године. Уставни суд је, такође, констатовао да подносилац уставне жалбе није искористио законом предвиђено средство за убрзање поступка, односно није поднео жалбу другостепеном управном органу као да је његов захтев одбијен. Међутим, овај суд је оценио да се дужина трајања поступка по захтеву подносиоца уставне жалбе за признавање права на старосну пензију, у конкретном случају, не може посматрати независно од поступка за остваривање његовог права на инвалидску пензију који је томе претходио, а који још увек није окончан, те из тог разлога није одбацио уставну жалбу као недопуштену. Уставни суд је даље оценио да је 25. марта 2004. године, подношењем тужбе Окружном суду у Ужицу против Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности због „ћутања администрације“, започео период који треба узети у обзир приликом оцене да ли је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року. Уставни суд је у том предмету утврдио да је након подношења тужбе другостепени управни орган укинуо по праву надзора решење којим је подносиоцу уставне жалбе одређена инвалидска пензија и да још увек није окончан поступак у коме подносилац уставне жалбе оспорава првостепено решење о одређивању инвалидске пензије које је донето у поновном поступку. Стога је Уставни суд у Одлуци Уж-1340/2009 утврдио повреду права на суђење у разумном року, као и право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, а надлежним органима наложио да предузму све неопходне мере како би се поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе за признавање права на старосну пензију окончао у најкраћем року.
Полазећи од тога да је трајање предметног управног поступка и управних спорова који су из њега проистекли Уставни суд већ оцењивао у Одлуци Уж-1340/2009 од18. новембра 2010. године , а имајући у виду да је подносилац уставне жалбе имао на располагању средство за убрзање поступка због недоношења решења управног органа у поновном поступку, Уставни суд у поступку по предметној уставној жалби није разматрао наводе подносиоца са становишта права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање, oдлучујући као у тачки 2. изреке.
7. На основу изложеног и одредаба 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби подносилац наводи да му је непризнавањем „припадајућег стажа у периоду од пензионисања који траје тридесет година“ повређено право на правично одлучивање у разумном року, јер је све то време покушавао да докаже радни стаж који му никада у целини није признат. Подносилац даље наводи: да су сва решења донета у поступку признавања његовог права на пензију неуставна и незаконита и да му је таквим поступањем Фонда за пензијско и инвалидско осигурање повређено право на имовину, јер је „пензија коју још увек прима у минималном износу сада његова једина имовина“. Подносилац даље наводи да „никада није поднео захтев за признавање права на пензију Фонду самосталних делатности“ и да „оправдано сумња да је све ово резултат међусобне спреге надлежних у оба ранија фонда“. По мишљењу подносиоца, „након пребацивања“ код Фонда самосталних делатности он је „дупло оштећен“, јер му „до тада Фонд запослених“ није признао припадајући стаж, а „од тада му је Фонд самосталних делатности већ умањени износ додатно умањио“. Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорену пресуду и утврди да су поступањем Фонда за пензијско и инвалидско осигурање подносиоцу повређена наведена права зајемчена Уставом, као и да му призна право на накнаду штете „у виду исплате дугогодишње разлике са повишицама, припадајућом каматом и трошковима дуготрајног вођења поступака“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно ваности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Филијала Ужице Д – 13540, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Републичка самоуправна заједница пензијског и инвалидског осигурања радника – Основна заједница за регион Титово Ужице је решењем И. број 17747 од 22. новембра 1984. године утврдила Срећку Милићу из Ужица (овде подносиоцу уставне жалбе) право на нов износ инвалидске пензије. Надлежни управни орган је у спроведеном поступку утврдио да укупан пензијски стаж подносиоца износи 24 године и 5 месеци.
Подносилац уставне жалбе је 24. маја 1996. године поднео захтев Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених, којим је тражио да се предмет уступи Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности, „ради утврђивања пензијског основа и инвалидске пензије и даље исплате код тог фонда“.
Решењем директора Филијале Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности број I-184-207719 од 11. марта 1997. године подносиоцу је признато право на инвалидску пензију по основу болести у месечном износу од 1.976,09 динара и утврђено да укупан пензијски стаж износи 33 године, 1 месец и 1 дан. Истим решењем констатовано је да ће се исплата вршити након доставе доказа о обустави исплате пензије код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених.
Подносилац уставне жалбе се 28. августа 1997. године обратио Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности захтевом за “повлачење свих ранијих захтева поднетих том органу и повраћај предмета СИЗ-у у Ужицу“ и потом поднео захтев Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених - Филијала Фонда Ужице за остваривање права на пензију код тог Фонда. Решењем број Д. 13540 од 11. марта 1998. године одбијен је захтев подносиоца, јер је утврђено да се подносилац захтева једном већ определио за остваривање права на пензију код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности - подношењем захтева од 24. маја 1996. године, а да је чланом 101. ст. 3. и 4. Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања („Службени лист СРЈ“, број 30/96) прописано да се право избора организације за осигурање код које ће се остваривати право на пензију може користити само једанпут.
Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање запослених - Филијала Фонда Ужице донео је решење број Д. 13540 од 27. јуна 2005. године, којим је утврђено да исплата инвалидске пензије подносиоцу престаје од 23. новембра 1995. године и да ће исплату пензије вршити Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности по правноснажности решења тог фонда број I-184-207719 од 11. марта 1997. године. Жалба подносиоца изјављена против наведеног решења је одбијена, као и његова тужба у управном спору који је водио против другостепеног решења, али је уважен његов захтев за ванредно преиспитивање правноснажне пресуде. Налазећи да непостојање овлашћења за потписника решења којим је одлучено о жалби подносиоца представља битну повреду правила поступка, Врховни суд Србије је усвојио захтев и преиначио пресуду Окружног суда у Ужицу У. 67/05 од 9. новембра 2005. године, тако што је уважио тужбу и поништио оспорено другостепено решење.
У извршењу пресуде Врховног суда Србије Увп. 265/05 од 7. децембра 2006. године Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање запослених – Дирекција Београд је донео решење 02/1 број 155448 од 24. априла 2007. године. Наведеним другостепеним решењем одбијена је жалба подносиоца и наложено Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених - Филијала у Ужицу да решење број 13540 од 27. јуна 2005. године достави Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности. У образложењу решења је, између осталог, наведено да ће се питање неправилно исплаћених износа пензије расправити по члану 208. и 209. Закона о пензијском и инвалидском осигурању и да признавање стажа од 1. новембра 1958. године до 31. децембра 1962. године није било предмет оцене другостепеног решења, јер утврђивање стажа није било предмет првостепеног поступка. Окружни суд у Ужицу је пресудом У. 74/07 од 11. јула 2007. године одбио као неосновану тужб подносиоца ради поништаја наведеног другостепеног решења, јер је оценио да је подносилац искористио право избора Фонда подношењем захтева Фонду самосталних делатности, код кога је остварио претежни део стажа.
Врховни суд Србије је оспореном пресудом Увп. II 89/07 од 26. новембра 2009. године одбио захтев подносиоца за ванредно преиспитивање наведене правноснажне пресуде Окружног суда у Ужицу, као неоснован. У образложењу оспорене пресуде Врховног суда Србије наводи се: да је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности број I-184-207719 од 11. марта 1997. године подносиоцу признато право на инвалидску пензију од 24. новембра 2005. године по захтеву за остваривање права на инвалидску пензију по претежном стажу, а сагласно члану 167. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („ Службени гласник PC“, број 27/92) ; да је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених - Филијала Фонда Ужице број Д. 13540 од 11. марта 1998. године одбијен захтев подносиоца за остваривање права на пензију код Фонда пензијског и инвалидског осигурања запослених, јер је подносилац захтева право избора фонда искористио када му је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности признао право на инвалидску пензију од дана поднетог захтева. Врховни суд Србије је, с обзиром на то да је одредбом члана 167. став 4. Закона о пензијском и инвалидском осигурању («Службени гласник РС», бр. 27/92, 82/92, 28/95 и 12/96), прописано да се право избора фонда може користити само једанпут, оценио правилним закључак Окружног суда у Ужицу да решењем туженог органа није повређен закон на штету подносиоца. У оспореној пресуди је наведено да је тај суд ценио наводе из поднетог захтева, али је нашао да нису основани и да не могу довести до другачије одлуке суда.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом указује утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских п рава стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58. Устава); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта наведених Уставом зајемчених права, од значаја су и следеће одредбе закона:
Одредбама члана 167. Закона о пензијском и инвалидском осигурању («Службени гласник РС», бр. 27/92, 82/92, 28/95 и 12/96), који се примењивао на дан подношења захтева подносиоца уставне жалбе за остваривање права из пензијског и инвалидског осигурања у Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности, било је прописано: да се права из пензијског и инвалидског осигурања остварују у фонду у коме је осигураник био последњи пут осигуран (члан 167. став 1.); да је Фонд у коме је осигураник био последњи пут осигуран надлежан и када се права из пензијског и инвалидског осигурања остварују по основу међународних уговора (став 2.); да и зузетно од одредаба ст. 1. и 2. овог члана, осигураник односно корисник права може, на свој захтев, остварити право на пензију у фонду у коме је навршио претежан део стажа осигурања, те да се под истим условима може остварити и право на породичну пензију (став 3.); да се п раво избора фонда из става 3. овог члана може се користити само једанпут (став 4.).
5. Полазећи од навода уставне жалбе да подносилац никада није поднео захтев за признавање права на пензију Фонду самосталних делатности и да су сва решења о преузимању исплате пензије од стране тог фонда“ укинута, па „не може бити говора“ о правноснажним решењима, како се наводи у пресуди Врховног суда Србије Увп. II 89/07 од 26. новембра 2009. године, Уставни суд је закључио да се уставном жалбом у суштини оспорава наведена пресуда Врховног суда Србије. Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, а полазећи од чињеница утврђених у овом поступку, Уставни суд је најпре утврдио да је подносилац уставне жалбе 24. маја 1996. године поднео захтев Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених за уступање предмета Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности, ради утврђивања пензијског основа и инвалидске пензије и даље исплате код тог фонда. Уставни суд је, такође, утврдио да је, поступајући по том захтеву, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности донео решење којим је подносиоцу признато право на инвалидску пензију по основу болести, утврђен укупан пензијски стаж и констатовано да ће се исплата вршити након доставе доказа о обустави исплате пензије код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да је Врховни суд Србије извео уставноправно прихватљив закључак да није било правног основа да подносилац уставне жалбе поново остварује права из пензијског и инвалидског осигурања у Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених, будући да је већ искористио право избора фонда код кога ће остваривати права из пензијског и инвалидског осигурања у смислу одредбе члана 167. став 2. тада важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању, а да се наведено право могло користити само једанпут, сагласно одредби става 4. наведеног члана Закона.
Уставни суд је констатовао да је другостепени управни орган укинуо по праву надзора решење којим је подносиоцу уставне жалбе одређена инвалидска пензија и да још увек није окончан поступак у коме подносилац уставне жалбе оспорава првостепено решење о одређивању инвалидске пензије које је донето у поновном поступку. Овај суд, међутим, оцењује да наводи уставне жалбе којима се указује да је наведено решење укинуто, нису од утицаја на одлуку у овом уставносудском спору, јер је у управном спору који је претходио уставној жалби оцењивана законитост управног акта којим је одлучивано о дозвољености промене фонда за пензијско и инвалидско осигурање, а не о висини инвалидске пензије подносиоца.
Уставни суд је утврдио да је оспорену пресуду донео Уставом и законом установљен суд, у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са меродавним одредбама процесног права. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је образложио своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења и неприхватљиве примене меродавног права. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним актом подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе, такође, сматра да су му оспореном пресудом повређен а прав а на имовину и на пензијско осигурање. Уставни суд је констатовао да подносил ац повреду ов их права везује за повреду права на правично суђење, те је, полазећи од наведене оцене о повреди тог права, утврдио да уставна жалба није основана ни са становишта повреде права на имовину , нити права на пензијско осигурање зајемчених чл . 58. и 70. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неоснован у уставн у жалб у изјављену против пресуде Врховног суда Србије Увп. II 89/07 од 26. новембра 2009. године, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Полазећи од навода уставне жалбе да подносилац „тридесет година покушава да докаже радни стаж који му никада у целини није признат“, Уставни суд је оценио да подносилац оспорава оправданост трајања управног поступка у коме се одлучује о његовим правима подносиоца из пензијског и инвалидског осигурања. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе 18. јула 2009. године поднео уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року у истом поступку. Одлучујући о тој уставној жалби, Уставни суд је на седници одржаној 18. новембра 2010. године донео Одлуку Уж-1340/2009, којом се усваја уставна жалба и утврђује да је у поступку који се води у предмету Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Филијала Ужице Д - 13540, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року. Уставни суд је, испитујући основаност наведене уставне жалбе, најпре констатовао да је против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање - Филијала Фонда Ужице број Д. 13540 од 1. септембра 2008. године подносилац изјавио жалбу и да је наведено решење поништено у другостепеном поступку решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција 02/1 број СД-106 од 10. децембра 2008. године. Уставни суд је, такође, констатовао да подносилац уставне жалбе није искористио законом предвиђено средство за убрзање поступка, односно није поднео жалбу другостепеном управном органу као да је његов захтев одбијен. Међутим, овај суд је оценио да се дужина трајања поступка по захтеву подносиоца уставне жалбе за признавање права на старосну пензију, у конкретном случају, не може посматрати независно од поступка за остваривање његовог права на инвалидску пензију који је томе претходио, а који још увек није окончан, те из тог разлога није одбацио уставну жалбу као недопуштену. Уставни суд је даље оценио да је 25. марта 2004. године, подношењем тужбе Окружном суду у Ужицу против Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности због „ћутања администрације“, започео период који треба узети у обзир приликом оцене да ли је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року. Уставни суд је у том предмету утврдио да је након подношења тужбе другостепени управни орган укинуо по праву надзора решење којим је подносиоцу уставне жалбе одређена инвалидска пензија и да још увек није окончан поступак у коме подносилац уставне жалбе оспорава првостепено решење о одређивању инвалидске пензије које је донето у поновном поступку. Стога је Уставни суд у Одлуци Уж-1340/2009 утврдио повреду права на суђење у разумном року, као и право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, а надлежним органима наложио да предузму све неопходне мере како би се поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе за признавање права на старосну пензију окончао у најкраћем року.
Полазећи од тога да је трајање предметног управног поступка и управних спорова који су из њега проистекли Уставни суд већ оцењивао у Одлуци Уж-1340/2009 од18. новембра 2010. године , а имајући у виду да је подносилац уставне жалбе имао на располагању средство за убрзање поступка због недоношења решења управног органа у поновном поступку, Уставни суд у поступку по предметној уставној жалби није разматрао наводе подносиоца са становишта права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање, oдлучујући као у тачки 2. изреке.
7. На основу изложеног и одредаба 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић