Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Јелића из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јуна 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставн а жалб а Драгана Јелића изјављен а против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв. По1. 412/11 од 1. септембра 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2По1. 251/11 од 21. септембра 2011. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Јелић из Крушевца поднео је Уставном суду 27. октобра 2011. године, преко пуномоћника Жељка Дамјановића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 412/11 од 1. септембра 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2По1. 251/11 од 21. септембра 2011. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на суђење без одуговлачења из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе навод и да су му означена права повређенa тиме штo се у оспореним решењ има понављају разлози који се односе на тешке околности кривичног дела злоупотребе службеног положаја, а да се не елаборирају нови разлози и околности који би упућивали да је продужење притвора неопходно; да је основ свих решења о продужењу притвора, па и оспорених, да постоји основана сумња да је окривљени Драган Јелић извршио кривично дело које му се ставља на терет, а разлози који указују на посебно тешке околности дела се у свим решењима понављају, из чега подносилац закључује да је једини разлог за продужење притвора постојање основане сумње; да иако је прошло тринаест месеци од доношења решења о одређивању притвора, надлежни судови у оспореним решењима остају при истим разлозима за продужење притвора; да је према осталим окривљенима извршена преквалификација кривичног дела које им је стављено на терет (са кривичног дела злоупотреба службеног положаја на кривично дело пореска утаја), али не и у односу на подносиоца, те да се и након преквалификације кривичног дела задржавају исти разлози за продужење притвора; да судови нису водили рачуна да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити и другом, блажом мером и да нису осигурали да притвор не прелази разумни временски рок. Истовремено, подносилац истич е да „истрага трајала једанаест месеци, дакле дуже од шест месеци који рок је предвиђен одредбама ЗКП“, из чега закључује да суд није поступао са нарочитом хитношћу.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења (а да пре тога одложи њихово извршење) и објави одлуку у „Службеном гласнику Р епублике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду-Посебно одељење I Су. 1/11-519 од 13. јануара 2011. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету К. По1. 25/11, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још 12 оптужених лица . Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3, у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Након спроведене истраге која је трајала шест месеци, Тужилаштво за организовани криминал је 17. марта 2011. године против подносилаца уставне жалбе и осталих лица подигло оптужницу Кт. 19/10.
Веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је 2. јуна 2011. године, поводом приговора против оптужнице (последњи приговор је изјављен 4. маја 2011. године) , донело решење Кв.По1. 256/11 којим је Тужилаштву за организовани криминал вратило оптужницу ради стављања захтева за допуну истраге против окривљених.
Након завршене допуне истраге, Тужилаштво за организовани криминал је 25. јула 2011. године поднело Вишем суду у Београду-Посебно одељење измењену оптужницу Кт. С. 19/10.
Кривично ванпретресно веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је решењем Кв.По1. 451/11 од 22. септембра 2011. године одбило приговоре бранилаца оптужених изјављене на наведену оптужницу, чиме је оптужница ступила на правну снагу и заказан је главни претрес за 14. новембар 2011. године.
На главном претресу који је одржан 17. новембра 2011. године, оптужени Драган Јелић, овде подносилац уставне жалбе, изнео је своју одбрану и на првом наредном главном претресу одржаном 13. децембра 2011. године му је притвор укинут.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 18. септембра 2010. године до 13. децембра 2011. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 309/10 од 20. септембра 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 5) ЗКП. Притвор је одређен и против других осумњичених лица.
Током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван .
Након подизања оптужнице, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
Оспореним решењем ванпретресног већа Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 412/11 од 1. септембра 2011. године, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен за још 30 дана на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
У оспореном решењу Виши суд у Београду-Посебно одељење је, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, навео да је Веће по службеној дужности испитало да ли и даље постоје основи за продужење притвора, те је након увида у списе предмета донело одлуку да се према оптуженима, међу којима је и подносилац, притвор продужи , јер у односу на подносиоца уставне жалбе постоје разлози за продужење притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, имајући у виду посебно тешке околности извршења дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика за које постоји основана сумња да га је подносилац извршио. По налажењу Већа, посебно тешке околности извршења кривичног дела огледале су се у чињеници да: „постоји основана сумња да је овај окривљени кривична дела извршио на изузетно дрзак начин...као службено лице које је било ангажовано у откривању ове криминалне групе и прикупљању доказа о извршењу кривичних дела, при чеми је имао једну од руководећих улога, с обзиром да је био запослен као шеф одеска за сузбијање привредног криминалитета Полицијске управе Крушевац, те да је руководио полицијским службеницима који су били укључени у откривање деловања ове организоване криминалне групе, а уместо професионалног рада на постављеним задацима, постоји основана сумња да је окривљени Драган Јелић спречавао остала службена лица у активностима сузбијања кривичних дела која се стављају на терет припадницима организоване криминалне групе, омогућивши им даље несметано вршење кривичних дела, како информисањем о активностима службених лица, тако и давањем савета како да избегну проналажење доказа приликом предстојећих контрола и откривања неевидентиране дистрибуције жестоких алкохолних пића“.
Оспорено решење постало је правноснажно 21. септембра 2011. године доношењем оспореног решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 251/11 којим је, поред осталих, одбијена жалба браниоца окривљеног Драгана Јелића, овде подносиоца уставне жалбе, као неоснована.
Подносилац уставне жалбе је пуштен из притвора на основу решења о укидању притвора Вишег суда у Београду-Посебно одељење К.По1. 25/11 од 13. децембра 2011. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је л ишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело злоупотреба службеног положаја, и то тако што је за квалификаторни облик овог кривичног дела у ставу 3. запрећена казна затвора од две до дванаест година.
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 33. став 6. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Београду Кв.По1. 412/11 од 1. септембра 2011. године и Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2По1. 251/11 од 21. септембра 2011. године , нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Подносилац уставне жалбе се у кривичном поступку оптужницом терет и да је изврши о кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика за које је запрећена казна у трајању од две до дванаест година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен након подизања оптужнице на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, којом је, као што је наведено, прописано да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Притворски основ из наведене одредбе ЗКП законодавац је предвидео из оправданих разлога заштите јавне сигурности, при чему сви законски услови за одређивање притвора морају бити испуњени кумулативно. Поред општег услова за одређивање притвора садржаног у члану 30. став 1. Устава (да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка), морају бити испуњена два додатна услова да би притварање било законито у сваком конкретном случају, а то су: тежина кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне и посебно тешке околности дела. О постојању услова за одређивање (продужење) притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о испуње ности кумулативних услова за одређивање или продужење притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности даљег трајања мере притвора.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду Кв. По1. 412/11 од 1. септембра 2011. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је окривљени Драган Јелић кривична дела извршио на изузетно дрзак начин, јер је као службено лице (шеф одсека за сузбијање привредног криминалитета Полицијске управе Крушевац) био ангажован у откривању криминалне групе и прикупљању доказа о извршењу кривичних дела и да је руководио полицијским службеницима који су били укључени у откривање деловања организоване криминалне групе, али да постоји основана сумња да је, уместо професионалног рада на постављеним задацима, спречавао остала службена лица у активностима сузбијања кривичних дела која се стављају на терет припадницима организоване криминалне групе и омогућио даље несметано вршење кривичних дела припадницима организоване криминалне групе, тако што их је информиса о о активностима службених лица, давао им савет е како да избегну проналажење доказа приликом контрол е и откривања неевидентиране дистрибуције жестоких алкохолних пића.
По мишљењу првостепеног суда, ове околности представљају посебно тешке околности кривичног дела и оправдавају даље продужење притвора. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Београду-Посебно одељење у оспореном другостепеном решењу оценио правилним.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе „да је једини разлог за продужење притвора постојање основане сумње“ да је подносилац извршио кривично дело.
Уставни суд је нашао да су наводи из уставне жалбе да првостепени суд „није осигурао да притвор у односу на подносиоца не прелази разумни временски рок“, као и да суд није поступао са нарочитом хитношћу, јер је „истрага трајала једанаест месеци, дакле дуже од шест месеци који рок је предвиђен одредбама ЗКП“, неосновани.
Наиме, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење веома сложен, како због бројности оптужених (13 лица) и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те на основу којих потом треба да донесе првостепену одлуку. Д о тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца је трајао једну годину и седам дана, за које време је спроведена истрага и допуна истраге, у два наврата је одлучивано о бројним приговорима против оптужнице, након чега је оптужница ступила на правну снагу. Након подношења уставне жалбе, главни претрес је заказан и одржан три пута у примереним роковима (14. и 17. новембра 2011. и 13. децембра 2011. године). Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд, када је утврдио да су преста ли законски разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, притвор укинуо и он је пуштен на слободу, иако је у том тренутку поступак против њега био практично на почетку фазе главног претреса. Стога ни навод подносиоца уставне жалбе да се разлози којима се образлаже продужење притвора у оспореним решењима понављају и да се не елаборирају нови разлози и околности који би упућивали да је продужење притвора неопходно, у конкретном случају, није од значаја за другачију одлуку Суда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позва о, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 12. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе навод и да су му означена права повређенa тиме штo се у оспореним решењ има понављају разлози који се односе на тешке околности кривичног дела злоупотребе службеног положаја, а да се не елаборирају нови разлози и околности који би упућивали да је продужење притвора неопходно; да је основ свих решења о продужењу притвора, па и оспорених, да постоји основана сумња да је окривљени Драган Јелић извршио кривично дело које му се ставља на терет, а разлози који указују на посебно тешке околности дела се у свим решењима понављају, из чега подносилац закључује да је једини разлог за продужење притвора постојање основане сумње; да иако је прошло тринаест месеци од доношења решења о одређивању притвора, надлежни судови у оспореним решењима остају при истим разлозима за продужење притвора; да је према осталим окривљенима извршена преквалификација кривичног дела које им је стављено на терет (са кривичног дела злоупотреба службеног положаја на кривично дело пореска утаја), али не и у односу на подносиоца, те да се и након преквалификације кривичног дела задржавају исти разлози за продужење притвора; да судови нису водили рачуна да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити и другом, блажом мером и да нису осигурали да притвор не прелази разумни временски рок. Истовремено, подносилац истич е да „истрага трајала једанаест месеци, дакле дуже од шест месеци који рок је предвиђен одредбама ЗКП“, из чега закључује да суд није поступао са нарочитом хитношћу.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења (а да пре тога одложи њихово извршење) и објави одлуку у „Службеном гласнику Р епублике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду-Посебно одељење I Су. 1/11-519 од 13. јануара 2011. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету К. По1. 25/11, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још 12 оптужених лица . Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3, у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Након спроведене истраге која је трајала шест месеци, Тужилаштво за организовани криминал је 17. марта 2011. године против подносилаца уставне жалбе и осталих лица подигло оптужницу Кт. 19/10.
Веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је 2. јуна 2011. године, поводом приговора против оптужнице (последњи приговор је изјављен 4. маја 2011. године) , донело решење Кв.По1. 256/11 којим је Тужилаштву за организовани криминал вратило оптужницу ради стављања захтева за допуну истраге против окривљених.
Након завршене допуне истраге, Тужилаштво за организовани криминал је 25. јула 2011. године поднело Вишем суду у Београду-Посебно одељење измењену оптужницу Кт. С. 19/10.
Кривично ванпретресно веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је решењем Кв.По1. 451/11 од 22. септембра 2011. године одбило приговоре бранилаца оптужених изјављене на наведену оптужницу, чиме је оптужница ступила на правну снагу и заказан је главни претрес за 14. новембар 2011. године.
На главном претресу који је одржан 17. новембра 2011. године, оптужени Драган Јелић, овде подносилац уставне жалбе, изнео је своју одбрану и на првом наредном главном претресу одржаном 13. децембра 2011. године му је притвор укинут.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 18. септембра 2010. године до 13. децембра 2011. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 309/10 од 20. септембра 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 5) ЗКП. Притвор је одређен и против других осумњичених лица.
Током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван .
Након подизања оптужнице, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
Оспореним решењем ванпретресног већа Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 412/11 од 1. септембра 2011. године, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен за још 30 дана на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
У оспореном решењу Виши суд у Београду-Посебно одељење је, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, навео да је Веће по службеној дужности испитало да ли и даље постоје основи за продужење притвора, те је након увида у списе предмета донело одлуку да се према оптуженима, међу којима је и подносилац, притвор продужи , јер у односу на подносиоца уставне жалбе постоје разлози за продужење притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, имајући у виду посебно тешке околности извршења дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика за које постоји основана сумња да га је подносилац извршио. По налажењу Већа, посебно тешке околности извршења кривичног дела огледале су се у чињеници да: „постоји основана сумња да је овај окривљени кривична дела извршио на изузетно дрзак начин...као службено лице које је било ангажовано у откривању ове криминалне групе и прикупљању доказа о извршењу кривичних дела, при чеми је имао једну од руководећих улога, с обзиром да је био запослен као шеф одеска за сузбијање привредног криминалитета Полицијске управе Крушевац, те да је руководио полицијским службеницима који су били укључени у откривање деловања ове организоване криминалне групе, а уместо професионалног рада на постављеним задацима, постоји основана сумња да је окривљени Драган Јелић спречавао остала службена лица у активностима сузбијања кривичних дела која се стављају на терет припадницима организоване криминалне групе, омогућивши им даље несметано вршење кривичних дела, како информисањем о активностима службених лица, тако и давањем савета како да избегну проналажење доказа приликом предстојећих контрола и откривања неевидентиране дистрибуције жестоких алкохолних пића“.
Оспорено решење постало је правноснажно 21. септембра 2011. године доношењем оспореног решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 251/11 којим је, поред осталих, одбијена жалба браниоца окривљеног Драгана Јелића, овде подносиоца уставне жалбе, као неоснована.
Подносилац уставне жалбе је пуштен из притвора на основу решења о укидању притвора Вишег суда у Београду-Посебно одељење К.По1. 25/11 од 13. децембра 2011. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је л ишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело злоупотреба службеног положаја, и то тако што је за квалификаторни облик овог кривичног дела у ставу 3. запрећена казна затвора од две до дванаест година.
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 33. став 6. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Београду Кв.По1. 412/11 од 1. септембра 2011. године и Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2По1. 251/11 од 21. септембра 2011. године , нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Подносилац уставне жалбе се у кривичном поступку оптужницом терет и да је изврши о кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика за које је запрећена казна у трајању од две до дванаест година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен након подизања оптужнице на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, којом је, као што је наведено, прописано да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Притворски основ из наведене одредбе ЗКП законодавац је предвидео из оправданих разлога заштите јавне сигурности, при чему сви законски услови за одређивање притвора морају бити испуњени кумулативно. Поред општег услова за одређивање притвора садржаног у члану 30. став 1. Устава (да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка), морају бити испуњена два додатна услова да би притварање било законито у сваком конкретном случају, а то су: тежина кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне и посебно тешке околности дела. О постојању услова за одређивање (продужење) притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о испуње ности кумулативних услова за одређивање или продужење притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности даљег трајања мере притвора.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду Кв. По1. 412/11 од 1. септембра 2011. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је окривљени Драган Јелић кривична дела извршио на изузетно дрзак начин, јер је као службено лице (шеф одсека за сузбијање привредног криминалитета Полицијске управе Крушевац) био ангажован у откривању криминалне групе и прикупљању доказа о извршењу кривичних дела и да је руководио полицијским службеницима који су били укључени у откривање деловања организоване криминалне групе, али да постоји основана сумња да је, уместо професионалног рада на постављеним задацима, спречавао остала службена лица у активностима сузбијања кривичних дела која се стављају на терет припадницима организоване криминалне групе и омогућио даље несметано вршење кривичних дела припадницима организоване криминалне групе, тако што их је информиса о о активностима службених лица, давао им савет е како да избегну проналажење доказа приликом контрол е и откривања неевидентиране дистрибуције жестоких алкохолних пића.
По мишљењу првостепеног суда, ове околности представљају посебно тешке околности кривичног дела и оправдавају даље продужење притвора. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Београду-Посебно одељење у оспореном другостепеном решењу оценио правилним.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе „да је једини разлог за продужење притвора постојање основане сумње“ да је подносилац извршио кривично дело.
Уставни суд је нашао да су наводи из уставне жалбе да првостепени суд „није осигурао да притвор у односу на подносиоца не прелази разумни временски рок“, као и да суд није поступао са нарочитом хитношћу, јер је „истрага трајала једанаест месеци, дакле дуже од шест месеци који рок је предвиђен одредбама ЗКП“, неосновани.
Наиме, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење веома сложен, како због бројности оптужених (13 лица) и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те на основу којих потом треба да донесе првостепену одлуку. Д о тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца је трајао једну годину и седам дана, за које време је спроведена истрага и допуна истраге, у два наврата је одлучивано о бројним приговорима против оптужнице, након чега је оптужница ступила на правну снагу. Након подношења уставне жалбе, главни претрес је заказан и одржан три пута у примереним роковима (14. и 17. новембра 2011. и 13. децембра 2011. године). Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд, када је утврдио да су преста ли законски разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, притвор укинуо и он је пуштен на слободу, иако је у том тренутку поступак против њега био практично на почетку фазе главног претреса. Стога ни навод подносиоца уставне жалбе да се разлози којима се образлаже продужење притвора у оспореним решењима понављају и да се не елаборирају нови разлози и околности који би упућивали да је продужење притвора неопходно, у конкретном случају, није од значаја за другачију одлуку Суда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позва о, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 12. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић