Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Марка Еремије из Смедеревске Паланке , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. априла 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Марка Еремије изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1188/09 од 16. септембра 2009. године и пресуде Окружног суда у Смедереву Гж1. 411/08 од 6. маја 200 9. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Марко Еремија из Смедеревске Паланке је 4. децембра 200 9. године, преко пуномоћника, адвоката Милана Цветковића из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, начела забране дискриминације из члана 21. Устава и начела владавине права утврђеног чланом 3. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац уставне жалбе поднео Општинском суду у Смедеревској Паланци тужбу против Републике Србије-Министарство одбране, ради накнаде материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју је подносилац остварио као професионално војно лице; да је штета причињена због неодређивања вредности бода од стране Министра одбране, а што је овај био дужан да учини у складу са одредбом члана 52. Уредбе о платама и другим новчаним примањима; да је, у циљу заштите наведених права, велики број професионалних војних и цивилних лица на служби у Војсци покренуо парничне поступке пред првостепеним судовима у Републици Србији, те да је и усвојено 910 тужбених захтева од стране првостепених судова; да је на састанку на коме су присуствовали председник Врховног суда Србије, председник Грађанског одељења Врховног суда Србије, председник Другог општинског суда у Београду и заступник тужене, "постигнут договор о начину одлучивања о тужбеним захтевима професионалних војних лица и цивилних лица на служби у војсци"; да је одржавањем састанка и постизањем договора између судија Врховног суда Србије и заступника тужене, повређено право подносиоца уставне жалбе на непристрасно суђење; да су "последица таквог договора" оспорене пресуде, иако пре тога постоји потврђених 12 првостепених пресуда којима се тужена обавезује на накнаду штете; да је Врховни суд Србије погрешно применио прописе којима су регулисане плате професионалних војних лица; да "за Предрага Трифуновића и судије Врховног суда Србије нису били од утицаја докази који су изведени у првостепеном поступку"; да је у поступку по ревизији "на најгрубљи начин повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, јер Врховни суд није штитио законом утврђена права на накнаду материјалне штете"; да су оспорене пресуде у супротности са правним схватањем Грађанског одељења Врховног суда Србије од 31. маја 2005. године. Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорене пресуде и предмет врати на поновно одлучивање.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужилац Марко Еремија, овде подносилац уставне жалбе, поднео је Општинском суду у Смедеревској Паланци тужбу против тужене Републике Србије- Министарство одбране, ради накнаде материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју је оствари о као професионалн о војн о лиц е.
Општински суд у Смедеревској Паланци је 13. децембра 2006. године донео пресуду П1. 2697/03, којом је, ставом првим, одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужен а да, на име накнаде материјалне штете која му је причињена ускраћивањем плате у пуном износу због неодређивања вредности бода од стране Министарства одбране, у складу са одредбом члана 52. Уредбе о платама и другим новчаним примањима, за временски период од период од јануара 2000. године па до 31. децембра 2003. године исплати појединачно означене месечне износе, са законском затезном каматом. Ставом другим изреке ове пресуде одбијен је као неоснован евентуални тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде материјалне штете која му је причињена ускраћивањем плате у пуном износу због неодређивања вредности бода од стране Министарства одбране у складу са одредбама члана 52. Уредбе о платама и другим новчаним примањима и обрачуна плате у складу са поменутом Уредбом, за временски период од јануара 2000. године па до децембра 2003. године исплати 1.001.219,12 динара, са законском затезном каматом на овај износ од 2. новембра 2004. године, као дана давања налаза вештака, па до исплате. Ставом трећим изреке пресуде , одбијен је као неоснован приговор тужене да првостепени суд није стварно надлежан за поступање у овој правној ствари, а ставом четвртим, је одређено да се трошкови не досуђују.
Оспореном пресудом Окружног суда у Смедеревској Паланци Гж1.411/08 од 6. маја 2009. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена наведена првостепена пресуда. У образложењу ове оспорене пресуде је , поред осталог, наведено да се, по оцени д ругостепеног суда, наводима садржаним у жалби тужиоца не доводи у сумњу утврђено чињенично стање, нити писменим доказима приложеним уз жалбу, као и да је првостепени суд правилном применом материјалног права одбио тужбени захтев, основни и евентуални, те да су разлози које је дао за своју одлуку потпуни и јасни, те их као такве прихвата и Окружни суд.
Оспореном пресудом Врховног суд а Србије Рев. 1188/09 од 16. септембра 2009. године одбијена је као неоснована ревизиј а тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Смедеревској Паланци Гж1.411/08 од 6. маја 2009. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено да према одредбама цитираним у пресуди , појединачно решење надлежног старешине о висини плате има својство управног акта, јер се њиме утврђује право на плату професионалног војника и обим тог права (висина плате), те да се законитост тих управних аката, што између осталог подразумева и правилност обрачуна висине плате, односно контролу правилне примене одредба позитивних прописа, а на којима тужилац у овом спору заснива свој захтев, оцењује у управном поступку пред надлежним органом и у управном спору. Даље се наводи да само коначно и правноснажно решење надлежног органа о висини плате професионалног припадника Војске Југославије представља основ за исплату од државе, односно да одредба члана 75. Закона о Војсци Југославије, не представља непосредни извор права за исплату плате професионалних војника, као и да у конкретном случају не постоји одговорност државе, зато што државни органи или службена лица нису незаконито или неправилно обављали своју функцију.
4. Одредбама Устава на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, као и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама прот ив њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) , који је био на снази у време доношења оспорених пресуда, а које се односе на поступак по ревизији, било је прописано: да о ревизији одлучује Врховни суд Србије (члан 396.); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања (члан 398. став 2.); да ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 9) овог закона и на правилну примену материјалног права (члан 399.); да ће ревизијски суд ако нађе да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено и да због тога нема услова за преиначење побијане пресуде, решењем усвојити ревизију, укинути у целини или делимично пресуду првостепеног и другостепеног суда или само пресуду другостепеног суда и предмет вратити на поновно суђење истом или другом већу првостепеног, односно другостепеног суда (члан 407. став 2.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето - заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето - зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) је било прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Испитујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, право на правично суђење представља сложено право које садржи низ права која треба да обезбеде одређене процесне гаранције странкама у поступцима у којима судови одлучују о њиховим правима и обавезама и заштите странке од пр оизвољне и арбитрерне примене права од стране судова. Уставни суд констатује да право на непристрасно суђење, као део права на правично суђење, подразумева одсуство предрасуда или наклоности поступајућих судија према некој од странака у спору и да ЗПП прописује механизме за заштиту наведеног права, кроз институте искључења и изузећа судије. Одредбама члана 66. став 1. тач. 1) до 7) ЗПП били су прописани разлози за искључење судије који објективно могу изазвати сумњу у непристрасност судије, независно од његовог понашања. Субјективна непристрасност судије се претпоставља, док се не докаже да понашање одређеног судије или његова лична убеђења (разлози за изузеће) указују на пристрасност у конкретном судском предмету. С тим у вези, Уставни суд је имао у виду значај права на непристрасно суђење, као и последице које повредом овог права могу настати, уз констатацију да се наведено право, поред првостепеног и другостепеног парничног поступка, гарантује странкама и у поступку по ревизији, као ванредном правном средству.
Према наводима подносиоца уставне жалбе, у поступку пред другостепеним судом и у поступку по ревизији је повређено његово право на непристрасно суђење, јер су "судије Врховног суда Србије и посебно Предраг Трифуновић као председник Грађанског одељења тог суда, незаконито поступали када су одржали састанак са туженом страном у поступку". Увидом у приложену документацију уз уставну жалбу, Уставни суд је утврдио да наведени став подносиоца уставне жалбе о поступању судија Окружног суда у Смедеревској Паланци и судија Врховног суда Србије није поткрепљен доказима који би указивали на пристрасност судија које су, у конкретном случају, учествовале у доношењу оспорених пресуда, и то било субјективне или објективне природе.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови , у границама своје надлежности и у законито спроведеном поступку. По оцени Уставног суда, оспорене пресуде су засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, са образложеним правним становиштем у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења суда и неприхватљиве примене материјалног права. Стога Уставни суд сматра да у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, у конкретном случају, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд оцењује да нема основа ни за тврдње да је оспореним пресудама повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подносиоца, с обзиром на то да у уставној жалби није пружио доказе да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног начела забране сваког вида дискриминације.
Уставни суд констатује да се одредбама члана 3. Устава не гарантује неко од људских права и слобода, већ се утврђују принципи на којима почива владавина права, који се, између осталог, остварују уставним јемствима људских и мањинских права гарантованих посебним одредбама Устава.
Овакав став је Уставни суд заузео и у Одлуци Уж-1360/2008 од 27. јануара 2010. године.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена право означена у уставној жалби, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр . 109/07 и 99/11 ), одбио у целини као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац уставне жалбе поднео Општинском суду у Смедеревској Паланци тужбу против Републике Србије-Министарство одбране, ради накнаде материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју је подносилац остварио као професионално војно лице; да је штета причињена због неодређивања вредности бода од стране Министра одбране, а што је овај био дужан да учини у складу са одредбом члана 52. Уредбе о платама и другим новчаним примањима; да је, у циљу заштите наведених права, велики број професионалних војних и цивилних лица на служби у Војсци покренуо парничне поступке пред првостепеним судовима у Републици Србији, те да је и усвојено 910 тужбених захтева од стране првостепених судова; да је на састанку на коме су присуствовали председник Врховног суда Србије, председник Грађанског одељења Врховног суда Србије, председник Другог општинског суда у Београду и заступник тужене, "постигнут договор о начину одлучивања о тужбеним захтевима професионалних војних лица и цивилних лица на служби у војсци"; да је одржавањем састанка и постизањем договора између судија Врховног суда Србије и заступника тужене, повређено право подносиоца уставне жалбе на непристрасно суђење; да су "последица таквог договора" оспорене пресуде, иако пре тога постоји потврђених 12 првостепених пресуда којима се тужена обавезује на накнаду штете; да је Врховни суд Србије погрешно применио прописе којима су регулисане плате професионалних војних лица; да "за Предрага Трифуновића и судије Врховног суда Србије нису били од утицаја докази који су изведени у првостепеном поступку"; да је у поступку по ревизији "на најгрубљи начин повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, јер Врховни суд није штитио законом утврђена права на накнаду материјалне штете"; да су оспорене пресуде у супротности са правним схватањем Грађанског одељења Врховног суда Србије од 31. маја 2005. године. Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорене пресуде и предмет врати на поновно одлучивање.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужилац Марко Еремија, овде подносилац уставне жалбе, поднео је Општинском суду у Смедеревској Паланци тужбу против тужене Републике Србије- Министарство одбране, ради накнаде материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју је оствари о као професионалн о војн о лиц е.
Општински суд у Смедеревској Паланци је 13. децембра 2006. године донео пресуду П1. 2697/03, којом је, ставом првим, одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужен а да, на име накнаде материјалне штете која му је причињена ускраћивањем плате у пуном износу због неодређивања вредности бода од стране Министарства одбране, у складу са одредбом члана 52. Уредбе о платама и другим новчаним примањима, за временски период од период од јануара 2000. године па до 31. децембра 2003. године исплати појединачно означене месечне износе, са законском затезном каматом. Ставом другим изреке ове пресуде одбијен је као неоснован евентуални тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде материјалне штете која му је причињена ускраћивањем плате у пуном износу због неодређивања вредности бода од стране Министарства одбране у складу са одредбама члана 52. Уредбе о платама и другим новчаним примањима и обрачуна плате у складу са поменутом Уредбом, за временски период од јануара 2000. године па до децембра 2003. године исплати 1.001.219,12 динара, са законском затезном каматом на овај износ од 2. новембра 2004. године, као дана давања налаза вештака, па до исплате. Ставом трећим изреке пресуде , одбијен је као неоснован приговор тужене да првостепени суд није стварно надлежан за поступање у овој правној ствари, а ставом четвртим, је одређено да се трошкови не досуђују.
Оспореном пресудом Окружног суда у Смедеревској Паланци Гж1.411/08 од 6. маја 2009. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена наведена првостепена пресуда. У образложењу ове оспорене пресуде је , поред осталог, наведено да се, по оцени д ругостепеног суда, наводима садржаним у жалби тужиоца не доводи у сумњу утврђено чињенично стање, нити писменим доказима приложеним уз жалбу, као и да је првостепени суд правилном применом материјалног права одбио тужбени захтев, основни и евентуални, те да су разлози које је дао за своју одлуку потпуни и јасни, те их као такве прихвата и Окружни суд.
Оспореном пресудом Врховног суд а Србије Рев. 1188/09 од 16. септембра 2009. године одбијена је као неоснована ревизиј а тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Смедеревској Паланци Гж1.411/08 од 6. маја 2009. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено да према одредбама цитираним у пресуди , појединачно решење надлежног старешине о висини плате има својство управног акта, јер се њиме утврђује право на плату професионалног војника и обим тог права (висина плате), те да се законитост тих управних аката, што између осталог подразумева и правилност обрачуна висине плате, односно контролу правилне примене одредба позитивних прописа, а на којима тужилац у овом спору заснива свој захтев, оцењује у управном поступку пред надлежним органом и у управном спору. Даље се наводи да само коначно и правноснажно решење надлежног органа о висини плате професионалног припадника Војске Југославије представља основ за исплату од државе, односно да одредба члана 75. Закона о Војсци Југославије, не представља непосредни извор права за исплату плате професионалних војника, као и да у конкретном случају не постоји одговорност државе, зато што државни органи или службена лица нису незаконито или неправилно обављали своју функцију.
4. Одредбама Устава на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, као и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама прот ив њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) , који је био на снази у време доношења оспорених пресуда, а које се односе на поступак по ревизији, било је прописано: да о ревизији одлучује Врховни суд Србије (члан 396.); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања (члан 398. став 2.); да ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 9) овог закона и на правилну примену материјалног права (члан 399.); да ће ревизијски суд ако нађе да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено и да због тога нема услова за преиначење побијане пресуде, решењем усвојити ревизију, укинути у целини или делимично пресуду првостепеног и другостепеног суда или само пресуду другостепеног суда и предмет вратити на поновно суђење истом или другом већу првостепеног, односно другостепеног суда (члан 407. став 2.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето - заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето - зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) је било прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Испитујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, право на правично суђење представља сложено право које садржи низ права која треба да обезбеде одређене процесне гаранције странкама у поступцима у којима судови одлучују о њиховим правима и обавезама и заштите странке од пр оизвољне и арбитрерне примене права од стране судова. Уставни суд констатује да право на непристрасно суђење, као део права на правично суђење, подразумева одсуство предрасуда или наклоности поступајућих судија према некој од странака у спору и да ЗПП прописује механизме за заштиту наведеног права, кроз институте искључења и изузећа судије. Одредбама члана 66. став 1. тач. 1) до 7) ЗПП били су прописани разлози за искључење судије који објективно могу изазвати сумњу у непристрасност судије, независно од његовог понашања. Субјективна непристрасност судије се претпоставља, док се не докаже да понашање одређеног судије или његова лична убеђења (разлози за изузеће) указују на пристрасност у конкретном судском предмету. С тим у вези, Уставни суд је имао у виду значај права на непристрасно суђење, као и последице које повредом овог права могу настати, уз констатацију да се наведено право, поред првостепеног и другостепеног парничног поступка, гарантује странкама и у поступку по ревизији, као ванредном правном средству.
Према наводима подносиоца уставне жалбе, у поступку пред другостепеним судом и у поступку по ревизији је повређено његово право на непристрасно суђење, јер су "судије Врховног суда Србије и посебно Предраг Трифуновић као председник Грађанског одељења тог суда, незаконито поступали када су одржали састанак са туженом страном у поступку". Увидом у приложену документацију уз уставну жалбу, Уставни суд је утврдио да наведени став подносиоца уставне жалбе о поступању судија Окружног суда у Смедеревској Паланци и судија Врховног суда Србије није поткрепљен доказима који би указивали на пристрасност судија које су, у конкретном случају, учествовале у доношењу оспорених пресуда, и то било субјективне или објективне природе.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови , у границама своје надлежности и у законито спроведеном поступку. По оцени Уставног суда, оспорене пресуде су засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, са образложеним правним становиштем у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења суда и неприхватљиве примене материјалног права. Стога Уставни суд сматра да у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, у конкретном случају, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд оцењује да нема основа ни за тврдње да је оспореним пресудама повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подносиоца, с обзиром на то да у уставној жалби није пружио доказе да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног начела забране сваког вида дискриминације.
Уставни суд констатује да се одредбама члана 3. Устава не гарантује неко од људских права и слобода, већ се утврђују принципи на којима почива владавина права, који се, између осталог, остварују уставним јемствима људских и мањинских права гарантованих посебним одредбама Устава.
Овакав став је Уставни суд заузео и у Одлуци Уж-1360/2008 од 27. јануара 2010. године.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена право означена у уставној жалби, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр . 109/07 и 99/11 ), одбио у целини као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић