O D L U K U

                        Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. D. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u B. Ki. 590/11 od 14. jula 2011. godine i rešenja Višeg suda u B. Kv. 2955/11 od 19. jula 2011. godine zbog povrede prava iz člana 29. stav 2. i člana 30. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

                        1. D. D. iz B. podneo je Ustavnom sudu 15. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika D. LJ., advokata iz B., ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u B. Ki. 590/11 od 14. jula 2011. godine i rešenja Višeg suda u B. Kv. 2955/11 od 19. jula 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 29. stav 2, člana 30. stav 2. i člana 33. stav 2. Ustava Republike Srbije i čl. 5. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

                        Podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi navodi:

                        - da je lišen slobode 12. jula 2011. godine oko 10,00 časova, a da je doveden pred istražnog sudiju Višeg suda u B. 14. jula 2011. godine u 16.30 časova, dakle nakon isteka maksimalnog roka zadržavanja od 48 časova;

                        - da je pred istražnog sudiju doveden u teškom zdravstvenom stanju usled povreda zadobijenih od strane pripadnika policije;

                        - da je na zapisniku pred istražnim sudijom konstatovano da ima povrede u predelu glave i tela, da se ne oseća dobro i da je povraćao;

                        - da je i prilikom poverljivog razgovora sa svojim braniocem počeo da povraća, te je bio faktički sprečen da obavi poverljiv razgovor i pripremi odbranu;

                        - da nije bio sposoban da iznese svoju odbranu pred istražnim sudijom;

                        - da mu nije pružena adekvatna lekarska nega i da je, na njegov izričit zahtev i zahtev njegovog branioca, istražni sudija odbio da mu omogući pružanje medicinske pomoći uz obrazloženje da mu je ista pružena pre dva dana u policiji;

                        - da je istražni sudija doneo rešenje o određivanju pritvora pre njegovog saslušanja, što  je konstatovano i u zapisniku o saslušanju okrivljenog.

                        Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih prava, poništi osporena rešenja i naloži uklanjanje štetnih posledica.     

                        2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

                         U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

                        3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, fotokopiju spisa predmeta Višeg suda u B. Ki. 755/11 i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

                        Više javno tužilaštvo u B. je aktom Kt. 567/11 od 14. jula 2011. godine podnelo Višem sudu u B. zahtev za sprovođenje istrage protiv podnosioca ustavne žalbe zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika.

                        Navedenim zahtevom za sprovođenje istrage podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret postojanje osnovane sumnje „da je dana 12. jula 2011. godine oko 10,20 časova u B., u ulici V. K. bb, u stanju uračunljivosti, svestan svog dela i njegove zabranjenosti i želeći njegovo izvršenje, neovlašćeno radi prodaje držao supstance proglašene za opojnu drogu i to heroin u ukupnoj količini od 10,97 grama, prethodno razmeren u 18 PVC paketića pri čemu je istoga dana na istom mestu napao službeno lice u vršenju poslova javne bezbednosti i to policijskog službenika Policijske stanice Z. M.M. i tom prilikom mu naneo laku telesnu povredu u vidu kontuzione povrede ispod levog oka, čela sa desne strane, leđa sa leve i desne strane i desnog lakta na taj način što je u navedeno vreme ispred benzinske stanice NIS Jugopetrol na navedenoj adresi zaustavio motorno vozilo Fijat punto...kojim je upravljao, kako bi u vozilo ušla A.B. dok su se na mestu suvozača nalazili M.M. u kom trenutku su ovom vozilu prišli policijski službenici PS Z. držeći u rukama službene legitimacije i naredili im da izađu iz vozila, pri čemu je policijski službenik M.M. otvorio vozačeva vrata u kom trenutku je osumnjičeni D. D. pokušao da ova vrata zatvori a zatim vozilom naglo krenuo napred dok je policijski službenik M.M.  držao vozačeva vrata te je tako krenući sa vozilom vukao po asfaltu policijskog službenika M.M. a zatim udario u policijsko službeno vozilo koje se nalazilo na izlazu sa benzinske stanice te je tako zaustavljen, kojom prilikom su policijski službenici u donjem vešu D. D. pronašli jednu veću PVC kesu u kojoj se nalazilo 17 manjih i jedna veća PVC kesica sa ukupno 10, 97 grama opojne droge heroin namenjena za dalju prodaju NN korisnicima, a koja opojna droga je od D. D. oduzeta“.

                        Podnosilac ustavne žalbe je zadržan u policiji na osnovu rešenja o zadržavanju Policijske stanice Z. Ku. 12492/11 LS 2121/11 od 12. jula 2011. godine počev od 13,20 časova, koje je po tom rešenju moglo trajati najduže 48 časova.

                        Podnosilac ustavne žalbe je priveden istražnom sudiji Višeg suda u B. 14. jula 2011. godine u 13.00 časova.

                        Istražni sudija Višeg suda u B. je započeo saslušanje podnosioca ustavne žalbe 14. jula 2011. godine u 16.30 časova i okončao ga u 17.00 časova. Iz zapisnika o saslušanju osumnjičenog Ki. 590/11 proizlazi da je istražni sudija, nakon što je uzeo lične podatke osumnjičenog, konstatovao da „osumnjičeni ima vidljivu modricu ispod levog oka, u predelu mišice leve i desne ruke, oguljotinu u predelu čela sa desne strane, oguljotine u predelu oba kolena i par slabo vidljivih modrica u predelu leđa sa leve i desne strane, modricu u predelu ispod desnog ramena, oguljotinu na desnom laktu kao i oguljotinu u predelu ručnog zgloba desne ruke za koju navodi da je od lisica“. Takođe, istražni sudija je na zapisniku konstatovao da je osumnjičeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, povratio prilikom sastavljanja tog zapisnika i da je izjavio da je povraćao i u Policijskoj stanici NB, i u hodniku, odnosno toaletu. Nakon što je istražni sudija Višeg suda u B., u prisustvu izabranog branioca, podnosioca ustavne žalbe upoznao sa njegovim pravima i obavezama u krivičnom postupku, podnosiocu i njegovom braniocu je omogućen poverljiv razgovor, te je, nakon što su mu predočeni navodi iz zahteva za sprovođenje istrage, podnosilac ustavne žalbe izjavio da nije u stanju da da bilo kakvu odbranu u tom trenutku. Podnosilac ustavne žalbe je bez primedbi svojeručno potpisao navedeni zapisnik.

                        Istražni sudija je potom doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 590/11 od 14. jula 2011. godine, čiji pismeni otpravak podnosilac i njegov branilac nisu tražili i izjavili su da se na rešenje neće žaliti.

                        Nakon donošenja rešenja o sprovođenju istrage, istražni sudija Višeg suda u B. je, radi donošenja odluke o određivanju pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po predlogu Višeg javnog tužilaštva u B., saslušao okrivljenog u smislu člana 142a Zakonika o krivičnom postupku. Iz zapisnika Višeg suda u B. Ki. 590/11 od 14. jula 2011. godine proizlazi da je zamenik Višeg javnog tužioca ostao pri predlogu za određivanje pritvora, a da je branilac podnosioca ustavne žalbe predložio da se prema podnosiocu pritvor ne odredi „imajući u vidu da se prema okrivljenom pritvor ne može odrediti imajući u vidu da isti nije mogao biti saslušan zbog svojih zdravstvenih tegoba i određivanje pritvora bi bilo protivno članu 142a. Zakonika o krivičnom postupku“.

                        Istražni sudija Višeg suda u B. je osporenim rešenjem Ki. 590/11 od 14. jula 2011. godine prema podnosiocu ustavne žalbe odredio pritvor, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, koji mu se ima računati od 12. jula 2011. godine.

                        U dopisu Ki. 590/11 koji je 14. jula 2011. godine upućen Upravi Okružnog zatvora u B., istražni sudija Višeg suda u B. je posebno naglasio da je prilikom prijema u pritvorsku jedinicu potrebno obaviti lekarski pregled podnosioca ustavne žalbe i obezbediti mu adekvatnu medicinsku negu.

                        Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv rešenja o određivanju pritvora izjavio žalbu u kojoj je, pored ostalog, naveo: da je istražni sudija odluku o pritvoru doneo pre saslušanja okrivljenog, što je suprotno odredbi člana 142a Zakonika o krivičnom postupku; da je istražni sudija odbio da okrivljenom omogući lekarski pregled; da je okrivljenom povređeno i pravo na odbranu, jer „mu nije pružena mogućnost da obavi na adekvatan način poverljiv razgovor sa braniocem“.

                        Viši sud u B. je osporenim rešenjem Kv. 2955/11 od 19. jula 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv rešenja o određivanju pritvora Višeg suda u B. Ki. 590/11 od 14. jula 2011. godine.

                        4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29. stav 2.); da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru (član 30. stav 2.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.).

                        Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava iz čl. 5. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl. 5. i 6. Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom. Stoga je Ustavni sud postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe člana 29. stav 2, člana 30. stav 2. i člana 33. stav 2. Ustava.

                        Odredbama člana 5. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da nije dužno ništa da izjavi, da sve što izjavi može biti upotrebljeno kao dokaz protiv njega i da ima pravo da bude saslušano u prisustvu branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu biti postavljen na teret budžetskih sredstava, ako ne može samo da ga plati (stav 1.); da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 sati biti predato nadležnom istražnom sudiji, u protivnom se pušta na slobodu (stav 2.); da osim prava koja okrivljenom i osumnjičenom pripadaju po članu 4. ovog zakonika, lice lišeno slobode ima i sledeća dopunska prava: da se na njegov zahtev o vremenu, mestu i svakoj promeni mesta lišenja slobode bez odlaganja obavesti član porodice ili drugo njemu blisko lice, kao i diplomatsko-konzularni predstavnik države čiji je državljanin, odnosno predstavnik međunarodne organizacije ako je u pitanju izbeglica ili lice bez državljanstva, da neometano opšti sa svojim braniocem, diplomatsko-konzularnim predstavnikom, predstavnikom međunarodne organizacije i Zaštitnikom građana, da ga na njegov zahtev bez odlaganja pregleda lekar koga slobodno izabere, a ako on nije dostupan, lekar koga odredi organ lišenja slobode, odnosno istražni sudija i da pokrene postupak pred sudom, odnosno da izjavi žalbu sudu koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode. (stav 3. tač. 1) do 5)); da je zabranjeno i kažnjivo svako nasilje nad licem lišenim slobode i licem kome je sloboda ograničena i da se prema takvom licu mora postupati čovečno, sa uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (stav 4.).

                        Odredbom člana 141. stav 1. ZKP propisano je da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom.

                        Prema odredbama člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače i ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti.

                        Odredbom člana 142a ZKP je, pored ostalog, propisano da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog.

                        5. U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 29. stav 2. i člana 30. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Višeg suda u B. Ki. 590/11 od 14. jula 2011. godine i Višeg suda u B. Kv. 2955/11 od 19. jula 2011. godine nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao.

                        Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine zajemčenog prava iz člana 29. stav 2, čiju povredu podnosilac ističe, Ustavni sud ukazuje da se navedenim ustavnim pravom svakome garantuje da će lišenje slobode bez odluke suda biti svedeno na najkraće moguće vreme, te je zato utvrđeno da se lice lišeno slobode mora najkasnije u roku od 48 časova predati nadležnom sudu, što znači sudu koji će odlučiti o osnovanosti lišenja slobode donošenjem odluke o određivanju pritvora ili puštanjem lica na slobodu. Dakle, Ustavom utvrđeni rok od 48 časova ne odnosi se na rok u kome lice mora biti saslušano od strane istražnog sudije, niti rok u kome mora biti doneta sudska odluka o lišenju slobode-pritvoru.

                        U konkretnom slučaju, iz prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode 12. jula 2011. godine u 13,20 časova, na osnovu rešenja o zadržavanju Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijske stanice u Z. Ku. 12492/11 LS 2121/11 (po ovom rešenju mogao je biti zadržan najduže 48 sati, dakle do 14. jula 2011. godine u 13.20 časova), a da je predat istražnom sudiji 14. jula 2011. godine u 13.00 časova (o čemu u spisima predmeta Višeg suda u B. Ki. 590/11 postoji dokaz – krivična prijava Ku. 12492/11 od 14. jula 2011. godine). Iz navedenog nesumnjivo proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe, kao lice lišeno slobode bez odluke suda, predat nadležnom sudu - istražnom sudiji nakon 47 sati i 40 minuta, dakle pre isteka Ustavom utvrđenog roka od 48 sati. Stoga, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 29. stav 2. Ustava.

                        Sledom navedenog, Ustavni sud je navode podnosioca da je lišen slobode 12. jula 2011. godine oko 10.00 časova pre podne, a da je pred istražnog sudiju doveden 14. jula 2011. godine u 16.30 časova ocenio neosnovanim. Činjenica da saslušanje podnosioca ustavne žalbe pred istražnim sudijom nije započeto odmah po njegovom dovođenju nije od značaja za drugačiju odluku Suda. Ovo iz razloga što je istražnom sudiji, radi temeljnog upoznavanja sa svim navodima iz krivične prijave i zahteva za sprovođenje istrage, potrebno određeno vreme kako bi pravilno i potpuno utvrdio da li je osnovano vođenje istražnog postupka i određivanje mere pritvora.

                        Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe u potpunosti obezbeđeno poštovanje principa pravne sigurnosti i da mu je pružena zaštita od proizvoljnog postupanja državnih organa, kao i da je o meri pritvora odlučeno bez odlaganja, a što je jedan od osnovnih ciljeva ustavnih garancija koje se jemče licu lišenom slobode.

                        U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 30. stav 2. Ustava, Ustavni sud pre svega konstatuje da se navedenom odredbom Ustava pritvorenom licu jemči da će u roku od 48 časova biti izvedeno pred nadležni sud, koji će ponovo odlučiti o pritvoru u slučaju kada: 1) nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru i 2)kada odluka odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju.

                        U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode od strane ovlašćenih službenih lica Policijske stanice Zemun (na osnovu rešenja o zadržavanju), da je u roku od 48 časova izveden pred nadležni sud radi saslušanja, davanja odbrane i izjašnjenja o predloženom određivanju pritvora, da je poučen o svojim pravima i da je u prisustvu izabranog branioca izjavio da nije sposoban da iznese odbranu, te da je nadležni sud potom prema podnosiocu ustavne žalbe odredio pritvor (koja odluka je izvršena neposredno po donošenju). Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da je u svemu postupljeno u skladu sa garancijama iz člana 30. stav 2. Ustava. Okolnost na koju posebno ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, da nije saslušan pre donošenja rešenja o određivanju pritvora, u konkretnom slučaju, nije od značaja za drugačiju odluku Ustavnog suda. Ovo iz razloga što je podnosilac ustavne žalbe lično bio izveden pred nadležni sud, koji je zatim u prisustvu podnosioca, njegovog branioca i javnog tužioca sproveo postupak saslušanja u smislu člana 142a ZKP radi donošenja odluke o pritvoru. Dakle, prilikom donošenja odluke o pritvoru, podnosiocu ustavne žalbe su omogućena sva Ustavom utvrđena jemstva. Činjenica da se podnosilac ustavne žalbe nije izjasnio o pritvoru ne ukazuje da je u konkretnom slučaju došlo do povrede Ustavom zajemčenog prava na koje je ukazao. Pri tome, Ustavni sud posebno ukazuje i na to da je podnosilac ustavne žalbe nakon što je prethodno izjavio da nije u stanju da da bilo kakvu odbranu, zajedno sa svojim braniocem potpisao rešenje o sprovođenju istrage, navodeći da se na ovo rešenje neće žaliti i da ne traži njegov pismeni otpravak, da bi se odmah posle toga pridružio predlogu svog branioca da mu se ne odredi pritvor „imajući u vidu da nije mogao biti saslušan zbog svojih zdravstvenih tegoba“. Stoga Ustavni sud ocenjuje da kontradiktorno ponašanje samog podnosioca ukazuje na neosnovanost navoda ustavne žalbe.

                        Sledom svega do sada navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, te je saglasno odredbama člana 42b. i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, br. 109/07 i 99/11), odlučio kao u prvom delu izreke.

                        6. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na odbranu iz člana 33. stav 2. Ustava, jer „mu nije pružena mogućnost da na adekvatan način pripremi odbranu, niti da obavi poverljiv razgovor sa braniocem“. Ocenjujući ove navode podnosioca, Ustavni sud je pre svega pošao od činjenice da je pravo okrivljenog da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane jedan od više segmenata prava na odbranu. Ustavni sud je iz zapisnika o salušanju okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, sastavljenog pred istražnim sudijom Višeg suda u Beogradu nesumnjivo utvrdio da je podnosiocu i njegovom izabranom braniocu omogućen poverljiv razgovor, što se potvrđuje i navodima same ustavne žalbe. Sledom navedenog, Ustavni sud je iznete navode ustavne žalbe ocenio kao očigledno neosnovane.          

                        Takođe, Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca ustavne žalbe da mu nije pružena neophodna lekarska pomoć, jer je „istražni sudija odbio da podnosiocu omogući lekarski pregled“, ali je i ove navode ocenio očigledno neosnovanima. Ovo iz razloga što je iz fotokopije spisa Višeg suda u B. nesumnjivo utvrđeno da je istražni sudija naložio Upravi Okružnog zatvora u B. da se odmah po prijemu podnosioca obavi lekarski pregled i da mu se obezbedi adekvatna medicinska nega.

                        S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu očigledno neosnovana, te je stoga u istom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

                        7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana  42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.