О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Д. изјављена против решења Вишег суда у Б. Ки. 590/11 од 14. јула 2011. године и решења Вишег суда у Б. Кв. 2955/11 од 19. јула 2011. године због повреде права из члана 29. став 2. и члана 30. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Д. из Б. поднео је Уставном суду 15. августа 2011. године, преко пуномоћника Д. Љ., адвоката из Б., уставну жалбу против решења Вишег суда у Б. Ки. 590/11 од 14. јула 2011. године и решења Вишег суда у Б. Кв. 2955/11 од 19. јула 2011. године, због повреде права из члана 29. став 2, члана 30. став 2. и члана 33. став 2. Устава Републике Србије и чл. 5. и 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе у уставној жалби наводи:
- да је лишен слободе 12. јула 2011. године око 10,00 часова, а да је доведен пред истражног судију Вишег суда у Б. 14. јула 2011. године у 16.30 часова, дакле након истека максималног рока задржавања од 48 часова;
- да је пред истражног судију доведен у тешком здравственом стању услед повреда задобијених од стране припадника полиције;
- да је на записнику пред истражним судијом констатовано да има повреде у пределу главе и тела, да се не осећа добро и да је повраћао;
- да је и приликом поверљивог разговора са својим браниоцем почео да повраћа, те је био фактички спречен да обави поверљив разговор и припреми одбрану;
- да није био способан да изнесе своју одбрану пред истражним судијом;
- да му није пружена адекватна лекарска нега и да је, на његов изричит захтев и захтев његовог браниоца, истражни судија одбио да му омогући пружање медицинске помоћи уз образложење да му је иста пружена пре два дана у полицији;
- да је истражни судија донео решење о одређивању притвора пре његовог саслушања, што је констатовано и у записнику о саслушању окривљеног.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду наведених права, поништи оспорена решења и наложи уклањање штетних последица.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, фотокопију списа предмета Вишег суда у Б. Ки. 755/11 и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Више јавно тужилаштво у Б. је актом Кт. 567/11 од 14. јула 2011. године поднело Вишем суду у Б. захтев за спровођење истраге против подносиоца уставне жалбе због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика у стицају са кривичним делом напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика.
Наведеним захтевом за спровођење истраге подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет постојање основане сумње „да је дана 12. јула 2011. године око 10,20 часова у Б., у улици В. К. бб, у стању урачунљивости, свестан свог дела и његове забрањености и желећи његово извршење, неовлашћено ради продаје држао супстанце проглашене за опојну дрогу и то хероин у укупној количини од 10,97 грама, претходно размерен у 18 ПВЦ пакетића при чему је истога дана на истом месту напао службено лице у вршењу послова јавне безбедности и то полицијског службеника Полицијске станице З. М.М. и том приликом му нанео лаку телесну повреду у виду контузионе повреде испод левог ока, чела са десне стране, леђа са леве и десне стране и десног лакта на тај начин што је у наведено време испред бензинске станице НИС Југопетрол на наведеној адреси зауставио моторно возило Фијат пунто...којим је управљао, како би у возило ушла А.Б. док су се на месту сувозача налазили М.М. у ком тренутку су овом возилу пришли полицијски службеници ПС З. држећи у рукама службене легитимације и наредили им да изађу из возила, при чему је полицијски службеник М.М. отворио возачева врата у ком тренутку је осумњичени Д. Д. покушао да ова врата затвори а затим возилом нагло кренуо напред док је полицијски службеник М.М. држао возачева врата те је тако кренући са возилом вукао по асфалту полицијског службеника М.М. а затим ударио у полицијско службено возило које се налазило на излазу са бензинске станице те је тако заустављен, којом приликом су полицијски службеници у доњем вешу Д. Д. пронашли једну већу ПВЦ кесу у којој се налазило 17 мањих и једна већа ПВЦ кесица са укупно 10, 97 грама опојне дроге хероин намењена за даљу продају НН корисницима, а која опојна дрога је од Д. Д. одузета“.
Подносилац уставне жалбе је задржан у полицији на основу решења о задржавању Полицијске станице З. Ку. 12492/11 ЛС 2121/11 од 12. јула 2011. године почев од 13,20 часова, које је по том решењу могло трајати најдуже 48 часова.
Подносилац уставне жалбе је приведен истражном судији Вишег суда у Б. 14. јула 2011. године у 13.00 часова.
Истражни судија Вишег суда у Б. је започео саслушање подносиоца уставне жалбе 14. јула 2011. године у 16.30 часова и окончао га у 17.00 часова. Из записника о саслушању осумњиченог Ки. 590/11 произлази да је истражни судија, након што је узео личне податке осумњиченог, констатовао да „осумњичени има видљиву модрицу испод левог ока, у пределу мишице леве и десне руке, огуљотину у пределу чела са десне стране, огуљотине у пределу оба колена и пар слабо видљивих модрица у пределу леђа са леве и десне стране, модрицу у пределу испод десног рамена, огуљотину на десном лакту као и огуљотину у пределу ручног зглоба десне руке за коју наводи да је од лисица“. Такође, истражни судија је на записнику констатовао да је осумњичени, овде подносилац уставне жалбе, повратио приликом састављања тог записника и да је изјавио да је повраћао и у Полицијској станици НБ, и у ходнику, односно тоалету. Након што је истражни судија Вишег суда у Б., у присуству изабраног браниоца, подносиоца уставне жалбе упознао са његовим правима и обавезама у кривичном поступку, подносиоцу и његовом браниоцу је омогућен поверљив разговор, те је, након што су му предочени наводи из захтева за спровођење истраге, подносилац уставне жалбе изјавио да није у стању да да било какву одбрану у том тренутку. Подносилац уставне жалбе је без примедби својеручно потписао наведени записник.
Истражни судија је потом донео решење о спровођењу истраге Ки. 590/11 од 14. јула 2011. године, чији писмени отправак подносилац и његов бранилац нису тражили и изјавили су да се на решење неће жалити.
Након доношења решења о спровођењу истраге, истражни судија Вишег суда у Б. је, ради доношења одлуке о одређивању притвора према подносиоцу уставне жалбе по предлогу Вишег јавног тужилаштва у Б., саслушао окривљеног у смислу члана 142а Законика о кривичном поступку. Из записника Вишег суда у Б. Ки. 590/11 од 14. јула 2011. године произлази да је заменик Вишег јавног тужиоца остао при предлогу за одређивање притвора, а да је бранилац подносиоца уставне жалбе предложио да се према подносиоцу притвор не одреди „имајући у виду да се према окривљеном притвор не може одредити имајући у виду да исти није могао бити саслушан због својих здравствених тегоба и одређивање притвора би било противно члану 142а. Законика о кривичном поступку“.
Истражни судија Вишег суда у Б. је оспореним решењем Ки. 590/11 од 14. јула 2011. године према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, који му се има рачунати од 12. јула 2011. године.
У допису Ки. 590/11 који је 14. јула 2011. године упућен Управи Окружног затвора у Б., истражни судија Вишег суда у Б. је посебно нагласио да је приликом пријема у притворску јединицу потребно обавити лекарски преглед подносиоца уставне жалбе и обезбедити му адекватну медицинску негу.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против решења о одређивању притвора изјавио жалбу у којој је, поред осталог, навео: да је истражни судија одлуку о притвору донео пре саслушања окривљеног, што је супротно одредби члана 142а Законика о кривичном поступку; да је истражни судија одбио да окривљеном омогући лекарски преглед; да је окривљеном повређено и право на одбрану, јер „му није пружена могућност да обави на адекватан начин поверљив разговор са браниоцем“.
Виши суд у Б. је оспореним решењем Кв. 2955/11 од 19. јула 2011. године одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе изјављену против решења о одређивању притвора Вишег суда у Б. Ки. 590/11 од 14. јула 2011. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је: да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29. став 2.); да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (члан 30. став 2.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.).
Уставна жалба је поднета и због повреде права из чл. 5. и 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уставни суд констатује да се одредбе чл. 5. и 6. Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом. Стога је Уставни суд постојање повреде права ценио у односу на одредбе члана 29. став 2, члана 30. став 2. и члана 33. став 2. Устава.
Одредбама члана 5. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да није дужно ништа да изјави, да све што изјави може бити употребљено као доказ против њега и да има право да буде саслушано у присуству браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бити постављен на терет буџетских средстава, ако не може само да га плати (став 1.); да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 сати бити предато надлежном истражном судији, у противном се пушта на слободу (став 2.); да осим права која окривљеном и осумњиченом припадају по члану 4. овог законика, лице лишено слободе има и следећа допунска права: да се на његов захтев о времену, месту и свакој промени места лишења слободе без одлагања обавести члан породице или друго њему блиско лице, као и дипломатско-конзуларни представник државе чији је држављанин, односно представник међународне организације ако је у питању избеглица или лице без држављанства, да неометано општи са својим браниоцем, дипломатско-конзуларним представником, представником међународне организације и Заштитником грађана, да га на његов захтев без одлагања прегледа лекар кога слободно изабере, а ако он није доступан, лекар кога одреди орган лишења слободе, односно истражни судија и да покрене поступак пред судом, односно да изјави жалбу суду који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе. (став 3. тач. 1) до 5)); да је забрањено и кажњиво свако насиље над лицем лишеним слободе и лицем коме је слобода ограничена и да се према таквом лицу мора поступати човечно, са уважавањем достојанства његове личности (став 4.).
Одредбом члана 141. став 1. ЗКП прописано је да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером.
Према одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче и ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбом члана 142а ЗКП је, поред осталог, прописано да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног.
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 29. став 2. и члана 30. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Б. Ки. 590/11 од 14. јула 2011. године и Вишег суда у Б. Кв. 2955/11 од 19. јула 2011. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта Уставом утврђене садржине зајемченог права из члана 29. став 2, чију повреду подносилац истиче, Уставни суд указује да се наведеним уставним правом свакоме гарантује да ће лишење слободе без одлуке суда бити сведено на најкраће могуће време, те је зато утврђено да се лице лишено слободе мора најкасније у року од 48 часова предати надлежном суду, што значи суду који ће одлучити о основаности лишења слободе доношењем одлуке о одређивању притвора или пуштањем лица на слободу. Дакле, Уставом утврђени рок од 48 часова не односи се на рок у коме лице мора бити саслушано од стране истражног судије, нити рок у коме мора бити донета судска одлука о лишењу слободе-притвору.
У конкретном случају, из претходно утврђених чињеница и околности произлази да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 12. јула 2011. године у 13,20 часова, на основу решења о задржавању Министарства унутрашњих послова – Полицијске станице у З. Ку. 12492/11 ЛС 2121/11 (по овом решењу могао је бити задржан најдуже 48 сати, дакле до 14. јула 2011. године у 13.20 часова), а да је предат истражном судији 14. јула 2011. године у 13.00 часова (о чему у списима предмета Вишег суда у Б. Ки. 590/11 постоји доказ – кривична пријава Ку. 12492/11 од 14. јула 2011. године). Из наведеног несумњиво произлази да је подносилац уставне жалбе, као лице лишено слободе без одлуке суда, предат надлежном суду - истражном судији након 47 сати и 40 минута, дакле пре истека Уставом утврђеног рока од 48 сати. Стога, по оцени Уставног суда, подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 29. став 2. Устава.
Следом наведеног, Уставни суд је наводе подносиоца да је лишен слободе 12. јула 2011. године око 10.00 часова пре подне, а да је пред истражног судију доведен 14. јула 2011. године у 16.30 часова оценио неоснованим. Чињеница да саслушање подносиоца уставне жалбе пред истражним судијом није започето одмах по његовом довођењу није од значаја за другачију одлуку Суда. Ово из разлога што је истражном судији, ради темељног упознавања са свим наводима из кривичне пријаве и захтева за спровођење истраге, потребно одређено време како би правилно и потпуно утврдио да ли је основано вођење истражног поступка и одређивање мере притвора.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе у потпуности обезбеђено поштовање принципа правне сигурности и да му је пружена заштита од произвољног поступања државних органа, као и да је о мери притвора одлучено без одлагања, а што је један од основних циљева уставних гаранција које се јемче лицу лишеном слободе.
У односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 2. Устава, Уставни суд пре свега констатује да се наведеном одредбом Устава притвореном лицу јемчи да ће у року од 48 часова бити изведено пред надлежни суд, који ће поново одлучити о притвору у случају када: 1) није саслушано приликом доношења одлуке о притвору и 2) када одлука одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе лишен слободе од стране овлашћених службених лица Полицијске станице Земун (на основу решења о задржавању), да је у року од 48 часова изведен пред надлежни суд ради саслушања, давања одбране и изјашњења о предложеном одређивању притвора, да је поучен о својим правима и да је у присуству изабраног браниоца изјавио да није способан да изнесе одбрану, те да је надлежни суд потом према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор (која одлука је извршена непосредно по доношењу). Из наведеног, по оцени Уставног суда, следи да је у свему поступљено у складу са гаранцијама из члана 30. став 2. Устава. Околност на коју посебно указује подносилац у уставној жалби, да није саслушан пре доношења решења о одређивању притвора, у конкретном случају, није од значаја за другачију одлуку Уставног суда. Ово из разлога што је подносилац уставне жалбе лично био изведен пред надлежни суд, који је затим у присуству подносиоца, његовог браниоца и јавног тужиоца спровео поступак саслушања у смислу члана 142а ЗКП ради доношења одлуке о притвору. Дакле, приликом доношења одлуке о притвору, подносиоцу уставне жалбе су омогућена сва Уставом утврђена јемства. Чињеница да се подносилац уставне жалбе није изјаснио о притвору не указује да је у конкретном случају дошло до повреде Уставом зајемченог права на које је указао. При томе, Уставни суд посебно указује и на то да је подносилац уставне жалбе након што је претходно изјавио да није у стању да да било какву одбрану, заједно са својим браниоцем потписао решење о спровођењу истраге, наводећи да се на ово решење неће жалити и да не тражи његов писмени отправак, да би се одмах после тога придружио предлогу свог браниоца да му се не одреди притвор „имајући у виду да није могао бити саслушан због својих здравствених тегоба“. Стога Уставни суд оцењује да контрадикторно понашање самог подносиоца указује на неоснованост навода уставне жалбе.
Следом свега до сада наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, те је сагласно одредбама члана 42б. и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, бр. 109/07 и 99/11), одлучио као у првом делу изреке.
6. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на одбрану из члана 33. став 2. Устава, јер „му није пружена могућност да на адекватан начин припреми одбрану, нити да обави поверљив разговор са браниоцем“. Оцењујући ове наводе подносиоца, Уставни суд је пре свега пошао од чињенице да је право окривљеног да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране један од више сегмената права на одбрану. Уставни суд је из записника о салушању окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, састављеног пред истражним судијом Вишег суда у Београду несумњиво утврдио да је подносиоцу и његовом изабраном браниоцу омогућен поверљив разговор, што се потврђује и наводима саме уставне жалбе. Следом наведеног, Уставни суд је изнете наводе уставне жалбе оценио као очигледно неосноване.
Такође, Уставни суд је посебно ценио наводе подносиоца уставне жалбе да му није пружена неопходна лекарска помоћ, јер је „истражни судија одбио да подносиоцу омогући лекарски преглед“, али је и ове наводе оценио очигледно неоснованима. Ово из разлога што је из фотокопије списа Вишег суда у Б. несумњиво утврђено да је истражни судија наложио Управи Окружног затвора у Б. да се одмах по пријему подносиоца обави лекарски преглед и да му се обезбеди адекватна медицинска нега.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у овом делу очигледно неоснована, те је стога у истом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
др Драгиша Б. Слијепчевић