PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-3238/2011
Datum donošenja odluke: 08.03.2012
Podatak o objavljivanju: "Službeni glasnik RS", br. 25/2012
Ishod: Odluka o usvajanju
Pravna oblast: Upravno pravo
Član i stav Ustava: Član 23.
Podnosilac: Beogradski centar za ljudska prava
Pojmovni registar:
Napomena: - povreda prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, kao i prava na poštovanje privatnog života zajemčeno članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi X iz Q, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. marta 2012. godine, doneo je,



O D L U K U



1. Usvaja se ustavna žalba X i utvrđuje da je Opštinska uprava opštine Z, donošenjem zaključka o stvarnoj nenadležnosti, propustila da odluči o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za promenu podataka o polu i time povredila njegovo pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti zajemčeno članom 23. Ustava Republike Srbije , kao i pravo na poštovanje privatnog života zajemčeno članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Utvrđuje se da su organi iz člana 6. st. 2. i 4. Zakona o matičnim knjigama stvarno nadležni da odlučuju o zahtevu za upis promene podataka o polu, pa se nalaže Opštinskoj uprav i opštine Z da , u roku od 30 dana od dana dostavljanja ove odluke, odluči o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za promenu podat aka o polu u matičnoj knjizi rođenih.

3. Odbacuje se ustavna žalba u delu u kom je izjavljena protiv radnje Narodne skupštine.



O b r a z l o ž e nj e



1. X iz Q je, preko ovlašćenog punomoćnika, Beogradskog centra za ljudska prava, podneo 19. jula 2011. godine ustavnu žalbu protiv radnje Narodne skupštine, kao i drugih državnih organa, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti garantovanog članom 23. Ustava Republike Srbije, povrede načela zabrane diskriminacije garantovanog članom 21. Ustava i povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života garantovanog članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je rođen kao osoba sa pseudohermafroditizmom, to jest sa fizičkim karakteristikama ženskog pola, ali sa muškim rodnim identitetom, da mu je, u skladu sa pravilima medicinske struke, dijagnostikovan poremećaj polnog identiteta sa primenom indikovanih mera i terapija i da je 2. decembra 2010. godine na podnosiocu ustavne žalbe izvršena operacija prilagođavanja pola.

Dalje navodi da je po obavljenoj operaciji, pokušao da sazna kako da obezbedi pravno priznanje faktičke transformacije pola, pre svega radi dobijanja novih ličnih dokumenata, ali da mu je rečeno da je ova oblast u Srbiji pravno potpuno neregulisana, te da matičarske službe u dve beogradske opštine, Stari Grad i Savski Venac, „čine posebnu uslugu“ transseksualnim (transrodnim) osobama tako što vrše „ispravku“ pola u matičnim knjigama rođenih, kao da je prilikom rođenja deteta upisan pogrešan pol, te da na taj način oni transrodnim osobama mogu da obezbede izdavanje dokumenata koji bi odgovarali njihovom stečenom polu.

Podnosilac navodi da on danas u potpunosti živi kao muškarac i koristi ime Y, kao i da je pre ulaženja u postupak lečenja, odnosno prilagođavanja pola, bio u braku koji je prestao smrću drugog supružnika, te da ima sina i ćerku.

Podnosilac dalje navodi da je zaključkom Odeljenja za opštu upravu opštine Z od 10. juna 2011. godine, zbog stvarne nenadležnosti, odbačen njegov zahtev za pravnu promenu pola, zbog toga što Zakonom o matičnim knjigama nije regulisan postupak promene pola u matičnim knjigama, a da je u pouci o pravnom leku koji je sastavni deo ovog zaključka, podnosilac obavešten o mogućnosti podnošenja žalbe Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu. U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je u pismenom mišljenju o postupku upisa činjenice o promeni pola koje je, na zahtev Opštinske uprave opštine Z, dalo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, navedeno da, saglasno odredbama važećeg Zakona o matičnim knjigama, nije moguće ispraviti, odnosno upisati podatak o promeni pola, te da podnosilac može pokrenuti vanparnični postupak.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da, time što je Narodna skupština propustila da normira oblast pravnog priznanja prilagođavanja pola, postoji povreda njegovog prava na poštovanje privatnog i porodičnog života,
prava na jednakost i zabranu diskriminacije i prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, nečinjenje Narodne skupštine dovelo je i do nemogućnosti da organi uprave, u okviru svojih nadležnosti, deluju u skladu sa ljudskim pravima transrodnih osoba, i shodne nemogućnosti da takve osobe, uključujući podnosioca, urede svoj lični status, žive svoj život u skladu sa svojim polnim identitetom i ostvaruju sva prava koja pravni poredak Republike Srbije priznaje ili reguliše po osnovu pola, poput prava na starosnu penziju. Podnosilac navodi i da je propuštanjem Narodne skupštine da normira oblast pravnog priznanja prilagođavanja pola dovela i do potpune pravne nesigurnosti u porodičnopravnim odnosima transrodnih osoba, pre svega u pogledu validnosti braka postoperativnih transseksualaca i svih prava koja iz braka proističu, poput zajedničke imovine i zakonskog nasleđivanja, kao i kontinuiteta roditeljskog prava.

Pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava (Klass i drugi protiv Nemačke, predstavka broj 5029/71, presuda od 6. septembra 1978. godine, stav 33. i Dudgeon protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 7525/76, presuda od 22. oktobra 1981. godine, stav 41.) , u ustavnoj žalbi je detaljno obrazloženo, po mišljenju podnosioca, postojanje svih Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki da Ustavni sud odlučuje po ovoj ustavnoj žalbi. Posebno je naglašeno da nečinjenj e Narodne skupštine može biti predmet odlučivanja Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi. Takođe, podnosilac smatra da je rok za izjavljivanje ustavne žalbe iz člana 84. Zakona o Ustavnom sudu neprimenjiv u konkretnom slučaju, budući da radnja protiv koje je izjavljena ustavna žalba, po svojoj prirodi, predstavlja kontinuiranu, trajnu situaciju, koja neposredno onemogućava podnosioca da uživa njegova Ustavom garantovana prava i za taj stav se, takođe, poziva na sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava ( Malama protiv Grčke, predstavka broj 43622/98, presuda od 1. marta 2001. godine, stav 35.). Najzad, podnosilac u ustavnoj žalbi detaljno obrazlaže ispunjenost uslova iscrpljenosti pravnih sredstava, odnosno nepostojanje pravnih sredstava, tvrdeći da „administrativni pravni lekovi ne pružaju razumne izglede za uspeh u konkretnom slučaju“, te da „vanparnični sud baš kao ni uprava ne bi imao bilo kakvog zakonskog osnova“ da reši o zahtevu podnosioca za promenu pola u matičnim knjigama, pozivajući se iscrpno na bogatu praksu Evropskog suda za ljudska prava (Vernillo protiv Francuske, predstavka broj 11889/85, presuda od 20. februara 1991. godine, Chahal protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 22414/93, presuda od 15. novembra 1996. godine, stav 145, Airey protiv Irske, predstavka broj 6289/73, presuda od 9. oktobra 1979. godine, stav 23. i Akdivar protiv Turske, predstavka broj 21893/93, presuda od 16. septembra 1997. godine, stav 68.). Podnosilac posebno ističe da, osim ustavne žalbe, zakonodavstvo Republike Srbije ne predviđa nijedan pravni lek kojim bi se „Narodna skupština primorala na činjenje“.

Podnosilac navodi da zbog pravne nesigurnosti koja postoji u pravnom poretku Republike Srbije, odnosno propuštanja Narodne skupštine da „jasno normira kada i pod kojim uslovima nastupa pravno priznanje prilagođavanja pola“, on „trpi neizbežno ponižavanje svaki put kada dokazuje svoj identitet“, te da su „pored njegovog ličnog statusa i psihičkog zdravlja, ugroženi i njegovi porodičnopravni odnosi“, što, po mišljenju podnosioca, predstavlja direktno meš anje države u njegovo pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti i pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. U prilog ovim tvrdnjama, u ustavnoj žalbi su citirani stavovi Evropskog suda za ljudska prava izraženi u odluci u predmetu Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva, za koje podnosilac smatra da su primenjivi i u konkretnom slučaju.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, naloži Narodnoj skupštini donošenje zakona kojim bi se uredila oblast pravnog priznanja prilagođavanja pola, utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u skladu sa odredbom člana 89. Zakona o Ustavnom sudu i utvrdi da se, u skladu sa odredbom člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, odluka Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi odnosi na sva lica koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao podnosilac ustavne žalbe.

2. Odredbom člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da Ustavni sud odlučuje o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Prema odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je na osnovu sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće:

Podnosilac ustavne žalbe je rođen 3. avgusta 1949. godine, kao osoba sa pseudohermafroditizmom, odnosno sa fizičkim karakteristikama ženskog pola, ali sa muškim rodnim identitetom.

U matičnu knjigu rođenih, matično područje W, opština Z, broj 32 za 1949. godinu, izvršen je upis rođenja podnosioca gde je, pored ostalog, u rubrici pol podnosiocu označen ženski pol.

Podnosilac ustavne žalbe je 29. jula 1976. godine zaključio brak sa R, koji je prestao 3. januara 1991. godine smrću supružnika R, što je zabeleženo i u izvodu iz matične knjige rođenih podnosioca ustavne žalbe.

Nakon dijagnostikovanja poremećaja polnog identiteta (postavljena dijagnoza je glasila Female to male transgenderismus F 64.o) i primene odgovarajućih mera i terapija, nad podnosiocem ustavne žalbe je 2. decembra 2010. godine u Ginekološko akušerskoj klinici „Narodni front“ izvršena hirurška operacija prilagođavanja pola (sex reassingment surgery).

Podnosilac ustavne žalbe je 22. marta 2011. godine podneo matičnom odeljenju opštine Z zahtev „za ispravku pola u krštenici“.

Odeljenje za opštu upravu Opštinske uprave opštine Z je 10. juna 2011. godine donelo zaključak broj 200-2/2011-01-IV kojim je, zbog stvarne nenadležnosti, odbačen zahtev podnosioca ustavne žalbe za ispravku pola u matičnoj knjizi rođenih. U obrazloženju ovog zaključka je, pored ostalog, navedeno da je povodom ovog zahteva , Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu dalo mišljenje „da nije moguće podatak o promeni pola ispraviti, odnosno upisati u postupku po Zakonu o matičnim knjigama“, te da je mišljenje Ministarstva da podnosilac može da „u vanparničnom postupku pred nadležnim sudom pokrene postupak za utvrđivanje sadržine isprave – matične knjige rođenih, odnosno tačnosti podataka upisanih u navedenu matičnu knjigu“. Dalje je navedeno da je postupajući organ u celosti prihvatio mišljenje Ministarstva i našao da nije stvarno nadležan, jer Zakon o matičnim knjigama ne reguliše način i postupak promene pola u matičnim knjigama. U uputstvu o pravnom sredstvu koje je sastavni deo ovog zaključka je navedeno da se protiv ovog zaključka može izjaviti posebna žalba Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu , u roku od 15 dana od dana dostavljanja zaključka stranci.

4. Odredbama člana 18. Ustava utvrđeno je načelo neposredne primene zajemčenih prava i predviđeno sledeće: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (stav 1.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima te da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (stav 2.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.).

Odredbama člana 20. st. 1. i 2. Ustava je utvrđeno da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava i da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.) i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).

Članom 23. Ustava je utvrđeno: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (stav 1.) i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (stav 2.).

Odredbom člana 98. Ustava je utvrđeno da je Narodna skupština najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji, a odredbom člana 99. stav 1. tačka 7. Ustava je utvrđeno da Narodna skupština donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije.

Članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.) i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Zakonom o matičnim knjigama („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) je propisano: da se ovim zakonom uređuju vrsta i sadržina matičnih knjiga, nadležnost za njihovo vođenje i rešavanje u upravnom postupku u oblasti matičnih knjiga , način čuvanja matičnih knjiga i spisa i vršenje uvida u matične knjige , obnavljanje matičnih knjiga , upis u matične knjige na o snovu isprava inostranog organa, vrste izvoda iz matičnih knjiga i izdavanje izvoda i uverenja na osnovu matičnih knjiga , uslovi za obavljanje poslova matičara , nadzor nad primenom propisa o matičnim knjigama i druga pitanja u vezi s vođenjem postupka koji prethodi upisu u matične knjige (član 1.); da su matične knjige osnovne službene evidencije o ličnom stanju građana i da se u matične knjige upisuju činjenice rođenja, braka, smrti i druge zakonom predviđene činjenice i promene u vezi s njima (član 2. st. 1. i 3.); da se podaci upisani u matične knjige i činjenice koje se njima dokazuju smatraju istinitim dok se na zakonom propisan način ne dokaže suprotno (član 3. stav 2.). Odredbama člana 6. istog zakona je propisano da se poslovi vođenja matičnih knjiga i rešavanja u prvostepenom upravnom postupku u oblasti matičnih knjiga poveravaju opštinama, odnosno gradovima, odnosno gradu Beogradu (stav 1.) , da poslove iz stava 1. ovog člana izvršava opštinska uprava, odnosno gradska uprava, odnosno Gradska uprava grada Beograda (stav 2.); da poslove iz stava 3. ovog člana izvršava gradska uprava (stav 4.). Odredbom člana 7. istog zakona je propisano da o žalbi protiv prvostepenog rešenja organa iz člana 6. st. 2. i 4. ovog zakona rešava ministar nadležan za poslove uprave (u daljem tekstu: Ministar). Odredbama člana 21. Zakona je propisano da se u matične knjige upisuju podaci o činjenicama koje su prijavljene, odnosno podaci sadržani u aktu nadležnog organa ili ustanove (stav 1.); da se činjenice i podaci koji se upisuju u matične knjige utvrđuju pre upisa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak (stav 2.); da je ako postoji osnovana sumnja da je podatak koji se upisuje u matičnu knjigu netačan, matičar dužan da ga proveri pre upisa (stav 3.). Odredbom člana 28. istog zakona je propisano: da je nadležni organ dužan da odluku o činjenici rođenja, zaključenja braka i smrti i promenama u vezi sa tom činjenicom dostavi nadležnom matičaru radi upisa u matičnu knjigu, u roku od 15 dana od dana kada je odluka postala pravnosnažna. Odredbom člana 45. stav 1. tačka 1) Zakona je propisano da se u matičnu knjigu rođenih upisuju podaci o rođenju, i to: ime i prezime deteta; skraćeno lično ime; pol deteta; dan, mesec, godina i čas rođenja; mesto i opština rođenja, a ako je dete rođeno u inostranstvu i naziv države rođenja; jedinstveni matični broj građana i državljanstvo deteta. Prema odredbi člana 47. stav 1. Zakona, rođenje deteta u zdravstvenoj ustanovi dužna je da prijavi zdravstvena ustanova na propisanom obrascu, a prema odredbi člana 63. stav 1. Zakona propisano je da se prilikom prijavljivanja činjenice smrti mora podneti potvrda o smrti koju izdaje zdravstvena ustanova ako je lice umrlo u zdravstvenoj ustanovi, a ako je lice umrlo van zdravstvene ustanove lekar koji je utvrdio smrt.

Odredbom člana 61. stav 1. tačka 12) Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 107/05 i 109/05) bilo je propisano da se osiguranim licima u okviru obaveznog zdravstvenog osiguranja ne obezbeđuje zdravstvena zaštita koja obuhvata dijagnostiku i lečenje seksualne disfunkcije ili seksualne neadekvatnosti, uključujući impotenciju, zdravstvene usluge, lekove i medicinsko-tehnička pomagala koja su vezana za promenu pola i reverzija prethodne dobrovoljne hirurške sterilizacije, ali je članom 23. Zakona o izmenama i dopunama ovog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 57/11) od 1. avgusta 2011. godine izmenjena navedena odredba člana 61. stav 1. tačka 12) osnovnog Zakona , tako što je posle reči: „promena pola“, dodata zapeta, kao i reči: „osim ako ovim zakonom nije drukčije određeno“. Članom 15. navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju izmenjen je i dopunjen član 45. Zakona o zdravstvenom osiguranj, tako što je dodata nova alineja, te nakon stupanja na snagu ovih izmena, odredba člana 45. tačka 1) alineja 4. propisuje da u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu iz obaveznog zdravstvenog osiguranja iz čl. 34. - 44. ovog zakona, osiguranim licima se obezbeđuje 100% plaćanja od cene zdravstvene usluge iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja za promenu pola iz medicinskih razloga.

Odredbama člana 1. Zakona o vanparničnom postupku ("Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 18/05) je propisano: da se ovim zakonom određuju pravila po kojima redovni sudovi postupaju i odlučuju o ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim pravnim stvarima koje se po ovome ili drugom zakonu rešavaju u vanparničnom postupku (stav 1.); da se odredbe ovog zakona primenjuju i u drugim pravnim stvarima iz nadležnosti redovnih sudova za koje zakonom nije izričito određeno da se rešavaju u vanparničnom postupku, ako se ne odnose na zaštitu povređenog ili ugroženog prava niti se zbog učesnika u postupku mogu primeniti odredbe Zakona o parničnom postupku (stav 2.). Odredbom člana 164. istog zakona propisano je da u postupku za sastavljanje ili potvrđivanje sadržine isprave, sud sastavlja i potvrđuje ispravu kad je za nastanak prava ili punovažnost pravnog posla potrebno postojanje javne isprave, a odredbom člana 183. istog zakona je propisano da sud potvrđuje sadržinu isprave kada je zakonom određeno da se sadržina privatne ili druge nejavne isprave potvrđuje.

5. Ispitujući postojanje Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki da Ustavni sud odlučuje o ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre konstat uje da je ustavna žalba izjavljena protiv radnje nečinjenja Narodne skupštine i drugih nadležnih državnih organa , a zbog pravne i faktičke nemogućnosti podnosioca ustavne žalbe da nakon hirurške promene pola izvrši i promenu podatka o polu u matičnoj knjizi rođenih, matično područje W, opština Z, broj 32 za 1949. godinu , zbog čega podnosilac trpi određene posledice.

Imajući u vidu odredbe člana 167. stav 1. tačka 1. i člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, kao i dosadašnju praksu Ustavnog suda i pravne stavove u postupanju po ustavnim žalbama koji su usvojeni na redovnim sednicama Ustavnog suda od 30. oktobra 2008. godine i 2. aprila 2009. godine, Ustavni sud je najpre ispitivao postojanje dve pretpostavke za odlučivanje Suda po ovoj ustavnoj žalbi, i to: prvo, da li predmet ustavne žalbe može biti radnja nečinjenja Narodne skupštine , odnosno propuštanje Narodne skupštine da donese određeni zakon i da li je takva radnja pojedinačna radnja iz člana 170. Ustava; i drugo, da li je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe iskoristio redovan pravni put, odnosno da li su bila predviđena druga pravna sredstva koja je podnosilac mogao koristiti pre izjavljivanja ustavne žalbe.

5.1. Ispitujući postojanje prve pretpostavke, Ustavni sud je konstatovao da iz odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu načelno proističe da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačne radnje zakonodavnog organa, te da takva pojedinačna radnja može nastati i nečinjenjem Narodne skupštine. Međutim, propuštanje Narodne skupštine da donese određeni zakon ili uredi ili dopuni određenu pravnu oblast ili pitanje koje je ostalo neuređeno ne može predstavljati pojedinačnu radnju nečinjenja Narodne skupštine iz člana 170. Ustava. Ovo iz razloga što Narodna skupština radnjom donošenja i usvajanja određenog zakona uređuje određenu pravnu oblast ili pitanja na opšti način, propisujući opšte pravne norme . U tom smislu, donošenje zakona predstavlja vršenje zakonodavne vlasti, koja je, saglasno Ustavu, u isključivoj nadležnosti Narodne skupštine. Ustavni sud je stoga ocenio da propuštanje Narodne skupštine da donese određeni zakon ne može biti predmet ustavne žalbe, odnosno da ovakva radnja nije pojedinačna radnja iz člana 170. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio i rešio kao u tački 3. izreke.

5.2. Ispitujući drugu pretpostavku, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavnom žalbom ukazuje takođe i na radnje drugih državnih organa, te stoga nalazi da je u konkretnom slučaju potrebno ispitati da li su propuštanjem Opštinske uprave opštine Z da odluči o zahtevu podnosioca za promenom podataka o polu, povređena navedena prava podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud konstatovao da je prethodno potrebno odgovoriti na postavljeno pitanje o iscrpljenosti redovnog pravnog puta, odnosno da li je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe iskoristio redovan pravni put, te da li su bila predviđena druga pravna sredstva koja je podnosilac mogao koristiti pre izjavljivanja ustavne žalbe . Ustavni sud je ocenio da pravna sredstava koja su podnosiocu ustavne žalbe bila na raspolaganju protiv zaključka Odeljenj a za opštu upravu Opštinske uprave opštine Z broj 200-2/2011-01-IV od 10. juna 2011. godine - žalba drugostepenom upravnom organu i tužba Upravnom sudu - ukazuju prima facie da ne bi zadovoljili standard efikasnog i delotvornog pravnog sredstva . Na ovakav zaključak Ustavnog suda ukazuje i navedeno mišljenje Ministarstva za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu , „da nije moguće podatak o promeni pola ispraviti, odnosno upisati u postupku po Zakonu o matičnim knjigama“ , a koje Ministarstvo je u konkretnom slučaju bilo nadležni drugostepeni organ u upravnom postupku. Drugim rečima, postavlja se pitanje kakvog bi uopšte smisla imalo zahtevati od podnosioca ustavne žalbe da se žalbom obrati Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu , kada se to Ministarstvo već izjasnilo u pomenutom mišljenju koje je detaljno citirano i u navedenom zaključku Opštinske uprave opštine Z?

Sa druge strane, Ustavni sud je konstatovao da upućivanje podnosioca ustavne žalbe u navedenom mišljenju Ministarstva da „u vanparničnom postupku pred nadležnim sudom pokrene postupak za utvrđivanje sadržine isprave“, takođe prima facie ukazuje da ne bi zadovoljilo standard efikasnog i delotvornog pravnog sredstva . Ovo iz razloga što je Zakonom o vanparničnom postupku predviđen postupak za utvrđivanje sadržine isprave samo kada je za nastanak prava ili punovažnost pravnog posla potrebno postojanje javne isprave , dok se u ovom slučaju uopšte ne radi o toj situaciji. Štaviše, u sudskoj praksi redovnih sudova u Srbiji doneto je bar jedno rešenje kojim se sud oglasio stvarno nenadležnim da postupa po predlogu za donošenje rešenja kojim bi bila utvrđena promena pola u vanparničnom postupku (rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu 3R - 273/05 od 12. maja 2005. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da u konkretnom slučaju nije postoj ao bilo kakav redovni pravni put, upravni ili vanparnični postupak, koji bi podnosiocu ustavne žalbe omogućio razuman izgled na uspeh u rešavanju njegovog zahteva i otklanjanju navedenih povreda prava. Prilikom zauzimanja ovakvog stava, Ustavni sud se rukovodio i praksom Evropskog suda za ljudska prava koji se više puta izjašnjavao o tome koje kriterijume mora da zadovolji pravni lek da bi se smatrao adekvatnim i efikasnim, od kojih su najznačajniji: da pravni lek mora biti dostupan kako u teoriji, tako i u praksi (Vernillo protiv Francuske, predstavka broj 11889/85, presuda od 20. februara 1991. godine , Lepojić protiv Srbije, predstavka broj 13909/05, presuda od 6. novembra 2007, stav 51.); da pravni lek mora pružiti priliku da se kroz njega reše supstancijalna pitanja vezana za određeno prekršeno ljudsko pravo, kao i da pruži odgovarajuće zadovoljenje za konkretno kršenje prava (Chahal protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 22414/93, presuda od 15. novembra 1996. godine, stav 145 .); da, kada naizgled postoji više pravnih lekova koje žrtva kršenja ljudskih prava može da iskoristi, na njemu je da odluči koji će pravni lek iskoristiti (Airey protiv Irske, predstavka broj 6289/73, presuda od 9. oktobra 1979. godine, stav 23.); najzad i najvažnije, da pravni lek mora pružiti razuman izgled na uspeh (Akdivar protiv Turske, predstavka broj 21893/93, presuda od 16. septembra 1997. godine, stav 68).

Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke da Ustavni sud odlučuje o ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, zahteva koji je istaknut u ustavnoj žalbi i utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Ustav u članu 23. stav 1. jemči neprikosnovenost ljudskog dostojanstva, utvrđujući istovremeno dužnost svih da dostojanstvo poštuju i štite, dok u stavu 2. istog člana Ustava garantuje pravo svakog lica na slobodan razvoj ličnosti, pod uslovom da se time ne krše Ustavom garantovana prava drugih. Ustavni sud konstatuje da se slobodan razvoj nekog lica i njegovo lično dostojanstvo, pre svega, odnosi na uspostavljanje i slobodan razvoj njegovog fizičkog, mentalnog, emotivnog i društvenog života i identiteta. Iako izričito ne sadrži odredbu o poštovanju prava na privatni život, po oceni Ustavnog suda, ov o prav o predstavlja sastavni deo ustavnog prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti. Sa druge strane, Evropska konvencija u članu 8. stav 1. sadrži odredbu o pravu svakog lica na poštovanje privatnog života. Iako pojam privatnog života u praksi Evropskog suda za ljudska prava nikada nije u potpunosti precizno definisan, odlukom ovog suda u predmetu Niemietz protiv Nemačke dato je tumačenje pojma „privatnog života“, i konstatovano da Sud ne smatra da je moguće ili neophodno pokušati dati konačnu definiciju pojma privatni život. Evropski sud je, međutim, zaključio da bi bilo isuviše restriktivno ograničiti taj pojam na „uži krug“ unutar kojeg pojedinac živi svoj lični život po sopstvenom izboru i isključujući u potpunosti spoljni svet koji u taj krug ne ulazi. Drugim rečima, poštovanje privatnog života mora u određenoj meri uključivati i pravo da se uspostave i razvijaju odnosi sa drugim ljudskim bićima (predstavka broj 13710/88, presuda od 16. decembra 1992. godine, stav 29.). Takođe, u odluci Evropskog suda u predmetu X i Y protiv Holandije (predstavka broj 8978/80, presuda od 26. marta 1985. godine, stav 22.), zauzet je stav da pojam „privatnog života“ uključuje i „fizički i moralni integritet osobe“, uključujući i „njen ili njegov seksualni život“. Stoga je Ustavni sud konstatovao da sfera privatnog života nekog lica nesumnjivo uključuje, pored ostalog, i njegovu polnu pripadnost, polnu orijentaciju i polni život, te da pravo na privatni život podrazumeva i pravo na određivanje pojedinosti ličnog identiteta i samoopredeljenje, te u tom smislu i pravo na prilagođavanje pola svom rodnom identitetu.

Ustavni sud dalje ukazuje da Ustav pravo na poštovanje slobodnog razvoja ličnosti ograničava ustavnim pravima drugih lica, dok Evropska konvencija dozvoljava javnim vlastima mešanje u vršenje prava na privatni život pod uslovima izričito utvrđenim Konvencijom.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je smatrao da je u konkretnom slučaju navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 23. Ustava i člana 8. Evropske konvencije potrebno ceniti zajedno.

7. Ustavni sud je prethodno konstatovao da, iako Ustav i Evropska konvencija ne pominju izričito rodni identitet i pravo na promenu pola, ova sfera života nekog lica nesporno spada u Ustavom zajemčenu sferu dostojanstva i slobodnog razvoja ličnosti i Evropskom konvencijom zajemčenu sferu poštovanja privatnog života. Ove garancije, pre svega, podrazumevaju poštovanje navedenih prava.

Ustavni sud je stanovišta da poštovanje zajemčenog ljudskog prava podrazumeva, pre svega, obavezu državnih organa i drugih nosilaca javnih ovlašćenja da se ne mešaju u uživanje garantovanog prava, što predstavlja „negativnu obavezu države“. Izuzetno, odredbe člana 20. stav 1. i člana 23. stav 2. Ustava i odredba člana 8. stav 2. Evropske konvencije, jasno predviđaju i definišu uslove, način i razloge zbog kojih se ova prava mogu ograničiti, odnosno situacije kada može doći do dozvoljenog mešanja javnih vlasti u nečiji slobodan razvoj ličnosti i privatni život. Iz navedenog se može zaključiti da jasno i precizno definisanje eventualnog ograničenja ovih prava služi i obezbeđenju njihovog poštovanja, budući da uspostavlja razliku između dozvoljenog i nedozvoljenog mešanja u uživanje zajemčenih ljudskih prava.

Sa druge strane, međutim, Ustavni sud nalazi da poštovanje garantovanih ljudskih prava podrazumeva i da pojedinac od nosilaca javne vlasti može zahtevati preduzimanje radnji i donošenje akata kojima će se obezbediti to poštovanje, a što predstavlja „pozitivnu obavezu države“.

8. Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, koji je u matične knjige po rođenju upisan kao žena, podvrgao operaciji prilagođavanja pola, te da danas u društvu živi kao muškarac, ali se u pravnom smislu i dalje tretira kao žena. Nesumnjivo je da postojeći nesklad između faktičkog i pravnog stanja stvari utiče na život podnosioca ustavne žalbe, naročito na njegovo ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, ali i na situacije kada je u pravnom smislu pol bitan, odnosno kada se u pogledu ostvarivanja nekih prava, pravi razlika između muškarca i žene (kao što su sklapanje braka i svi porodičnopravni odnosi, oblast zdravstvenog i penzijskog osiguranja, zatvorska pravila za smeštaj zatvorenika itd.). Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva istakao da „u 21. veku, pravo transseksualaca na lični razvoj i na fizičku i moralnu sigurnost, koju u punom smislu reči uživaju svi drugi građani u društvu, ne može se više posmatrati kao stvar kontroverzi koje zahtevaju protek vremena kako bi u potpunosti bile razjašnjene. Najkraće rečeno, nezadovoljavajuća situacija u kojoj žive postoperativni transseksualci, u međuprostoru u kome ne pripadaju sasvim ni jednom ni drugom polu, ne može više biti prihvatljiva.. .te da....stres i otuđenje, proistekli iz nesklada između položaja u društvu koje zauzima transseksualac koji je putem operacije promenio pol i položaj a koji mu nameće zakon koji odbija da prizna njegov promenjeni pol, ne može se smatrati manjom neprijatnošću nastalom zbog jedne formalnosti. Tu dolazi do sukoba između društvene realnosti i prava, što transseksualca stavlja u jedan neprirodan položaj koji kod njega može da izazove osećanja ranjivosti, poniženja i strepnje“ (predstavka broj 28957/95, presuda od 11. jula 2002. godine, st . 71, 72. i 77.).

Imajući u vidu da u konkretnom slučaju Ustavni sud nije našao ustavni osnov za postupanje u pogledu propusta koji je učinila Narodna skupština u donošenju zakona kojima će se obezbediti poštovanje navedenih Ustavom i Evropskom konvencijom garantovanih prava, Ustavni sud je cenio da li je podnosilac ustavne žalbe od nosilaca javne vlasti mogao zahtevati preduzimanje konkretnih radnji kojima bi se obezbedi la zaštita njegovih garantovanih prava.

Po oceni Ustavnog suda, ta pojedinačna radnja, u izvršenju pozitivnih obaveza države, predstavlja la je u konkretnom slučaju podnošenje zahteva opštinskoj upravi da odluči o promeni podataka v ezanih za pol podnosioca ustavne žalbe u matičnoj knjizi rođenih, a što je podnosilac i učinio . Međutim, Ustavni sud je ocenio da je Opštinska uprava opštine Z, donošenjem zaključka broj 200-2/2011-01-IV od 10. juna 2011. godine kojim je, zbog stvarne nenadležnosti, o dbacila zahtev podnosioca za promenu podataka o polu, propustila da izvrši svoju „pozitivnu obavezu“.

Izneta ocena Ustavnog suda zasniva se na sledećem:

- da je pol podatak koji se saglasno odredbi člana 45. stav 1. tačka 1) Zakona o matičnim knjigama upisuje u matičnu knjigu rođenih;

- da se činjenica rođenja, pa time i svi podaci vezani za činjenicu rođenja koji se upisuju u matičnu knjigu rođenih, upisuju na osnovu prijave, dakle podataka zdravstvene ustanove u kojoj je dete rođeno (član 47. stav 1. Zakona);

- da se u matičnu knjigu upisuju i promene u vezi sa činjenicama povodom kojih se vode matične knjige (član 28. Zakona);

- da su poslovi vođenja matičnih knjiga (rođenih, venčanih i umrlih) i rešavanje u prvostepenom upravnom postupku u oblasti matičnih knjiga povereni jedinicama lokalne samouprave (član 6. Zakona);

- da je prema Zakonu o lokalnoj samoupravi opština, odnosno gradska uprava, organ koji izvršava zakone i druge propise, što znači da obavlja i poslove koji su zakonom povereni opštini, gradu i Gradu Beogradu.

Stoga je, po oceni Ustavnog suda nesporno da je prema važećim propisima opštinska (gradska) uprava, odnosno matičar kao ovlašćeno lice, jedini nadlež an organ koji može izvršiti upis, a time i promenu podataka u matičnu knjigu rođenih, venčanih ili umrlih, te da je u konkretnom slučaju „pozitivna obaveza“ upravo na matičnoj službi koja vodi knjigu rođenih za matično područje na kome je upisana činjenica rođenja za podnosioca ustavne žalbe.

Sledeće pitanje koje se postavlja jeste da li je nadležni organ imao pravnog osnova da izvrši svoju „pozitivnu obavezu“. Ustavni sud konstatuje da upis promene podataka o polu u matičnu knjigu rođenih i postupak u kome bi se ovaj upis sproveo, za razliku od, na primer, promene podataka o ličnom imenu, nije uređen ni Zakonom o matičnim knjigama, niti nekim drugim posebnim zakonom. Međutim, Ustavni sud nalazi da tumačenje odredaba važećeg Zakona o matičnim knjigama pruža valjan osnov za postupanje u konkretnom slučaju po zahtevu podnosioca ustavne žalbe. Naime, Zakon o matičnim knjigama u članu 28. predviđa da je nadlež an organ dužan da odluku o činjenici rođenja, zaključenja braka i smrti, kao i promene u vezi sa tim činjenicama, dostavi nadležnom matičaru radi upisa u matičnu knjigu, u roku od 15 dana od dana kada je odluka postala pravnosnažna. Nesporno je da podnosilac ustavne žalbe ne poseduje pravnosnažnu odluku nadležnog organa o promeni pola. Međutim, podaci koji se upisuju u matičnu knjigu u vezi činjenice rođenja, po pravilu, se i ne upisuju na osnovu pravnosnažne odluke nadležnog organa, već na osnovu prijave zdravstvene ustanove u kojoj je osoba rođena, odnosno za dete koje nije rođeno u zdravstvenoj ustanovi na osnovu prijave oca deteta, drugog člana domaćinstva, lica u čijem je stanu dete rođeno, majke čim za to bude sposobna, babice ili lekara koji su prisustvovali porođaju, a ako ovih lica nema ili nisu u mogućnosti da prijave rođenje, čak i na osnovu prijave lica koje je saznalo za rođenje (član 47. Zakona). Upis u matičnu knjigu rođenih na osnovu odluke nadležnog organa (organa starateljstva) vrši se samo u slučaju kada je roditelj nepoznat (član 50. Zakona), kada se radi o detetu bez roditeljskog staranja (član 51. Zakona) i u slučaju usvojenja (član 52. Zakona). Saglasno odredbama člana 63. stav 1. istog zakona, ni upis činjenice smrti se ne vrši na osnovu odluke nadležnog organa, već na osnovu potvrde o smrti koju izdaje zdravstvena ustanova u kojoj je lice umrlo ili lekar koji je utvrdio smrt, ako je lice umrlo van zdravstvene ustanove. Dakle, iz navedenih odredaba Zakona proizilazi da se upisi u matične knjige koji predstavljaju evidenciju o ličnom stanju građana ne vrše uvek i isključivo na osnovu pravnosnažne odluke nadležnog organa.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da u nedostatku izričitog zakonskog uređenja o upisu promene podataka o polu u matičnoj knjizi rođenih, odredbe Zakona o matičnim knjigama treba tumačiti na način da se i upis promene podataka o polu može izvršiti analognom primenom zakonskih odredaba koje uređuju upis činjenice rođenja i svih ostalih podataka, uključujući i pol, koji se u matičnu knjigu upisuje za lice rođeno u zdravstvenoj ustanovi. Drugim rečima, ako zdravstvena ustanova prilikom nečijeg rođenja nadležnom matičaru prijavljuje i podatak o polu deteta, onda se, po shvatanju Ustavnog suda, ne može smatrati nedovoljnom dokumentacija druge zdravstvene ustanove o tome da je u toj ustanovi nad određenim licem izvršena hirurška intervencija, čija je posledica promena pola ranije upisanog u matičnu knjigu. Ustavni sud naglašava da nije nadležan da se upušta u ocenu da li je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju organu opštinske uprave dostavio dokumentaciju nadležne zdravstvene ustanove koja sadrži sve relevantne podatke na osnovu kojih bi bio izvršen upis promene podataka o polu u matičnu knjigu rođenih.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je Opštinska uprava opštine Z, propuštajući da se upusti u meritorno odlučivanje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe i da, ukoliko on poseduje relevantnu dokumentaciju nadležne zdravstvene ustanove, izvrši upis promene podataka o polu u matičnoj knjizi rođenih, istovremeno propustila i da izvrši svoju „pozitivnu obavezu“ kojom bi uskladila pravno sa faktičkim stanjem i tako obezbedila podnosiocu ustavne žalbe da nakon hirurške promene pola ostvari prava koja mu jemče i Ustav Republike Srbije i Evropska konvencija. Time je, po oceni Ustavnog suda, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti zajemčeno članom 23. Ustava i pravo na poštovanje privatnog života zajemčeno članom 8. Evropske konvencije, te je stoga u ovom delu Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1 . izreke.

9. Ustavni sud nalazi da se posledice prethodno utvrđenih povreda prava podnosioca ustavne žalbe delotvorno mogu otkloniti nalaganjem stvarno i mesno nadležnom organu, Opštinskoj upravi opštine Z, da odluči o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za upis promene podataka o polu u matičnoj knjizi rođenih, a polazeći od stavova i tumačenja odredaba Zakona o matičnim knjigama koje je Ustavni sud izneo u ovoj odluci. Imajući u vidu značaj zajemčenih prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je potrebno hitno delovanje nadležnog organa, te je stoga odredio rok od 30 dana za odlučivanje o zahtevu i saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

10. Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je suština navoda o povredi ovog načela upravo u tome što podnosiocu u pravnom smislu nije priznata promena pola. Kako je Ustavni sud ova pitanja prethodno ocenio i utvrdio povredu prava iz člana 23. Ustava i člana 8. Evropske konvencije, to nije smatrao za potrebno da posebno ocenjuje navode o povredi člana 21. Ustava.

Povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da se u konkretnom slučaju Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda navedenih prava garantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom može smatrati primerenim pravičnim zadovoljenjem, uz posledice koje će odluka imati u budućnosti.

Ispitujući osnovanost zahteva podnosioca ustavne žalbe da se utvrdi da se, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, ova odluka Ustavnog suda odnosi i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac, Ustavni sud je konstatovao da se navedena odredba Zakona primenjuje u slučaju kada se osporeni pojedinačni akt ili radnja, koji su predmet ustavne žalbe, odnosi na više lica, te da se u konkretnom slučaju radnja propuštanja odlučivanja o zahtevu za promenu podataka o polu odnosi samo na podnosioca ustavne žalbe. Međutim, Ustavni sud nalazi da je prethodno utvrđena povreda prava podnosioca takve prirode da izvesno ukazuje na postojanje mogućnosti da se, do zakonskog regulisanja prava na promenu pola, i druga lica mogu naći u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe . Stoga je Ustavni sud ocenio da se ova odluka, kao mera otklanjanja štetnih posledica, a u skladu sa članom 8 9. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odnosi i na ta lica.

S tim u vezi, Ustavni sud je odlučio da, na osnovu člana 108. Zakona o Ustavnom sudu, ovu odluku dostavi Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, kako bi, kao ministarstvo nadležno za poslove uprave, sa stavovima Ustavnog suda izraženim u ovoj odluci, upoznao prvostepene organe koji rešavaju u upravnom postupku u oblasti matičnih knjiga.

11. Imajući u vidu da Ustavni sud, na osnovu člana 105. Zakona o Ustavnom sudu, može obavestiti Narodnu skupštinu o stanju i problemima ostvarivanja ustavnosti i zakonitosti u Republici Srbiji, dati mišljenja i ukazati na potrebu donošenja i izmenu zakona i preduzimanja drugih mera radi zaštite ustavnosti i zakonitosti, Ustavni sud je odlučio da takvu svoju nadležnost iskoristi i uputi pismo Narodnoj skupštini u kome će ukazati na sve aspekte problema nedostatka pravne regulative u slučajevima postoperativnih transseksualaca. Ovakvo stanovište Ustavnog suda utemeljeno je na odredbama člana 18. Ustava kojima se jemči neposredna primena Ustavom garantovanih prava i utvrđuje obaveza zakonodavca da propiše način ostvarivanja garantovanih prava, na odredbama člana 23. Ustava kojima se garantuje dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, kao i na odredbama člana 8. Evropske konvencije kojima se garantuje pravo na poštovanje privatnog života. Ustavni sud će Narodnoj skupštini ukazati i na to da se u dosadašnjoj praksi Evrop skog suda za ljudska prava, oblikom kršenja garantovanih prava smatra i nedonošenje propisa kojima se omogućava njihovo ostavrivanje. Tako je Evropski sud u odluci L. protiv Litvanije (predstavka broj 27527/03, presuda od 11. septembra 2007. godine), smatrajući da upravni postupak ili postupak pred redovnim sudovima ne predstavljaju efikasna pravna sredstva u situacijama kada su kršenja ljudskih prava izazvana zakonom, ili su njegova direktna posledica , zaključio: „Sud smatra da se podnosilac predstavke žali na osnovu članova 3, 8, 12. i 14. Konvencije u suštini na stanje domaćeg prava, odnosno na nedostatak zakona koji bi mu omogućio da završi hirurški postupak prilagođavanja pola i nastavi svoj život kao osoba muškog pola. Predmet žalbi podnosioca predstavke je stoga navodno propuštanje države da postupi u skladu sa svojim pozitivnim obavezama po navedenim odredbama Konvencije. Ne postoji nikakva indikacija da bi bilo kakav domaći postupak podnosiocu ustavne žalbe omogućio delotvoran pristup sudu i u teoriji i u praksi ili da bi imao razuman izgled na uspeh u otklanjanju navedenih povreda“.

12. Ustavni sud je, takođe, odlučio da, na osnovu člana 108. Zakona o Ustavnom sudu, uputi pismo Zaštitniku građana kojim će ukazati na pomenute probleme nedostatka pravne regulative kojom bi bile uređene pravne posledice u slučajevima postoperativnih transseksualaca, kako bi, saglasno članu 18. Zakona o Zaštitniku građana ("Službeni glasnik RS", br. 79/05 i 54/07), inicirao, odnosno predložio zakonsko uređivanje navedenih pitanja.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

13. Saglasno izloženom, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.





PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević



[Preuzmite dokument]

• Na vrh stranice