Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић , Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Српске православне цркве, Православна епархија Банатска, Епископ банатски, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. марта 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Српске православне цркве, Православна епархија Банатска, Епископ банатски, и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 10968/10 од 27. октобра 2011. године повређена права подносиоц а уставне жалбе зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 44. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Кикинди П. 523/10 од 17. септембра 2010. године.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Кикинди П. 523/10 од 17. септембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Српска православна црква, Православна епархија Банатска, Епископ банатски, је 28. децембра 2011. године, преко пуномоћника Драгомира Пудара, адвоката из Кикинде, изјавио Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права цркве и верске заједнице зајемченог одредбама члана 44. Устава.
Подносилац уставне жалбе, поред осталог, наводи да предметна непокретност представља црквеноопштинско добро и да као такво представља посебно добро Српске православне цркве. Такође, подносилац истиче да је одлуком Епископа банатског наведена непокретност променила намену из стамбеног у сакрални објекат, тако што је стављена у функцију капеле и крстионице у складу са „богослужним потребама и мисионарском делатношћу Српске православне цркве“. Полазећи од наведеног, подносилац уставне жалбе сматра да је имао правни интерес за подношење тужбе ради проглашења извршења недопуштеним, те да је због погрешне примене материјалног права оспореном другостепеном пресудом њему повређено право из члана 44. Устава. Стога, подносилац предлаже да Уставни суд утврди повреду означеног уставног права и да се одлука Уставног суда објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Пресудом Основног суда у Кикинди П. 523/10 од 17. септембра 2010. године је усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, па је проглашено недопуштеним решење о противизвршењу Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 19. маја 2009. године и допунско решење Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 3. јула 2009. године, којим је одређено противизвршење у корист туженог Бранка Брцанског, као извршног дужника, а против Српске православне црквене општине Кикинда, као извршног повериоца, и наложено извршном повериоцу да извршном дужнику преда предметни стан.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 10968/10 од 27. октобра 2011. године у ставу првом изреке усвојена је жалба туженог, па је преиначена пресуда Основног суда у Кикинди П. 523/10 од 17. септембра 2010. године тако што је одбијен тужбени захтев тужиоц а којим је тражио да се прогласе недопуштеним решење о извршењу Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 19. маја 2009. године и допунско решење Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 3. јула 2009. године, којима је одређено противизвршење у корист извршног дужника Бранка Брцанског, а против Српске православне црквене општине Кикинда, као извршног повериоца и наложено извршном повериоцу да извршном дужнику преда стан у Кикинди , у улици Генерала Драпшина број 5, који се састоји од три собе, предсобља, купатила, WC-a, девојачке собе, оставе и лође, укупне стамбене површине 140 м2, као и захтев за досуђење трошкова спора. Ставом другим изреке ове пресуде обавезан је тужилац да туженом у року од 15 дана надокнади трошкове поступка. У образложењу пресуде је, поред осталог, истакнуто: да је правноснажном пресудом Општинског суда у Кикинди П. 742/06 од 31. маја 2007. године усвојен тужбени захтев тужиоца Српске православне црквене општине Кикинда и тужени Бранко Брцански је обавезан да му преда у посед предметни стан ослобођен од лица и ствари, док је одбијен противтужбени захтев којим је тражено утврђење да је тужени носилац станарског права; да су пресудом Врховног суда Србије Рев. 617/08 од 31. октобра 2008. године преиначене пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 1149/07 од 31. октобра 2007. године и пресуда Општинског суда у Кикинди П. 742/06 од 31. маја 2007. године, па је утврђено да је тужени носилац станарског права на предметном стану, док је одбијен тужбени захтев за исељење туженог и предају стана у државину тужиоцу; да је допунским решењем о противизвршењу Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 3. јула 2009. године одређено противизвршење и наложено извршном повериоцу Српској православној црквеној општини Кикинда да извршном дужнику Бранку Брцанском преда у посед наведени стан; да је решењем Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 7. децембра 2009. године одређен прекид извршног поступка због упућивања трећег лица, овде тужиоца Српске православн е цркв е, Православна епархија Банатска, Епископ банатски, да у року од 15 дана од пријема решења покрене парнични поступак ради проглашења да је извршење на спорном стану недопуштено; да су одлуком Епископа банатског Е. 145/1 од 26. маја 2008. године, због указане потребе, у саставу Српске православне црквене општине Кикинда, Архије рејско намесништво кикиндско, у предметном стану основане капела и крстионица.; да је према препису листа непокретности број 8831 , КО Кикинда, породична стамбена зграда у Кикинди, ул. Генерала Драпшина број 5 , својина Српске правосл авне црквене општине Кикинда, која има право коришћења гр адског грађевинског земљишта на којој је саграђена наведена породична стамбена зграда и земљиште уз зграду; да у грађевинском смислу није било никаквих промена ранијег стамбеног простора, већ је промењена с амо намена дела стана тако што се у ходнику налази молитвени простор, односно крстионица , а у великој соби се налази капела, док у преосталом делу стана ста нује ђакон Братислав Јовановић; да одредб е члана 9. ст. 1. и 2. Закона о црквама и верским заједницама ("Службени гласн ик РС", број 36/06) у погледу правне способности организационих јединица Српске православне цркве упућују на аутономна правила која су садржана у Уставу Српске православне цркве, који у члану 5. ст. 1. и 2. прописује да c у правна лица у Cpпској православној цркви Патријаршија, епархије, црквене општине , манастири, задужбине , самосталне установе или такви фондови и према црквеној намени, поједини храмови, те да су ова правна лица способна да по прописима закона стичу и држе како п окретна тако и непокретна добра и врше сва права и обавезе које им као таквима припадају; да имајући у виду садржај листа непокретности број 8831 , КО Кикинда, из кога следи да је право својине на предметном стану уписано у корист Српске православне црквене општине Кикинда, која је према важећим аутономним прописима на које упућује Закон о црквама и верским заједницама, самосталан правни субјекат у смислу да је исти носилац права и обавеза на покретним и непокретним стварима, то је неприхватљив правни став у побијаној пресуди да предметни стан представља имовину Српске православне цркве, будући да такав закључак не следи из утврђеног чињеничног стања и извода из листа непокретности; да неправилно првостепени суд тумачи одредбу члана 247. Устава СПЦ наводећи да је према овом члану имовина црквених општина уједно имовина Српске православне цркве , због чега би тужилац био активно легитим исан за вођење поступка; да је наведеним чланом дефинисано само шта чини црквена добра, у том смислу да су црквена добра она покретна и непокретна имовина која је својина Цркве као општа имовина Српске православне цркве, или је својина појединих епархија, манастира, црквених општина, храмова, задужбина, самосталних установа или таквих фондова; да Устав СПЦ не прописује да је имовина црквених општина уједно и имовина СПЦ, а таква одредба би била земљишнокњижно неспроводива, јер правила земљишнокњижног права захтевају тачно опредељење правног субјекта на којег се имовина води, па је немогућ упис истовремено и СПЦ и црквене општине као власника исте непокретности у целини; да Епархија банатска има својство правног лица, али није уписана као власник предметне непокретности; да је епископ поглавар у епархији и као такав нема својство правног лица, нити му може бити признато својство странке у парничном поступку, већ у смислу члана 103. Устава СПЦ заступа и представља своју епархију; да тужилац означен као Српск а православн а цркв а, Православна епархија Банатска, Епископ банатски није доказао да на предметном стану има право које би евентуално могло да спречи извршење, у смислу одредбе члана 23. Закона о извршном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04); да тужилац није власник предметног стана, па није легитимисан за подношење излучне тужбе и не може успети са захтевом за утврђење недопуштености противизвршења у односу на непокретност која није његово власништво; да чињенице које се односе на промену намене предметног стана, а које могу бити од значаја за утврђење немогућности противизвршења, у смислу члана 62. Закона о извршном поступку, нису од значаја у овој правној ствари, а евентуално би могле имати значаја у извршном поступку који је у прекиду до окончања овог спора, а наведен о питање није предмет овог спора.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 44. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да су цркве и верске заједнице ра вноправне и одвојене од државе, као и да су цркве и верске заједнице равноправне и слободне да самостално уређују своју унутрашњу организацију, верске послове, да јавно врше верске обреде, да оснивају верске школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају, у складу са законом.
Закон о црквама и верским заједницама ("Службени гласн ик РС", број 36/06) прописује: да су цркве и верске заједнице независне од државе и једнаке пред законом, као и да цркве и верске заједнице имају право да самостално уређују и спроводе свој поредак и организацију и да самостално обављају своје унутрашње и јавне послове (члан 6. ст. 1. и 3.); да држава не може ометати примену аутономних прописа цркава и верских заједница (члан 7. став 1.); да цркве и верске заједнице које су регистроване у складу са овим законом имају својство правног лица, да организационе јединице и установе цркава и верских заједница могу стећи својство правног лица у складу са аутономним прописима цркве, односно верске заједнице, а на основу одлуке надлежног органа цркве и верске заједнице, да цркве и верске заједнице могу својим актима мењати и укидати своје организационе јединице, органе и установе које имају својство правног лица и захтевати њихово брисање из Регистра, као и да цркве и верске заједнице, као и њихове организационе јединице и установе са својством правног лица, у јавној употреби користе искључиво службени назив под којим су регистроване (члан 9.); да ц ркве и верске заједнице обезбеђују средства за обављање своје делатности од прихода из сопствене имовине, задужбина, легата и фондова, наслеђивања, поклона и прилога, других правних послова и делатности на непрофитним основама, у складу са законом, да цркве и верске заједнице самостално управљају својом имовином и новчаним средствима, у складу са сопственим аутономним прописима (члан 26. ст. 1. и 2.); да ц ркве и верске заједнице обављају богослужење, верске обреде и остале верске делатности у храмовима, другим зградама и просторима у њиховом власништву или у изнајмљеним просторима, као и да су богослужбени простор и време заштићени и неповредиви, у складу са Уставом и законом и аутономним правом цркава и верских заједница (члан 31. ст. 1. и 3.); да је н адлежни државни орган дужан да поштује право цркве и верске заједнице да самостално организује и води радове и да утврђује намену, стил и опремање објекта, у складу са законом и аутономним прописима цркава и верских заједница (члан 32. став 5.).
Законом о извршном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) било је прописано да с уд може током целог поступка треће лице, чије право оцени вероватним, а које је извршни поверилац оспорио или се о њему није изјаснио, решењем упутити да у року од 15 дана од дана достављања решења против извршног повериоца покрене парнични поступак ради проглашења да је извршење на том предмету недопустиво (члан 23. став 4.). Уставом Српске православне цркве је утврђено: да су у Српској православној цркви правна лица, поред осталих епархија и црквене општине и да су ова правна лица способна да по прописима закона стичу и држе како покретна тако и непокретна добра и врше сва права и обавезе која им као таква припадају (члан 5.); да епископска власт у заједници са свештенством и народом преко својих самоуправних представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским, фондовским, као и другим пословима који су овим Уставом предвиђају, као и да имовинско-правне интересе Цркве пред државним властима и пред другим лицима заступају они црквени органи који су одређени овим Уставом (члан 8. ст. 3. и 4.); да све црквене власти, тела и органи Српске православне цркве имају своје печате са црквеним грбом у средини и натписом унаоколо, поред осталих, и православни епископ (митрополит) епархије (члан 11. тачка 7)); да је у Српској православној цркви, поред осталих, и банатска епархија са седиштем у Вршцу (члан 14. став 1. тачка 2)); да епархију у црквеноадминистративном погледу чине архијерејска намесништва, црквене општине, парохије и манастири (члан 17.); да епархијски Архијереј, као непосредни поглавар и представник своје епархије, уз сарадњу свештенства и народа, управља и свестрано руководи целокупнмм, унутрашњим и спољашњим, верским и црквеним животом у епархији (члан 103.); да сем права и дужности по црквеним и канонским прописима, епархијски Архијереј, по својој надлежности, поред осталог, се стара и за редовно и правилно богослужење и уопште о црквеном поретку (члан 108. тачка 4)); да Српска православна црква самостално управља и слободно располаже црквеном имовином, црквеним фондовима и задужбинама (закладама), као и својим приходима у границама канонских прописа и овог Устава (члан 235.); да су црквена добра она покретна и непокретна имовина која је својина Цркве као општа имовина Српске православне цркве, или је својина епархија, манастира, црквених општина храмова, задужбина, самосталних установа и таквих фондова, а да се општим добрима сматрају Патријаршијска добра, док се посебним добрима сматрају епархијска, епископска, црквеноопштинска, црквена и манастирска добра, каја служе посебним потребама епархија, односно епископа, пароха, ђакона, службеника црквених и монаха (члан 247.); да непокретна црквена добра морају имати законске исправе о својини (члан 249.). 5. Иако се подносилац уставне жалбе позива на повреду права из члана 44. Устава, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да се подносилац уставне жалбе жали и на примену материјалног права од стране Апелационог суда у Новом Саду .
С тим у вези, Уставни суд је констатовао да правилну примену материјалног права пре свега надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Стога је Уставни суд сматрао да је, пре оцене основаности навода о повреди права из члана 44. Устава, претходно потребно сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава.
Из одредаба Закона о црквама и верским заједницама произлази да цркве обављају богослужења у храмовима и другим зградама и просторима у њиховом власништву, који су заштићени и неповредиви, у складу са Уставом и законом и аутономним правом цркава , те да држава не може ометати примену аутономних прописа цркава и верских заједница. У смислу одредаба Устава Српске православне цркве, као аутономног прописа на који упућује наведени Закон, православни епископ представља непосредног поглавара своје епархије који управља и свестрано руководи целокупним унутрашњим и спољашњим, верским и црквеним животом у епархији у чијем саставу се у црквеноадминистративном погледу, поред осталог, налазе и црквене општине. Дакле, епископ се, по својој надлежности, стара за редовно и правилно богослужење и уопште о црквеном поретку. Како је одлуком подносиоца уставне жалбе предметни стан у једном делу променио намену и постао сакрални објекат у коме се обављају одређене верске делатности, то је, по оцени Уставног суда, подносилац, као треће лице, имао правни интерес за подношење тужбе ради проглашења да је противизвршење на предметној непокретности недопуштено, те је био и активно легитимисан за вођење оспореног парничног поступка. Ово стога што подносилац уставне жалбе има интереса да се несметано обављају богослужења и друге верске делатности у црквеним непокретним добрима који се налазе у његовој епархији, независно од тога да ли је власник тих непокретних добара црквена општина или сама епархија којој та црквена општина припада. Самим тим чињеница да је Српска православна црквена општина Кикинда самосталан правни с убјекат у смислу да је носилац права и обавеза на п окретним и непокретним стварима, и да предметни стан представља посебну имовину те црквене општине, не значи да подносилац уставне жалбе није имао интерес да се утврди да је противизвршење на предметној непокретности недопуштено.
Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да образложење правног става Апелационог суда у Новом Саду у пресуди Гж. 10968/10 од 27. октобра 2011. године да подносилац није активно легитимисан за вођење предметног спора није материјалноправно утемељено, већ је произвољно са становишта примене материјалног права , те да је оспореном пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење гарант овано чланом 32. став 1. Устава.
Приликом оцене навода подносиоца уставне жалбе да је оспореном другостепеном пресудом повређено Уставом зајемчено право из члана 44. Устава, Уставни суд је пошао управо од тога да изнети став другостепеног суда није уставноправно прихватљив са становишта правилне примене материјалног права, те да је тиме учињена и повреда права зајемченог одредбом члана 44. Устава
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио повреду права из члана 32. став 1. и члана 44. Устава, док је тачком 2. изреке одредио начин отклањања штетних последица учињене повреде, тако што је наложио Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Кикинди П. 523/10 од 17. септембра 2010. године.
Уставни суд указује да се приликом оцене да ли је оспореном другостепеном пресудом дошло до повреде наведених уставних права, кретао искључиво у оквиру става другостепеног суда да подносилац уставне жалбе није имао активну легитимацију за вођење спора за утврђивање ништавости решења о противизвршењу на предметној непокретности.
6. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе, поред осталог, наводи да предметна непокретност представља црквеноопштинско добро и да као такво представља посебно добро Српске православне цркве. Такође, подносилац истиче да је одлуком Епископа банатског наведена непокретност променила намену из стамбеног у сакрални објекат, тако што је стављена у функцију капеле и крстионице у складу са „богослужним потребама и мисионарском делатношћу Српске православне цркве“. Полазећи од наведеног, подносилац уставне жалбе сматра да је имао правни интерес за подношење тужбе ради проглашења извршења недопуштеним, те да је због погрешне примене материјалног права оспореном другостепеном пресудом њему повређено право из члана 44. Устава. Стога, подносилац предлаже да Уставни суд утврди повреду означеног уставног права и да се одлука Уставног суда објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Пресудом Основног суда у Кикинди П. 523/10 од 17. септембра 2010. године је усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, па је проглашено недопуштеним решење о противизвршењу Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 19. маја 2009. године и допунско решење Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 3. јула 2009. године, којим је одређено противизвршење у корист туженог Бранка Брцанског, као извршног дужника, а против Српске православне црквене општине Кикинда, као извршног повериоца, и наложено извршном повериоцу да извршном дужнику преда предметни стан.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 10968/10 од 27. октобра 2011. године у ставу првом изреке усвојена је жалба туженог, па је преиначена пресуда Основног суда у Кикинди П. 523/10 од 17. септембра 2010. године тако што је одбијен тужбени захтев тужиоц а којим је тражио да се прогласе недопуштеним решење о извршењу Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 19. маја 2009. године и допунско решење Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 3. јула 2009. године, којима је одређено противизвршење у корист извршног дужника Бранка Брцанског, а против Српске православне црквене општине Кикинда, као извршног повериоца и наложено извршном повериоцу да извршном дужнику преда стан у Кикинди , у улици Генерала Драпшина број 5, који се састоји од три собе, предсобља, купатила, WC-a, девојачке собе, оставе и лође, укупне стамбене површине 140 м2, као и захтев за досуђење трошкова спора. Ставом другим изреке ове пресуде обавезан је тужилац да туженом у року од 15 дана надокнади трошкове поступка. У образложењу пресуде је, поред осталог, истакнуто: да је правноснажном пресудом Општинског суда у Кикинди П. 742/06 од 31. маја 2007. године усвојен тужбени захтев тужиоца Српске православне црквене општине Кикинда и тужени Бранко Брцански је обавезан да му преда у посед предметни стан ослобођен од лица и ствари, док је одбијен противтужбени захтев којим је тражено утврђење да је тужени носилац станарског права; да су пресудом Врховног суда Србије Рев. 617/08 од 31. октобра 2008. године преиначене пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 1149/07 од 31. октобра 2007. године и пресуда Општинског суда у Кикинди П. 742/06 од 31. маја 2007. године, па је утврђено да је тужени носилац станарског права на предметном стану, док је одбијен тужбени захтев за исељење туженог и предају стана у државину тужиоцу; да је допунским решењем о противизвршењу Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 3. јула 2009. године одређено противизвршење и наложено извршном повериоцу Српској православној црквеној општини Кикинда да извршном дужнику Бранку Брцанском преда у посед наведени стан; да је решењем Општинског суда у Кикинди И. 104/09 од 7. децембра 2009. године одређен прекид извршног поступка због упућивања трећег лица, овде тужиоца Српске православн е цркв е, Православна епархија Банатска, Епископ банатски, да у року од 15 дана од пријема решења покрене парнични поступак ради проглашења да је извршење на спорном стану недопуштено; да су одлуком Епископа банатског Е. 145/1 од 26. маја 2008. године, због указане потребе, у саставу Српске православне црквене општине Кикинда, Архије рејско намесништво кикиндско, у предметном стану основане капела и крстионица.; да је према препису листа непокретности број 8831 , КО Кикинда, породична стамбена зграда у Кикинди, ул. Генерала Драпшина број 5 , својина Српске правосл авне црквене општине Кикинда, која има право коришћења гр адског грађевинског земљишта на којој је саграђена наведена породична стамбена зграда и земљиште уз зграду; да у грађевинском смислу није било никаквих промена ранијег стамбеног простора, већ је промењена с амо намена дела стана тако што се у ходнику налази молитвени простор, односно крстионица , а у великој соби се налази капела, док у преосталом делу стана ста нује ђакон Братислав Јовановић; да одредб е члана 9. ст. 1. и 2. Закона о црквама и верским заједницама ("Службени гласн ик РС", број 36/06) у погледу правне способности организационих јединица Српске православне цркве упућују на аутономна правила која су садржана у Уставу Српске православне цркве, који у члану 5. ст. 1. и 2. прописује да c у правна лица у Cpпској православној цркви Патријаршија, епархије, црквене општине , манастири, задужбине , самосталне установе или такви фондови и према црквеној намени, поједини храмови, те да су ова правна лица способна да по прописима закона стичу и држе како п окретна тако и непокретна добра и врше сва права и обавезе које им као таквима припадају; да имајући у виду садржај листа непокретности број 8831 , КО Кикинда, из кога следи да је право својине на предметном стану уписано у корист Српске православне црквене општине Кикинда, која је према важећим аутономним прописима на које упућује Закон о црквама и верским заједницама, самосталан правни субјекат у смислу да је исти носилац права и обавеза на покретним и непокретним стварима, то је неприхватљив правни став у побијаној пресуди да предметни стан представља имовину Српске православне цркве, будући да такав закључак не следи из утврђеног чињеничног стања и извода из листа непокретности; да неправилно првостепени суд тумачи одредбу члана 247. Устава СПЦ наводећи да је према овом члану имовина црквених општина уједно имовина Српске православне цркве , због чега би тужилац био активно легитим исан за вођење поступка; да је наведеним чланом дефинисано само шта чини црквена добра, у том смислу да су црквена добра она покретна и непокретна имовина која је својина Цркве као општа имовина Српске православне цркве, или је својина појединих епархија, манастира, црквених општина, храмова, задужбина, самосталних установа или таквих фондова; да Устав СПЦ не прописује да је имовина црквених општина уједно и имовина СПЦ, а таква одредба би била земљишнокњижно неспроводива, јер правила земљишнокњижног права захтевају тачно опредељење правног субјекта на којег се имовина води, па је немогућ упис истовремено и СПЦ и црквене општине као власника исте непокретности у целини; да Епархија банатска има својство правног лица, али није уписана као власник предметне непокретности; да је епископ поглавар у епархији и као такав нема својство правног лица, нити му може бити признато својство странке у парничном поступку, већ у смислу члана 103. Устава СПЦ заступа и представља своју епархију; да тужилац означен као Српск а православн а цркв а, Православна епархија Банатска, Епископ банатски није доказао да на предметном стану има право које би евентуално могло да спречи извршење, у смислу одредбе члана 23. Закона о извршном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04); да тужилац није власник предметног стана, па није легитимисан за подношење излучне тужбе и не може успети са захтевом за утврђење недопуштености противизвршења у односу на непокретност која није његово власништво; да чињенице које се односе на промену намене предметног стана, а које могу бити од значаја за утврђење немогућности противизвршења, у смислу члана 62. Закона о извршном поступку, нису од значаја у овој правној ствари, а евентуално би могле имати значаја у извршном поступку који је у прекиду до окончања овог спора, а наведен о питање није предмет овог спора.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 44. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да су цркве и верске заједнице ра вноправне и одвојене од државе, као и да су цркве и верске заједнице равноправне и слободне да самостално уређују своју унутрашњу организацију, верске послове, да јавно врше верске обреде, да оснивају верске школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају, у складу са законом.
Закон о црквама и верским заједницама ("Службени гласн ик РС", број 36/06) прописује: да су цркве и верске заједнице независне од државе и једнаке пред законом, као и да цркве и верске заједнице имају право да самостално уређују и спроводе свој поредак и организацију и да самостално обављају своје унутрашње и јавне послове (члан 6. ст. 1. и 3.); да држава не може ометати примену аутономних прописа цркава и верских заједница (члан 7. став 1.); да цркве и верске заједнице које су регистроване у складу са овим законом имају својство правног лица, да организационе јединице и установе цркава и верских заједница могу стећи својство правног лица у складу са аутономним прописима цркве, односно верске заједнице, а на основу одлуке надлежног органа цркве и верске заједнице, да цркве и верске заједнице могу својим актима мењати и укидати своје организационе јединице, органе и установе које имају својство правног лица и захтевати њихово брисање из Регистра, као и да цркве и верске заједнице, као и њихове организационе јединице и установе са својством правног лица, у јавној употреби користе искључиво службени назив под којим су регистроване (члан 9.); да ц ркве и верске заједнице обезбеђују средства за обављање своје делатности од прихода из сопствене имовине, задужбина, легата и фондова, наслеђивања, поклона и прилога, других правних послова и делатности на непрофитним основама, у складу са законом, да цркве и верске заједнице самостално управљају својом имовином и новчаним средствима, у складу са сопственим аутономним прописима (члан 26. ст. 1. и 2.); да ц ркве и верске заједнице обављају богослужење, верске обреде и остале верске делатности у храмовима, другим зградама и просторима у њиховом власништву или у изнајмљеним просторима, као и да су богослужбени простор и време заштићени и неповредиви, у складу са Уставом и законом и аутономним правом цркава и верских заједница (члан 31. ст. 1. и 3.); да је н адлежни државни орган дужан да поштује право цркве и верске заједнице да самостално организује и води радове и да утврђује намену, стил и опремање објекта, у складу са законом и аутономним прописима цркава и верских заједница (члан 32. став 5.).
Законом о извршном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) било је прописано да с уд може током целог поступка треће лице, чије право оцени вероватним, а које је извршни поверилац оспорио или се о њему није изјаснио, решењем упутити да у року од 15 дана од дана достављања решења против извршног повериоца покрене парнични поступак ради проглашења да је извршење на том предмету недопустиво (члан 23. став 4.). Уставом Српске православне цркве је утврђено: да су у Српској православној цркви правна лица, поред осталих епархија и црквене општине и да су ова правна лица способна да по прописима закона стичу и држе како покретна тако и непокретна добра и врше сва права и обавезе која им као таква припадају (члан 5.); да епископска власт у заједници са свештенством и народом преко својих самоуправних представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским, фондовским, као и другим пословима који су овим Уставом предвиђају, као и да имовинско-правне интересе Цркве пред државним властима и пред другим лицима заступају они црквени органи који су одређени овим Уставом (члан 8. ст. 3. и 4.); да све црквене власти, тела и органи Српске православне цркве имају своје печате са црквеним грбом у средини и натписом унаоколо, поред осталих, и православни епископ (митрополит) епархије (члан 11. тачка 7)); да је у Српској православној цркви, поред осталих, и банатска епархија са седиштем у Вршцу (члан 14. став 1. тачка 2)); да епархију у црквеноадминистративном погледу чине архијерејска намесништва, црквене општине, парохије и манастири (члан 17.); да епархијски Архијереј, као непосредни поглавар и представник своје епархије, уз сарадњу свештенства и народа, управља и свестрано руководи целокупнмм, унутрашњим и спољашњим, верским и црквеним животом у епархији (члан 103.); да сем права и дужности по црквеним и канонским прописима, епархијски Архијереј, по својој надлежности, поред осталог, се стара и за редовно и правилно богослужење и уопште о црквеном поретку (члан 108. тачка 4)); да Српска православна црква самостално управља и слободно располаже црквеном имовином, црквеним фондовима и задужбинама (закладама), као и својим приходима у границама канонских прописа и овог Устава (члан 235.); да су црквена добра она покретна и непокретна имовина која је својина Цркве као општа имовина Српске православне цркве, или је својина епархија, манастира, црквених општина храмова, задужбина, самосталних установа и таквих фондова, а да се општим добрима сматрају Патријаршијска добра, док се посебним добрима сматрају епархијска, епископска, црквеноопштинска, црквена и манастирска добра, каја служе посебним потребама епархија, односно епископа, пароха, ђакона, службеника црквених и монаха (члан 247.); да непокретна црквена добра морају имати законске исправе о својини (члан 249.). 5. Иако се подносилац уставне жалбе позива на повреду права из члана 44. Устава, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да се подносилац уставне жалбе жали и на примену материјалног права од стране Апелационог суда у Новом Саду .
С тим у вези, Уставни суд је констатовао да правилну примену материјалног права пре свега надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Стога је Уставни суд сматрао да је, пре оцене основаности навода о повреди права из члана 44. Устава, претходно потребно сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава.
Из одредаба Закона о црквама и верским заједницама произлази да цркве обављају богослужења у храмовима и другим зградама и просторима у њиховом власништву, који су заштићени и неповредиви, у складу са Уставом и законом и аутономним правом цркава , те да држава не може ометати примену аутономних прописа цркава и верских заједница. У смислу одредаба Устава Српске православне цркве, као аутономног прописа на који упућује наведени Закон, православни епископ представља непосредног поглавара своје епархије који управља и свестрано руководи целокупним унутрашњим и спољашњим, верским и црквеним животом у епархији у чијем саставу се у црквеноадминистративном погледу, поред осталог, налазе и црквене општине. Дакле, епископ се, по својој надлежности, стара за редовно и правилно богослужење и уопште о црквеном поретку. Како је одлуком подносиоца уставне жалбе предметни стан у једном делу променио намену и постао сакрални објекат у коме се обављају одређене верске делатности, то је, по оцени Уставног суда, подносилац, као треће лице, имао правни интерес за подношење тужбе ради проглашења да је противизвршење на предметној непокретности недопуштено, те је био и активно легитимисан за вођење оспореног парничног поступка. Ово стога што подносилац уставне жалбе има интереса да се несметано обављају богослужења и друге верске делатности у црквеним непокретним добрима који се налазе у његовој епархији, независно од тога да ли је власник тих непокретних добара црквена општина или сама епархија којој та црквена општина припада. Самим тим чињеница да је Српска православна црквена општина Кикинда самосталан правни с убјекат у смислу да је носилац права и обавеза на п окретним и непокретним стварима, и да предметни стан представља посебну имовину те црквене општине, не значи да подносилац уставне жалбе није имао интерес да се утврди да је противизвршење на предметној непокретности недопуштено.
Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да образложење правног става Апелационог суда у Новом Саду у пресуди Гж. 10968/10 од 27. октобра 2011. године да подносилац није активно легитимисан за вођење предметног спора није материјалноправно утемељено, већ је произвољно са становишта примене материјалног права , те да је оспореном пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење гарант овано чланом 32. став 1. Устава.
Приликом оцене навода подносиоца уставне жалбе да је оспореном другостепеном пресудом повређено Уставом зајемчено право из члана 44. Устава, Уставни суд је пошао управо од тога да изнети став другостепеног суда није уставноправно прихватљив са становишта правилне примене материјалног права, те да је тиме учињена и повреда права зајемченог одредбом члана 44. Устава
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио повреду права из члана 32. став 1. и члана 44. Устава, док је тачком 2. изреке одредио начин отклањања штетних последица учињене повреде, тако што је наложио Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Кикинди П. 523/10 од 17. септембра 2010. године.
Уставни суд указује да се приликом оцене да ли је оспореном другостепеном пресудом дошло до повреде наведених уставних права, кретао искључиво у оквиру става другостепеног суда да подносилац уставне жалбе није имао активну легитимацију за вођење спора за утврђивање ништавости решења о противизвршењу на предметној непокретности.
6. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић