Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић , председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Миливоја Јовановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. марта 201 2. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се, као неоснована, уставна жалба Миливоја Јовановића изјављена против решења Четвртог општинског суда у Београду И. 18033/08 од 3. фебруара 2009. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 14276/09 од 21. септембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миливоје Јовановић из Београда је, преко пуномоћника Горана Цветића, адвоката из Београда, 11. новембра 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу, коју је допунио поднеском од 29. априла 2011. године, против решења Четвртог општинског суда у Београду И. 18033/08 од 3. фебруара 2009. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 14276/09 од 21. септембра 2009. године, а због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на имовину из члана 58. Устава, као и начела из члана 18. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да су оспорена решења донета у извршном поступку који је пред Четвртим општинским судом у Београду покренут против подносиоца уставне жалбе као извршног дужника; да је оспореним решењима повређено право подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, стога што првостепени суд није одлучио о његовим захтевима за одлагање извршења поднетим на основу члана 64. став 2. Закона о извршном поступку, а Окружни суд у Београду се на истакнуте жалбене разлоге у том смислу није обазирао; да су неосновани наводи другостепеног суда да је дужник сам могао предложити да се извршење одреди другим средством извршења, пошто је дужник, пре свега, очекивао доношење првостепене одлуке о његовим предлозима за одлагње извршења, које никада нису донете; да је неоснован став Окружног суда у Београду да је уложена уставна жалба против извршне исправе ирелевантна из разлога што је извршна исправа снабдевена клаузулама прав носнажности и извршноси у смислу члана 50. Закона о извршном поступку, стога што се одлагање извршења на основу члана 64. став 2. Закона о извршном поступку може тражити управо у погледу таквих извршних исправа. Даље се у уставној жалби наводи да су судови повредили и право подносиоца из члана 18. Устава, стога што нису обратили пажњу на начело пропорционалности установљено у пракси Европског суда за људска права при примени члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, која гарантује права на мирно уживање имовине, а тиме су повредили и његово право на имовину из члана 58. Устава. Повреда права на имовину се огледа у несразмери између вредности средства извршења одређеног оспореним решењем и износа дуга. Предлаже се да Уставни суд одложи извршење оспорених решења до окончања поступка по уставној жалби, да утврди повреду права и поништи оспорена решења, те да утврди право подносиоца на накнаду материјалне и нематеријалне штете „која би наступила у случају спровођења овог незаконитог и неуставног извршења, као и накнаду за нужне трошкове адвоката“. У допуни уставне жалбе подносилац наводи да је Уставни суд својом Одлуком IУз-95/2006 од 17. марта 2011. године утврдио неуставност одредбе члана 18. став 1. Закона о одржавању стамбених зграда на којој се заснива правноснажна судска пресуда на основу које је покренут предметни извршни поступак, те предлаже да Уставни суд поништи оспорена решења, са налогом за обуставу започетог извршног поступка у смислу члана 60. став 3. Закона о Уставном суду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављена решења и списе предмета Првог основног суда у Београду И. 34365/10 (раније предмета Четвртог општинског суда у Београду И. 18033/08) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
На предлог повериоца Милоша Јовановића из Београда, Четврти општински суд у Београду је донео решење о извршењу И. 4983/08 од 16. априла 2008. године, на основу извршне исправе – правноснажне пресуде Петог општинског суда у Београду П. 123/05 од 28. новембра 2005. године, ради наплате трошкова спора у износу од 214.500,00 динара, пописом, проценом и продајом покретних ствари дужника – овде подносиоца уставне жалбе.
Поднеском од 16. јуна 2008. године дужник је затражио од тог суда одлагање извршења, у смислу члана 64. Закона о извршном поступку, до доношења одлуке Уставног суда по његовој уставној жалби изјављеној против пресуде Врховног суда Србије, којом је остављена на снази извршна исправа.
Четврти општински суд у Београду је доставио поднесак дужника на одговор повериоцу, који се поднеском од 23. јула 2008. године успротивио одлагању извршења, а затим је суд наставио извршни поступак. Дужник је поднеском од 20. новембра 2008. године поновио захтев за одлагање извршења, али ни о њему суд није донео одлуку.
Након неуспешног пописа покретних ствари дужника, Четврти општински суд у Београду је, на предлог повериоца, донео оспорено решење И. 18033/08 од 3. фебруара 2009. године, којим је измењено решење И. 4983/08 од 16. априла 2008. године, тако да се уместо средства извешења одређеног тим решењем, одређује ново средство извршења, и то продаја непокретности у власништву дужника – двособног стана површине 64м2, који се налази на првом спрату породичне стамбене зграде у ул. Вукице Митровић број 24 у Београду, као и забележба решења о извршењу у јавну књигу.
Против наведеног решења дужник је изјавио жалбу, коју је Окружни суд у Београду одбио оспореним решењем Гж. 14276/09 од 21. септембра 2009. године. У образложењу решења се, поред осталог, наводи: да у првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба поступка на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге повреде поступка које би утицале на правилност донете одлуке; да су неосновани наводи жалбе да је ожалбено решење незаконито, с обзиром да је донето у складу са чланом 8. ст. 4. и 7. Закона о извршном поступку, којим је прописано да суд може на предлог извршног повериоца, односно извршног дужника, одредити друго средство извршења уместо оног које је предложено ако спровођење извршења по првобитно педложеном средству још није отпочело, а нарочито уколико првобитно одређеним средством извршења није било могуће намирити потраживање извршног повериоца; да је извршни дужник могао предложити суду да се извршење одреди другим средством извршења (ако би учинио вероватним да ће се повериочево потраживање намирити тим средством) и тиме отклонити евентуалну несразмеру између одређеног средства извршења и дуговане суме; да је из наведених разлога другостепени суд нашао да је одлука првостепеног суда правилна. У образложењу се наводи и да је Окружни суд у Београду нашао да су наводи жалбе да је у току одлучивање по уставној жалби изјављеној против извршне исправе ирелевантни за другачију одлуку у овој правној ствари, с обзиром на то да је предметно извршење одређено на основу правноснажне и извршне пресуде, уз испуњеност свих услова из члана 50. став 1. Закона о извршном поступку, тако да изјављивање уставне жалбе не спречава извршење.
4. Одредбама члана 18. став 1. Устава утврђено је да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбама члана 8. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао у време доношења оспорених решења, било је прописано: да суд одређује извршење, односно обезбеђење оним средством и на оним предметима који су наведени у извршном предлогу, односно предлогу за обезбеђење (став 1.); да а ко је предложено више средстава или више предмета извршења односно обезбеђења, суд може, по службеној дужности или на предлог странке, ограничити извршење односно обезбеђење, само на неке од тих средстава, односно предмета, ако су довољни за намирење или обезбеђење потраживања (став 2.); да се и звршење спроводи у обиму одређеном у решењу о извршењу (став 3.); да с уд може, на предлог извршног повериоца односно извршног дужника, у складу са овим законом, одредити друго средство извршења, односно обезбеђења, уместо онога које је предложено (став 4.); да ће се и звршење ради намирења новчаног потраживања или ради обезбеђења таквог потраживања, одредити и спровести у обиму који је потребан за намирење односно обезбеђење тог потраживања (став 5.), те да п редлог из става 2. овог члана странке могу ставити у року од три дана од дана пријема решења о извршењу, а предлог из става 4. овог члана, до отпочињања спровођења извршења (став 6.) . Одредбама члана 64. истог закона је прописано: да ће н а предлог извршног дужника суд , ако извршни дужник учини вероватним да би спровођењем извршења претрпео ненадокнадиву или тешко надокнадиву штету, у потпуности или делимично одложити извршење ако је - по захтеву извршног дужника за стављање ван снаге извршне исправе донесена првостепена одлука којом је захтев усвојен, по захтеву извршног дужника за поништај пресуде арбитражног суда на основу које је одређено извршење донесена првостепена одлука којом се захтев усваја, поводом захтева извршног дужника за укидање потврде извршности донесена првостепена одлука којом је захтев усвојен , те ако је извршење зависило од истовременог испуњења обавезе извршног повериоца, а извршни дужник је ускратио испуњење своје обавезе зато што извршни поверилац није испунио своју обавезу нити је показао спремност да је испуни (став 1.); да с уд може на предлог извршног дужника, ако извршни дужник учини вероватним да би спровођењем извршења претрпео ненадокнадиву или тешко надокнадиву штету, у потпуности или делимично одложити извршење и у другим случајевима у којима за то постоје нарочито оправдани разлози а извршни дужник те разлоге доказује јавном или по закону овереном исправом и да о овом предлогу суд одлучује након одржаног рочишта (став 2.); да с уд може према околностима случаја одлагање извршења условити полагањем јемства (став 3.); да п одношење предлога за одлагање извршења од стране извршног дужника као и изјављивање жалбе против решења којим је тај предлог одбијен не спречава даље спровођење извршења (став 4.); да т реће лице може поднети предлог за одлагање извршења под условима предвиђеним ставом 2. овог члана (став 5.). Одредбама члана 104. Закона је прописано: да суд може на предлог извршног дужника одредити да се извршење спроведе на другој непокретности, а не на оној на којој је извршни поверилац предложио извршење или на другом средству извршења, ако постоји знатна несразмера између вредности непокретности и износа потраживања, а друга непокретност или средство извршења су довољни за остварење потраживања (став 1.); да предлог из става 1. овог члана извршни дужник може ставити најкасније у року од 15 дана од дана уписа решења о извршењу у јавну књигу (став 2.); да ако је одређено друго средство извршења, упис решења о извршењу на непокретности остаје на снази све до намирења потраживања извршног повериоца (став 3.).
Одредбама члана 86. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) је прописано да уставна жалба, по правилу, не спречава примену појединачног акта или радње против кога је изјављена (став 1.) и да н а предлог подносиоца уставне жалбе, Уставни суд може одложити извршење појединачног акта или радње из става 1. овог члана, ако би извршење проузроковало ненадокнадиву штету подносиоцу, а одлагање није супротно јавном интересу, нити би се одлагањем нанела већа штета трећем лицу (став 2.) .
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди уставних права наведених у уставној жалби са аспекта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је нашао да су ови наводи неосновани.
Оспорено решење И. 18033/08 од 3. фебруара 2009. године је донето на предлог извршног повериоца за промену средства извршења, због тога што се извршење није могло спровести претходно предложеним правним средством, сагласно члану 8. став 4. Закона о извршном поступку, којим је прописано да суд може на предлог извршног повериоца, односно извршног дужника, одредити друго средство извршења уместо оног које је предложено ако спровођење извршења по првобитно педложеном средству још није отпочело, о чему су у образложењу оспореног решења Окружног суда у Београду Гж. 14276/09 од 21. септембра 2009. године дати јасни разлози. Овим су, по оцени Уставног суда, оспорене одлуке донете уставноправно прихватљивим тумачењем и применом меродавног права. Уставноправно прихватљиво тумачење меродавног права, по оцени Уставног суда, представља и указивање другостепеног суда да је подносилац сам могао у току поступка да предложи промену средства извршења, на шта упућују, како одредба члана 8. став 4, тако и одредбе члана 104. Закона о извршном поступку, а што је подносилац пропустио да учини. При томе, без обзира на пропуст извршног суда да донесе одлуку о предлогу подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења, не би се могли прихватити као уставноправни разлози за постојање повреде права на правично суђење тврдње да подносилац уставне жалбе није могао да предложи друго средство извршења, јер је „пре свега, очекивао доношење првостепене одлуке о његовим предлозима за одлагање извршења“, с обзиром на то да према одредби члана 64. став 4. Закона о извршном поступку, подношење предлога за одлагање извршења од стране извршног дужника, као и изјављивање жалбе против решења којим је тај предлог одбијен не спречава даље спровођење извршења . У вези са наводом уставне жалбе којим се оспорава став у образложењу оспореног другостепеног решења у погледу изјављивања уставне жалбе и одлагања извршења, Уставни суд указује да је, на основу одредаба члана 86. Закона о Уставном суду, за одлучивање о одлагање извршења појединачног акта због изјављивања уставне жалбе, до кога може доћи на предлог подносиоца уставне жалбе, надлежан Уставни суд. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Закона о извршном поступку.
Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи ваљане уставноправне разлоге за тврдње о повреди права подносиоца на имовину зајемченог чланом 58. Устава. Наиме, начело пропорционалности у вези са применом члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, на које се указује у уставној жалби, се односи на акте државних органа којима се захвата у право својине физичких и правних лица у општем интересу и потребу постојања равнотеже између потреба јавног интереса и захтева заштите основних права појединаца, односно избегавања наметања несразмерног и прекомерног терета носиоцима основних права. Принудно извршење правноснажних судских пресуда не представља задирање у субјективна права дужника у општем интересу, већ се њиме, управо, пружа заштита људских права појединцу чија су права утврђена правноснажном судском одлуком, те умањење имовине по основу принудног извршења не може, по себи, представљати повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава. У вези навода уставне жалбе о несразмери средства извршења и износа дуга, Уставни суд указује да Закон о извршном поступку не садржи одредбе о изузимању од извршења или ограничењу извршења на предметној врсти непокретности. Такође, како је већ наведено, средство извршења је одређено уставноправно прихватљивом применом одредби Закона о извршном поступку, а подносилац је, као извршни дужник, могао да у току поступка предложи друго средство извршења, што је пропустио да учини.
Уставни суд налази да уставна жалба не садржи посебне разлоге и доказе који потврђују наводе о повреди уставних начел а из члана 18. Устава, тако да, по оцени Уставног суда, назначена начела нису ни повређена. Наиме, у вези са наводима о повреди ових начела подносилац се није позвао на неки од принципа садржаних у наведеним уставним одредбама, већ ову наводну повреду везује за повреду права на правично суђење и права на имовину , при чему се Уставни суд већ изјаснио због чега до повреде означених права подносиоца у конкретном случају није дошло.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима Четвртог општинског суда у Београду И. 18033/08 од 3. фебруара 2009. године и Окружног суда у Београду Гж. 14276/09 од 21. септембра 2009. године подносиоцу није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и право на имовину из члана 58. Устава , нити су повређена начела из члана 18. Устава , те је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио.
Захтев подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења оспорених решења Уставни суд није посебно разматрао, с обзиром на то да је одлучио о уставној жалби у целини.
У вези са захтевом подносиоца за обустављање извршног поступка у коме су донети оспорени акти у смислу члана 60. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд указује да је о обустави извршења појединачних аката у смислу наведене одредбе Закона надлежан да одлучује орган који спроводи извршење тог акта, на захтев заинтересованог лица.
6. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45 . тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да су оспорена решења донета у извршном поступку који је пред Четвртим општинским судом у Београду покренут против подносиоца уставне жалбе као извршног дужника; да је оспореним решењима повређено право подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, стога што првостепени суд није одлучио о његовим захтевима за одлагање извршења поднетим на основу члана 64. став 2. Закона о извршном поступку, а Окружни суд у Београду се на истакнуте жалбене разлоге у том смислу није обазирао; да су неосновани наводи другостепеног суда да је дужник сам могао предложити да се извршење одреди другим средством извршења, пошто је дужник, пре свега, очекивао доношење првостепене одлуке о његовим предлозима за одлагње извршења, које никада нису донете; да је неоснован став Окружног суда у Београду да је уложена уставна жалба против извршне исправе ирелевантна из разлога што је извршна исправа снабдевена клаузулама прав носнажности и извршноси у смислу члана 50. Закона о извршном поступку, стога што се одлагање извршења на основу члана 64. став 2. Закона о извршном поступку може тражити управо у погледу таквих извршних исправа. Даље се у уставној жалби наводи да су судови повредили и право подносиоца из члана 18. Устава, стога што нису обратили пажњу на начело пропорционалности установљено у пракси Европског суда за људска права при примени члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, која гарантује права на мирно уживање имовине, а тиме су повредили и његово право на имовину из члана 58. Устава. Повреда права на имовину се огледа у несразмери између вредности средства извршења одређеног оспореним решењем и износа дуга. Предлаже се да Уставни суд одложи извршење оспорених решења до окончања поступка по уставној жалби, да утврди повреду права и поништи оспорена решења, те да утврди право подносиоца на накнаду материјалне и нематеријалне штете „која би наступила у случају спровођења овог незаконитог и неуставног извршења, као и накнаду за нужне трошкове адвоката“. У допуни уставне жалбе подносилац наводи да је Уставни суд својом Одлуком IУз-95/2006 од 17. марта 2011. године утврдио неуставност одредбе члана 18. став 1. Закона о одржавању стамбених зграда на којој се заснива правноснажна судска пресуда на основу које је покренут предметни извршни поступак, те предлаже да Уставни суд поништи оспорена решења, са налогом за обуставу започетог извршног поступка у смислу члана 60. став 3. Закона о Уставном суду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављена решења и списе предмета Првог основног суда у Београду И. 34365/10 (раније предмета Четвртог општинског суда у Београду И. 18033/08) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
На предлог повериоца Милоша Јовановића из Београда, Четврти општински суд у Београду је донео решење о извршењу И. 4983/08 од 16. априла 2008. године, на основу извршне исправе – правноснажне пресуде Петог општинског суда у Београду П. 123/05 од 28. новембра 2005. године, ради наплате трошкова спора у износу од 214.500,00 динара, пописом, проценом и продајом покретних ствари дужника – овде подносиоца уставне жалбе.
Поднеском од 16. јуна 2008. године дужник је затражио од тог суда одлагање извршења, у смислу члана 64. Закона о извршном поступку, до доношења одлуке Уставног суда по његовој уставној жалби изјављеној против пресуде Врховног суда Србије, којом је остављена на снази извршна исправа.
Четврти општински суд у Београду је доставио поднесак дужника на одговор повериоцу, који се поднеском од 23. јула 2008. године успротивио одлагању извршења, а затим је суд наставио извршни поступак. Дужник је поднеском од 20. новембра 2008. године поновио захтев за одлагање извршења, али ни о њему суд није донео одлуку.
Након неуспешног пописа покретних ствари дужника, Четврти општински суд у Београду је, на предлог повериоца, донео оспорено решење И. 18033/08 од 3. фебруара 2009. године, којим је измењено решење И. 4983/08 од 16. априла 2008. године, тако да се уместо средства извешења одређеног тим решењем, одређује ново средство извршења, и то продаја непокретности у власништву дужника – двособног стана површине 64м2, који се налази на првом спрату породичне стамбене зграде у ул. Вукице Митровић број 24 у Београду, као и забележба решења о извршењу у јавну књигу.
Против наведеног решења дужник је изјавио жалбу, коју је Окружни суд у Београду одбио оспореним решењем Гж. 14276/09 од 21. септембра 2009. године. У образложењу решења се, поред осталог, наводи: да у првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба поступка на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге повреде поступка које би утицале на правилност донете одлуке; да су неосновани наводи жалбе да је ожалбено решење незаконито, с обзиром да је донето у складу са чланом 8. ст. 4. и 7. Закона о извршном поступку, којим је прописано да суд може на предлог извршног повериоца, односно извршног дужника, одредити друго средство извршења уместо оног које је предложено ако спровођење извршења по првобитно педложеном средству још није отпочело, а нарочито уколико првобитно одређеним средством извршења није било могуће намирити потраживање извршног повериоца; да је извршни дужник могао предложити суду да се извршење одреди другим средством извршења (ако би учинио вероватним да ће се повериочево потраживање намирити тим средством) и тиме отклонити евентуалну несразмеру између одређеног средства извршења и дуговане суме; да је из наведених разлога другостепени суд нашао да је одлука првостепеног суда правилна. У образложењу се наводи и да је Окружни суд у Београду нашао да су наводи жалбе да је у току одлучивање по уставној жалби изјављеној против извршне исправе ирелевантни за другачију одлуку у овој правној ствари, с обзиром на то да је предметно извршење одређено на основу правноснажне и извршне пресуде, уз испуњеност свих услова из члана 50. став 1. Закона о извршном поступку, тако да изјављивање уставне жалбе не спречава извршење.
4. Одредбама члана 18. став 1. Устава утврђено је да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбама члана 8. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао у време доношења оспорених решења, било је прописано: да суд одређује извршење, односно обезбеђење оним средством и на оним предметима који су наведени у извршном предлогу, односно предлогу за обезбеђење (став 1.); да а ко је предложено више средстава или више предмета извршења односно обезбеђења, суд може, по службеној дужности или на предлог странке, ограничити извршење односно обезбеђење, само на неке од тих средстава, односно предмета, ако су довољни за намирење или обезбеђење потраживања (став 2.); да се и звршење спроводи у обиму одређеном у решењу о извршењу (став 3.); да с уд може, на предлог извршног повериоца односно извршног дужника, у складу са овим законом, одредити друго средство извршења, односно обезбеђења, уместо онога које је предложено (став 4.); да ће се и звршење ради намирења новчаног потраживања или ради обезбеђења таквог потраживања, одредити и спровести у обиму који је потребан за намирење односно обезбеђење тог потраживања (став 5.), те да п редлог из става 2. овог члана странке могу ставити у року од три дана од дана пријема решења о извршењу, а предлог из става 4. овог члана, до отпочињања спровођења извршења (став 6.) . Одредбама члана 64. истог закона је прописано: да ће н а предлог извршног дужника суд , ако извршни дужник учини вероватним да би спровођењем извршења претрпео ненадокнадиву или тешко надокнадиву штету, у потпуности или делимично одложити извршење ако је - по захтеву извршног дужника за стављање ван снаге извршне исправе донесена првостепена одлука којом је захтев усвојен, по захтеву извршног дужника за поништај пресуде арбитражног суда на основу које је одређено извршење донесена првостепена одлука којом се захтев усваја, поводом захтева извршног дужника за укидање потврде извршности донесена првостепена одлука којом је захтев усвојен , те ако је извршење зависило од истовременог испуњења обавезе извршног повериоца, а извршни дужник је ускратио испуњење своје обавезе зато што извршни поверилац није испунио своју обавезу нити је показао спремност да је испуни (став 1.); да с уд може на предлог извршног дужника, ако извршни дужник учини вероватним да би спровођењем извршења претрпео ненадокнадиву или тешко надокнадиву штету, у потпуности или делимично одложити извршење и у другим случајевима у којима за то постоје нарочито оправдани разлози а извршни дужник те разлоге доказује јавном или по закону овереном исправом и да о овом предлогу суд одлучује након одржаног рочишта (став 2.); да с уд може према околностима случаја одлагање извршења условити полагањем јемства (став 3.); да п одношење предлога за одлагање извршења од стране извршног дужника као и изјављивање жалбе против решења којим је тај предлог одбијен не спречава даље спровођење извршења (став 4.); да т реће лице може поднети предлог за одлагање извршења под условима предвиђеним ставом 2. овог члана (став 5.). Одредбама члана 104. Закона је прописано: да суд може на предлог извршног дужника одредити да се извршење спроведе на другој непокретности, а не на оној на којој је извршни поверилац предложио извршење или на другом средству извршења, ако постоји знатна несразмера између вредности непокретности и износа потраживања, а друга непокретност или средство извршења су довољни за остварење потраживања (став 1.); да предлог из става 1. овог члана извршни дужник може ставити најкасније у року од 15 дана од дана уписа решења о извршењу у јавну књигу (став 2.); да ако је одређено друго средство извршења, упис решења о извршењу на непокретности остаје на снази све до намирења потраживања извршног повериоца (став 3.).
Одредбама члана 86. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) је прописано да уставна жалба, по правилу, не спречава примену појединачног акта или радње против кога је изјављена (став 1.) и да н а предлог подносиоца уставне жалбе, Уставни суд може одложити извршење појединачног акта или радње из става 1. овог члана, ако би извршење проузроковало ненадокнадиву штету подносиоцу, а одлагање није супротно јавном интересу, нити би се одлагањем нанела већа штета трећем лицу (став 2.) .
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди уставних права наведених у уставној жалби са аспекта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је нашао да су ови наводи неосновани.
Оспорено решење И. 18033/08 од 3. фебруара 2009. године је донето на предлог извршног повериоца за промену средства извршења, због тога што се извршење није могло спровести претходно предложеним правним средством, сагласно члану 8. став 4. Закона о извршном поступку, којим је прописано да суд може на предлог извршног повериоца, односно извршног дужника, одредити друго средство извршења уместо оног које је предложено ако спровођење извршења по првобитно педложеном средству још није отпочело, о чему су у образложењу оспореног решења Окружног суда у Београду Гж. 14276/09 од 21. септембра 2009. године дати јасни разлози. Овим су, по оцени Уставног суда, оспорене одлуке донете уставноправно прихватљивим тумачењем и применом меродавног права. Уставноправно прихватљиво тумачење меродавног права, по оцени Уставног суда, представља и указивање другостепеног суда да је подносилац сам могао у току поступка да предложи промену средства извршења, на шта упућују, како одредба члана 8. став 4, тако и одредбе члана 104. Закона о извршном поступку, а што је подносилац пропустио да учини. При томе, без обзира на пропуст извршног суда да донесе одлуку о предлогу подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења, не би се могли прихватити као уставноправни разлози за постојање повреде права на правично суђење тврдње да подносилац уставне жалбе није могао да предложи друго средство извршења, јер је „пре свега, очекивао доношење првостепене одлуке о његовим предлозима за одлагање извршења“, с обзиром на то да према одредби члана 64. став 4. Закона о извршном поступку, подношење предлога за одлагање извршења од стране извршног дужника, као и изјављивање жалбе против решења којим је тај предлог одбијен не спречава даље спровођење извршења . У вези са наводом уставне жалбе којим се оспорава став у образложењу оспореног другостепеног решења у погледу изјављивања уставне жалбе и одлагања извршења, Уставни суд указује да је, на основу одредаба члана 86. Закона о Уставном суду, за одлучивање о одлагање извршења појединачног акта због изјављивања уставне жалбе, до кога може доћи на предлог подносиоца уставне жалбе, надлежан Уставни суд. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Закона о извршном поступку.
Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи ваљане уставноправне разлоге за тврдње о повреди права подносиоца на имовину зајемченог чланом 58. Устава. Наиме, начело пропорционалности у вези са применом члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, на које се указује у уставној жалби, се односи на акте државних органа којима се захвата у право својине физичких и правних лица у општем интересу и потребу постојања равнотеже између потреба јавног интереса и захтева заштите основних права појединаца, односно избегавања наметања несразмерног и прекомерног терета носиоцима основних права. Принудно извршење правноснажних судских пресуда не представља задирање у субјективна права дужника у општем интересу, већ се њиме, управо, пружа заштита људских права појединцу чија су права утврђена правноснажном судском одлуком, те умањење имовине по основу принудног извршења не може, по себи, представљати повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава. У вези навода уставне жалбе о несразмери средства извршења и износа дуга, Уставни суд указује да Закон о извршном поступку не садржи одредбе о изузимању од извршења или ограничењу извршења на предметној врсти непокретности. Такође, како је већ наведено, средство извршења је одређено уставноправно прихватљивом применом одредби Закона о извршном поступку, а подносилац је, као извршни дужник, могао да у току поступка предложи друго средство извршења, што је пропустио да учини.
Уставни суд налази да уставна жалба не садржи посебне разлоге и доказе који потврђују наводе о повреди уставних начел а из члана 18. Устава, тако да, по оцени Уставног суда, назначена начела нису ни повређена. Наиме, у вези са наводима о повреди ових начела подносилац се није позвао на неки од принципа садржаних у наведеним уставним одредбама, већ ову наводну повреду везује за повреду права на правично суђење и права на имовину , при чему се Уставни суд већ изјаснио због чега до повреде означених права подносиоца у конкретном случају није дошло.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима Четвртог општинског суда у Београду И. 18033/08 од 3. фебруара 2009. године и Окружног суда у Београду Гж. 14276/09 од 21. септембра 2009. године подносиоцу није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и право на имовину из члана 58. Устава , нити су повређена начела из члана 18. Устава , те је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио.
Захтев подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења оспорених решења Уставни суд није посебно разматрао, с обзиром на то да је одлучио о уставној жалби у целини.
У вези са захтевом подносиоца за обустављање извршног поступка у коме су донети оспорени акти у смислу члана 60. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд указује да је о обустави извршења појединачних аката у смислу наведене одредбе Закона надлежан да одлучује орган који спроводи извршење тог акта, на захтев заинтересованог лица.
6. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45 . тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић