Преглед документа Уж-299/2007

  • Уж-299/2007
  • 19.03.2009.
  • Одлука о одбијању
  • Кривично право
  • Члан 32.Став 1; Члан 32.Став 2; Члан 33.Став 1; Члан 76.
  • Тамаш Варга
  • - није повређено право на правично суђење из члана 32. ст. 1. и 2. Устава, ни посебна права окривљеног из члана 33. става 1. Устава, као ни право из члана 76. Устава (у преосталом делу одбацивање)


Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Тамаша Варге из Бачког Градишта, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. марта 2009. године, донео је

О Д Л У К У


1. Одбија се као неоснована уставна жалба Тамаша Варге изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 4/07 од 15. марта 2007. године.
2. Одбацује се уставна жалба изјављена против пресуде Окружног суда у Новом Саду Км 61/06 од 31. маја 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кжм. 93/06 од 3. октобра 2006. године.

О б р а з л о ж е њ е


1. Тамаш Варга из Бачког Градишта поднео је Уставном суду 26. децембра 2007. године уставну жалбу изјављену преко пуномоћника Владимира Бељанског, адвоката из Новог Сада, против пресуда наведених у изреци, због повреде права из чл. 25. и 27. став 1, чл. 28. до 30, члана 32. ст. 1. и 2, члана 33 ст. 1. до 3. и став 7. и члана 76. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је Окружни суд у Новом Саду, као првостепени суд у овом поступку, утврдио да је подносилац уставне жалбе, тада малолетник, био учинилац кривичног дела убиства из члана 113. Кривичног законика искључиво на основу изјаве подносиоца дате у преткривичном поступку у полицији и у припремном поступку код истражног судије. Истиче да приликом првог саслушања у полицији није примењена одредба члана 226. став 9. Законика о кривичном поступку, односно да, иако је из личних података подносиоца уставне жалбе било јасно да се не ради о лицу коме је српски матерњи језик, подносиоцу није саопштено право да у поступку употребљава свој матерњи језик. Подносилац уставне жалбе, тада осумњичени, није изричито и усмено упозорен да све што изјави може бити употребљено против њега као доказ. Наводи да су у полицији на њега вршени притисци, да се полиција служила обманом и наводила га на признање. Указује на повезаност кршења права у полицији са садржином првог исказа датог пред истражним судијом, из разлога што је признање извршења кривичног дела у полицији ''прибављено уз повреде више људских и мањинских права и слобода могло код малолетног лица да изазове осећај страха и обавезе да се наметнуте верзије догађаја држи и при првом појављивању пред истражним судијом''. У том смислу истиче да, ако би се признање подносиоца уставне жалбе дато пред полицијом и први исказ у припремном поступку искључили, суд није располагао доказима да је окривљени учинилац кривичног дела. Образложење садржано у пресуди Врховног суда Србије Кзп. 4/07 од 15. марта 2007. године да су малолетник и његов бранилац потписали записник о саслушању без примедби и да су тиме отклонили основаност касније изнетих приговора, подносилац уставне жалбе сматра неприхватљивим, из разлога што се ''упозорења о правима морају дати без посебног захтева окривљеног, а поготово не на његов приговор, те приговор не отклања повреду права''. Подносилац уставне жалбе предлаже да се до доношења коначне одлуке Уставног суда подносиоцу обустави, односно прекине и одложи издржавање казне малолетничког затвора, да се утврди повреда наведених уставних права, а оспорене пресуде пониште.

2. Уставни суд је 27. октобра 2008. године, у складу са одредбама члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/07 о 28/07) захтевао од Министарства унутрашњих послова, Секретаријата у Новом Саду, Одељења у Бечеју одговор на уставну жалбу. У одговору се наводи да се у свему поступало према Законику о кривичном поступку, да је подносиоцу уставне жалбе у предмету на који се уставна жалба односи обезбеђен бранилац и да је саслушан у присуству оца. Истиче се да подносилац изванредно чита и пише српски језик, да се школовао у средњој школи на српском језику, а да подносилац уставне жалбе, његов отац и бранилац нису захтевали да се саслушање обави на матерњем језику, нити су имали примедбе на садржај записника. У случају да је захтевана употреба матерњег језика у складу са законским одредбама, то би им било омогућено.

3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Према члану 175. став 3. Устава, поступак пред Уставним судом уређује се законом.
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/2007), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Чланом 113. Закона је прописано: да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.); да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).

4. Разматрајући допуштеност уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да се правна средства у кривичном поступку исцрпљују доношењем одлуке по жалби на првостепену, односно на другостепену пресуду. У конкретном случају, оспореном пресудом Врховног суда Србије Кжм. 93/06 од 3. октобра 2006. године одлучено је о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе изјављеној против оспорене пресуде Окружног суда у Новом Саду Км 61/06 од 31. маја 2006. године. Како из наведених одредаба Устава и Закона о Уставном суду произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије од 8. новембра 2006. године, а оспорене пресуде су донете пре ступања на снагу Устава, Суд је оценио да уставну жалбу у овом делу треба одбацити, сагласно члану 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
У погледу захтева за испитивање законитости правоснажне пресуде Уставни суд констатује да је овај захтев ванредни правни лек који се може поднети само у одређеним случајевима прописаним Закоником о кривичном поступку. Како је подносилац уставне жалбе користио ово правно средство, а одлуком Врховног суда Србије Кзп. 4/07 од 15. марта 2007. године је његов захтев одбијен, Уставни суд је становишта да је уставна жалба допуштена у односу на наведену пресуду Врховног суда.

5. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и достављени одговор и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом предмету:
Записник о саслушању осумњиченог број Ку 214/04 53/04 од 20. септембра 2004. године састављен је 20. септембра 2004. године у службеним просторијама ОУП-а Бечеј, по предмету кривице мал. подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела из члана 53. став 3. Кривичног закона, на основу члана 226. став 9. Законика о кривичном поступку. У записнику је констатовано да је осумњичени (подносилац уставне жалбе) поучен о својим правима у кривичном поступку, пре свега о праву на браниоца, да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања. Осумњиченом је саопштено кривично дело које му се ставља на терет, те је узета изјава. Сачињавању записника присуствовао је и отац подносиоца уставне жалбе. Записник су потписали без примедби осумњичени, његов отац, овлашћено службено лице, бранилац адв. Љуба Мандић и записничар.

Записник о саслушању окривљеног број Ки.М. 39/04 састављен је 13. октобра 2004. године пред истражним судијом Окружног суда у Новом Саду, у кривичном поступку против подносиоца уставне жалбе, због основане сумње да је извршио кривично дело из члана 47/1 КЗРС. Подносилац уставне жалбе је поучен, између осталог, да има право на употребу свог матерњег језика у кривичном поступку, након чега се подносилац уз сагласност свог оца изјаснио да довољно добро влада српским језиком и да нема никакве сметње да се поступак води на српском језику. Такође је поучен да има право да узме браниоца који може присуствовати његовом саслушању, да све што изјави може бити употребљено против њега као доказ, да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања.
Пресудом Окружног суда у Новом Саду Км. 61/06 од 31. маја 2006. године, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела убиства из члана 113. Кривичног законика и осуђен на казну малолетничког затвора у трајању од три године.
Другостепени суд (Врховни суд Србије) је пресудом Кжм. 93/06 од 3. октобра 2006. године одбио као неосноване жалбе Окружног јавног тужиоца у Новом Саду и браниоца подносиоца уставне жалбе и потврдио пресуду Окружног суда у Новом Саду Км. 61/06 од 31. маја 2006. године.
Пресудом Врховног суда Србије Кзп. 4/07 од 15. марта 2007. године одбијен је као неоснован захтев браниоца осуђеног подносиоца уставне жалбе за испитивање законитости правоснажних пресуда Окружног суда у Новом Саду Км. 61/06 од 31. маја 2006. године и Врховног суда Србије Кжм. 93/06 од 3. октобра 2006. године. Подносилац уставне жалбе је, преко свог браниоца, овај захтев поднео због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачке 10. Законика о кривичном поступку, јер се чињенично стање утврђено у побијаним пресудама заснива на доказу на коме се по одредбама овог закона не може заснивати пошто подносилац у преткривичном поступку није поучен о праву да употребљава матерњи језик. Врховни суд је оценио да је поднети захтев неоснован ''поготову кад се има у виду да се у каснијем току поступка у истрази и на главном претресу подносилац изричито изјаснио да хоће да се поступак води на српском језику који он очигледно добро познаје''.

6. Одредбом члана 32. ст. 1. и 2. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, као и да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем.
Одредбама члана 33. Устава утврђена су посебна права окривљеног и то: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.).
Према члану 76. Устава припадницима националних мањина се јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита. Забрањена је било каква дискриминација због припадности националној мањини.
Осталим одредбама Устава на чију повреду подносилац уставне жалбе указује гарантује се неповредивост физичког и психичког интегритета (члан 25.), право на слободу и безбедност (члан 27. став 1.), поступање са лицем лишеним слободе (члан 28.), допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда (члан 29.) и права лица за која постоји основана сумња да је учинило кривично дело (члан 30.).
Одредбом члана 368. став 1. тачка 10) Законика о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано је да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати.
Одредбом члана 430. став 1. тачка 2) Законика прописано је да се захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде може поднети због повреде одредаба кривичног поступка прописаних у члану 368. став 1. тач. 1, 5, 8, 9. и 10. овог законика, или због учествовања у решавању у другом, односно трећем степену судије или судије-поротника који се мора изузети (члан 40. тач. 1. до 5.) или због тога што је окривљеном, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу или претресу пред другостепеним судом употребљава свој језик (члан 9.).

7. Оцењујући разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 33. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 4/07 од 15. марта 2007. године утврђено да подносиоцу уставне жалбе ни у једној фази предметног кривичног поступка није повређено право да подробно и на језику који разуме буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети. Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе о овом праву обавештен у поступку пред истражним судијом и да се изјаснио да добро познаје српски језик. Полазећи од суштине наведеног права, Уставни суд је у конкретном случају утврдио да су у преткривичном поступку, а касније и на главном претресу надлежни органи и судови били у могућности да поуздано утврде да је знање српског језика подносиоца уставна жалбе било на одговарајућем нивоу. У том смислу, Суд је становишта да наводи подносиоца не дају повода сумњи да су његова права из члана 33. став 1. Устава поштована.
Уставни суд је утврдио да је оспорена пресуда Врховног суда Србије донета од стране Уставом и законом установљених органа судске власти, а надлежни суд, у саставу који је законом прописан, је у законито спроведеном поступку и на одговарајући начин преиспитао захтев браниоца подносиоца за испитивање законитости правоснажних пресуда донетих у кривичном поступку. Правни ставови наведени у образложењу оспорене пресуде заснивају се на уставноправном прихватљивом тумачењу и примени меродавног права. Такође, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе у току овог кривичног поступка није поставио захтев да му се обезбеди преводилац, као и да му право да се користи језиком националне мањине није ускраћено, те је оценио да нема повреде права из члана 32. ст. 1. и 2. и члана 76. Устава. Како подносилац није доставио друге уверљиве доказе и правно утемељене аргументе о постојању повреде наведених уставних права, Уставни суд је оценио да наводи подносиоца уставне жалбе представљају израз његове субјективне оцене, те их није прихватио као основане.
Наводи подносиоца у погледу повреде одредаба чл. 25. и 27. став 1, чл. 28. до 30, члана 33. ст. 2, 3. и 7. Устава односе се на акте и радње судова и полиције донете и извршене пре ступања на снагу Устава од 2006. године, те их стога Уставни суд није оцењивао. Уставни суд је при томе имао у виду да евентуална повреда права гарантованих наведеним одредбама Устава није била разлог за подношење захтева за испитивање законитости првостепене и другостепене пресуде, па ни предмет оцене у оспореној пресуди Врховног суда Србије КЗП. 4/07 од 15. марта 2007. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против наведене пресуде.

8. На основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео одлуку као у изреци.


ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић