Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Перишића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Перишића изјављена против решења Општинског суда у Нишу П. 6190/08 од 23. децембра 2008. године и решења Окружног суда у Нишу Гж. 453/09 од 11. фебруара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Перишић из Ниша изјавио је 3. априла 2009. године Уставном суду уставну жалбу, коју је допунио поднеском од 1. септембра 2009. године, против решења Општинског суда у Нишу П. 6190/08 од 23. децембра 2008. године и решења Окружног суда у Нишу Гж. 453/09 од 11. фебруара 2009. године, због повреде слободе кретања зајамчене чланом 39. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореним решењима одређена привремена мере којом је подносиоцу забрањен приступ означеној стамбеној згради у Нишу. Од Уставног суда је тражено да поништи оспорена решења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореним Решењем Општинског суда у Нишу П. 6190/08 од 23. децембра 2008. године усвојен је предлог тужиоца, Стамбене зграде у улици Наде Томић број 15 у Нишу, за одређивање привремене мере, те је туженом Горану Перишићу, овде подносиоцу уставне жалбе, забрањен приступ наведеној стамбеној згради, преузимање било које радње у циљу надградње, до правноснажног окончања поступка. У образложењу овог решења наведено је да је тужилац, Стамбена зграда у улици Наде Томић број 15 у Нишу, поднео тужбу против туженог Горана Перишића ради раскида уговора о уређењу међусобних односа, закључен између парничних странака и оверен пред Општинским судом у Нишу 24. фебруара 2003. године, Ов. бр. 727/2003, као и да је уз тужбу поднет предлог за одређивање привремене мере којом би суд забранио туженом преузимање било које радње у циљу надградње, до правноснажног окончања овог поступка. Даље је наведено да је тужилац истакао у предлогу: да је тужени, према члану 5. наведеног уговора, требало да изврши уговорене радове у року од годину дана од добијања одобрења за изградњу, односно у року од шест месеци по започињању радова, као и да исплати власницима станова динарску противвредност 200 евра; да тужени до тог момента није извршио своју обавезу; да је тужени, после истека времена за извођење радова, мимо знања и одобрења тужиоца, закључио са трећим лицем уговор о грађењу који је оверио пред Општинским судом у Нишу и којим је уступио сва своја права на надградњу трећем лицу; да је тужилац 6. октобра 2008. године обавестио туженог да раскида уговор; да само извођење радова и након обавештења о раскиду уговора, представља опасност и будућу ненадокнадиву штету за тужиоца; да је скидање изолације са крова неопходно за извођење радова из уговора, а у ситуацији када се тражи раскидање тог уговора, враћање у пређашње стање касније може да буде неизвесно. Такође је наведено и да је тужени изјавио да јесте уступио уговор другом физичком лицу, Роберту Димитријевићу. али ради извођења радова, а да није уступио права и обавезе из уговора са тужиоцем; да је уговор са наведеним физичким лицем раскинут 23. децембра 2008. године; да је тужени накнадно закључио уговор о грађењу са наведеним предузетником. Општински суд у Нишу је у образложењу овог решења истакао да је закључио да је свим наведеним радњама туженог – закључивање уговора са Робертом Димитријевићем, па потом раскидање тог уговора, те закључивање новог уговора о грађењу са СТГР „Алпина Девелопмент“ из Пирота, кога заступа Роберт Димитријевић, учинио оправданим усвајање привремене мере, те да има места примени члана 302. ст. 1. и 2. Закона о извршном поступку.
Против овог решења тужени, овде подносилац уставне жалбе, изјавио је жалбу. У жалби је, између осталог, наведено: да је одређивањем предложене привремене мере првостепени суд туженом угрозио и ускратио једно од основних људских права, гарантованих Уставом Републике Србије; да је чланом 39. Устава прописано да је слобода кретања једно од основних људских права у Републици Србији, те да се то право може ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразне болести или одбране Републике Србије; да је, у конкретном случају, првостепени суд ово право, противно Уставу и позитивним прописима, ограничио без правног основа, јер је туженом забранио приступ означеној стамбеној згради у Нишу; да првостепени суд не образлаже због чега тужени не би могао да приђе наведеној стамбеној згради, чиме оправдава ту забрану и на ком законском пропису је заснива.
Окружни суд у Нишу, решавајући о жалби туженог, донео је оспорено решење Гж. 453/09 од 11. фебруара 2009. године којом је одбио као неосновану жалбу туженог Горана Перишића из Ниша и потврдио решење Општинског суда у Нишу П. 6190/08 од 23. децембра 2008. године. У образложењу овог решења наведено је: да првостепено решење није захваћено битним повредама из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9) Закона о парничном поступку на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни повредама из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку, на које се жалбом указује; да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено и да је на исто материјално право правилно примењено; да се неосновано у жалби туженог наводи да је првостепени суд прекршио члан 39. Устава тиме што је туженом ускратио слободу кретања без икаквих законских разлога, јер првостепени суд није туженом ограничио слободу кретања у било ком смислу, већ му је забранио приступ стамбеној згради и то само онај који је у циљу предузимања радова на надградњи те зграде; да је првостепени суд ову забрану оправдао прекорачењем овлашћења из основног уговора, што указује на могућност настанка штете за тужиоца; да је чланом 303. став 1. тачка 3. Закона о извршном поступку предвиђено да се ради обезбеђења неновчаног потраживања може одредити свака привремена мера којом се постиже сврха обезбеђења, а нарочито забрана извршном дужнику да предузима радње које могу нанети штету извршном повериоцу као и забрана да се изврше промене на стварима на којима је управљено потраживање; да је у конкретном случају надградња настављена и поред писменог обавештења тужиоца да жели да раскине уговор, као и предметне тужбе против туженог ради раскида уговора; да ако би се наставила започета надградња, у ситуацији када тужилац жели да раскине уговор, дошло би до промене на стварима, које, због саме природе уговора о грађењу, могу бити и велике новчане вредности, што одређену привремену меру, у складу са наведеном законском одредбом, чини целисходном; да одређена привремена мера може допринети и да странке редефинишу своје уговорене односе.
4. Одредбама члана 39. Устава на чију повреду се подносилац устaвне жалбе позива, утврђено је: да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати (став 1.) да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије. (став 2.).
Правни институт привремене мере уређен је одредбама чл. 291 до 303. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), тако што је предвиђено да се привремена мера може одредити пре покретања и у току судског или управног поступка, као и по окончању тих поступака, све док извршење не буде спроведено. У погледу услова за одређивање привремене мере, одредбама члана 299. овог Закона је прописано да извршни поверилац не мора доказивати опасност ако учини вероватним да би предложеном мером извршни дужник могао претрпети само незнатну штету (став 2.), као и да се сматра да опасност постоји нарочито ако би се потраживање требало остварити у иностранству (став 3. тачка 1), док је одредбама члана 302. Закона предвиђено да се ради обезбеђења неновчаног потраживања може одредити привремена мера, ако је извршни поверилац учинио вероватним постојање потраживања и опасност да ће се остварење потраживања осујетити или знатно отежати, да се привремена мера може одредити и кад извршни поверилац учини вероватним да је мера потребна да би се спречила употреба силе или настанак ненадокнадиве штете и да се одредбе члана 299. став 2. и став 3. тачка 1) овог закона примењују и у погледу привремене мере за обезбеђење неновчаног потраживања.
5. Уставни суд је у спроведеном поступку по поднетој уставној жалби као претходно разматрао питање да ли решење суда којим се одређује привремена мера у току трајања судског поступка представља појединачни акт који може бити оспорен у поступку заштите Уставом зајемчених права и слобода. У вези тога, Уставни суд је утврдио да се решењем којим се одређује привремена мера лице на које се ова мера односи ограничава у појединим правима (забрањује му се одређена чињења) или му се намећу одређене обавезе (налаже му се предузимање одређених радњи), затим да је поступак одређивања привремене мере својеврстан посебан поступак који се води у оквиру покренутог судског поступка, али независно од расправљања и одлучивања о главној ствари и представља поступак за обезбеђење новчаног или неновчаног, у најширем смислу речи, потраживања које је предмет спора, односно расправљања пред судом. Полазећи од наведеног, Уставни суд је стао на становиште да решење којим се одређује привремена мера има карактеристике појединачног акта из члана 170. Устава који може бити предмет оспоравања у поступку по уставној жалби.
Уставни суд указује да је овакав став изразио и у Одлуци Уж -639/2009 од 3. децембра 2009. године.
6. Анализирајући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом утврђене слободе кретања, а полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Окружног суда у Нишу подносиоцу уставне жалбе није повређена слобода кретања. Наиме, у конкретном случају, против подносиоца уставне жалбе је била поднета тужба ради раскида уговора, на основу кога је подносилац требало да изврши надградњу означене стамбене зграде. У таквој ситуацији, надлежни судови су оценили да би предузимањем даљих радова од стране подносиоца уставне жалбе у циљу извршења спорног уговора могла да настане ненадокнадива штета за тужиоца, односно предлагача привремене мере, те су стога одредили предложену привремену меру. Самом привременом мером, према оцени Уставног суда, је забрањен онај приступ подносиоцу уставне жалбе спорној згради којим би он преузео било коју радњу у циљу даљег извођења радова на надградњи, а таквом забраном се не нарушава слобода кретања утврђена чланом 39. Устава, већ се само отклања могућност да подносилац настави радове и тиме евентуално проузрокује ненадокнадиву штету тужиоцу.
Уставни суд је приликом оцене о повреди наведене слободе имао у виду и да је подносилац у жалби изјављеној против одређене привремене мере истакао повреду начела слободе кретања, као и да је другостепени суд у погледу тих навода у образложењу оспорене одлуке дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге када је навео да је привремена мера одређена не са разлогом да би се подносиоцу ограничила слобода кретања, већ да би му се забранио онај приступ згради који има за циљ предузимање радова на надградњи те зграде.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду уставну жалбу одбио као неосновану.
7. На основу наведеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић