Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћ етковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јосипа Боднарчука из Куле , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. фебруара 2012. године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Јосипа Боднарчука и утврђује се да су пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1. 914/09 од 26. октобра 2009. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење, на правичну накнаду за рад и на социјалну заштиту, зајемчена одредбама члана 32. став 1, члана 60. став 4. и члана 69. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда понов и поступак по жалби изјављеној против пресуде Општинског суд а у Кули П1. 1347/06 од 10. јуна 2008. године .
2. Налаже се надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда понов и поступак по жалби изјављеној против пресуде Општинског суд а у Кули П1. 1347/06 од 10. јуна 2008. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Јосип Боднарчук из Куле је 15. децембра 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Сомбору Гж1. 914/09 од 26. октобра 2009. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, права на рад из члана 60. Устава и права на социјалну заштиту из члана 69. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореном другостепеном пресудом преиначена пресуда Општинског суда у Кули П1. 1347/08 од 10. јуна 2008. године, тако што је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се обавеже тужени А.Д. „Ђуро Стругар“ из Куле да му на име разлике зараде, регреса за коришћење годишњег одмора и разлике доприноса за пензијско и инвалидско осигурање исплати одређене новчане износе; да је другостепени суд извео потпуно другачији закључак из чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом, налазећи да је једино битно то што су парничне странке закључиле вансудску нагодбу која није поништена, нити је раскинута; да се уговором о вансудском поравнању подносилац уставне жалбе одрекао права на тужбу, права на годишњи одмор и регрес за коришћење годишњег одмора. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужилац Јосип Боднарчук, овде подносилац уставне жалбе, је 30. августа 2006. године поднео Општинском суду у Кули тужбу против туженог А.Д. „Ђуро Стругар“ из Куле, ради исплате разлике зараде за период 1. септембар 2003. – 31. август 2006. године, исплате регреса за коришћење годишњег одмора за 2003, 2004. и 2005. годину и исплате разлике доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за период 1. септембар 2003. – 31. август 2006. године . Предмет је заведен под бројем П1. 1365/06.
Запослени, овде подносилац уставне жалбе, и његов послодавац А.Д. „Ђуро Стругар“ из Куле су 29. јануара 2007. године закључили уговор о вансудском поравнању број 01-268/07. Ставом I уговора је констатовано да је Јосип Боднарчук, радник у сталном радном односу у А.Д. „Ђуро Стругар“, запослен као ВКВ аутомеханичар, и да се пред Општинским судом у Кули води парница између уговорних страна у предмету П1. 1365/06. Истим ставом уговора се запослени обавезао да ће повући туж бу у наведеном парничном поступку, уз констатацију да ће он поднети захтев послодавцу да га прогласи технолошким вишком, као и да запосленом на име отпремнине због престанка потребе за његови м радом припада износ од 345.422,00 динара. Ст авом II уговора је предвиђено: да ће се вансудским путем решити спор везан за судске трошкове наведене парнице; да се А.Д. „Ђуро Стругар“ одриче права да по пријему пресуде због одрицања изјави жалбу; да ће А .Д. „Ђуро Стругар“ на име износа отпремнине по основу технолошког вишка испла тити запосленом износ од 345.422,00 динара, чиме је запослени у целини намирен и по том основу нема никаквих потраживања; да се запослени одриче права да по том основу било шта захтева од послодавца; да запослени даје сагласност да му се накнада штете због неискоришћеног годишњег одмора и тзв. слободних дана исплати са зарадом за јануар 2007. године; да ће запослени све обавезе у којима се као јемац према њему појављује А.Д. „Ђуро Стругар“, исплатити из своје имовине; да се запослени одриче права да захтева накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор и рег рес за 2007. године. Ставом III уговора је предвиђено да су наведеним поравнањем уговорне стране регулисале своје међусобне обавезе и да се одричу права да било шта међусобно потражују, док је ставом IV уговора прописано да наведено поравнање има снагу извршног наслова.
Општински суд у Кули је 10. јуна 2008. године донео пресуду П1. 1347/06, којом је: у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му на име разлике зараде за период 1. септембар 2003. – 31. август 2006. године исплати износ од 327.044,88 динара, са законском затезном каматом на износ од 209.502,79 динара, почев од 18. априла 2008. године па до исплате; у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужени исплати законску затезну камату на износ од 115.542,09 динара, почев од 18. априла 2008. године па до исплате; у ставу трећем изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му на име регреса за коришћење годишњег одмора за 2003, 2004. и 2005. годину исплати износ од 77.905,64 динара, са законском затезном каматом на износ од 49.505,00 динара, почев од 18. априла 2008. године па до исплате; у ставу четвртом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужени исплати законску затезну камату на износ од 28.400,64 динара, почев од 18. априла 2008. године па до исплате ; у ставу петом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му уплати разлику доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за период 1. септембар 2003. – 31. август 2006. године; у ставу шестом изреке обавезао туженог да накнади тужиоцу трошкове парничног поступка.
Одлучујући о жалби туженог, Окружни суд у Сомбору је 26. октобра 2009. године донео оспорену пресуду Гж1. 914/09, којом је преиначио првостепену пресуду у усвајајућем делу и одбио као неосноване тужбене захтеве тужиоца. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да су странке закључиле уговор о вансудском поравнању чије одредбе нису поништене, а из чије садржине се може закључити да се тужилац одрекао било каквог даљег потраживања, јер су тим поравнањем странке регулисале сва међусобна права и обавезе; да се тужилац пријавио, сагледавајући свеукупну ситуацију у предузећу, да и њему као и осталим заинтересованим радницима престане радни однос као „технолошком вишку“ на основу чега ће му бити исплаћена отпремнина и накнада штете због неискоришћеног годишњег одмора и такозваних слободних дана са јануаром 2007. године; да се из понашања тужиоца који је потписао уговор о вансудском поравнању не може закључити да је извршено потписивање и прихватање садржине уговора под притиском или претњом, већ из разлога што је објективно сагледао целокупну ситуацију у предузећу и што је сматрао да ће тим поравнањем као и исплатама које су у њему садржане, а потом и пријављивањем код Националне службе за запошљавање и примањем накнаде, његова ситуација бити на тај начин најбоље решена, имајући у виду да му је стављен у изглед и рад на другом радном месту са мањом зарадом; да првостепени суд није имао основа да усвоји тужбени захтев јер поравнање није раскинуто, нити поништено, и тужени је испунио све обавезе из тог уговора, а тужилац се прихватио понуђених исплата уз навод да су тиме регулисана сва његова права и обавезе и да нема никаквих других потраживања; да то што у поравнању није истакнута висина разлике зараде, регреса за годишњи одмор и осталих потраживања, не може представљати разлог због чега би се сматрало да се тужилац заправо није одрекао тих исплата; да је од значаја чињеница да су странке у поравнању истакле да су регулисале све своје међусобне обавезе и одрекле се права да било шта потражују једна од друге.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску зашти ту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, те да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закон у заснованом интересу (члан 36.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4. ); да се прав а запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом (члан 69. став 2.).
Одредбама Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) је прописано: да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.); да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа, исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду (члан 186. став 1.); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом и да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195.).
Одредбама Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање (“Службени гласник РС“, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09, 7/09, 3/2010, 4/11 и 52/11) је прописано: да се овим законом уређују доприноси за обавезно социјално осигурање (у даљем тексту. доприноси), обвезници доприноса, основице доприноса, стопе доприноса, начин обрачунавања и плаћање доприноса, као и друга питања од значаја за утврђивање и плаћање доприноса (члан 1.); да доприноси, у смислу овог закона, јесу, поред осталих, и за пензијско и инвалидско осигурање (члан 3. тачка 1)); да је послодавац обвезник обрачунавања и плаћања доприноса из основице и на основицу за запослене и да је послодавац дужан да доприносе из става 1. овог члана обрачуна и уплати истовремено са исплатом зараде, разлике зараде или уговорене накнаде за привремене и повремене послове, по прописима који важе у моменту исплате тих примања (члан 51. ст. 1. и 2.).
Одредбом члана 426. тачка 12) Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 72/11), који је ступио на снагу 1. фебруара 2012. године, је прописано да се п оступак који је одлуком суда правноснажно окончан може по предлогу странке понови ти, поред осталог, ако је Уставни суд, у поступку по уставној жалби, утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом у парничном поступку, а то је могло да буде од утица ја на доношење повољније одлуке.
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да је оспореном другостепеном пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и право на правичну накнаду за рад.
Наиме, Уставни суд је пошао од чињенице да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, уплати неизмирене доприносе и регулише остала права из радног односа која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду, те да запослени има право да покрене спор пред надлежним судом у случају када му је повређено неко право из радног односа, у складу са претходно цитираним одредбама Закона о раду . Такође, законска обавеза послодавца је да пре отказа уговора о раду запосленом који је “технолошки вишак“ исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом послодавца или уговором о раду. У овом конкретном случају, послодавац се на основу наведеног уговора (вансудско поравнање) обавезао да исплати подносиоцу уставне жалбе, као запосленом, износ од 345.422,00 динара на име отпремнине због престанка потребе за његовим радом, а подносилац се одрекао исплате зараде, накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор и регреса за годишњи одмор. У оспореној пресуди, Окружни суд у Сомбору је извео закључак да се подносилац уставне жалбе закључивањем наведеног уговора о вансудском поравнању са послодавцем, којим су регулисана међусобна права и обавезе поводом престанка његовог радног односа код послодавца, одрекао потраживања које има према послодавцу и да наведени уговор производи правно дејство. Међутим, Уставни суд налази да је овакво правно становиште другостепеног суда у супротности са одредбом члана 60. став 4. Устава. Ово стога што Устав изричито утврђује да се запослени не може одрећи права зајемчених одредбом члана 60. став 4. Устава, међу којима је и право на правичну накнаду за рад. Такође, Уставни суд сматра да наведени правни став другостепеног суда ускраћује право запосленом на социјално осигурање, у складу са законом, које се јемчи одредбом члана 69. став 2. Устава. Одредбама члана 51. ст. 1. и 2. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање прописано да је послодавац обвезник плаћања доприноса за запослене и да послодавац ту обавезу мора извршити истовремено са исплатом зараде. Дакле, право запосленог на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање кореспондира са правом на исплату зараде, и послодавац се не може ослободити те законске обавезе чак и ако се запослени одрекне права на уплату наведених доприноса (што подносилац уставне жалбе у конкретном случају није ни урадио). С обзиром на наведено, а узимајући у обзир да тужени послодавац у овој правној ситуацији није исплатио зараду подносиоцу уставне жалбе иако је имао такву законску обавезу, Уставни суд је оценио да је другостепени суд произвољним тумачењем радноправних прописа de facto лишио подносиоца и права на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, па тиме и права које му по основу обавезног социјалног осигурања припадају.
Полазећи од свега изнетог, а имајући у виду да се одредбом члана 32. став 1. Устава, поред осталог, гарантује и заштита странака у парничном поступку од арбитрерне примене права од стране судова, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1. 914/09 од 26. октобра 2009. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, право на правичну накнаду за рад и право на социјалну заштиту, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући остале наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на рад, Уставни суд је оценио да регрес за коришћење годишњег одмора, који је подносилац покушао да оствари у овом парничном поступку, не спада у право које ужива уставну заштиту. Наиме, Уставни суд сматра да право на плаћени годишњи одмор зајемчено чланом 60. став 4. Устава искључиво подразумева право запосленог на накнаду зараде за време коришћења годишњег одмора, односно право на накнаду штете у случају када послодавац ускрати запосленом право на коришћење годишњег одмора.
Разматрајући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је закључио да су уставноправно неприхватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе да је у другостепеном парничном поступку на било који начин дискриминисан. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази који би указали на то да је подносиоцу уставне жалбе због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би поткрепили тврдњу да је оспорен ом другостепеном пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер подносилац није пружио аргументе и одговарајуће доказе да је Окружни суд у Сомбору у истим чињеничним и правним ситуацијама донео другачије одлуке.
Уставни суд налази да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, јер је подносилац имао право да поднесе жалбу против првостепене пресуде у делу у коме није успео у парници (став други и четврти пресуде Општинског суда у Кули П1. 1347/06 од 10. јуна 2008. године), а које није искористио. Поред тога, Уставни суд указује да без обзира на чињеницу што подносилац уставне жалбе, као тужилац, није имао могућност да изјави правни лек против правноснажне пресуде којом је преиначена првостепена пресуда у усвајајућем делу , то не значи аутоматски да му је повређено право на правно средство. Наиме, суштина наведеног права не огледа се само у могућности изјављивања жалбе против одлуке којом подносилац уставне жалбе није задовољан, већ у обезбеђивању двостепености у одлучивању о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у овом делу у погледу права наведених у тачки 6. образложења одбацио уставну жалбу као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, те је одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Имајући у виду да су повреде Устав ом зајемчених права подносиоца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њега у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложи о надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке понови поступак по жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Кули П1. 1347/06 од 10. јуна 2008. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореном другостепеном пресудом преиначена пресуда Општинског суда у Кули П1. 1347/08 од 10. јуна 2008. године, тако што је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се обавеже тужени А.Д. „Ђуро Стругар“ из Куле да му на име разлике зараде, регреса за коришћење годишњег одмора и разлике доприноса за пензијско и инвалидско осигурање исплати одређене новчане износе; да је другостепени суд извео потпуно другачији закључак из чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом, налазећи да је једино битно то што су парничне странке закључиле вансудску нагодбу која није поништена, нити је раскинута; да се уговором о вансудском поравнању подносилац уставне жалбе одрекао права на тужбу, права на годишњи одмор и регрес за коришћење годишњег одмора. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужилац Јосип Боднарчук, овде подносилац уставне жалбе, је 30. августа 2006. године поднео Општинском суду у Кули тужбу против туженог А.Д. „Ђуро Стругар“ из Куле, ради исплате разлике зараде за период 1. септембар 2003. – 31. август 2006. године, исплате регреса за коришћење годишњег одмора за 2003, 2004. и 2005. годину и исплате разлике доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за период 1. септембар 2003. – 31. август 2006. године . Предмет је заведен под бројем П1. 1365/06.
Запослени, овде подносилац уставне жалбе, и његов послодавац А.Д. „Ђуро Стругар“ из Куле су 29. јануара 2007. године закључили уговор о вансудском поравнању број 01-268/07. Ставом I уговора је констатовано да је Јосип Боднарчук, радник у сталном радном односу у А.Д. „Ђуро Стругар“, запослен као ВКВ аутомеханичар, и да се пред Општинским судом у Кули води парница између уговорних страна у предмету П1. 1365/06. Истим ставом уговора се запослени обавезао да ће повући туж бу у наведеном парничном поступку, уз констатацију да ће он поднети захтев послодавцу да га прогласи технолошким вишком, као и да запосленом на име отпремнине због престанка потребе за његови м радом припада износ од 345.422,00 динара. Ст авом II уговора је предвиђено: да ће се вансудским путем решити спор везан за судске трошкове наведене парнице; да се А.Д. „Ђуро Стругар“ одриче права да по пријему пресуде због одрицања изјави жалбу; да ће А .Д. „Ђуро Стругар“ на име износа отпремнине по основу технолошког вишка испла тити запосленом износ од 345.422,00 динара, чиме је запослени у целини намирен и по том основу нема никаквих потраживања; да се запослени одриче права да по том основу било шта захтева од послодавца; да запослени даје сагласност да му се накнада штете због неискоришћеног годишњег одмора и тзв. слободних дана исплати са зарадом за јануар 2007. године; да ће запослени све обавезе у којима се као јемац према њему појављује А.Д. „Ђуро Стругар“, исплатити из своје имовине; да се запослени одриче права да захтева накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор и рег рес за 2007. године. Ставом III уговора је предвиђено да су наведеним поравнањем уговорне стране регулисале своје међусобне обавезе и да се одричу права да било шта међусобно потражују, док је ставом IV уговора прописано да наведено поравнање има снагу извршног наслова.
Општински суд у Кули је 10. јуна 2008. године донео пресуду П1. 1347/06, којом је: у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му на име разлике зараде за период 1. септембар 2003. – 31. август 2006. године исплати износ од 327.044,88 динара, са законском затезном каматом на износ од 209.502,79 динара, почев од 18. априла 2008. године па до исплате; у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужени исплати законску затезну камату на износ од 115.542,09 динара, почев од 18. априла 2008. године па до исплате; у ставу трећем изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му на име регреса за коришћење годишњег одмора за 2003, 2004. и 2005. годину исплати износ од 77.905,64 динара, са законском затезном каматом на износ од 49.505,00 динара, почев од 18. априла 2008. године па до исплате; у ставу четвртом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужени исплати законску затезну камату на износ од 28.400,64 динара, почев од 18. априла 2008. године па до исплате ; у ставу петом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му уплати разлику доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за период 1. септембар 2003. – 31. август 2006. године; у ставу шестом изреке обавезао туженог да накнади тужиоцу трошкове парничног поступка.
Одлучујући о жалби туженог, Окружни суд у Сомбору је 26. октобра 2009. године донео оспорену пресуду Гж1. 914/09, којом је преиначио првостепену пресуду у усвајајућем делу и одбио као неосноване тужбене захтеве тужиоца. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да су странке закључиле уговор о вансудском поравнању чије одредбе нису поништене, а из чије садржине се може закључити да се тужилац одрекао било каквог даљег потраживања, јер су тим поравнањем странке регулисале сва међусобна права и обавезе; да се тужилац пријавио, сагледавајући свеукупну ситуацију у предузећу, да и њему као и осталим заинтересованим радницима престане радни однос као „технолошком вишку“ на основу чега ће му бити исплаћена отпремнина и накнада штете због неискоришћеног годишњег одмора и такозваних слободних дана са јануаром 2007. године; да се из понашања тужиоца који је потписао уговор о вансудском поравнању не може закључити да је извршено потписивање и прихватање садржине уговора под притиском или претњом, већ из разлога што је објективно сагледао целокупну ситуацију у предузећу и што је сматрао да ће тим поравнањем као и исплатама које су у њему садржане, а потом и пријављивањем код Националне службе за запошљавање и примањем накнаде, његова ситуација бити на тај начин најбоље решена, имајући у виду да му је стављен у изглед и рад на другом радном месту са мањом зарадом; да првостепени суд није имао основа да усвоји тужбени захтев јер поравнање није раскинуто, нити поништено, и тужени је испунио све обавезе из тог уговора, а тужилац се прихватио понуђених исплата уз навод да су тиме регулисана сва његова права и обавезе и да нема никаквих других потраживања; да то што у поравнању није истакнута висина разлике зараде, регреса за годишњи одмор и осталих потраживања, не може представљати разлог због чега би се сматрало да се тужилац заправо није одрекао тих исплата; да је од значаја чињеница да су странке у поравнању истакле да су регулисале све своје међусобне обавезе и одрекле се права да било шта потражују једна од друге.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску зашти ту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, те да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закон у заснованом интересу (члан 36.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4. ); да се прав а запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом (члан 69. став 2.).
Одредбама Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) је прописано: да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.); да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа, исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду (члан 186. став 1.); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом и да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195.).
Одредбама Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање (“Службени гласник РС“, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09, 7/09, 3/2010, 4/11 и 52/11) је прописано: да се овим законом уређују доприноси за обавезно социјално осигурање (у даљем тексту. доприноси), обвезници доприноса, основице доприноса, стопе доприноса, начин обрачунавања и плаћање доприноса, као и друга питања од значаја за утврђивање и плаћање доприноса (члан 1.); да доприноси, у смислу овог закона, јесу, поред осталих, и за пензијско и инвалидско осигурање (члан 3. тачка 1)); да је послодавац обвезник обрачунавања и плаћања доприноса из основице и на основицу за запослене и да је послодавац дужан да доприносе из става 1. овог члана обрачуна и уплати истовремено са исплатом зараде, разлике зараде или уговорене накнаде за привремене и повремене послове, по прописима који важе у моменту исплате тих примања (члан 51. ст. 1. и 2.).
Одредбом члана 426. тачка 12) Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 72/11), који је ступио на снагу 1. фебруара 2012. године, је прописано да се п оступак који је одлуком суда правноснажно окончан може по предлогу странке понови ти, поред осталог, ако је Уставни суд, у поступку по уставној жалби, утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом у парничном поступку, а то је могло да буде од утица ја на доношење повољније одлуке.
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да је оспореном другостепеном пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и право на правичну накнаду за рад.
Наиме, Уставни суд је пошао од чињенице да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, уплати неизмирене доприносе и регулише остала права из радног односа која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду, те да запослени има право да покрене спор пред надлежним судом у случају када му је повређено неко право из радног односа, у складу са претходно цитираним одредбама Закона о раду . Такође, законска обавеза послодавца је да пре отказа уговора о раду запосленом који је “технолошки вишак“ исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом послодавца или уговором о раду. У овом конкретном случају, послодавац се на основу наведеног уговора (вансудско поравнање) обавезао да исплати подносиоцу уставне жалбе, као запосленом, износ од 345.422,00 динара на име отпремнине због престанка потребе за његовим радом, а подносилац се одрекао исплате зараде, накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор и регреса за годишњи одмор. У оспореној пресуди, Окружни суд у Сомбору је извео закључак да се подносилац уставне жалбе закључивањем наведеног уговора о вансудском поравнању са послодавцем, којим су регулисана међусобна права и обавезе поводом престанка његовог радног односа код послодавца, одрекао потраживања које има према послодавцу и да наведени уговор производи правно дејство. Међутим, Уставни суд налази да је овакво правно становиште другостепеног суда у супротности са одредбом члана 60. став 4. Устава. Ово стога што Устав изричито утврђује да се запослени не може одрећи права зајемчених одредбом члана 60. став 4. Устава, међу којима је и право на правичну накнаду за рад. Такође, Уставни суд сматра да наведени правни став другостепеног суда ускраћује право запосленом на социјално осигурање, у складу са законом, које се јемчи одредбом члана 69. став 2. Устава. Одредбама члана 51. ст. 1. и 2. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање прописано да је послодавац обвезник плаћања доприноса за запослене и да послодавац ту обавезу мора извршити истовремено са исплатом зараде. Дакле, право запосленог на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање кореспондира са правом на исплату зараде, и послодавац се не може ослободити те законске обавезе чак и ако се запослени одрекне права на уплату наведених доприноса (што подносилац уставне жалбе у конкретном случају није ни урадио). С обзиром на наведено, а узимајући у обзир да тужени послодавац у овој правној ситуацији није исплатио зараду подносиоцу уставне жалбе иако је имао такву законску обавезу, Уставни суд је оценио да је другостепени суд произвољним тумачењем радноправних прописа de facto лишио подносиоца и права на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, па тиме и права које му по основу обавезног социјалног осигурања припадају.
Полазећи од свега изнетог, а имајући у виду да се одредбом члана 32. став 1. Устава, поред осталог, гарантује и заштита странака у парничном поступку од арбитрерне примене права од стране судова, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1. 914/09 од 26. октобра 2009. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, право на правичну накнаду за рад и право на социјалну заштиту, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући остале наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на рад, Уставни суд је оценио да регрес за коришћење годишњег одмора, који је подносилац покушао да оствари у овом парничном поступку, не спада у право које ужива уставну заштиту. Наиме, Уставни суд сматра да право на плаћени годишњи одмор зајемчено чланом 60. став 4. Устава искључиво подразумева право запосленог на накнаду зараде за време коришћења годишњег одмора, односно право на накнаду штете у случају када послодавац ускрати запосленом право на коришћење годишњег одмора.
Разматрајући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је закључио да су уставноправно неприхватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе да је у другостепеном парничном поступку на било који начин дискриминисан. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази који би указали на то да је подносиоцу уставне жалбе због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би поткрепили тврдњу да је оспорен ом другостепеном пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер подносилац није пружио аргументе и одговарајуће доказе да је Окружни суд у Сомбору у истим чињеничним и правним ситуацијама донео другачије одлуке.
Уставни суд налази да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, јер је подносилац имао право да поднесе жалбу против првостепене пресуде у делу у коме није успео у парници (став други и четврти пресуде Општинског суда у Кули П1. 1347/06 од 10. јуна 2008. године), а које није искористио. Поред тога, Уставни суд указује да без обзира на чињеницу што подносилац уставне жалбе, као тужилац, није имао могућност да изјави правни лек против правноснажне пресуде којом је преиначена првостепена пресуда у усвајајућем делу , то не значи аутоматски да му је повређено право на правно средство. Наиме, суштина наведеног права не огледа се само у могућности изјављивања жалбе против одлуке којом подносилац уставне жалбе није задовољан, већ у обезбеђивању двостепености у одлучивању о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у овом делу у погледу права наведених у тачки 6. образложења одбацио уставну жалбу као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, те је одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Имајући у виду да су повреде Устав ом зајемчених права подносиоца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њега у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложи о надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке понови поступак по жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Кули П1. 1347/06 од 10. јуна 2008. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић