PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-2287/2010
Datum donošenja odluke: 18.01.2012
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Krivično pravo
Član i stav Ustava: Član 30., Član 31., Član 27., Član 18., Član 20.
Podnosilac: Zlatiborka Vasić
Pojmovni registar:
Napomena: -nije povređeno pravo u vezi pritvora iz člana 30. i 31. Ustava, kao ni pravo na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava, niti načela iz člana 18 i 20. Ustava

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku  po ustavnoj žalbi Zlatiborke Vasić iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2012. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zlatiborke Vasić izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž. 434/10 od 28. aprila 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Zlatiborka Vasić iz Niša, preko punomoćnika Gorana Đorđevića, advokata iz Niša, podnela je Ustavnom sudu 10. maja 2010. godine ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 18, 20, 27. i 31. Ustava Republike Srbije, člana 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 9. stav 3. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je rešenjem Višeg suda u Nišu Kv. 315/2010 od 8. aprila 2010. godine podnositeljki ustavne žalbe određen pritvor na osnovu člana 142. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku; da je osporenim rešenjem Apelacioni sud u Nišu odbio kao neosnovane žalbe podnositeljke i njenog branioca izjavljene protiv rešenja o određivanju pritvora Višeg suda u Nišu Kv. 315/2010 od 8. aprila 2010. godine; da donosilac rešenja o određivanju pritvora nije konkretizovao koje su to osobite okolnosti koje ukazuju da bi, boravkom na slobodi, okrivljena (podnositeljka ustavne žalbe) mogla uticati na svedoke koje treba saslušati; da okolnosti koje sud navodi ne predstavljaju zakonom propisane osobite okolnosti iz člana 142. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku koje mogu biti osnov za određivanje pritvora; da je od osam svedoka navedenih u zahtevu za sprovođenje istrage, već salušano pet; da okolnost da okrivljena ne priznaje činjenice koje joj se stavljaju na teret ne može biti razlog za određivanje pritvora; da su navedenom pogrešnom primenom materijalnog prava iz člana 142. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku povređena prava podnositeljke označena u ustavnoj žalbi; da je donošenjem osporenog rešenja podnositeljki povređeno „pravo da pritvor traje najkraće moguće vreme“, zajemčeno članom 31. Ustava.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud poništi osporeni akt i odredi uklanjanje štetnih posledica.

 

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. 

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu osporenog rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž. 434/10 od 28. aprila 2010. godine i navoda ustavne žalbe, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje: 

Pred Višim sudom u Nišu vodi se krivični postupak protiv podnositeljke ustavne žalbe i još tri lica zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika. 

Rešavajući o žalbi okrivljenih i njihovih branilaca protiv rešenja Višeg suda u Nišu Kv. 457/2010 od 2. aprila 2010. godine o određivanju pritvora, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporeno rešenje Kž. 434/10 od 28. aprila 2010. godine, kojim je žalbe odbio kao neosnovane. Prema navodima Apelacionog suda u Nišu, rešenjem Višeg suda u Nišu Kv. 457/2010 od 2. aprila 2010. godine, donetim povodom neslaganja istražnog sudije sa predlogom Višeg javnog tužioca u Nišu da se protiv okrivljenih odredi pritvor, određen je pritvor okrivljenima protiv kojih je prethodno doneto rešenje o sprovođenju istrage zbog postojanja osnovane sumnje da su, kao saizvršioci, izvršili krivično delo koje im se stavlja na teret. 

U obrazloženju osporenog rešenja, drugostepeni sud dalje navodi da prihvata stav prvostepenog suda da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljena boravkom na slobodi ometati krivični postupak uticanjem na svedoke. Naime, okolnost da se okrivljena i svedoci međusobno poznaju jer su radili u istom kolektivu, vrsta poslova koje su okrivljena i svedoci obavljali, te odbrana okrivljene koja ne priznaje činjenice koje joj se stavljaju na teret, a o kojima predloženi svedoci upravo treba da svedoče, po mišljenju drugostepenog suda, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na mogućnost ometanja krivičnog postupka uticanjem na svedoke. Zbog svega navedenog, Apelacioni sud je smatrao  da je Viši sud dao dovoljne i jasne razloge koji opravdavaju određivanje pritvora okrivljenima na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP.             

4. Članom 18. Ustava utvrđeno je načelo neposredne primene zajemčenih prava tako: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (stav 1.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, a da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (stav 2.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.).             

Član 20. Ustava utvrđuje načelo zabrane ograničenja ljudskih i manjinskih prava na sledeći način: da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (stav 1.); da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (stav 2.); da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (stav 3.).             

Odredba člana 27. stav 1. Ustava utvrđuju da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.).             

Članom 31. stav 1. Ustava utvrđeno je da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, i da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, s tim da ga viši sud može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, a ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu.             

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06,  49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače. 

Članom 143. ZKP, između ostalog, propisano je: da se pritvor određuje rešenjem nadležnog suda (stav 1.); da protiv rešenja o pritvoru stranke mogu izjaviti žalbu veću (član 24. stav 6.), a žalba, rešenje o pritvoru i ostali spisi se dostavljaju odmah veću, s tim što žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 4.); da će istražni sudija, ako se ne složi sa predlogom javnog tužioca o određivanju pritvora, zatražiti da o tome odluči veće (član 24. stav 6), protiv čijeg rešenja kojim se određuje pritvor stranke mogu izjaviti žalbu, koja ne zadržava izvršenje rešenja, a u pogledu predaje rešenja i izjave žalbe primenjuju se odredbe st. 3. i 4. ovog člana (stav 5.).

Član 144. ZKP, pored ostalog, određuje: da se na osnovu rešenja istražnog sudije,  okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode, a da se posle tog roka okrivljeni može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora (stav 1.); da se pritvor po odluci veća (član 24. stav 6) može produžiti najviše za dva meseca, i da je protiv rešenja veća dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.). 

Odredbe člana 401. st. 1. i 3. ZKP propisuju da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje.             

5. Imajući u vidu navode ustavne žalbe, kao i sadržaj označenih odredaba Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka ustavne žalbe ističe povredu načela iz čl. 18. i 20. Ustava, kao i povredu prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava.            

Ustavni sud ukazuje na to da je u više donetih odluka (videti, pored ostalih, odluke u predmetima: Už-1197/2008, od 13. novembra 2008. godine, Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine, Už-1429/2009 od 16. jula 2009. godine, Už-1960/2009 od 16. septembra 2010. godine, Už-34/2008 od 10. marta 2011. godine i Už-1738/2009 od 2. juna 2011. godine) dao tumačenje prava zaštićenih odredbama čl. 27. i 31. Ustava i zauzeo pravni stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povrede navedenih prava postoje ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi. 

S obzirom na činjenicu da su prava garantovana odredbama člana 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 9. stav 3. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima zaštićena odredbama Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je ocenu postojanja povrede označenih prava i sloboda vršio u odnosu na odredbe Ustava. 

6. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 27. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je, kod odlučivanja o određivanju pritvora, nadležni sud dužan da ceni da li postoje zakonom propisani razlozi za određivanje ove procesne mere, te ukoliko nađe da takvi razlozi postoje, obavezan je da ih u rešenju o određivanju pritvora jasno i dovoljno obrazloži.

Odredba člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP propisuje, kao jedan od osnova za određivanje pritvora, postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, boravkom na slobodi, mogao ometati postupak uticanjem na svedoke. 

U konkretnom slučaju, u istražnom postupku je bilo potrebno saslušati još tri svedoka koji treba da svedoče o činjenicama koje su im poznate zbog prirode poslova koje su obavljali u kolektivu u kome su radili skupa sa  okrivljenom. S obzirom da okrivljena ne priznaje činjenice koje joj se stavljaju na teret, a o kojima navedeni svedoci upravo treba da svedoče, veće je smatralo da postoje osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost od ove vrste potencijalne dokazne opstrukcije. Po oceni Ustavnog suda, diskreciono je pravo postupajućeg suda da oceni koje su to okolnosti koje ukazuju na ovakvu opasnost, a Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje da li te okolnosti zaista postoje ili ne. Već samo postojanje odluke da se izvede dokaz saslušanjem određenih svedoka, uz uverenje postupajućeg suda da postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljena, boravkom na slobodi, mogla ometati krivični postupak uticanjem na te svedoke, čini ovaj osnov za određivanje pritvora ustavnopravno prihvatljivim. 

Osporeno rešenje doneto je, po oceni Ustavnog suda, u zakonito sprovedenom postupku, zasnovano je na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može odrediti pritvor, i u njemu su dati detaljni i individualizovani razlozi za  određivanje ove mere prema okrivljenoj (podnositeljki ustavne žalbe), pa Ustavni sud tvrdnju podnositeljke o povredi prava iz člana 27. stav 1. Ustava smatra neosnovanom.             

7. U odnosu na navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je donosilac osporenog rešenja povredio pravo da pritvor traje najkraće moguće vreme, saglasno članu 31. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se osporeno rešenje Apelacionog suda u Nišu kojim je odlučivano o određivanju pritvora ne može dovesti u činjeničnu i pravnu vezu sa sadržinom prava zajemčenog članom 31. stav 1. Ustava, s obzirom na to da se odredbe ovog člana Ustava odnose na trajanje pritvora koji je već određen, odnosno na rešenje kojim se pritvor produžava. 

Imajući u vidu navedeno, kao i da je osporenim rešenjem odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Nišu kojim joj je određen pritvor, Ustavni sud je utvrdio da za ocenu navoda ustavne žalbe nisu relevantne odredbe člana 31. stav 1. Ustava, pa je ocenio da je pozivanje podnositeljke ustavne žalbe na njih neosnovano.             

8. Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je donosilac osporenog rešenja  povredio ustavna načela iz čl. 18. i 20. Ustava, ne dajući za svoje tvrdnje posebno obrazloženje.             

Ustavni sud je u dosadašnjoj praksi zauzeo pravni stav da ustavne garancije utvrđene ustavnim načelima ne osiguravaju nezavisna i samostalna prava koja mogu biti predmet preispitivanja po ustavnoj žalbi, već se radi o pravima akcesorne prirode na koja se neko lice može pozvati samo u vezi sa uživanjem nekog od ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom (npr. pravom na pravično suđenje, pravom na pravno sredstvo i dr.). Naime, odredbe o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama sadržane u Drugom delu Ustava, moraju se posmatrati kao celina, a osnovna načela, među kojima su i  načelo neposredne primene zajemčenih prava i načelo zabrane ograničenja ljudskih i manjinskih prava, moraju se dovesti u vezu sa sadržinom pojedinih prava i sloboda koje se jemče Ustavom. Drugim rečima, o povreda navedenih načela može se govoriti samo ukoliko je došlo do povrede ili uskraćivanja nekog od zajemčenih ustavnih prava. Stoga je Ustavni sud zaključio da podnositeljka tvrdnju o povredi ustavnih načela iz čl. 18. i 20. Ustava zasniva na povredi njenih prava iz čl. 27. i 31. Ustava.             

S obzirom da u postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje bilo kog zajemčenog prava na koja podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, Ustavni sud ocenjuje da u osporenom krivičnom postupku nisu povređena ni ustavna načela iz čl. 18. i 20. Ustava.             

9. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

                                                                                                                      PREDSEDNIK VEĆA

                                                                                                                      dr Dragiša B. Slijepčević


• Na vrh stranice