Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Златиборке Васић из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Златиборке Васић изјављена против решења Апелационог суда у Нишу Кж. 434/10 од 28. априла 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Златиборка Васић из Ниша, преко пуномоћника Горана Ђорђевића, адвоката из Ниша, поднела је Уставном суду 10. маја 2010. године уставну жалбу против акта наведеног у изреци, због повреде права зајемчених одредбама чл. 18, 20, 27. и 31. Устава Републике Србије, члана 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 9. став 3. Међународног пакта о грађанским и политичким правима.
У уставној жалби се наводи: да је решењем Вишег суда у Нишу Кв. 315/2010 од 8. априла 2010. године подноситељки уставне жалбе одређен притвор на основу члана 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку; да је оспореним решењем Апелациони суд у Нишу одбио као неосноване жалбе подноситељке и њеног браниоца изјављене против решења о одређивању притвора Вишег суда у Нишу Кв. 315/2010 од 8. априла 2010. године; да доносилац решења о одређивању притвора није конкретизовао које су то особите околности које указују да би, боравком на слободи, окривљена (подноситељка уставне жалбе) могла утицати на сведоке које треба саслушати; да околности које суд наводи не представљају законом прописане особите околности из члана 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку које могу бити основ за одређивање притвора; да је од осам сведока наведених у захтеву за спровођење истраге, већ салушано пет; да околност да окривљена не признаје чињенице које јој се стављају на терет не може бити разлог за одређивање притвора; да су наведеном погрешном применом материјалног права из члана 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку повређена права подноситељке означена у уставној жалби; да је доношењем оспореног решења подноситељки повређено „право да притвор траје најкраће могуће време“, зајемчено чланом 31. Устава.
Подноситељка је предложила да Уставни суд поништи оспорени акт и одреди уклањање штетних последица.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу оспореног решења Апелационог суда у Нишу Кж. 434/10 од 28. априла 2010. године и навода уставне жалбе, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Нишу води се кривични поступак против подноситељке уставне жалбе и још три лица због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 4. у вези ст. 3. и 1. у вези члана 33. Кривичног законика.
Решавајући о жалби окривљених и њихових бранилаца против решења Вишег суда у Нишу Кв. 457/2010 од 2. априла 2010. године о одређивању притвора, Апелациони суд у Нишу је донео оспорено решење Кж. 434/10 од 28. априла 2010. године, којим је жалбе одбио као неосноване. Према наводима Апелационог суда у Нишу, решењем Вишег суда у Нишу Кв. 457/2010 од 2. априла 2010. године, донетим поводом неслагања истражног судије са предлогом Вишег јавног тужиоца у Нишу да се против окривљених одреди притвор, одређен је притвор окривљенима против којих је претходно донето решење о спровођењу истраге због постојања основане сумње да су, као саизвршиоци, извршили кривично дело које им се ставља на терет.
У образложењу оспореног решења, другостепени суд даље наводи да прихвата став првостепеног суда да постоје особите околности које указују да ће окривљена боравком на слободи ометати кривични поступак утицањем на сведоке. Наиме, околност да се окривљена и сведоци међусобно познају јер су радили у истом колективу, врста послова које су окривљена и сведоци обављали, те одбрана окривљене која не признаје чињенице које јој се стављају на терет, а о којима предложени сведоци управо треба да сведоче, по мишљењу другостепеног суда, представљају особите околности које указују на могућност ометања кривичног поступка утицањем на сведоке. Због свега наведеног, Апелациони суд је сматрао да је Виши суд дао довољне и јасне разлоге који оправдавају одређивање притвора окривљенима на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП.
4. Чланом 18. Устава утврђено је начело непосредне примене зајемчених права тако: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, а да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.); да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (став 3.).
Члан 20. Устава утврђује начело забране ограничења људских и мањинских права на следећи начин: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (став 1.); да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати (став 2.); да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (став 3.).
Одредба члана 27. став 1. Устава утврђују да свако има право на личну слободу и безбедност, а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.).
Чланом 31. став 1. Устава утврђено је да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, с тим да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу.
Одредбом члана 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче.
Чланом 143. ЗКП, између осталог, прописано је: да се притвор одређује решењем надлежног суда (став 1.); да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6.), а жалба, решење о притвору и остали списи се достављају одмах већу, с тим што жалба не задржава извршење решења (став 4.); да ће истражни судија, ако се не сложи са предлогом јавног тужиоца о одређивању притвора, затражити да о томе одлучи веће (члан 24. став 6), против чијег решења којим се одређује притвор странке могу изјавити жалбу, која не задржава извршење решења, а у погледу предаје решења и изјаве жалбе примењују се одредбе ст. 3. и 4. овог члана (став 5.).
Члан 144. ЗКП, поред осталог, одређује: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6) може продужити највише за два месеца, и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.).
Одредбе члана 401. ст. 1. и 3. ЗКП прописују да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање.
5. Имајући у виду наводе уставне жалбе, као и садржај означених одредаба Устава, Уставни суд је закључио да подноситељка уставне жалбе истиче повреду начела из чл. 18. и 20. Устава, као и повреду права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд указује на то да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1960/2009 од 16. септембра 2010. године, Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године и Уж-1738/2009 од 2. јуна 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 31. Устава и заузео правни став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
С обзиром на чињеницу да су права гарантована одредбама члана 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 9. став 3. Међународног пакта о грађанским и политичким правима заштићена одредбама Устава Републике Србије, Уставни суд је оцену постојања повреде означених права и слобода вршио у односу на одредбе Устава.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. став 1. Уставa, Уставни суд је пошао од тога да је, код одлучивања о одређивању притвора, надлежни суд дужан да цени да ли постоје законом прописани разлози за одређивање ове процесне мере, те уколико нађе да такви разлози постоје, обавезан је да их у решењу о одређивању притвора јасно и довољно образложи.
Одредба члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП прописује, као један од основа за одређивање притвора, постојање особитих околности које указују да би окривљени, боравком на слободи, могао ометати поступак утицањем на сведоке.
У конкретном случају, у истражном поступку је било потребно саслушати још три сведока који треба да сведоче о чињеницама које су им познате због природе послова које су обављали у колективу у коме су радили скупа са окривљеном. С обзиром да окривљена не признаје чињенице које јој се стављају на терет, а о којима наведени сведоци управо треба да сведоче, веће је сматрало да постоје особите околности које указују на опасност од ове врсте потенцијалне доказне опструкције. По оцени Уставног суда, дискреционо је право поступајућег суда да оцени које су то околности које указују на овакву опасност, а Уставни суд није надлежан да оцењује да ли те околности заиста постоје или не. Већ само постојање одлуке да се изведе доказ саслушањем одређених сведока, уз уверење поступајућег суда да постоје околности које указују да би окривљена, боравком на слободи, могла ометати кривични поступак утицањем на те сведоке, чини овај основ за одређивање притвора уставноправно прихватљивим.
Оспорено решење донето је, по оцени Уставног суда, у законито спроведеном поступку, засновано је на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може одредити притвор, и у њему су дати детаљни и индивидуализовани разлози за одређивање ове мере према окривљеној (подноситељки уставне жалбе), па Уставни суд тврдњу подноситељке о повреди права из члана 27. став 1. Устава сматра неоснованом.
7. У односу на наводе подноситељке уставне жалбе да јој је доносилац оспореног решења повредио право да притвор траје најкраће могуће време, сагласно члану 31. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да се оспорено решење Апелационог суда у Нишу којим је одлучивано о одређивању притвора не може довести у чињеничну и правну везу са садржином права зајемченог чланом 31. став 1. Устава, с обзиром на то да се одредбе овог члана Устава односе на трајање притвора који је већ одређен, односно на решење којим се притвор продужава.
Имајући у виду наведено, као и да је оспореним решењем одбијена жалба подноситељке изјављена против решења Вишег суда у Нишу којим јој је одређен притвор, Уставни суд је утврдио да за оцену навода уставне жалбе нису релевантне одредбе члана 31. став 1. Устава, па је оценио да је позивање подноситељке уставне жалбе на њих неосновано.
8. Подноситељка уставне жалбе наводи да је доносилац оспореног решења повредио уставна начела из чл. 18. и 20. Устава, не дајући за своје тврдње посебно образложење.
Уставни суд је у досадашњој пракси заузео правни став да уставне гаранције утврђене уставним начелима не осигуравају независна и самостална права која могу бити предмет преиспитивања по уставној жалби, већ се ради о правима акцесорне природе на која се неко лице може позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом (нпр. правом на правично суђење, правом на правно средство и др.). Наиме, одредбе о људским и мањинским правима и слободама садржане у Другом делу Устава, морају се посматрати као целина, а основна начела, међу којима су и начело непосредне примене зајемчених права и начело забране ограничења људских и мањинских права, морају се довести у везу са садржином појединих права и слобода које се јемче Уставом. Другим речима, о повреда наведених начела може се говорити само уколико је дошло до повреде или ускраћивања неког од зајемчених уставних права. Стога је Уставни суд закључио да подноситељка тврдњу о повреди уставних начела из чл. 18. и 20. Устава заснива на повреди њених права из чл. 27. и 31. Устава.
С обзиром да у поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког зајемченог права на која подноситељка уставне жалбе указује, Уставни суд оцењује да у оспореном кривичном поступку нису повређена ни уставна начела из чл. 18. и 20. Устава.
9. Имајући у виду све изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану и, на основу одредаба члана 42б став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић